Hikikomori je poremećaj ponašanja koji se manifestuje povučenošću, nedostatkom komunikacije sa najbližima i gubitkom interesovanja za posao i školu koji traje duže od šest meseci.[1] Hikikomori je ekstreman oblik socijalne fobije koja je dominantno prisutna u životima miliona mladih u Japanu, pretežno mladića (procenjuje se da su 70%, dok neki izvori navode čak 90% hikikomori osobe momci). Ljudi koji pate od ovog poremećaja ponašanja (obično u svojim tinejdžerskim godinama), prestaju sa školovanjem, ne rade, i uglavnom provode vreme surfujući na internetu. Hikikomori tinejdžeri se zatvaraju u svojim kućama, izbegavaju kontakt čak i sa bliskim članovima porodice. Njihova soba postaje neka vrsta „samostana“ ili „tvrđave“. Čak i radi odlaska u toalet hikikomori ne izlaze iz sobe, ili je to, veoma retko, jedini razlog koji ih primorava da na kratko napuste svoj „samostan-tvrđavu“. Što se tiče ishrane, zavisni su od drugih osoba i obično obeduju ono što im roditelji ostave ispred vrata. Većina mladih hikikomora nisu mentalno bolesne osobe, ali njihova društvena izolovanost nameće potrebu za intervencijom od strane edukovanih osoba kako bi im njihova intervencija pomogla da se vrate svakodnevnom normalnom funkcionisanju u društvu.
Mladi hikikomori Japanac zatočen u okružnju sopstvene sobeSoba hikikomori Japanaca
Japansko ministarstvo zdravlja, rada i socijalnog staranja, koje je dosta dugo ignorisalo problem hikikomorija, ovaj poremećaj ponašanja je 2003. godine definisalo kao:
Izbegavanje učešća u društvu, uključujući i izbegavanje škole, obaveznog obrazovanja, učešća u radu kao radna snaga na redovnim i honorarnim poslovima i izbegavanje druženja sa drugim osobama van kuće; ili generalno gledano, neprekidni boravak u svojoj kući u trajanju od šest meseci ili više, uz neprekidnu brigu porodice o njima.
Iako ministarstvo hikikomori definiše kao nepsihotički društveni fenomen, a ne bolest, a posebno ne psihijatrijskih poremećaj, nije neuobičajeno da hikikomori uključuje u sebi i shizofreniju i druge slične poremećaje pre nego što se definitivno postavi dijagnoza.
Američko udruženje psihijatara u svom Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM IV), navodi da nije poznato psihijatrijsko oboljenja od kojeg pate hikikomori.
Drugi istraživači tvrde za Aspergerov sindrom i druge poremećaje opisane u američkom (DSM IV) priručniku treba nazvati „poremećaj izbegavanja društva“, jer se karakterišu poteškoćama u društvenoj interakciji i ograničenim, stereotipnim interesima i aktivnostima. Pri tome za to ne navode ni jedan jasan dokaz.
Majkl Zilenzajger u svojoj knjizi Shutting Out the Sun[3] predlaže da se za hikikomori poremećaj primeni naziv posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). On to objašnjava specifičnim elementima u japanskom razmišljenju, i zato po njemu hikikomori nije psihijatrijski već društveni poremećaj. Takođe je uočio da se hikikomori osobe jednostavno ne uklapaju u moderno doba, i život u savremenom Japanu, i da zato pate, jer se ne mogu vratiti u prošla vremena polufeudalnog Japana, koja su duboko (možda i genetski) usađena u svest Japanaca i njihovu životnu i kulturnu tradiciju.[4]
To potvrđuje i Bolton koji kaže „nije teško zamisliti savremene mlade hikikomore kao isposnike i monaha iz davno prošlog vremena, zatočene u svojim domovima kao u nekoj vrsti samostana. “To čini hikikomori vidljivijim i problematičnijim”. Dok Kato dodaje „da bi jedan od razloga mogao biti i veliki pritisak u školi i zlostavljanje kome su neki učenici izloženi.“
Prema Majklu Đesinskom, objavljeno u njegovom delu Hikikomori.[5]
Hikikomori kao poremećaj ponašanja najviše je rasprostranjen u Japanu pretežno kod mladića. Lični život takvih osoba karakteriše;[6]
povučen način života ili samoizolacija u sopstvenoj kući-stanu,
gubitak interesovanja i želje za školom i radom, (prvi znaci izostajanja iz škole ili izolacija mogu se pojaviti u uzrastu od 12 godina),
trajanjem poremećaja duže od šest meseci,
ponekad manifestnim agresivnim ponašanjem prema najbližim osobama, okolini pa i terapeutu, ukoliko oni ne prihvataju ili im ne pomažu u povučenenom ili samoizolacionom načinu života.
