Homoseksualnost

Homoseksualnost (grč. ὅμοιος — isti + lat. sexus — pol) jeste osećanje seksualne i estetske privlačnosti, te potrebe uključenja u seksualnu ili emotivnu vezu sa osobom istog pola. Pored heteroseksualnosti, homoseksualnost je takođe jedan od oblika seksualnosti.

Homoseksualnost može biti prisutna kod oba pola. U srpskom jeziku, termin gej se koristi da označi homoseksualne muškarce, dok se termin lezbijka koristi za homoseksualne žene.

Procenjuje se da homoseksualne osobe čine između 1 % i 10 % od sveukupnog broja ljudske populacije, pri čemu je nešto više homoseksualnih muškaraca nego žena.

Etimologija pojmova vezanih za homoseksualnost

Seksualna psihopatija (1886), dr Ričarda fon Kraft-Ebinga u kojoj se prvi put u medicinskoj literaturi pominje reč homoseksualnost

Reč homoseksualnost potiče od reči grč. ὁμός, što znači isti, i nema veze s latinskom rečju homo, koja se odnosi na ljudsko biće kao jedinku (kao npr. u terminu homo sapiens). Pojavljuje se prvi put 1869. u anonimno objavljenom pamfletu Karla-Marije Kertbenjija upućenom protiv pruskog zakona o sodomiji, a u širu upotrebu ulazi 1886. izdavanjem knjige Seksualna psihopatija: kliničko-forenzička studija (nem. Psychopathia Sexualis: eine Klinisch-Forensische Studie) nemačkog seksologa i psihijatra Riharda fon Kraft-Ebinga (1840—1902).

Pojam homoseksualnosti često se meša sa pojmom homoseksualizma, koji se odnosi više na gej kulturu nego na samu seksualnu orijentaciju. Homoseksualizam se definiše kao skup osobina, sklonosti i ponašanja homoseksualaca, dok se pojam homoseksualnost definiše kao seksualna naklonost prema istom polu. Ipak, razlika između ova dva pojma je još uvek dosta neodređena, tako da ima rečnika koji ova dva pojma tretiraju kao sinonime

Danas se engleska reč gej (engl. gay) u većini jezika koristi kao društveno prihvaćeni termin za homoseksualne osobe. U engleskom jeziku, prvobitno osnovno značenje ove reči bilo je veseo, bezbrižan, ali vremenom je došlo do promene, te se danas koristi da označi istopolno orijentisane osobe. Termin gej razlikuje se od termina homoseksualac, uglavnom po tome što se tim terminom akcenat stavlja na kulturološke i društvene aspekte homoseksualnosti, dok se termin homoseksualac odnosi na sam seksualni čin. Mnogi autori termin gej koriste isključivo za muškarce, ali reč se koristi i za istopolno orijentisane žene. Prema seksologu Igoru Konu, koji je posvetio nekoliko radova tumačenju rečnika seksualnih manjina, kao i njihovim simbolima (roze trougao, slovo lambda, zastava duginih boja), poreklo upotrebe reči gej u pogledu seksualne orijentacije nije u potpunosti jasno.

Satelitski snimak ostrva Lezbos u Grčkoj po kome je nastao termin lezbijka.

U srpskom jeziku, upotreba reči gej novijeg je datuma i u njega je došla iz engleskog jezika. Do relativno skoro, za homoseksualnost koristila se reč pederastija (grč. paiddersatia- љубав према дечацима) koju je Rečnik stranih reči Milana Vujaklije iz 1974. godine definisao kao bolesnu i protivprirodnu spolnu strast prema istom polu, naročito muškarca prema muškarcu, a imenicu pederast (grč. paidos - дечак, epstes - љубитељ, љубавник) kao čoveka koji oseća spolni nagon prema osobama istog pola, dok reč peder, obilato korišćenu u narodu za homoseksualne muškarce, ni ne pominje.

Vremenom, značenje ovih reči u srpskom jeziku se promenilo, pa tako prema Velikom rečniku stranih reči i izraza autora Ivana Klajna i Milana Šipke iz 2007, pederastija se definiše preciznije i izjednačava se sa pedofilijom, dok se imenica pederast ne koristi više za sve homoseksualne osobe, već se definiše kao pedofil, to jest, kao homoseksualac koji ima sklonost prema dečacima. Takođe, u ovom rečniku, po prvi put se pojavljuje i reč gej koja se definiše isključivo kao istopolno orijentisani muškarac ili žena, dok jednotomni rečnik Matice srpske, takođe objavljen 2007. godine, definiše termin peder isključivo kao pejorativ.

