Hedonizam

Hedonizam je težnja ka zadovoljstvu koje je samo po sebi svrha i pravi cilj svih delovanja. Hedonizam ima uporište u brojnim filozofskim mišljenjima: Epikuru i epikurejcima, utopistima kao što je Tomas Mor, utilitaristima, filozofima naturalistima, kao i psihologiji ponašanja. Kako postoje različite koncepcije zadovoljstva, postoje i različite varijante hedonizma. Psihološki hedonizam zastupa mišljenje da pojedinac treba i mora da deluje u cilju ostvarenja želje za zadovoljstvom, egoistički erotični hedonizam da pojedinac mora da deluje u skadu sa onim što mu najviše donosi zadovoljstvo na duži period i, najzad, univerzalni hedonizam da pojedinac mora da deluje u skladu sa onim što će tokom dugog vremena da zadovoljava najveći broj ljudi.

Psihoterapijska praksa je pokazala da postoje osobe čije je životno „veruju“ stalno dostizanje zadovoljstva i uživanja u tom stanju. Seksualno funkcionisanje i ponašanje je kod takvih osoba često toliko vrednovano da se poklapa sa samom suštinom njihovog postojanja, pa zapadaju u različita intenzivna stanja straha i poremećaje raspoloženja kada u tom pogledu stvari krenu putem koji se ne želi.

Epikurov hedonizam je u stvari produhovljeni hedonizam. On smatra da su duševni bolovi teži od telesnih, jer telo pati samo zbog sadašnjih bolova, a duša podnosi i prošle i sadašnje, a možda i buduće bolove pod zadovoljstvom podrazumevaju odsustvo telesnih bolova i duševnog nespokojstva. Prijatan život pruža samo razum koji kritički procenjuje razloge za biranje ili odbacivanje mišljenja. Pogrešna mišljenja predstavljaju glavni uzrok za pojavu duševnih zbrka i nespokojstva.