Hidroavion

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Hidroavioni‚ hidroplani, „leteći brodovi“ su specijalno konstruisani vazduhoplovi (avioni, helikopteri, zmajevi) koji su u stanju da sleću i poleću sa vodenih površina, reka, kanala, jezera, mora, ili sa za tu namenu specijalno uređenih i opremljenih vodenih površina (hidrodroma), u dnevnim i noćnim uslovima.

Hidroavion amfibija PBY-5А - Catalina[1]

Tipovi hidroaviona[uredi | uredi izvor]

Kad su hidroavioni u pitanju i dan danas postoji konfuzija dali su to čamci koji lete ili letelice koje plove ako se tome pridodaju još hidrojedrilice, helikopteri, motorni zmajevi i svemirske letelice koji mogu da slete na vodenu površinu, dilema je kompletna.[2] U ovom članku je obrađena uža tematika koja se odnosi isključivo na hidroavione u užem smislu te reči.

Amfibije[uredi | uredi izvor]

Amfibije su hidroavioni koji mogu da slete i na vodenu površinu i na tvrdo tle. Zato ovu klasu hidroaviona često nazivaju vodozemci. Obično su to avioni čamci koji imaju stajne organe kao i obični avion i izvlači ih prilikom sletanja na zemlju.

  • Dvomotorni hidroavion amfibija Gruman-Malard G73
    Dvomotorni hidroavion amfibija Gruman-Malard G73
  • Hidroavion amfibija Sikorski VS-44 1938.
    Hidroavion amfibija Sikorski VS-44 1938.
  • Najpoznatiji izviđački hidroavion amfibija PBY-5A Catalina jugozapadni Pacifik 1943.
    Najpoznatiji izviđački hidroavion amfibija PBY-5A Catalina jugozapadni Pacifik 1943.
  • Hidroavion amfibija Šort Seland u naoružanju JRV.
    Hidroavion amfibija Šort Seland u naoružanju JRV.
  • Hidroavion amfibija sa turboelisnim motorima
    Hidroavion amfibija sa turboelisnim motorima
  • Hidroavion Kanadair CL-415 za gašenje šumskih požara
    Hidroavion Kanadair CL-415 za gašenje šumskih požara

Avioni sa plovcima[uredi | uredi izvor]

Hidrovaioni sa plovcima su obično konvencionalni avioni kod kojih su točkovi ili skije zamenjeni plovcima koji mu služe kao plovilo. U odnosu na hidroavione grupe „leteći čamci“ ovi hidroavioni imaju, zbog plovaka i sistema za njihovo vezivanje za avion, znatno veći aerodinamički otpor što utiče kako na smanjenje brzine tako i na povećanje potrošnje goriva a time i na smanjenje doleta aviona. Međutim sa stanovišta proizvodnje i konstrukcije aviona mnogo je lakše i jeftinije napraviti hidroavion sa plovcima u odnosu na ostale tipove hidroaviona. Ovaj tip hidroaviona se danas obično primenjuju za lake turističke i putničke avione a kroz istoriju su se koristili i kao izviđački, patrolni, kurirski pa i borbeni avioni (lovci, bombarderi i torpedni avioni).

  • Jednomotorni dvokrilni hidroavion Avro 501 sa plovcima
    Jednomotorni dvokrilni hidroavion Avro 501 sa plovcima
  • Nakajama A6M2-N "Rufe" jednomotorni jednokrilni hidroavion sa klipnim motorom i jednim plovkom
    Nakajama A6M2-N "Rufe" jednomotorni jednokrilni hidroavion sa klipnim motorom i jednim plovkom
  • Utva 66H jednomotorni jednokrilni hidroavion sa klipnim motorom i plovcima
    Utva 66H jednomotorni jednokrilni hidroavion sa klipnim motorom i plovcima
  • Dvomotorni hidroavion sa plovcima i turboelisnim motorima
    Dvomotorni hidroavion sa plovcima i turboelisnim motorima
  • Dvomotorni hidroavion De Havilland Canada DHC-6
    Dvomotorni hidroavion De Havilland Canada DHC-6
  • Turistički jenomotorni hidroavion u Vankuveru 2019. godina
    Turistički jenomotorni hidroavion u Vankuveru 2019. godina
  • Hidroavion u Vankuveru 2023. godine
    Hidroavion u Vankuveru 2023. godine