Termini lezbijka i lezbijka koriste se isključivo za istopolno orijentisane žene. Ova reč je nastala prema grčkom ostrvu Lezbos, na kom je u 7. veku p. n. e. živela starogrčka pesnikinja Sapfa, kojoj su zbog njene poprilično erotske poezije u kojoj ima i nekoliko pesama posvećenih ženama, dosta dugo pogrešno pripisivane homoseksualne sklonosti.

Medicinska karakterizacija kroz istoriju

Istorijski gledano, medicina kao i druga javnost srednjeg veka, kada je reč o homoseksualnosti, svoju pažnju je uglavnom fokusirala na sam seksualni čin, a ne na osobe koje učestvuju u njemu. Istoričar Džon Bosvel je primetio da se tokom srednjeg veka seksualni odnos osoba istog pola smatrao grehom a oni koji su taj „greh” počinili nisu bili definisani kao određeni tip ljudi koji se po nekim osobinama možda razlikuje od drugih ljudi. Između šesnaestog i osamnaestog veka istopolni seks smatran je kriminalnim prestupom i grehom, a oni koji su ga počinili nisu bili kategorisani kao ljudska bića. Odnos prema homoseksualnosti se promenio u devetnaestom veku, kada je moderna medicina, a posebno psihijatrija, počela da na ovu pojavu gleda kao na oblik mentalne bolesti sve do osamdesetih godina 20. veka.

Do kraja četrdesetih godina 20. veka, homoseksualnost se smatrala vidom psihopatskih, paranoičnih i šizoidnih poremećaja ličnosti. Pošto su definisali homoseksualnost kao patologiju (bolest), psihijatri i ostali lekari su se postarali i o njenom „lečenju”. Prema Džejmsu Harisonu (1992) medicinske struka je posmatrala homoseksualnost sa takvim gađenjem pa je u praksi primenjivala lečenje zasnovano na zabranama i surovim medicinskim „tretmanima” koji nisu imali nikakvog efekta — lezbijke su bile primoravane da se podvrgnu histerektomiji i terapiji injekcija estrogena, iako je praksa pokazala da nijedna od ovih metoda nije imala uticaja na seksualnu orijentaciju tih osoba, dok su gej muškarci takođe bili izlagani sličnim besmislenim tretmanima koji nisu davali nikakve rezultate. Harison je u svom dokumentarnom filmu prikazao snimke iz 1950. preuzete iz obrazovnog filma u produkciji američke mornarice u kome gej muškarac leži u bolničkom krevetu, a lekari mu stavljaju elektrode na glavu i „leče ga” elektrošokovima. Pored kastracije, takođe su bile primenjivane i razne vrste averzivnih terapija. Međutim, i pored svih nastojanja medicine toga vremena, nijedna od ovih metoda nije uspela da promeni seksualnu orijentaciju ljudi koji su im bili podvrgnuti.

Kinsi i njegovi saradnici godinama su pokušavali da pronađu pacijente koji su prešli iz homoseksualnosti u heteroseksualnost nakon „terapije”, i bili su iznenađeni kada nisu mogli da među lečenim homoseksualcima pronađu nijedno lice koje je promenilo svoju seksualnu orijentaciju. Kada su podrobno intervjuisane osobe koje su tvrdile da su bili homoseksualci, a da sada funkcionišu kao heteroseksualci, otkriveno je da su svi ovi ljudi jednostavno potiskivali svoje homoseksualno ponašanje „i da su koristili homoseksualne fantazije kako bi kompenzovali seksualni odnos”.

Stav današnje nauke

Naučna zajednica danas više ne smatra homoseksualnost mentalnim poremećajem. Američko udruženje psihijatara je 1973. uklonilo homoseksualnost kao poremećaj iz odeljka „Seksualne devijacije” Dijagnostičkog i statističkog uputstva o mentalnim poremećajima (engl. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, DSM-II).

Dana 17. maja 1990, Generalna skupština Svetske zdravstvene organizacije (SZO) odobrila je 10. Reviziju Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema. U ovoj reviziji stoji da seksualna orijentacija (heteroseksualno, homoseksualno ili biseksualno), samo po sebi nije zdravstveni poremećaj. U ranijoj verziji (MKB-9 Svetske zdravstvene organizacije iz 1977) homoseksualnost je prikazivana kao mentalno oboljenje i klasifikovana kao „seksualni poremećaj”. Zato je 1993. SZO u MKB-10 dodala ego-distoničnu seksualnu orijentaciju, koja se odnosi na osobe koje žele da promene svoj polni identitet ili seksualnu orijentaciju zbog psihološkog poremećaja ili poremećaja u ponašanju.

