Heraldika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nemački Highalmenski svitak je napravljen u kasnom 15. veku i ilustruje nemačku praksu ponavljanja tema o oružja u grbovima.[1]

Heraldika je širok pojam, koji obuhvata dizajn, prikaz i proučavanje grbnog znamenja, kao i srodnih disciplina, poput veksilologije, zajedno sa proučavanjem ceremonije, čina i pedigrea.[2][3][4] Izučavanje grbova, najpoznatija grana heraldike, obuhvata dizajn i prenos heraldičkog dostignuća. Vojna oprema od heraldičkog interesa obično obuhvata grb na štitu, kacigu i čelenku, zajedno sa svom pratećom opremom, kao što su držači štita, bedževi, heraldički barjaci i motoi.[5]

Iako upotreba razne opreme za označavanje pojedinaca i grupa seže do antike, i oblik i upotreba takve opreme uveliko su se razlikovali, a koncept regularnih, naslednih dizajnova, koji predstavljaju prepoznatljivu odliku heraldike, nije se razvio do poznog srednjeg veka.[6] Veoma često se tvrdi da je upotreba šlemova sa zaštitnim licima tokom ovog perioda otežala prepoznavanje komandira na bojnom polju kada su se velike vojske okupljale tokom dužih vremenskih perioda, što je zahtevalo razvoj heraldike kao simboličkog jezika, međutim postoji vrlo je malo stvarne podrška za ovo gledište.[6][7]

Heraldika je u užem smislu nauka o grbovima, kaja je kao pomoćna istorijska nauka, nastala u 11. veku. Nastala je u vreme krstaških ratova. Prvi krstaši nisu nosili obeležja na štitovima i odeći, da bi se vremenom usled otežanog raspoznavanja vitezova pod oklopom uvelo označavanje štita i odeće. Kako je vreme odmicalo ukazala se potreba za „popisom” odnosno vođenjem evidencije o simbolima na štitu, tj. o vlasniku svakog grafičkog (likovnog) izobraženja na štitu. Svaki vitez je mogao da ima samo jedan jedinstven likovni prikaz za svoj grb. Tako da je grb na neki način ime i prezime pojedinca (u to vreme viteza) izobraženo (nacrtano) na štitu. Potrebu za vođenjem evidencije zahtevali su u početku vojskovođe na terenu, a kasnije i vladari. Tako da je svaki vojvoda ili vladar imao svog Herolda. Ovi pojedinci, heroldi, su bili upućeni u sve osobenosti grboslovlja, odnosno imali su poseban jezik i termine za opisivanje grbovnih znamenja (blazoniranje). Heroldi su ujedno i izrađivali, grafički (likovno) izobražavali grb na osnovu pisanog blazona. Vremenom, kako su vitezovi dobijali imanja i privilegije izdvajao se sloj bogatih (plemenitih). To plemstvo je dobilo od vladara, pored imanja i materijalnih dobara, grbove za svoje zasluge. Ti grbovi su postali nasledni i u narodu je ostala priča da su grbovi privilegija bogatih.

Lepota i raskoš heraldičkih dizajnova omogućili su im da prežive postupno napuštanje oklopa na bojnom polju tokom sedamnaestog veka. Heraldika je pesnički opisana kao „sluškinja istorije”,[8] „skraćena notacija istorije”,[9] i „cvetna granica u bašti istorije”.[10] U moderno doba, pojedinci, javne i privatne organizacije, korporacije, gradovi, mesta i regioni koriste heraldiku i njene konvencije da simbolišu svoje nasleđe, dostignuća i aspiracije.[11]

U današnje vreme, od 20. veka do danas grboslovlje se često povezuje i sa rodoslovljem, jer su nosioci grbova iste dobijali u nasleđe. Grb može da ima svako bez obzira na status i bilo koje razlike. Heraldika se, po oblastima kojima se bavi, uglavnom deli na:

Heraldika je razvila veliku raznovrsnost simbola kojima se koristi, i dodelila specifična značenja svakom od njih: osnovne boje, životinje, biljke, mitološka bića, i predmeti.