prisustvo predisponirajućih faktora koji prethode poremećaju npr; ružni događaji u školi, kao što su zlostavljanje od strane nastavnika ili đaka, neuspeh na ispitima ili učenju, prekinuta ljubavna romansa itd.
Bolest nije povezana sa zavisnošću od interneta ili video-igrica ali ona, prema mišljenju profesora Takahiro Katoa, „smanjuju potrebu za direktnom komunikacijom sa ljudima“, jer im omogućava da preko njih ostvare indirektnu komunikaciju i ispune brojne sate slobodnog vremena u izolaciji.[7]
Kao Kudo u svojim istraživanjima, insistira, da većina osoba koja pati od hikikomorija „nisu mentalni bolesnici, već normalna ljudska bića, koja samo treba da steknu normalna ljudska iskustva“ [8]
Sudbina japanskog naroda koja je istorijski veoma opterećena brojnim katastrofama i tragedijama koje su kulminirale u prećutnoj verovatnoći uništenja Japana od strane nuklearnog zračenja (počev od Hirošime i Nagasakija do Fukušime) i ironičnim prezirom Zapada, nakon viševekovnog neprijateljstva i eksploatacije, celu naciju je žalosno uvukla u hikikomori epidemiju.[9]
Vodeći japanski hikikomori psihijatar dr Tamaki Saito smatra da uzroke ovog problema treba tražiti u japanskoj istoriji, tradiciji i društvu i navodi neke od bitnih preduslova;[10]
Japanska tradicionalna muzika i poezija dosta često slave plemenitost samoće.
Sve do polovine 19. vekaJapan je bio odsečen/izolovan od spoljnjeg Sveta skoro 200 godina.
Kako su većina obolelih od hikikomorija muškarci, i to često najstariji sinovi, Saito ukazuje da je mogući uzrok hikikomorija i odnos između majki i njihovih sinova. Naime u Japanu „majke i sinovi često imaju simbiotičku, međuzavisnu vezu. U toj vezi majke će se brinuti za svoje sinove sve dok oni ne napune 30 ili 40 godina.“[10]
Prema Ketrin Tolbert (2002), koja navodi podatke Ministarstva zdravlja Japana, 40% hikikomora boravi u osami od 1-5 godina, dok je 7,7% iz grupe od 6.151 anketiranih bilo u izolaciji 10 ili više godina (Verfric i sar 2001). Međutim u rezultatima brojnih ankete navodi se da najveći broj ispitanika 57,9%, provelo u izolaciji 5 godina ili manje. Grafikon preuzet od Majkla Đesinskog.[11]
Hikikomori, kao novi društveni fenomen i „socijalna bolest“, naizgled jedinstven samo za Japan, prvi put je opisana 2000. godine, u brojnim izveštajima medija u Japanu i drugim zemljama Sveta.
