Hiparh sa Rodosa

Hiparh sa Rodosa
Hiparh sa Rodosa
Datum rođenja	oko 190 pne
Mesto rođenja	Nikeja  Bitinija
Datum smrti	oko 120 pne (oko 70 godina star)
Mesto smrti	Rodos  Rimska republika
Zanimanje	astronom matematičar geograf

Hiparh sa Rodosa (grč. Ἵππαρχος; oko 170 — oko 125. p. n. e.) je bio grčki astronom i geograf; otkrio je precesiju ravnodnevica, sačinio prvi katalog zvezda i osmislio trigonometriju.

Podstaknut posmatranjima nove zvezde, Hiparh je 134. p. n. e. izradio katalog od oko 850 zvezda i bio je prvi koji je odredio skalu „magnituda“ da indicira njihovu prividnu sjajnost; najsjajnija je bila prva veličina, a najslabija vidljiva golim okom bila je šesta veličina. Njegova skala, poboljšana u značajnoj meri, još uvek se koristi. Poređenje s ranije zabeleženim položajima zvezda omogućilo mu je da uoči kako ravnodnevice nastupaju progresivno ranije u odnosu na sideričku godinu. (Ravnodnevice su dva puta godišnje, kada su dan i noć jednake dužine; one su tačke u kojima ekliptika, Sunčeva putanja, seče nebeski ekvator.)

Našao je da precesija iznosi 45° godišnje; ova procena podleže grešci od 6 minuta. Hiparh je predložio poboljšane metode za određivanje latitude i longitude na Zemljinoj površini, sledeći rad Eratostena. Napravio je tabelu za izračunavanje dužine tetive za svaki ugao, što je bilo preteča sinusne funkcije, tako da mu se pripisuje zasnivanje trigonometrije. Svi njegovi glavni spisi su izgubljeni, a o njegovom radu saznajemo preko Ptolemeja, koji ga je i razvio.

Život i delo

Izvori iz kojih proističe većina podataka o Hiparhovom životu i delu su Ptolomejev (2. vek p. n. e.) Almagest („Velika rasprava”), Strabonova Geographia („Geografija”), Plinijeva Naturalis historia („Istorija prirode” 1. vek, te dodatni izveštaji koje su napisali Papos i Teon iz Aleksandrije (4. vek p. n. e.) u svojim komentarima na Almagest.

Prema tradiciji Hiparh je rođen u Nikeji (grčki Νικαία), antički okrug Bitinija, (današnji Iznik u provinciji Bursa u Turskoj).

Tačni datumi Hiparhova života nisu poznati, ali mu Ptolomej pripisuje astronomska promatranja od 147. p. n. e. do 127. p. n. e. Hiparh je možda napravio promatranja i pre 162. p. n. e. Datum njegova rođenja (oko 190. p. n. e.) je izračunao Delambr na temelju tragova u njegovom radu. Hiparh je verovatno živeo i nekoliko godina posle 127. p. n. e., jer je ispitao i objavio svoja zadnja promatranja. On je koristio informacije iz Aleksandrije jednako kao iz Vavilona, međutim ne zna se da li je ikada i posetio ta mesta.

Nije poznato kakva su bila Hiparhova novčana sredstva, niti kako je pripomagao svoje naučno delovanje. Takođe nije poznat ni njegov izgled, jer nisu pronađeni njegovi portreti iz tog vremena. Međutim, njegovo se ime ispisivalo na novcu kovanom u 2. i 3. veku u Bitiniji u njegovu čast, na kojima je prikazan zajedno s globus. To potvrđuje tradiciju po kojoj se tamo rodio.

Veruje se da je Hiparh umro na ostrvu Rodosu, gde je proveo veći deo svog kasnijeg života. Ptolomej mu pripisuje posmatranja s Rodosa u razdoblju između 141. p. n. e. i 127. p. n. e.

Hiparhova glavna izvorna dela su izgubljena. Njegovo jedino sačuvano delo je Toon Aratou kai Eudoxou Fainomenoon exegesis („Komentar o Eudoksovim i Aratovim Pojavama”). To je kritički komentar u dve knjige na popularni Aratov ep temeljen na Eudoksovom delu Objavio ga je Karl Manitius. Hiparh je takođe napravio popis svojih glavnih dela u kojem je jasno naveo oko 14 knjiga koje su poznate jedino po spominjaju kasnijih autora. Njegov slavni zvezdani katalog je verovatno ubačen u Ptolomejev, te se ne može pouzdano rekonstruirati. Zna se da je Hiparh napravio nebeski globus. Kopija kopije tog globusa možda je sačuvana u najstarijem sačuvanom nebeskom globusu koji pouzdano prikazuje sazvežđa. Globus je držao Farneseov atlas.

