Hinduizam

Hinduistički hram Čamundesvari u Indiji

Hinduistički hram u Londonu; jedan od najvećih hinduističkih hramova u Evropi

Hinduizam je drevna azijska religija čiji počeci datiraju od 16. do 15. veka p. n. e., a svoj razvoj je započela u Indiji gde je i danas glavna religija. Indijci, međutim, radije govore o večnom učenju i zakonu, jer je naglasak na načinu života u velikoj religiji koja se i danas praktikuje. Njeni najraniji tragovi se mogu pratiti do drevne Vedski period vedske civilizacije. Kao mešavina različitih verovanja i tradicija, hinduizam nema samo jednog osnivača. Današnji hinduizam, ili njeni glavni pravci, međutim su rezultat promena za vreme dominacije budizma u Indiji odnosno u periodi oko 400. p. n. e. do 400 n. e., kao i neohinduizma 19. veka koje je težilo reformaciji i obnovi hinduizma u Indiji.

Nemački indolog Fridrih Maks Miler (1823-1900) stvorio je za hinduizam pojam henoteizam koje opisuje veru u jednog boga, ali ne isključuje verovanje u niža božanstva. Henoteizam se često uzima kao primer za prelaz iz mnogoboštva u jednoboštvo, time što bi jedno božanstvo dobilo glavnu ulogu u religiji jednog društva, dok bi sa vremenom sva druga božanstva izgubile svoje božanstvene atribute. Danas postoji diskusija koliko se hinduizam ili barem pojedini pravci hinduizma mogu smatrati henoteizmom ili ipak monoteizmom.

Hinduizam je treća svetska religija po broju vernika, iza hrišćanstva i islama, sa približno milijardu vernika, od kojih oko 905 miliona živi u Indiji i Nepalu. Ostale države sa velikom populacijom hinduističkih vernika su Bangladeš, Šri Lanka, Pakistan, Indonezija, Malezija, Singapur, Mauricijus, Fidži, Surinam, Gijana, Trinidad i Tobago, Ujedinjeno Kraljevstvo i Kanada.

Etimologija

Persijska reč Hindu potiče od sanskritske reči sindu (sindhu), što je lokalni naziv za reku Ind, pa su već u 5. veku Persijanci rečju Hindus označavali stanovnike indijskog potkontinenta. Rigveda spominje zemlju Indoarijaca kao Sapta Sindu (zemlja sedam reka u severozapadnom delu južne Azije, jedna od njih je reka Ind). To odgovara Hapta Hendu u Avesti, svetom spisu zoroastrizma.

Rasprostranjenost

Procenat Hindu populacije u svetu

Hinduizam je jedna od najvažnijih svetskih religija, ne samo zbog velikog broja sledbenika već i zbog izrazitog uticaja na mnoge druge svetske religije za vreme dugog, neprekinutog razvoja od oko 3500 godina.

Hinduizam je rasprostranjen na prostorima jugoistočne Azije, istočne i južne Afrike, Evrope (Ujedinjenog Kraljevstva), Amerike i pacifičkih područja sve do ostrva Fidži. Kroz istoriju indijski svami i gurui imali su mnogo sledbenika, a grupe Hare Krišna danas postoje u Evropi i Americi.

Osnovna obeležja

Om ili Aum, najsvetiji simbol u Hinduizmu

Hinduizam nema ni osnivača ni proroka, niti određenu crkvenu ili institucionalnu strukturu. On je čvrsto isprepleten s predanjem o zemlji Indiji, njenim društvenim sistemom i istorijom. Neki smatraju da je hinduizam „savez kultova i običaja, kolaž ideja i duhovnih težnji“. Moglo bi se postaviti pitanje da li se radi o jednoj veri ili više njih, jer hinduizam obuhvata mnogo različitih verovanja i tumačenja:

• većina hindusa veruje u boga na ovaj ili onaj način; pojedini hindus može poštovati jednog boga, nekoliko njih ili nijednog;
• neki hindusi veruju da poštovanje svih živih bića zahteva da budu vegetarijanci, dok će drugi žrtvovati životinje za vreme hramskih svečanosti;
• neki obožavaju Šivu, neki Višnua ili njegove inkarnacije; drugi poštuju boginje i sl.

Prikaz reinkarnacije

Ipak, za hinduizam je karakteristična vera u nizove utelovljenja, seobe duša ili reinkarnacije i u tome je značajna razlika u odnosu na ostale velike bliskoistočne jednobožačke religije koje čovekov život vide kao jednokratan, mada na neki način večan, događaj. Hindus misli o toku života kroz mnoge egzistencije. To se krije iza pojma samsara, koji označava tok života od rođenja do smrti, a zatim do ponovnog rođenja – životni ciklus.