U čast proglašenja 10. revizije MKB SZO, civilne organizacije su 17. maj proglasile za Svetski dan borbe protiv homofobije.

Istraživanje prirode homoseksualnosti

Glavni članci: etiologija homoseksualnosti i uloga nagona u oblikovanju ponašanja LGBT osoba

Žena posmatra muške ljubavnike (Kina, Dinastija Ćing)

Kada su se saznanja o homoseksualnosti preselila iz oblasti psihijatrijske patologije u domen normalnog fiziološkog ljudskog seksualnog ponašanja, istraživanja su započeta u novim oblastima. Psihijatrija je uspela da definiše homoseksualnost, ali ne i njenu etiologiju, tj. uzroke. Zato je etiologija, u ovom kao i u drugim psihijatrijskim pitanjima vezanim za seksualnost ušla u oblast neurobiologije.

Američko udruženje psihologa tvrdi da se seksualna orijentacija određuje kod većina ljudi u ranom uzrastu, i tvrdi: po svemu sudeći, postoji mnogo uzroka koji usmeravanju seksualnu orijentaciju, a razlozi mogu biti različiti za različite ljude. Koncept više uzroka seksualne orijentacije kao multi-faktorski model trenutno je danas najviše prihvaćen među stručnjacima

Osnovno pitanje koje su sebi postavili biolozi bilo je da li su homoseksualci i heteroseksualci biološki različiti. U razmišljanjima o ovom pitanju, biolozi su u velikoj meri pod uticajem saznanja o razlikama između muškaraca i žena s neurološke tačke gledišta.

Mnogi naučnici veruju da se u prirodi homoseksualnosti nalazi biološka funkcija organizma, određena genetičkim ili drugim urođenim faktorima. Zato se biološka istraživanja (na osnovu rezultata objavljenih u brojnim specijalizovanim časopisima o homoseksualnosti) više godina sprovode u sledećim oblastima:

• istraživanja homoseksualnih manifestacija kod životinja;
• genetička istraživanja homoseksualnosti;
• hormonska i neurohumoralna istraživanja uzroka homoseksualnosti;
• biološki i psihološki uzroci i socijalni aspekti homoseksualnosti.

Homoseksualnost u životinjskom svetu

Homoseksualnost se sreće i kod životinja.

Homoseksualna ponašanja u životinja podrazumevaju udvaranje, osećanja, stvaranje parova i odgajanje mladunaca između dve odrasle jedinke. Studija kanadskog istraživača Brusa Bejdžmila iz 1999. godine pokazuje da je homoseksualno ponašanje primećeno kod čak 1.500 životinjskih vrsta, počev od primata pa sve do crva, a kod 500 vrsta je i obilno dokumentovano. Seksualno ponašanje u životinja ima veoma različite forme, čak i u okviru iste vrste. Šta motiviše ovakva ponašanja, i koje su njegove posledice teme su koje tek treba da budu detaljno istražene Prema Bejdžmilu, u životinjskom carstvu postoji „mnogo veća seksualna raznolikost — uključujući i homoseksualne, biseksualne odnose kao i nereproduktivni seks --nego što su naučna zajednica i društvo spremni da prihvate”. Najnovija istraživanja iz 2009. pokazala su da je homoseksualno ponašanje univerzalni fenomen u životinjskom svetu — nalazimo ga kod majmuna, delfina, ptica (pingvina, labudova) itd Kritičari ističu da ponašanje životinja koje predstavlja oblik homoseksualnosti, u stvari, može imati socijalno, a ne seksualno značenje. Takođe su od ključne važnosti u sprovedenim istraživanjima homoseksualnosti kod životinja bila istraživanja na životinjama koje su čuvane u zarobljeništvu (zoološki vrtovi, naučne laboratorije itd) kao pandan istraživanjima na ljudima u zatvorima, vojsci, logorima itd.

Genetička istraživanja homoseksualnosti

Uloga genetičkih faktora u nastanku i genima dominantnom prenošenju homoseksualnosti na potomstvo i dalje je malo ili nedovoljno izučena. U studijama sprovedenim 1980. kao i u mnogim drugim pokušala se utvrditi razlika između urođenih i stečenih osobina homoseksualnosti. Kao važan materijal u tim istraživanjima korišćeni su ne samo uzorci gena bližih i daljih rođaka, već i veoma značajni geni kao npr. geni jednojajčanih blizanaca.