Novi termin, hikikomori, za ovaj društveni fenomen savremenog doba, skovao je japanskipsihologTamaki Saito koji je poremećaj opisao kao „potpuno novi uznemirujući trend ponašanja i socijalne izolacije (povlačenja) među japanskim mladićima“.[12]
Iako je ovaj poremećaj u ponašanju primarno povezan sa japanskom kulturom, slučajevi hikikomorija otkriveni su i u Italiji, Francuskoj,[13]. Omanu, Španiji, Italiji, Južnoj Koreji, gde je u poslednjih 15 meseci (2011. i 2012) zabeleženo tridesetak slučajeva kod adolescenata starijih od 16 godina, ali i kod odraslih osoba starosti od 25 do 30 godina. Nakon sprovedenih istraživanja Alan Teo, psihijatar sa Univerziteta „Mičigen“ u An Arburu, otkrio je, kod prve osobe muškog pola starosti 30 godina sa simptomima hikikomorija, u SAD, da je ona izolovano živela u svom stanu tri godine.
Jedno istraživanje nedavno sprovedeno u Japanu otkrilo je 264.000 slučaja hikikomorija, na oko 127 miliona stanovnika koliko danas živi u Japanu. Profesor Takahiro Kato, sa Odseka za neuropsihijatriju Univerziteta „Kjušu“, u svojim istraživanjima navodi „da od hikikomorija pati oko 1,2 odsto Japanaca. Prema prognozama Katoa u narednom periodu u Japanu treba očekivati još dodatnih 460.000 do 1.000.000 slučajeva ili epidemiju hikikomorija, što će za ovu zemlju imati teške socijalno-ekonomske posledice.
Rezultati ankete Ministarstva zdravlja Japana sprovedene sa 6.151 hikikomora, uzrasta 10-15 godina. Grafikon preuzet od Majkla Đesinskog.[14][15]
Iako hikikomori nije povezan sa zavisnošću od interneta ili video-igrica, one, „smanjuju potrebu za direktnom komunikacijom sa ljudima“, jer im omogućava da preko njih ostvare indirektnu komunikaciju i ispune brojne sate slobodnog vremena u izolaciji.[7]
Slične podatke navodi u svojoj statistici i Tamaki Saito. On procenjuje da od 500.000 do 1,2 miliona muškaraca koji pate od hikikomori fenomena u Japanu, pripada starosnim grupama od 14 do 20 godina[16][17] Ovaj podatak Saita sve više deluje uznemirujuće na japansku populaciju. Prema podacima popisa stanovništva Ministarstva javnog menadžmenta Japana, ukupan broj muškarca između 14 i 20 godina starosti u Japanu je oko 4,2 miliona. Što znači, da ako preko 1 milion pojedinaca uzrasta 14 do 20 godina pati od hikikomorija, kao i da 20 odsto svih muškaraca adolescenata u Japanu pati od hikikomorija, da se oko 1 odsto stanovništva Japana (127 miliona), samoizoluje ili povlači od učešća u aktivnostima japanskih društvene institucija (škola, državnih i privatnih preduzeća). Ovi podaci nedvosmisleno govore o tome koliko je japansko društvo, kao celina, u strašnoj opasnosti od ove savremene pošasti u narednim decenijama 21. veka.[18]
Situacija je još ozbiljnija ako se uzme u obzir da u Japanu ima samo 169 psihijatara za mlade, a prvi znakovi izostajanja iz škole ili izolacija ponekad se mogu pojaviti u uzrastu od 12 godina.[19]
Kako se neki roditeljistidedeteta sa znacima hikikomorija oni jako često tolerišu i prikrivaju od okoline takvo ponašanje svoje dece i oklevaju da pravovremeno zatraže stručnu pomoć. Zato dobar broj slučajeva hikikomorija nije registrovan, pa izostaje i realna epidemiološka slika učestalosti ovog društvenog fenomena.[18]
Zbrinjavanje hikikomori osoba zahteva pravovremenu reakciju porodice i izuzetno dobru saradnju roditelja sa terapeutom.
Ponavljajuće kućne posete terapeuta, uz saglasnost porodice, jedini je način da se, u stalnom kontaktu sa hikikomori osobom, pomogne tim mladim ljudima u prevazilaženju njihovog stanja.
Međutim, kada psihijatar proceni da je hospitalizacija (bolničko lečenje) hikikomori osobe neophodna, svaka dalja izolacija u kući može biti kontraproduktivna (kontraindikovana).