Povezan sa pojmom samsare jeste i pojam karme. Karma doslovno znači »delo« ili »delatnost«, a u stvari označava zasluge, krivicu i posledice čovekovih delovanja u jednom životu. U kojem će se sledećem utelovljenju duša naći zavisi od njene karme. Hindusi veruju da se karma skuplja i raste, i da se prenosi kroz mnoga utelovljenja. Neki smatraju da se posledice ranijih dela ipak mogu popraviti pokajanjima i obredima, »odrađivanjem« kroz nagrade i kazne, i da se na kraju može postići mokša ili »oslobođenje« od celog lanca samsare i to kroz odustajanje i odbacivanje svetovnih prohteva i želja, oslobađanje od neprekidnog točka ponovnog rađanja.

Za sve hinduse sveta je i reka Gang, koja ne napaja samo njihovu zemlju (voda je i simbol beskonačnog života). Stotine hiljada vernika obredno se kupaju svakog dana na njenim obalama. Najznačajnije takvo središte je grad Benares na Gangu, koji je ujedno i najsvetiji indijski grad – za hindusa mesto na kojem želi umreti. Posle spaljivanja pepeo se prospe po vodi svete reke i »život se nastavlja«.

Istorijski razvoj

Glavni članak: Istorija hinduizma

Poreklo

Najstariji dokazi elemenata hinduizma datiraju iz doba neolita i ranog Harapa perioda (5500—2600. p. n. e.). Verska praksa i učenja iz pretklasične ere (1500. do 500. godina p. n. e.) se nazivaju istorijskom vedskom religijom. Najstariji hinduistički tekst je Rigveda (1700. do 1100. godina p. n. e, prema lingvističkim i filološkim dokazima).

Vedsko razdoblje

Moderni hinduizam je nastao iz Veda. Najstarija Rigveda u središtu ima poštovanje božanstava kao što su Indra, Varuna i Agni, te Soma ritual.

Negde između 1500. i 1200. p. n. e. divlja arijska plemena na bojnim kolima su zauzela Indiju, dolazeći sa severozapada. Naselili su se u područje današnjeg Pandžaba, donevši svoj jezik i tradiciju, pa su tako arijska plemena u velikoj meri uticala na kulturu i drevne religije starosedelaca, matrijarhalnog društva utemeljenog već u trećem milenijumu p. n. e.

Pre nadiranja arijskih plemena glavna karakteristika religije doline Inda bio je kult plodnosti. Mnoge životinje su smatrane svetim (krave, koze, zmije, krokodili), a klanjali su se jednom glavnom božanstvu. Religija arijskih došljaka je potisnula, ali i delomično asimilirala staroindijsku. Poput Grka, arijska plemena su prinosila žrtve bogovima koji su predstavljali personificirane prirodne sile, dok je stara religija doline Inda uključivala jogu, odricanje i obrede pročišćenja. U to doba se razvija i indijski jezik, koji se danas zove sanskrit.

Taj period ranog hinduizma naziva se još i vedskom religijom. Vede (vid znači »znati«), religijski tekstovi nastali oko 800. p. n. e. predstavljaju glavni izvor poznavanja prvobitne vere. Najmoćniji izraz te rane religije jeste obred, pomno razrađeni ritual kod koga glavnu reč vodi sveštenik, braman. Hijerarhija koja je nastala vršenjem obrednih radnji verovatno je prvi zametak kasnijeg društva podeljenog na kaste.

Vede

Glavni članak: Vede

Rigveda

Svete staroindijske knjige vekovima su prenošene usmenim putem, a konačno su redigirane krajem 6. veka p. n. e. Veda u užem smislu sadržava četiri zbirke stihova (samhita) i proze obrednog, mitološkog i magičnog karaktera:

• Rigveda
• Samaveda
• Jadžurveda
• Atarvaveda.

Najstarija je Rigveda napisana drevnim oblikom sanskrita sa područja severozapadne Indije. Verovatno je napisana u razdoblju između 1300. i 1000. p. n. e. i sadrži 1028 himni sa više od deset hiljada strofa. Himne su obično upućene jednom bogu, ali se u njima pojavljuju i drugi bogovi. Najpopularniji je bog Indra, koji je prikazan kao ratnik koji pobeđuje sile zla i stvara svet, dok je Varuna glavni bog koji upravlja ceremonijalnim obredima i zakonom. Darma kontroliše kosmički život i on se brine da ne bude prestupa, kako kosmičkih tako i ljudskih.