Osnovna pravila[uredi | uredi izvor]

Heraldika se zasniva na strogo utvrđenim heraldičkim pravilima, od kojih su mnoga opšta i univerzalna. Svaki grb mora biti jedinstven tako da ne mogu postojati dva ista grba, pa se dva slična moraju razlikovati bar u nekom detalju. Takođe, jedna osoba tj. jedan nosilac grba može imati u upotrebi samo jedan grb.

Takođe, ima i heraldičkih pravila koja se u jednoj zemlji primenjuju a u drugoj ne. To je zato što je heraldika u nekim zemljama razvile neke specifičnosti koje su ostale samo njoj svojstvene. Prema zemljama, može se razlikovati nekoliko glavnih sistema heraldike:

Glavni članak: Osnovna heraldička pravila

Razvoj heraldike[uredi | uredi izvor]

U srednjem veku kad su vitezovi nosili oklope i kacige bilo je vrlo teško da se međusobno raspoznaju. Zbog toga su počeli da nose znamenja (grbove) vladara kojima su potčinjeni. Naročito tokom krstaških ratova ova „moda“ se proširila u celoj Evropi. Ubrzo je broj različitih grbova toliko narastao da kraljevi nisu više mogli da pamte koji je koji. Umesto njih su pamtili prvi heraldičari. Oni su za vreme bitaka stajali pored kraljeva i pojašnjavali im koji vojnici pripadaju kom velikašu i na čijoj strani se bore.

Još tada, iz XI – XIII veka, datiraju prva pravila heraldike. Prvo i osnovno je: grb mora da bude prepoznatljiv (jasan) na daljinu–razumljivo je zašto. Iz ovog su izvučena neka praktična pravila. Boja ne sme da ide uz boju, i metal ne sme da bude uz metal. (Metali su inače srebro i zlato, tj. bela i žuta.) Zatim, koriste se samo čiste boje a ne pastelne ili nejasne, kako bi se i na velikoj daljini razlikovale.

Punjenje je ono što stavimo unutar grba, najčešće kakva životinja ili biljka, a može da bude i tvrđava, ili uopšte ma koji predmet.

Ako stručnim jezikom „opišemo“ grb, svaki heraldičar će po tom tekstualnom opisu moći da nacrta kako grb približno izgleda. Postoje i računarski programi koji manje ili više uspešno crtaju grbove po opisima. Taj opis se naziva blazon, i prilično je jednostavan, s tim što je potrebno poznavati terminologiju, koja je mešavina francuskih, engleskih i latinskih naziva.

Heraldička deviza[uredi | uredi izvor]

Heraldička deviza je kratka, obično latinska maksima koja, iako postoje krilatice i na nacionalnim jezicima, prenosi opštu mudrost, jasno upućujući na ideologiju viteštva i plemenitosti.

Ovakvi natpisi su se obično postavljali na trake ispod grba ili na pijedestal držača. Da su u grbu bili držači bez postolja, mogli bi da drže vrpcu sa motom, na primer u kandžama zadnjih nogu. Moto je takođe bio unapređenje grba, zbog čega se retko sreće u poljskoj heraldici pre 18. veka, a popularnost stiče tek u vreme nakon podele. U novije vreme krilatice se često nalaze u nacionalnim grbovima, posebno u mladim zemljama, npr. Afričkim.

U grbovima porodica škotskih klanova postoje dvostruke parole, iznad kacige je ratni poziv klana, obično na galskom, a ispod štita uobičajena krilatica.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dennys 1975, str. 97–98.
  2. ^ Fox-Davies 1909, str. 1
  3. ^ Friar 1987, str. 183
  4. ^ Webster's Third New International Dictionary, C. & G. Merriam Company, Cambridge, Massachusetts (1961).
  5. ^ Fox-Davies 1909, str. 1, 57–59
  6. ^ a b Fox-Davies 1909, str. 1–18
  7. ^ John Brooke-Little, An Heraldic Alphabet, Macdonald, London (1973), p. 2.
  8. ^ Boutell 1890, str. 5
  9. ^ Fox-Davies 1909, str. v
  10. ^ Iain Moncreiffe of that Ilk & Pottinger, Simple Heraldry, Thomas Nelson (1953).
  11. ^ Fox-Davies 1909, str. 19–26

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Heraldika na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хералдика&oldid=27548100”