Takođe, i pored na prvi pogled uspešnog lečenja, simptomi hikikomorija mogu se ponovo javiti posle godinu ili dve dana. To zahteva da se ovaj oblik socijalnog povlačenja tretira kroz duži vremenski period, jer se jedino na taj način sprečava recidiv i pruža pravovremena pomoć hikikomori adolescentima da što je moguće pre izađu iz patnje i „pakla samoizolacije“.
Kako hikikomori reaguju na povratak u normalan život?[uredi | uredi izvor]
Japansko iskustvo pokazuje da je najveći broj mladih hikikomorija u stanju da se bezbedno vrati u zajednicu. Oni koji jako drugo ostanu kod kuće razvijaju poremećaje ponašanja i moraju biti pod stalnim nadzorom lekara do potpune resocijalizacije. Neki hikikomori postaju vrlo agresivni i počinju da napadaju ljude. Socijalizacija takvih osoba mora da se obavlja u zatvoru. Ne treba zaboraviti i one hikikomore koje na kraju, svoj životni put kao hikikomori, završe samoubistvom.
^Itou, Junichirou. 2003. Shakaiteki Hikikomori Wo Meguru Tiiki Seisin Hoken Katudou No Guide-line (Guideline on Mental Health Activities in Communities for Social Withdrawal)." Tokyo: Ministry of Health, Labor, and Welfare.
^Michael Zielenziger Shutting Out the Sun : How Japan Created Its Own Lost Generation, Nan A. Talese - Random House, published September 2006; paperback - Vintage Departures, published September 2007; Japanese edition - Kodansha, June 2007.
^Michael Dziesinski Hikikomori- Final Paper SOC 722-Spring 2003 [1] Pristupljeno 22.8.2013
^Michael Dziesinski Hikikomori- Final Paper SOC 722-Spring 2003 pag.13 [2] Pristupljeno 22.8.2013
^Barr, Cameron W. Call For Help: Young Japanese retreat to life of seclusion. The Christian Science Monitor 16 Aug. 2000. [3]Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. januar 2004), Pristupljeno 29. 4. 2013.
^Michael Dziesinski Hikikomori- Final Paper SOC 722-Spring 2003 pag.11, [4] Pristupljeno 22.8.2013
^Hikikomori. Japanese Journal of Addiction and Family, (adikushon to kazoku). . 18 (2).Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć), Tokyo: Kongo-Shuppan, 2001.
Ministry of Health, Labour, and Welfare Annual Report on Health and Welfare 2009-2010 and Special Report of the Department of Health and Welfare -Persons with Disabilities Aiming at the Independence and Social Participation of the Disabled.
See Articles 22-3 to 22-4, Law Related to Mental Health and Welfare of the Person with Mental Disorder 2000, thereafter the Mental Health Act 2000.
Itou, J. Shkaiteki Hikikomori Wo Meguru Tiki Seisin Hoken Katudou No Guideline - Mental Health Activities in Communities for Social Withdrawal Tokyo: Ministry of Health, Labour and Welfare 2010.
Tatsushi, O Managing Categorization and Social Withdrawal (2004) 13 International Journal of Japanese Sociology 120.
Katagiri, M. Jiko to Katari No Syakaigaki : Sociology of Self and Narrative 2000.
Nobuhiko Kuramoto, The States of Hikikomori in Its Three Periods 2005 and White. M 'Taking Note of Teen Culture in Japan: Dear Dairy, Dear Fieldworker -Doing Fieldwork in Japan' Honolulu: University of Hawaii Press, 2003.
Naganuma Y. et al, Twelve-month use of mental health services in four areas in Japan: Findings from the World Mental Health Japan Survey 2002-2003, 2006 (60)2 Psychiatry and Clinical Neurosciences 240.
Matsubara et al, Mental Health in Japan -Psychiatric Care Still Mired in Dark Ages The Japan Times, Two-day series, Sept. 12, 2001.
Koizuma, & Harris, Mental health care in Japan, 1992 (43) Hospital and Community Psychiatry 1100.