Prvobitnim zbirkama kasnije su dodani komentari: Bramane, Aranjake i Upanišade koje naglašavaju duhovnu spoznaju i filozofska učenja.

Veda ima izvanredno istorijsko i filozofsko značenje, a delovi literarnog karaktera, iako malobrojni, ističu se velikom izražajnom snagom i dubinom. Himne Rigvede su važne i kao najstariji uzorci indoevropskog stiha, ali u njima nalazimo i prve tragove filozofske refleksije. Tako u njima postoji i najraniji izraz o bitku i nebitku, o zakonitosti svemirskog zbivanja i ograničenom dosegu ljudske spoznaje.

Epovi i legende

Razdoblje od 300. p. n. e. do 300. godine posle Hrista bilo je ključno za pojavu onoga što nazivamo klasičnim hinduizmom. Pisane su sutre. One su uglavnom bile zbirke aforizama koje su nastojale istaknuti učenje Veda i Upanišada. Božanstva iz Veda zamenjena su starijim bogovima ili su poistovećena s njima. Rudra - moćni bog u vedskim himnama bio je tada poistovećen sa Šivom, čiji su kipovi pronađeni prilikom iskopavanja u dolini Inda. Zatim je usledilo razdoblje u kojem su zapisivane priče iz prošlosti.

Ono što je kružilo u obliku lokalnih legendi smatralo se najboljim izrazom indijskog pogleda na svet. Epovi su ukazivali na trajnu borbu dobra i zla, kosmosa i haosa u čovekovim poslovima. Sva dela su ukazivala na potrebu da se otkrije smisao i svrha čak i u razdoblju nereda.

Epovi Ramajana i Mahabharata spevani su u periodu od 400. p. n. e. do 200. godine posle Hrista, ali su se usmeno prenosile stotinama godina pre toga.

Ramajana

Glavni članak: Ramajana

Ramajana je ep koji se sastoji od 38.000 stihova. To je mit o spletki kojom je Rama, božanski junak i kralj, uklonjen sa prestola, a njegova verna žena Sita oteta. Rama je utelovljenje pravednosti i smatraju ga jednim od deset avatara (utelovljenja) boga Višnua. Pojavilo se mišljenje da bogovi u svakom razdoblju šalju jednog avatara.

U hinduizmu se priča o Rami ne sluša samo od ranog detinjstva, već postaje i osnova svakodnevnog života. Rami se obraća na početku svakog poduhvata i zahvaljuje mu se posle uspešno obavljenog posla. Njegova junačka dela postala su primer i podsticaj za ispravno ponašanje. Njegovo ime služi za utehu starima i pevaće ga ožalošćeni koji tela preminulih nose na spaljivanje. Ramina žena Sita postala je primer verne žene, pa su je veličali zbog njenih vrlina, ljubavi i odanosti.

Mahabharata

Glavni članak: Mahabharata

Ilustracija u Mahabharati

Ep Mahabharata je najopsežnije delo svetske književnosti sa više od 200 hiljada stihova u 18 knjiga. Govori o ratu između braće Pandava i Kaurava.

Bhagavad-gita (»Pesma Gospodnja«) nekada Gitopanišad a često i samo Gita, najvažniji je i književno najvredniji moralno–filozofski spis u Mahabharati, a u Indiji je danas najpopularniji deo celog epa. Etičke dileme duha, koje se u umetnički oblikovanom dijalogu postupno zaoštravaju, smatraju se najvernijom ilustracijom indijske misli, pa se Gita često naziva Biblijom »hinduizma«.

Đainizam, budizam, upanišade

Za vreme gvozdenog doba u Indiji se osnovalo nekoliko mislilačkih škola i razvijala se hinduistička filozofija. Tri ključna događaja su uzrokovala nastanak nove epohe hinduističkih mislilaca: upanišadsko duhovno podizanje, dolazak Mahavire, osnivača đainizma, i Bude, osnivača budizma. Oni su govorili da pojedinac ne mora prihvatiti autoritet Veda ili kastinski sistem da bi postigao mokšu ili nirvanu. Buda je otišao korak dalje i tvrdio da postojanje duše ili Boga nije potrebno. U to doba su mnogi hindusi postali budisti ili đainisti.