Hiparh je poznat kao utemeljitelj i otac naučne astronomije. Veruje se da je bio najveći grčki astronomski promatrač, a mnogi ga smatraju i najvećim astronomom antičkih vremena, Ciceron je dao tu prednost Aristarhu iz Samosa, dok neki tu čast daju Ptolomeju iz Aleksandrije. Hiparhove rukopise su zamenili Ptolomejevi, te ih kasniji prepisivači nisu sačuvali za buduće naraštaje.

Vidi još

• Hiparhov cirk

Literatura

• Acerbi, F. (2003). „On the Shoulders of Hipparchus”. Archive for History of Exact Sciences. 57 (6): 465—502. S2CID 122758966. doi:10.1007/s00407-003-0067-0. .
• Bianchetti S. (2001). "Dall’astronomia alla cartografia: Ipparco di Nicea". POΙΚΙΛΜΑ. Studi in onore di Michelle R. Cataudella in occasione del 60° compleanno. La Spezia: Agorà Edizioni: 145–156.
• Bowen A.C., Goldstein B.R. (1991). "Hipparchus' Treatment of Early Greek Astronomy: The Case of Eudoxus and the Length of Daytime Author(s)". Proceedings of the American Philosophical Society 135(2): 233–254.
• Chapront, J.; Chapront-Touzé, M.; Francou, G. (2002). „A new determination of lunar orbital parameters, precession constant and tidal acceleration from LLR measurements”. Astronomy and Astrophysics. 387 (2): 700—709. Bibcode:2002A&A...387..700C. S2CID 55131241. doi:10.1051/0004-6361:20020420. .
• Dicks D.R. (1960). The Geographical Fragments of Hipparchus. London: Athlon Press. Pp. xi, 215.
• Diller A. (1934). „Geographical Latitudes in Eratosthenes, Hipparchus and Posidonius”. Klio. 27 (3): 258—269. S2CID 194449299. doi:10.1524/klio.1934.27.27.258. .
• Duke D.W. (2002). „Associations between the ancient star catalogs”. Archive for the History of Exact Sciences. 56 (5): 435—450. S2CID 46956992. doi:10.1007/s004070200051. . (Author's draft here.)
• Honigmann E. (1929). Die sieben Klimata und die πολεις επισημοι. Eine Untersuchung zur Geschichte der Geographie und Astrologie in Altertum und Mittelalter. Heidelberg: Carl Winter's Universitätsbuchhandlung. 247 S.
• Jones A. (2001). "Hipparchus." In Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics. Nature Publishing Group.
• Moore P. (1994). Atlas of the Universe, Octopus Publishing Group LTD (Slovene translation and completion by Tomaž Zwitter and Savina Zwitter (1999): Atlas vesolja): 225.
• Nadal, R.; Brunet, J. -P. (1984). [https://archive.org/details/sim_archive-for-history-of-exact-sciences_1984_29_3/page/201 „Le ?Commentaire? d'Hipparque I. La SPH�re mobile”]. Archive for History of Exact Sciences. 29 (3): 201—236. S2CID 122098920. doi:10.1007/BF00348621.  .
• Neugebauer O. (1975). A History of Ancient Mathematical Astronomy. Vol. 1–3. Berlin, Heidelberg, New York: Springer Verlag.
• Newton R.R. (1977). The Crime of Claudius Ptolemy. Baltimore: Johns Hopkins University Press.
• Rawlins D. (1982). An Investigation of the Ancient Star Catalog. Proceedings of the Astronomical Society of the Pacific 94, 359–373. Has been updated several times: DIO, volume 8, number 1 (1998), page 2, note 3, and DIO, volume 10 (2000), page 79, note 177.
• Russo L. (1994). "The astronomy of Hipparchus and his time: A study based on pre-ptolemaic sources". Vistas in Astronomy 38.2: 207–248
• Schaefer B.E. (2005). "The Epoch of the Constellations on the Farnese Atlas and their Origin in Hipparchus's Lost Catalogue". Journal for the History of Astronomy 36.2: 167–196.
• Shcheglov D.A.. "Hipparchus on the Latitude of Southern India". Greek, Roman, and Byzantine Studies. 45: 359—380. 2005.  .
• Shcheglov, Dmitriy (2006). „Eratosthenes' Parallel of Rhodes and the History of the System of Climata”. Klio. 88 (2): 351—359. S2CID 190529073. doi:10.1524/klio.2006.88.2.351. .