Leteći čamci[uredi | uredi izvor]

Hidroavion ove klase ima trup u oblik čamca (broda) koji mu služi kao plovilo. Ovi avioni obično na krilima imaju pomoćne plovke koji mu omogućavaju poprečnu stabilnost na vodi. Ovi leteći brodovi su se naročito razvijali između dva svetska rata i bili su najveći avioni na svetu a koristili su se za prekomorske putničke letove, jer su rešavali probleme nepostojećih adekvatnih aerodroma kao povećavali bezbednost prekookeanskih letova jer su mogli prinudno da slete u slučaju kvarova na morsku površinu.

  • Jedno krilni laki hidroavion sa čunolikim trupom.
    Jedno krilni laki hidroavion sa čunolikim trupom.
  • Putnički hidroavion "Yankee Clipper" 1939.
    Putnički hidroavion "Yankee Clipper" 1939.
  • Najveći hidroavion "Hughes H-4 Hercules" 1947.
    Najveći hidroavion "Hughes H-4 Hercules" 1947.
  • Putnički hidroavion "Beriev Be-200" na mlazni pogon 2010.
    Putnički hidroavion "Beriev Be-200" na mlazni pogon 2010.

Hidroplaneri[uredi | uredi izvor]

Hidroplaneri su hidroavioni kod kojih se specijalnom konstrukcijom krila ili pontona ispod njih, pri kretanju po vodi stvara efekat poznat pod nazivom akvaplaning (hidroplaning) koji predstavlja noćnu moru vozačima automobila jer pojava akvaplaninga na vlažnom asfaltu između puta i guma automobila izaziva klizanje automobila i čest je uzročnik mnogih automobilskih nesreća.[3] Kod ovih aviona iskorišćen je pozitivan efekat akvaplaninga jer pojava akvaplaninga u ovom slučaju smanjuje hidrootpor između aviona i površine vode tako da avioni lakše poleću i bezbednije i udobnije sleću.

  • Hidroavion Dornije Do J Wal sa pontonima ispod kojih se javlja akvaplaning efekat pri poletanju
    Hidroavion Dornije Do J Wal sa pontonima ispod kojih se javlja akvaplaning efekat pri poletanju
  • Hidroavion Berijev Be-103 koji koristi akvaplaning efekat
    Hidroavion Berijev Be-103 koji koristi akvaplaning efekat
  • Izgled krila hidroaviona Berijev Be-103 koja omogućavaju akvaplaning efekat
    Izgled krila hidroaviona Berijev Be-103 koja omogućavaju akvaplaning efekat

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Hidroavion zvani „patak“ Anri Fabre-a 28. marta 1910.

Kada su se početkom dvadesetog veka pojavili avioni za njihovo korišćenje je bila neophodna ravna površina dovoljno duga da bi sa nje avion poletao i sletao (aerodrom). Veoma često se dešavalo da ovakve površine nisu bile raspoložive a u isto vreme na raspolaganju su stajale idealno ravne i pogodne, vodene površine reke, jezera i mora, koje se mogu koristiti za tu namenu. Tako je došlo do razvoja hidroaviona koji su umesto točkova ili skija počeli da koriste plovke ili im je trup pravljen u obliku čamca (čuna) čunolikog oblika koji je služio za sletanje i poletanje aviona na ili sa vodene površine.