U 7. veku p. n. e. vlast sveštenika u društvu bila je u severnoj Indiji opšteprihvaćena. Međutim u to doba razvoja, unutar hinduizma javljaju se pokreti đainizam i budizam, ali i pokret nazvan Upanišade. Đainizam i budizam su religije koje su nastale na temeljima hinduizma. Mahavira, ličnost u pozadini đainizma i Buda, osnivač budizma, pripadali su malim gradovima - državama unutar arijskih plemenskih zajednica. Nastaju kao reformacioni pokreti tadašnjeg još nerazvijenog hinduizma, ali se ipak formiraju kao odvojene religije iako imaju velike sličnosti i zajedničke elemente. Tako u đainizmu postoji tzv. »pet temeljnih vrlina«: nenasilje, govorenje istine, poštovanje, čednost i nevezanost za svetovne stvari.

Buda je odbijao hinduističke kultove žrtvovanja i sistem kasti, a takođe je poučavao o novom načinu oslobođenja i spasenja koje je opisao kao »ugasnuće« ili nirvana. Smatrao je da je čovekov osećaj požude, odnosno želje, uzrok njegove strepnje i patnje. Odbacivanjem želje postiže se oslobođenje i dostiže se nirvana. Budino učenje brzo se raširilo prema jugu Indije i otuda na Šri Lanku i u Burmu.

Iako su đainističke i budističke ideje imale velik uticaj na razvoj hinduizma, kasniji hinduistički učitelji smatrali su ih nepravovernima. Nasuprot tome, postojao je drugi oblik polutajnog učenja koje se širilo preko učitelja na učenika unutar vedske baštine i ono je oblikovalo budući hinduizam. To učenje postalo je poznato kao Upanišade. Ti učitelji se nisu bavili molitvama bogovima ili obrednim žrtvovanjem. Pokušavali su dokučiti osnove svemira, stvarnosti (bramana) koja prethodi svakom postojanju, istraživali su prirodu ljudske svesti. Kao i đainisti, i budisti su težili prevladavanju temeljnih osećaja teskobe i frustriranosti koji obeležavaju ljudski život.

Upanišade su u stvari sveštenički priručnici, teorijske rasprave koje parabolama otkrivaju svoje viđenje stvarnosti, filozofske špekulacije koje su se nalazile u panteističkom učenju o bramanu, neutralnoj duši sveta koja prožima sve stvari ali se u pojedinom biću javlja kao atman, (individualna svest o samom sebi). Smatrano je da je put do spasa u stvari put do znanja i duhovnog uvida, odnosno da se spasenje individualne duše ne postiže obrednim prinošenjem žrtve, nego |filozofsko–mističnim poniranjem u tajne bića i sjedinjenje s Bogom. Međutim njihova učenja su bila suviše apstraktna i nepristupačna običnom narodu pa su stoga ostala dostupna samo veoma malom krugu vernika.

Islam i bakti

U poslednjih dvanaest vekova muslimanska vojska je često prodirala u Indiju i zaposedala njen severni deo. Uticaj budizma smanjivao se, a mnogi hindusi su se preobratili u islam. Neki islamski vladari poput Aurangzeba uništavali su hinduističke hramove i progonili nemuslimane, dok su drugi, poput Akbara, bili tolerantniji.

Hinduizam je prošao kroz mnoge promene zbog propovedanja istaknutih učitelja poput Ramanuđe, Madhve ili Čeitanje. Sledbenici Bakti (u prevodu »devocija, zanosna ljubav«) odmakli su se od apstraktnog pojma Bramana koji je filozof Adi Šankara učvrstio nekoliko vekova ranije, prema avatarima poput Krišne ili Rame.

Hare Krišna, hram u Italiji

Pokreti i harizmatske vođe

Vivekananda

Hinduistički običaji i verovanja kroz vekove su ostali gotovo nepromenjeni u indijskim selima. Ipak, u gradovima je kroz 200 godina izrazitog uticaja zapadne kulture i hrišćanstva došlo do postepenog odvajanja od narodne religijske prakse, praćeno težnjom potcenjivanja indijske kulture i književnosti. Pojavili su se mnogi reformatorski pokreti hinduizma, koji su nastojali ponovo potvrditi hinduističke vrednosti. Smatrali su da sve što je vredno u hrišćanskoj etici već prisutno u njihovoj vlastitoj hinduističkoj baštini.

