Hajduk Veljko

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
hajduk Veljko Petrović

Veljko Petrović.jpg
Hajduk Veljko, slika Uroša Kneževićaiz 1853.

Datum rođenja: 1780.
Mesto rođenja: Lenovac (Osmansko carstvo, danas Srbija)
Datum smrti: 28. jul 1813.
Mesto smrti: Negotin (Osmansko carstvo, danas Srbija)

Hajduk Veljko Petrović (oko 1780, Lenovac, okrug timočki[1] — oko 20. jula[2] 1813, Negotin) je bio srpski hajduk i junak Prvog srpskog ustanka

Biografija[uredi]

Veljko Petrović je rođen u selu Lenovcu kod Zaječara u bogatoj porodici Petra Petrovića, koga su zvali Sirenjar zbog mnoštva stoke koje je posedovao i sira što je prodavao. U mladosti je Veljko Petrović bio čoban i sluga. Sa svoje 22 godine, kao mladić je reagovao kada su dva Turčina napala njegovu sestru. Na mah ih je ubio i odmah se odmetnuo u hajduke. Prvo je išao u Vidin kod velikog odmetnika, bivšeg janjičara Pazvanoglua. Međutim i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kada ubija dva Pazvandžijina momka i beži. Od 1803. godine bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi zatim prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Đuši. Kada vojvoda Đuša (Dušan Vulićević) traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka Stanoje nije imao boljeg izbora do Veljka. Od 1804 učestvovao je u ustanku u četi sa Glavašem, a posle sa Dušanom i Vujicom Vulićevićem. Svojeglavost Veljkova je uticala na to da u vremena ratna ne bude poslušan ni Vujici, a potom ni Karađorđu. Sa Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim se šančevima hrabro borio. Godine 1807. postao je buljubaša i dobio dozvolu od Sovjeta da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. 1809. je branio Banju od Turaka.

Lična njegova hrabrost bila je izvanredna, i radi nje on je brzo postao razglašen na sve strane. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan, i Sovjet je imao s njim češće neprilika. 1810. godine odlikovan je zlatnim ruskim ordenom za hrabrost.

„Hajduk Veljko na topu“, slika Stevana Todorovića
Veljko Petrović, litografija Anastasa Jovanovića

Naročito se istakao u bici na Varvarinu, gde je bio ranjen u levu ruku i zbog toga ostao malo sakat. Godine 1811. postao je krajinski vojvoda i upućen je u Negotin, na Krajinu. Sudbonosne 1813. nekoliko turskih konjanika ga je napalo kod sela Bukovča, gde ih je Veljko razbio. Turci su zatim krenuli sa daleko jačim snagama, pa se Veljko morao povući u negotinske šančeve da ih brani.

Veliki bojevi oko Negotina počeli su u leto 1813. Veljko prodire do Vidina, pa potom kod Bukovča tuče manje turske jedinice, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin pojačanjima koje im je poslao turski paša iz Vlaške. Ukupno 16 000 turskih vojnika je napadalo Negotin koga je branilo 3000 Srba. Veljko je utvrdio Negotin, napravio šanac, digao kule i sačekao Turke. Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko je nazvana Baba Finka. U šančevima, zajedno sa Veljkom borila su se i njegova braća Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži-Nikola Mijailović, Stojan Abraš, Delibalta i dr. Očekivana pomoć koju je Veljko tražio nije stigla. Ponestala je i municija, pa se hajduk Veljko seti i naredi da se sakupe po Negotinu kalajne stvari i da se rastope u puščana zrna, a u topove je naređivao da se samo stavljaju taliri. Dan i noć je obilazio šančeve, hrabrio svoje vojnike i popravljao ruševine od turskih topova. Jedno jutro, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20. jula, kad je naređivao opravke na malom šancu, pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća. Jedva je mogao da izgovori samo : „Drž!". Pao je mrtav na zemlju. Njegov brat Milutin ga je uveče zakopao kod negotinske crkve.

Nakon Veljkove pogibije, Turci su zauzeli Negotin i Krajinu. Ostale su zapamćene njegove reči:

Glavu dajem, Krajinu ne dajem.
Spomenik na mestu pogibije Hajduk Veljka

Ženio se dva puta. Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život Veljkov pa se raziđoše. Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila. Posle njegove smrti udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća. Vrlo živu Veljkovu biografiju napisao je Vuk Karadžić (Skupljeni istorijski i etnografski spisi, I, 225—238).

Sa Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci hajduk Veljka žive u selu Dubona i prezivaju se Hajdukveljkovići.[traži se izvor od 09. 2011.]

Narod o Hajduk Veljku[uredi]

Hajduk Veljko je još za svog života, a pogotovo posle junačke pogibije slavljen i opevan, ali je uvek naglašavan i njegov hajdučki i bećarski duh. Najpoznatije pesme o njemu su

a tvrdi se[3] da postoji sedamdesetak lirskih i desetak epskih pesama o njemu.

Mit oko njegove pojave je pomognut njegovim originalnim načinom pokazivanja pred bitku. Kada bi uzjahao svog omiljenog konja, Kušlju, Veljko je često pozivao muziku da svira pre nego što se upusti u bitku. Priča se i da je tu istu muziku ponovo pozivao posle završenog megdana da se pijanka i veselje nastavi.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925—1929.
  2. ^ Prema http://www.muzej.mod.gov.yu/izlozbe/licnosti/licnosti.htm Haduk Veljko Petrović je poginuo 9. avgusta 1813. po novom kalendaru, što je 28. jul po starom kalendaru
  3. ^ Pesme o Hajduk Veljku, „Razvitak“, godina XLIV, broj 215-216, Zaječar, 2004. god, str. 58-64.

Spoljašnje veze[uredi]