Istraživanja su pokazala češću prisutnost homoseksualnosti kod nekoliko starije braće kao i manifestacije homoseksualnosti u oba identična blizanca, čak i u slučajevima gde su oni bili posebno odgajani i školovani. Ipak dobijeni rezultati za sada su nedovoljni i ne dozvoljavaju da se nedvosmisleno homoseksualnost tumači kao genetička karakteristika, ali istovremeno ne dopuštaju da se olako odustane od daljeg istraživanja u tom pravcu.

Neke karakteristike genetičke osnove su češće u oko 20 % anketiranih homoseksualaca. U isto vreme, značajne genetičke varijacije kod lezbijki još uvek nisu otkrivene (što ne isključuje njihovo postojanje). Postoje dokazi da je varijabilnost lokusa Xq28 u ljudskom X- hromozomu povezana sa homoseksualnošću .

Istraživanja ženskog steriliteta koje je 1963. vršio Kulbir Gil, gostujući naučnik iz Indije na Univerzitetu Jejl, nakon izlaganja rendgen zracima muve (lat. Drosophila melanogaster) ukazala su na to da promene u nekim genima mogu uticati na seksualno ponašanje ovog insekta. Gil je primetio da se određena grupa mutanata muških muva udvara drugim mužjacima, vibrarcijom krila, nekom vrstom karakteristične „pesme” udvaranja.

Deceniju kasnije Džefri Hol (Jeffrey Hall), biolog na Brandis univerzitetu, na osnovu prethodnih otkrića Gilsa otkrio je gene muve drozofila. Hol objašnjava da neplodni mutanti proizvode dva oblika različitog ponašanja. Prvo, konkretno, za mužjake homozigotnih mutanata, gen fru (fruitless — neplodni) odredio je kod njih homoseksualno ponašanje (nezainteresovanost za ženke, i „udvaranje” drugim mužjacima). Gen fru je bio izraženiji u određenim regionima mozga muve (lat. Drosophila melanogaster). Drugo, ženski mutantni gen lez (lesbian) stimuliše ženke da se staraju o drugim ženkama. Mutant gena varijante vajola (viola) i slagiš (sluggish — trom) uzrokuje biseksualno ponašanje u mužjaka muve (lat. Drosophila melanogaster).

Blizanačke studije pokazuju da je konkordantnost kod monozigotnih blizanaca višestruko veća od one kod dizigotnih blizanaca (braće i sestara). Raniji podaci (studija Kalmana iz 1952) govore čak i o potpunoj, stoprocentnoj, konkordantnosti homoseksualnosti kod monozigotnih blizanaca, dok novija istraživanja (Bejlija i Pilarda iz 1991) daju cifru od oko 52 %. To praktično znači da ukoliko je jedan član (jednojajčanog) blizanačkog para homoseksualan, drugi član, pošto dele isti genetički materijal, je u velikom procentu, takođe, homoseksualan. Ukoliko bi taj procenat bio 100 %, kao što sugerišu ranije studije, to bi značilo da je homoseksualnost u potpunosti određena naslednim činiocima. Ukoliko je, pak, procenat manji, uticaj drugih, razvojnih faktora, takođe bi se morao uzeti u obzir. Navedeni podaci govore o značajnom uticaju naslednih činilaca u poreklu homoseksualne orijentacije.

Međutim, jedna stvar je reći da su geni uključeni u homoseksualnost, jer je to gotovo sigurno, ali je potpuno druga stvar, koja tek predstoji, da se zaista identifikuju ti geni, jer homoseksualnost može biti i poligenetička, a da svaki pojedinačni gen ima mali efekat.

Hormonska i neurohumoralna istraživanja

Takođe postoji i mišljenje da je homoseksualnost posledica nepravilnog odnosa androgena (muških) i estrogena (ženskih hormona), tj. da poremećen rad žlezda koje luče ove produkte stvara preduslove za homoseksualno ponašanje. Drugim rečima, sem što izazivaju probleme u razvoju polnih organa i sekundarnih polnih karakteristika, nepravilnosti u lučenju ovih hormona stvaraju i poteškoće u vezi sa seksualnom orijentacijom i seksualnim ponašanjem.