Godine 1893, na svetskom kongresu vera u Čikagu, na kome je izlagao Vivekananda (pravo ime Narenda Nat Data), prvi put su zapadnjaci imali priliku da zaista osete hinduističku tradiciju i kulturu. Vivekananda je imao veliki uticaj na mnoge reformatorske pokrete, ali i na međunarodne stavove. Odbijao je poredak privilegovanosti izvedenoj iz kasti, i zalagao se za jednake mogućnosti za sve. Njegova lična poruka je bila da je svaka osoba potencijalno božanska:

»On je u svemu. On je sve. Svaki čovek i žena jesu opipljiv, blaženi, živi Bog. Ko kaže da je Bog nepoznat?«

Mahatma Gandi

Glavni članak: Mahatma Gandi

Mahatma Gandi

Vivekananda je imao mnogo pristalica i istomišljenika među kojima su bili dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz 1913. godine Rabindranat Tagore i borac za nezavisnost i uzdizanje Indije Mahatma Gandi. Gandi je smatrao da je jedina istina Bog a ahimsa način da se Bog dostigne. Njegov hinduizam je bio sveobuhvatan. Iako je poštovao vedsku tradiciju, tvrdio je da njegova verzija hinduizma uključuje:

... sve za šta znam da je najbolje u islamu, hrišćanstvu, budizmu i zoroastrizmu.

Smatrao je da se nenasilje ne sme shvatiti kao pasivnost – to je način delovanja, paralela sa činjenicom da hrišćani u mukama Isusa Hrista vide oslobođenje čoveka od greha i smrti. Gandi je odbio i sistem kasti koji je nazivao dodatkom hinduizmu. U svom utočištu (ašramu) je tražio od svojih sledbenika iste zavete koje je i on dao: traganje za istinom, nenasilje viđeno kao ljubav na delu, suzdržavanje od polnih aktivnosti i poniznost. U ašramu se svaki dan recitovalo i tumačilo po jedno poglavlje Gite, pa je i sam Gandi znao više od pola dela napamet.

Božanstva

Iako u hinduizmu postoji veliki broj božanstava i polubogova, većina vernika poštuje samo jednog boga od kojih su Šiva, Višnu i boginja Devi najpopularnije. U principu hindusi veruju u jednog Boga, koji se manifestuje kroz razna druga božanstva. Najpoznatiji su guna-avatari, trimurti: Šiva, Višnu i Brama.

Brama

I Višnu i Šiva su žarišta kultova u kojima poštovaoci tragaju za jedinstvom sa bogom. Snaga poštovanja Šive na jugu Indije od davnina odražava odbacivanje bramanskih arijskih oblika poštovanja: žrtvovanja životinja, molitvi za mrtve i drugih obreda. Hinduistička umetnost, za razliku od grčke u kojoj su božanstva prikazana jednostavno kao ljudska bića, ukazuje da su božanstva daleko više od ljudi. Moć je izražena mnoštvom ruku, a božanska mudrost (kao kod Šive) trećim okom na sredini čela. Čak i životinjski atributi pokazuju posebna svojstva boga. Zmije oko Šivinih mišica i glave pokazuju da je on gospodar lažnog ega, a rastu ega doprinosi ponositost na sopstvenu intelektualnu ili fizičku snagu. Iza prikazivanja božanstva Ganeša, koji se prikazuje sa slonovom glavom i jednom kljovom, stoji posebna priča.

Brama

Glavni članak: Brama

Polubog Brama ima ulogu demijurga, sekundarnog tvorca u kosmosu. Tvorac je i praotac svih životnih oblika, ali mu je u Indiji posvećen mali broj hramova, najpoznatiji je u gradu Puškar u Radžastanu. Bramu često prikazuju kao boga sa četiri glave, kako obuhvata četiri strane sveta, i sa četiri ruke u kojima drži četiri Vede. Katkad je prikazan kako jaše na labudu; katkad kako sedi itd.

Višnu

Glavni članak: Višnu

Višnu sa svojim avatarima, Singapur

Bog Višnu poštuje se kao veliki održavatelj, smatra se da upravlja ljudskom sudbinom. Često se prikazuje simbolički: on može spavati na okeanu koji predstavlja haos, može biti na čelu nebeskog dvora kao simbol Sunca, može biti izdignut na nebeskom orlu. Kult boga Višnua veoma je omiljen. On je ujedno simbol božanske ljubavi, pa se približava čovečanstvu u deset svojih inkarnacija ili avatara (neki avatari imaju formu životinja ) a najpopularniji su Rama i Krišna:

• Matsja - riba
• Kurma - kornjača
• Varaha - vepar
• Narasimha – čovek-lav
• Vamana - patuljak
• Parašurama
• Rama
• Krišna
• Buda
• Kalki.