Prvi korak u hidroavijaciji je obavio francuski projektant, graditelj i pilot Gabrijel Voisin (franc. Gabriel Voisin), koji je svojim avionom dvokrilcem juna meseca 1905. godine na reci Sena u Parizu preleteo 2.000 m na visini od 15 do 20 m. Prvi hidroavion je konstruisao francuski inženjer Anri Fabr (franc. Henri Fabre) i njime poleteo 28. marta 1910. godine. Njegova letelica nazvana „kanar“ (patak) imala je tri plovka a pokretao ga je motor Gnom od 50 KS sa potisnom elisom[4].[5] Grčki hidroavion „Astra Hidroavion“ je između decembra 1912. i januara 1913. godine prvi put korišćen u vojne svrhe za vreme Balkanskog rata. Izviđajući položaje turske flote, grčki avion je na visini od 1.200 m preleteo preko Dardanela 24.01.1913. bacio četiri bombe iako je na njega pucano (bezuspešno) on je nakon dva sata leta sleteo na more u blizini ostrva Imbros.

Podizanje hidroaviona Hansza Brandenburg W.12 na holandsku krstaricu JAVA

Zahvaljujući velikim vodenim prostranstvima i njihovoj rasprostranjenosti uz pojavu hidroaviona došlo je do povećanog korišćenja avijacije kako u vojne tako i u civilne svrhe. Tako je u toku Prvog svetskog rata došlo do masovnog korišćenja hidroaviona pre svega u ratnoj mornarici. Svi veći ratni brodovi (krstarice i bojni brodovi) nosili su na sebi nekoliko hidroaviona koji su sa njih poletali izbacivanjem pomoću katapulta a pri povratku sa borbenog zadatka hidroavion bi sletao na morsku površinu u blizinu broda pa bi ga onda dizalicom dizali na palubu broda. Hidroavioni su tada imali trojaku ulogu: pre svega bili su izviđači za otkrivanje pozicije brodova protivničke strane, služili su kao bombarderi kada su protivnički brodovi bili van dometa brodske artiljerije i na kraju služili su kao lovci za zaštitu matičnog broda ili flote od napada protivničkih aviona.

Na istočnom frontu tj. Crnomorskom ratištu taktika primene hidroaviona je bila drugačija, na početku rata u Rusiji su od nekoliko pomoćnih brodova napravljeni nosači hidroaviona koji su veoma efikasno delovali na prostoru oko ulaza u Dardanele iz Crnog mora. Svaki nosač hidroaviona je imao 10 hidroaviona ruske proizvodnje Grigorovič M-5 i M-9 koji su mogli da razviju brzinu od 110 km/h i ponesu tereta od 550 kg. Nosači hidroaviona bi došli na bezbednu daljinu od cilja 15 do 20 km, spuštali avione u more, oni odatle poletali na izvršenje zadatka i posle obavljenog zadatka se vraćali u blizinu broda i dizalicom podizani na palubu. Na taj način je neutralisana nemačko turska flota koja je ušla u Crno more, prekinuto snabdevanje kamenim ugljem Carigrada pomorskim putem i bombardovana lučka postrojenja. Crnomorska pomorska hidroavijacija je 1917. godine učestvovala u velikoj desantnoj operaciji osvajanja lučkog grada Trapezunta. Na ovaj način primena hidroaviona i njihovih nosača je utrla put primene nosača aviona koji su punu afirmaciju doživeli u toku Drugog svetskog rata.[6]

Na zapadnom (atlantskom) i mediteranskom ratištu kako je rat odmicao a narastala opasnost od podmornica, hidroavion su se sa sve većim uspehom koristili za protivpodmorničku borbu. Prvo potapanje podmornice iz vazduha zabeleženo u istoriji vazduhoplovstva se odigralo na Jadranskom moru 15. 09. 1916. godine. Upravljajući izviđačkim hidroavionom Loner (nem. Lohner), austrougarskog pomorskog vazduhoplovstva, kapetan korvete Dimitrije Konjović i podoficir Valter Železni su 15. septembra 1916. godine u blizini Bokokotorskog zaliva otkrili francusku podmornicu Franko (franc. Francault) i napali je bombama. U tom napadu podmornica je bila oštećena zaronila je ali je morla ponovo da izroni. Pošto je posada napustila podmornicu ona je potonula. Konjović i Železni su sleteli na površinu mora uzeli dva oficira i prevezli u pomorsku bazu Kumbor u Boki Kototskoj a jedan austrougarski torpedni čamac je spasao ostalih 26 mornara[4].