• Shcheglov D.A.. "Ptolemy’s Latitude of Thule and the Map Projection in the Pre-Ptolemaic Geography". Antike Naturwissenschaft und ihre Rezeption (AKAN). . 17. 2007: 121—151.  .
• Shcheglov D.A. (2003–2007). "Hipparchus’ Table of Climata and Ptolemy’s Geography". Orbis Terrarum . . 9: 159—192.  .
• Sidoli N. (2004). "Hipparchus and the Ancient Metrical Methods on the Sphere". Journal for the History of Astronomy 35: 71–84.
• Steele J.M., Stephenson F.R., Morrison L.V. (1997). "The accuracy of eclipse times measured by the Babylonians". Journal for the History of Astronomy . 28.  , 337..345
• Stephenson F.R., Fatoohi L.J. (1993). "Lunar Eclipse Times Recorded in Babylonian History". Journal for the History of Astronomy . 24.  : 255..267
• Swerdlow, Noel (1969). „Hipparchus on the distance of the sun.”. Centaurus. 14 (1): 287—305. Bibcode:1969Cent...14..287S. doi:10.1111/j.1600-0498.1969.tb00145.x. .
• Toomer G.J.. "The Size of the Lunar Epicycle According to Hipparchus." . Centaurus. 12: 145—150. 1967.  .
• Toomer G.J.. "The Chord Table of Hipparchus and the Early History of Greek Trigonometry." . Centaurus. 18: 6—28. 1973.  .
• Toomer, G. J. (1974). „Hipparchus on the distances of the sun and moon”. Archives for the History of the Exact Sciences. 14 (2): 126—142. S2CID 122093782. doi:10.1007/BF00329826. .
• Toomer G.J.. "Hipparchus." In . Dictionary of Scientific Biography. 15: 207—224. 1978.  .
• Toomer, G. J. (1980). „Hipparchus' Empirical Basis for his Lunar Mean Motions”. Centaurus. 24: 97—109. Bibcode:1980Cent...24...97T. doi:10.1111/j.1600-0498.1980.tb00367.x. .
• Toomer G.J. (1988). "Hipparchus and Babylonian Astronomy." In A Scientific Humanist: Studies in Memory of Abraham Sachs, ed. Erle Leichty, Maria deJ. Ellis, and Pamel Gerardi. Philadelphia: Occasional Publications of the Samuel Noah Kramer Fund, 9.
• Wolff M. (1989). "Hipparchus and the Stoic Theory of Motion". In Matter and Metaphysics. Ed. J. Barnes & M. Mignucci. Napoli: Bibliopolis: 346–419.
• Dreyer, John L.E (1953). A History of Astronomy from Thales to Kepler. New York: Dover Publications. 
• Heath, Thomas (1921). A History of Greek Mathematics. Oxford: Clarendon Press. 
• Lloyd, G.E.R. (1973). Greek science after Aristotle. New York: Norton. ISBN 978-0-393-04371-6. 
• Neugebauer, Otto (1956). „Notes on Hipparchus”. Ur.: Weinberg, Saul S. The Aegean and the Near East: Studies Presented to Hetty Goldman. Locust Valley, NY: J.J. Augustin. 
• Ptolemy (1984). Ptolemy's Almagest. G.J. Toomer, trans. New York: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-91220-2. 
• Thomson, J.Oliver (1948). History of Ancient Geography. Cambridge: Cambridge University Press. 

Spoljašnje veze

• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Hiparh sa Rodosa”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
• Biographical page at the Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. jul 2012) University of Cambridge
• University of Cambridge's Page about Hipparchus's sole surviving work Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. maj 2012)
• Biographical page at the University of Oregon
• Biography of Hipparchus on Fermat's Last Theorem Blog
• Hipparchus (c. 190 – c. 120 B.C.), SEDS
• Os Eclipses, AsterDomus website, portuguese
• Ancient Astronomy, Integers, Great Ratios, and Aristarchus
• Hipparchus, Greek astronomer
• David Ulansey about Hipparchus's understanding of the precession
• M44 Praesepe at SEDS, University of Arizona
• A brief view by Carmen Rush on Hipparchus' stellar catalog
• Arhivisti otkrili najstariju poznatu mapu zvezda ispod hrišćanskog rukopisa („Politika”, 31. oktobar 2022)