Kalki je buduća i po predanju zadnja reinkarnacija Višnua. On će vratiti darmu, konačan vasionski zakon, a po jednima sve će nanovo biti stvoreno. Pojedini hindusi, poznajući Sveto pismo, smatraju drugi dolazak Isusa Hrista za inkarnaciju Kalkija.

Šiva

Glavni članak: Šiva

Šiva je božanstvo čija je uloga da na kraju postojanja razori Univerzum. Simbol Šive je falus ili lingam pa predstavlja mušku ulogu u plodnosti i rađanju, a u nekim hramova posvećenim Šivi nalazi se i kip bika Nandija, Šivinog prevoznog sredstva.

Šiva znači »povoljan«, on je blag i lako ga je umilostiviti. Ali u isto vreme on je i Rudra, strašni i lako se razgnevi.

U umetničkom prikazivanju od davnina se prikazuje kao kralj plesača, što je u stvari simbol utelovljenja kosmičke energije. Ples govori o ritmu u srcu svega postojećeg – bilo u svemiru ili u pojedinačnoj svesti, volji ili osećajima, gde su znanje i privid (maja) u sukobu. Prikazuje se sa mnogo ruku: jedan par izražava ravnotežu između života i smrti, dok drugi upućuje na sukob između dobra i zla.

Lakšmi

Šiva

Lakšmi

Glavni članak: Lakšmi

Jedna od najpoznatijih bogova je Lakšmi, boginja sreće, bogatstva, svetla i mudrosti, a takođe i lepote, hrabrosti i plodnosti. Smatra se Majkom Svemira. Njena inkarnacija je Sita, Ramina žena.

Verovanja i obredi

Kaste

Prema verovanju, iz Brahminih usta su nastali brahmani, iz ruku vladari, iz bedra zemljoposednici, trgovci i bankari, a iz stopala radnici, zanatlije i kmetovi.

Posle se od te četiri klasne skupine izrodila ideja da je neka hijerarhijska struktura društva deo božanske težnje za prirodnim redom. Klase su se posle raširile u mnogo skupina određenih rođenjem koje su razlikovale porodice prema poslu koji su obavljale u zajednici. Smatralo se da jedino brahmani mogu dovesti pojedinca u dodir sa kosmičkim silama i garantovati trajanje života. Tako je sveštenička klasa dobila ključan položaj u društvu.

Iako je u novije vreme neke aspekte sistema kasti indijska vlada stavila van zakona, sistem i dalje postoji kao integralni deo indijskog društva. Pitanje braka i uzimanja povezana su sa kastinskim podelama. Razvila se ideja da su prve tri klase odvojene od četvrte time što su oni »dvaput rođeni« ili »posvećeni«. Međutim veoma je verovatno da su ljudi četvrte kaste bili prvi prezreni od strane arijskih osvajača i smatrani pripadnicima inferiorne klase, jer su za razliku od njih bili tamnoputi.

Sveštenička prevlast nad društvom nije prihvaćena bez pogovora, pogotovo od strane vladajuće klase. Kroz istoriju su se razvijali mnogi pokreti koji su se zalagali za promene takvog društvenog uređenja, sa manje ili više uspeha u svojim nastojanjima.

Hinduistička etika

Hinduistička svastika, simbol mira i sklada

U klasičnom hinduizmu delovanje (karma) i dužnosti (darma) su glavni pojmovi.

Karma će nagomilavanjem dobrih i loših dela uticati na čovekovu sudbinu, ali ne postoji jedan način da se postigne dobra karma. U ranom vedskom periodu postojala je ideja o opštem moralnom zakonu (rita) koga su čuvali bogovi Mitra i Varuna. Molitva i žrtva bile su potrebne da se održi pravilan odnos između bogova i čoveka, a greh je mogao biti moralni ili obredni.

Moralni zakon izražavao je osnovu društvenog poretka koji je bio pod kontrolom priručnika sveštenika i zagarantovan od strane vladara, ali moralni zakoni i delovanja bili su usko povezani sa klasnom podelom društva, pa tako darma nikad nije postala apsolutna vrednost za sve pripadnike indijskog društva. Veliku ulogu pri određivanju moralnih vrednosti su odigrali staroindijski epovi koji naglašavaju neke osnovne etičke vrline - dužnosti deteta prema roditeljima, ljubav i naklonost koju roditelji moraju pružiti deci, uzajamno poštovanje u braku, ljubav i sklad kao ideal.