Vatrogasni hidroavion u akciji gašenja požara.

Između dva svetska rata hidroavioni su služili za preletanje okeana i uspostavljanje te vrste komunikacija, tako je 27. 03. 1919. hidroavion američke mornarice kojim je upravljao Albert Rid preleteo severni Atlantik od Kanade do Portugalije preko Azorskih ostrva.

Prvi prelet južnog Atlantika su napravili piloti portugalske mornarice Gago Kutino i Sakadura Kabral 1922. godine avionom Fairej III-D MkII na relaciji Lisabon - Rio de Žaneiro.

Redovan prekookeanski avio saobraćaj je otvoren 9. 06. 1939. godine preko severnog Atlantika na liniji Njujork - Sauthempton. Liniju je održavala vazduhoplovna kompanija Pan Ameriken hidroavionom Boing „Jenki kliper"[4].

Danas se hidroavioni koriste za lokalni putnički saobraćaj, avio-taksi i turističke avione za panoramske letove na ostrvskim zemljama kao i obalskim zemljama koje imaju lošu aerodromsku infrastrukturu, pored toga se koriste za spašavanje na moru i kao protiv požarni avioni za gašenje šumskih požara i požara na nepristupačnim terenima zbog svoje dobre osobine da se mogu puniti vodom i u toku leta.[7][8]

Početak hidroavijacije na jugoslovenskim prostorima[uredi | uredi izvor]

Po okončanju ratnih operacija u Prvom svetskom ratu do završetka Pariske mirovne konferencije oružane snage novo stvorene države Kraljevstvo SHS/Jugoslavije su imale funkciju samo da zaštite zarobljeni ratni materijal zaostao iza Austrougarske. Jadranska obala je bila podeljena na četiri okupacione zone: severni deo pod britanskom okupacijom, prostirao se od ušća reke Soče do Bakra, srenji deo pod italijanskom okupacijom bio je od Bakra do Šibenika, od Šibenika do Dubrovnika je bio pod američkom okupacijom a južni deo obale od Dubrovnika do ušća reke Bojane pod francuskom okupacijom. Nakon potpisivanja mirovnog ugovora i povlačenja saveznika početkom 1920. godine formirana je ratna mornarica (RM) i pomorsko vazduhoplovstvo (PV). Tokom prve godine postojanja, PV je isključivo koristilo hidroavione zarobljene od austrougarskog PV, a to su bili sledeći avioni:

Pet zarobljenih suvozemnih lovaca Feniks (Phoenix D.I i D.II) sa aerodroma u Igalu, PV je ustupilo jugoslovenskom vojnom vazduhoplovstvu (VV) a oni su, za uzvrat, u Italiji 1921. godine kupili pet hidroaviona (tri FBA i dva Savoja S.13) koji su isporučeni marta meseca 1922. godine i predati PV. To je bila prva nabavka ratnog materijala u Kraljevstvu SHS (Jugoslaviji). Svi ovi avioni, kako trofejni ostali iz Prvog svetskog rata tako i ovi nabavljeni u Italiji su uglavnom služili za obuku pomorskih pilota i njihovu trenažu.[9][10][11]

Hidroavijacije na jugoslovenskim prostorima između dva rata[uredi | uredi izvor]

Nakon formiranja Ratne mormarice Kraljevine SHS nabavljeno je nekoliko primeraka hidroaviona iz inostranstva po osnovu naplate ratnih reparacija, nekoliko je kupljeno iz državnog budžeta a deo na osnovu domaćih i stranih zajmova. To su bili sledeći tipovi aviona: francuski C.A.M.S. 30e; i nemački Dornije Do D i Dornije Do J;