Težnja za bogatstvom i sredstvima za život, uživanje u veselju ili ritualne pobožnosti bili su relativni za one koje žive u svetu etičkih nastojanja. Jedina apsolutna etika bila je povezana sa oslobođenjem pojedinca od ciklusa ponovnog rađanja. »Traganje za blaženstvom« u stvari znači poštovanje osnova moralnosti: uzdržavanje od ubijanja, krađe, polne nečistoće, laži ili upotrebe opojnih sredstava.

Ako se ne pridržava tih »zabrana«, pojedinac ne može steći osnovnu čistoću koja je potrebna da se dođe na put prema mokši, na put ka oslobođenju. U novije vreme više se naglašava napredak nego ciklusi vremena, pa današnji Hindus govori o opštem dobru kao cilju koji treba postići.

Joga

Glavni članak: Joga

Položaj u jogi

Za hindusa je mokša veliki cilj. Ta želja za oslobađanjem nije politička, nego duhovna, a po filozofskom (upanišadskom) učenju, mokša se ističe kao oslobađanje od tereta neznanja jer je neznanje to što sputava čoveka u večnom krugu rođenje – smrt – ponovno rođenje, koje izražava samsara. Oslobođenje će se postići onda kada »znanje zameni neznanje – kad se stvarnost ispravno shvati, a prolaznost i privid odbaci«. Verovalo se da će se kontrolom disanja dozvoliti »sebe« da napusti telo i krene putem znanja ('ili putem prema mokši).

Za hindusa se posebno znanje stiče meditacijom praćenom disciplinom joge (yoga) i ponavljanjem misteriozne mantre »Om«. Joga kao nauka, kao razvijena i ustaljena praksa sa svim svojim metodološkim obeležjima, ima više od 6.000 godina živog predanja, što ne poznaje ni jedna druga nauka. Izvorno pripada jednoj od šest klasičnih hinduističkih filozofija – odnosno načina duhovnosti. Joga sadrži osmorostruku metodu savladavanja: yama (apstinencija, govorenje istine, uzdržavanje od ubistva, jačanje krepkosti, samokontrola), niyama (pridržavanje pravila, vršenje pobožnosti), asana (položaji tela), pranayama (vežbe i regulacija disanja), pratyahara (obuzdavanje čula), dhyana (meditacija), dharana (kontemplacija) i samadhi (oslobađanje, prosvetljenje).

Moderna joga je stekla značajna priznanja i kao izvor dobrog zdravlja pa je kao takva prihvaćena od strane zapadnih stručnjaka i Svetske zdravstvene organizacije. Međutim, osim u Indiji, još se samo u nekim privatnim klinikama u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Japanu i Izraelu, joga i ajurveda (indijska tradicionalna medicina) sistemski primenjuju.

Terapijska joga se sastoji od više stotina telesnih vežbi stavova i tehnika disanja. Ako se nauči i redovno praktikuje tehnika joge, ubrzo se uočavaju brze pozitivne promene zdravstvenog stanja i izlazak iz fizičke i psihičke inertnosti.

Bakti

Bhakti Vaibhava Puri Maharadž

Odgovor i reakcija na krutost i strogoću joge bila je bhakti - odanost jednom određenom bogu koja je postala jak element u narodnoj religiji. Za razliku od ideje verničkog, intelektualnog i racionalnog elementa kod joge, bhakti ističe zanos i oduševljenje odnosom ljubavi, pa tako mnogo uspešnije zadovoljava emocionalne potrebe vernika.

Između 7. i 10. veka mnogo je tamilskih pisaca (tamilski jezik je jedan od četiri dravidska jezika na jugu Indije) izražavalo svoje verske osećaje i iskustvo sa velikom toplinom i verskim žarom. Jedan tamilski pisac piše:

»Bakti je uzburkan osećaj, koji guši govor, čini da suze poteku, a kosa se diže od ugodnog uzbuđenja i često dovodi do histeričnog smeha i plača, do iznenadnih napada nesvestice i dugih nesvesnih transeva«

U 11. veku veliki tumač Ramanuđa uvodi pojam bhakti u klasičnu, razvijenu hinduističku tradiciju. Za njega je to više oblik intelektualne meditacije praćene ljubavlju, ali bez oduševljenja i zanosa koji i dalje postoje na narodnom nivou. Kao odraz odanosti prema određenom bogu, specifično prema Krišni ili bogu Višnuu, pripadnici višnuitske sekte (vaišnave) crtaju crvene ili žute uspravne linije na čelu ili crne, crvene ili bele tačke između obrva.