Pošto se na međunarodnom tržištu često nisu mogli pod povoljnim uslovima naći potrebni avioni, a i koncepcija razvoja vazduhoplovstva[12] je predviđala razvoj domaće industrije vazduhoplova i vlastitih konstrukcija aviona, PV se obratilo domaćoj industriji sa zahtevom za proizvodnju hidroaviona. Tako je došlo do toga da je prvi avion vlastite konstrukcije proizveden u domaćim fabrikama aviona na industrijski način, bio baš školski hidroavion, leteći čamac Ikarus ŠM, proizveden 1924. godine, a zatim sličan veći hidroavion obalski izviđač Ikarus IO proizveden 1925. godine (konstrukcije inž. Josip Mikl u fabrici Ikarus iz Novog Sada.

Krajem 1927. i početkom 1928. godine Fabrika aeroplana i hidroaviona Zmaj iz Zemuna isporučila je PV-u školske hidroavione Arno HD-41H proizvedenih po francuskoj licenci. U periodu od 1928. do 1936. godine, zbog nepostojanja jasne vizije razvoja PV nabavljeno je nekoliko hidroaviona u cilju njihovog testiranja. Tako su nabavljeni sledeći hidroavioni: engleski De Heviland DH.60 Mot; čehoslovački Letov Š.16-d Šmolik; američki Flit Model 10, a od Zmaja su nabavljeni Fizir F1M-Jupiter ("Veliki Fizir"); hidro verzija aviona Fizir FN sa motorom WM 145KS (Mali Fizir") i modifikovani (sa kosturom od čeličnih cevi) Hajnkel He 8 koji je rađen po nemačkoj licenci.

Nakon višegodišnjeg eksperimentisanja Pomorsko vazduhoplovstvo Kraljevine SHS se gotovo u potpunosti opredelilo za domaće hidroavione tako je u periodu od 1937. do 1941. godine sem daljinskog izviđača Dornije Do 22 svi hidroavioni nabavljani u domaćim fabrikama zahvaljujući tome imamo čitavu seriju domaćih veoma uspešnih hidroaviona. Beogradska fabrika aviona Rogožarski je u periodu od 1937. do 1941. godine Pomorskom vazduhoplovstvu Kraljevine Jugoslavije isporučila sledeće hidroavione: Rogožarski PVT-H – prelazno školski hidroavion; Rogožarski SIM-XII-H – školski hidroplan i Rogožarski SIM-XIV-H – obalni izviđač (prvi domaći dvomotorni borbeni avion).

Period od 1925. do 1941. godine može se slobodno nazvati zlatni period hidroavijacije na jugoslovenskom prostoru.

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Helikopter amfibija irske Obalske straže
    Helikopter amfibija irske Obalske straže
  • Motorni zmaj sa čamcem
    Motorni zmaj sa čamcem
  • Helikopter amfibija i Apolo 10 u Tihom okeanu
    Helikopter amfibija i Apolo 10 u Tihom okeanu

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ PBY-Catalina (((sr))). www.paluba.info
  2. ^ Oštrić, Šime; M. Micevski (14-27. septembra 2007). Leteći Čunovi: Čamci koji lete - letjelice koje plove. SRB-Beograd: Galerija '73.
  3. ^ Akvaplaning (hidroplaning) (((sr))). www.4gume.com.
  4. ^ a b v Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na ((sr))). Beočin: Efekt 1.
  5. ^ Damjanović, Boris; Saša Siladić (april 2002). „Pionirska decenija“. Aeromagazin 37:. pp. 36–38. ISSN 1450-6068
  6. ^ Kurs na Carigrad (((sr)),((ru))). www.srpska.ru.
  7. ^ RH dobiva najmoćniji vatrogasni avion (((hr))). Nacional.
  8. ^ Savić, Dejan (oktobar 2003). „Vodeni bombarder“. Aeromagazin 52:. pp. 30–31. ISSN 1450-6068
  9. ^ Mikić 1933, str. 604–613.
  10. ^ Petrović, Ognjan M. (2/2000). „Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo I : 1918 – 1930)". Let - Flight 2: ISSN 1450-684X. pp. 21–84
  11. ^ Isaić & Frka 2010.
  12. ^ Uzelac, Milan (3/2004). „Memoar o organizaciji vazduhoplovstva u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca“. Let - Flight 3: pp. 139–155. ISSN 1450-684X