Osim ritualnih radnji i svečanosti, postoje i himne veličanja koje se pevaju i statue (Murti) kojima vernici treba da se klanjaju i obožavaju ih, što treba razlikovati od idolopoklonstva, analogno ikonama u hrišćanstvu. Vaišnavizam je u 17. veku doživeo ikonoklazam - ikonoborstvo pod mogulskim vladarom Aurangzebom.

Hinduistički praznici

Proslava u čast Ganeša u Parizu 2004.

• Divali, novogodišnja proslava svetla,
• Holi, prolećna proslava,
• Đanmaštmami, Krišnin rođendan,
• Šiva Ratri, glavna proslava Šive.

Bogosluženja

U drevna arijska vremena bogosluženja su se obavljala na otvorenom, oko žrtvene vatre. Hramsko bogosluženje dolazi verovatno od raznih običaja iz doline Inda. Rani hramovi su bili građeni od drveta, tako da nisu ostali sačuvani. Kasnije građeni hramovi imali su toranj i zidove sa simbolom božanstva u sredini, okruženim mnogim simbolima iz duhovnog sveta.

Za učenije poštovaoce, svaki deo hrama ima duboko duhovno ili simboličko značenje. Središnje svetilište je srce poštovalaca, dok toranj označava let duše u nebo. U hramovima bi vernici, kako bi se približili svom bogu, prolazili određene obrede pročišćenja. Oni su uključivali obredno pranje nogu, ispiranje usta, kupanje, stavljanje mirisa, a za to vreme su se pevale himne, zvonila zvona, palio se tamjan i svirala se obredna muzika.

Bogosluženje je u velikoj meri individualno. Zbog toga su obredi kod kuće isto tako važni kao i oni u hramu. Hindus poštuje kao pojedinac i kao porodica, a ne kao zajednica vernika. U većini kuća se nalazi neki ugao ili soba gde se nalazi porodični žrtvenik. Na njemu je kip, oltar ili simbol božanstva. To može biti spiralno oblikovan kamen koji predstavlja Višnua ili kameni stub koji predstavlja Šivu. To su i jarko obojene slike koje prikazuju hindusku mitologiju ili oslikavaju junačka dela bogova.

Brak je izrazito važan za svakog vernika. Venčanje je jedan od najsvečanijih i najsloženijih obreda u hinduizmu, obred koji ne samo da osigurava nastavak porodice nego i blagostanje preminulim članovima koji borave u drugom svetu. Pogrebne svečanosti imaju takođe veliku važnost pa je sin taj koji obavlja obrede koji će omogućiti duši njegovog preminulog oca novo duhovno telo, kojim će se preseliti u sledeći život.

Holi

Sveće korišćene tokom novogodišnje proslave svetla

Hinduističke praznične svečanosti u velikoj meri su povezane sa smenom godišnjih doba, od kojih je najpoznatija Holi. To je prolećna svečanost Krišne pa se tada ukidaju kaste i tabui. U toj svečanosti je snažno naglašeno zadovoljstvo pa se proslavlja plesanjem na ulici, procesijama i prskanjem obojenom vodom i prahom.

Divali

Divali je jesenja svečanost, svečanost svetla ili hinduistička Nova godina, povezana sa boginjama Kali i Lakšmi. Hodočašća su povezana sa ciklusima priča. Lakšmi, boginja sreće, posvećuje svaku kuću u kojoj gori svetiljka. Gradovi Benares, Alahabad ili Vrindavan postaju središta za stotine hiljada hodočasnika.

Literatura

• Basham, A.L. (1999). A Cultural history of India. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-563921-6. 
• Bhaskarananda, Swami (1994). The essentials of Hinduism. Viveka Press. ISBN 978-1-884852-02-2. 
• Knott, Kim (2006). Hinduizam. Šahinpašić. ISBN 978-9958-41-154-0. 
• Michaels, Alex (2004). Hinduism: Past and present. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08953-9. 
• Klostermaier, Klaus K. (1994). A Survey of Hinduism: Second Edition. SUNY Press. 
• Osborne, E (2005), Accessing R.E. Founders & Leaders, Buddhism, Hinduism and Sikhism Teacher's Book Mainstream, Folens Limited 

Spoljašnje veze

• Hinduizam
• Pregled hinduizma
• Animizam