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Lučić, Dušan (1936). Osnovi praktične aerodinamike sa opisima aeroplana (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Novi Sad: Vazduhoplovni Glasnik. 
  • Mikić, Sava (1933). Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Štamparija D. Gregorić. 
  • Keimel, Reinhard (1981). „Die Seeflugzeuge der k.u.k Kriegsmarine von 1912 - 1918”. Oesterreichs Luftfahrzeuge-Gschichte der Luftfahrt von den Anfaengen bis Ende 1918 (na jeziku: (jezik: nemački)). AT-Graz: H.Weishaupt Verlag. str. 399. ISBN 978-3-900310-03-5. 
  • Haberfellner, Wernfried; Schroeder, Walter (1993). Wiener-Neustädter Flugzeugwerke GmbH (na jeziku: (jezik: nemački)). AT-Graz: Weishaupt. ISBN 978-3-7059-0000-4. 
  • Angelucci, Enzo; Matricardi, Paolo (1976). Flugzeuge von den Anfängen bis zum Ersten Weltkrieg (na jeziku: (jezik: nemački)). Wiesbaden: Falken-Verlag E.Sicker KG. ISBN 3 8068 0391 9. 
  • Isaić, Vladimir; Frka, Danijel (2010). Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio) (na jeziku: (jezik: hrvatski)). Zagreb: Tko zna zna d.o.o. ISBN 978-953-97564-6-6. 
  • Petrović, Ognjan M. (2000). „Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo I : 1918 – 1930)”. Let - Flight (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva. 2: 21—84. ISSN 1450-684X. 
  • Ilić, Vidosava (2004). „Škole vojnog vazduhoplovstva Kraljevine SHS/Jugoslavije”. Let - Flight (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva. 3: 88—106. ISSN 1450-684X. 
  • Oštrić, Šime; Micevski, Milan (2007). Leteći Čunovi: Čamci koji lete - letjelice koje plove (na jeziku: (jezik: srpski)). SRB-Beograd: Galerija '73. 
  • Hauke, Erwin; Schroeder, Walter; Toetschinger, Bernhard (1988). Die Flugzeuge der k.u.k. Luftfahrtruppe und Seeflieger 1914-1918 (na jeziku: (jezik: nemački)). Graz: H.Weishaupt Verlag. ISBN 978-3-900310-46-2. 
  • Uzelac, Milan (2004). „Memoar o organizaciji vazduhoplovstva u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca”. Let - Flight (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva. 3: 139—155. ISSN 1450-684X. 
  • Damjanović, Boris; Siladić, Saša (2002). „Tvorac mornaričke avijacije”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 36: 37—38. ISSN 1450-6068. 
  • Damjanović, Boris; Siladić, Saša (2002). „Pionirska decenija”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 37: 36—38. ISSN 1450-6068. 
  • Marčetić, Milan (februar 2003). „Srpski piloti na zapadnom frontu”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 45: 26—28. ISSN 1450-6068. 
  • Savić, Dejan (oktobar 2003). „Vodeni bombarder”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 52: 30—31. ISSN 1450-6068. 
  • Vlačić, Slaviša (septembar 2004). „Leteći čamac Be-103”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 61: 26—27. ISSN 1450-6068. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Hidroavion na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хидроавион&oldid=27557809”