Hormonski testovi otkrili su čudnu asimetriju. Dok će novorođeni mužjak pacova lišen testosterona, kako je otkrio Haris, naginjati ka ženskim osobinama, novorođena ženka pacova lišena estrogena će nastaviti da se razvija kao ženka. U odraslom dobu ona neće izgledati nekako muški. Kada se pacovima ukloni jajnik, njihov mozak će i dalje proizvoditi podsticaj za ovulaciju. Naučnici su shvatili da bez testosterona genetički osnov za muškost je u suštini bezvredan. Zato su zaključili, da bi se mozak muškog pacova mogao i stvarno da organizuje kao muškarac, njegov mozak mora biti izložen uticaju testosterona u prvih pet dana života. Nakon petog dana prostor za maskulinizaciju je zatvoren, a genetički muško će se razviti i rasti sa „ženskim” mozgom. Nasuprot tome, mozak ženke pacova ne treba estrogen za svoju organizaciju. Prepušten sam sebi, on će postati „ženski” mozak.

Istraživanja funkcija mozga

Lora Alen (engl. Laura Allen), je u svojim istraživanjima identifikovala četiri male grupe neurona u prednjem delu hipotalamusa i nazvala ih intersticijalnim jedrom prednjeg hipotalamusa (INAH 1, 2, 3 i 4). Istraživanja Alenove pokazala su da su (INAH 2 i 3) značajno veća kod muškaraca nego kod žena na osnovu čega je ona postavila hipotezu da su možda ova jedra dimorfna i u skladu sa seksualnom orijentacijom.

Sajmol Levej (britansko-američki neurolog poznat po studijama o strukturama mozga i seksualnoj orijentaciji) u radu pod naslovom Razlika u hipothalamičnim strukturama između heteroseksualnih i homoseksualnih muškaraca, objavljenom 1991, u uvodnom delu definiše seksualnu orijentaciju kao pravac seksualnih osećanja ili ponašanje prema pripadnicima sopstvenog ili suprotnog pola i hipotezu da Alenova hipotalamična (INAH) jedra učestvuju u generisanju tipičnog seksualnog ponašanja muškaraca.

Proverio sam ideju da jedno ili oba od ovih jedara ispoljavaju veličinu dimorfizma, ali ne u vezi sa polom, već sa seksualnom orijentacijom. Konkretno, ja sam postavio hipotezu da su (INAH 2 i 3) veća kod osoba seksualno orijentisanih prema ženama (heteroseksualnih muškaraca i homoseksualne žene) i mali kod pojedinaca seksualno orijentisanih prema muškarcima (heteroseksualnih žena i homoseksualnih muškaraca).

Levej je u svom istraživanju secirao moždana tkiva dobijena sa rutinskih autopsija četrdeset jedne osobe koje su umrle u bolnicama u Njujorku i Kaliforniji. Među ispitanicima je bilo devetnaest homoseksualaca, umrlih od side; šesnaest su bili heteroseksualni muškarci, od kojih su šest bili intravenski narkomani umrli od side; i šest heteroseksualne žene. Levejovi zaključci su bili sledeći:

(INAH 3) je dokazao dimorfizam .... veličina ovog jedra je bila više nego dvostruko veća u heteroseksualnih muškaraca ... kao homoseksualaca .... Postojala je slična razlika između heteroseksualnih muškaraca i žena .... Ovi podaci podržavaju hipotezu da dimorfizam (INAH 3) nije povezan sa polom, već sa seksualnom orijentacijom, bar kod muškaraca.

Rezultati Levejovog istraživanja i njegovo otkriće da se jedra razlikuju u veličini između heteroseksualnih i homoseksualnih muškaraca ukazuju da seksualna orijentacija kod ljudi zahteva dalja istraživanja na biološkom nivou."

Studija Leveja, kako je i on sam priznao, je imala nekoliko nedostataka: mali uzorak, velike varijacija u veličini pojedinih jedara, a možda i iskrivljeni rezultati, jer svi gej muškarci su imali sidu (mada je Levej pronašao značajne razlike u obimu (INAH 3) između heteroseksualnih muškaraca umrlih od side i onih koji su umrli od drugih uzroka).

Neki kritičari su izrazili sumnju u tačnost i pravilnost Levejovog merenja, navodeći da je ove strukture teško videti u tkivu i da se zato i teško može izmeriti veličina ćelija. Nansi Ordover tvrdi u svojoj knjizi objavljenoj 2003. da je Levej kritikovan zbog „male veličine uzorka i neadekvatno prikupljenih podataka o seksualnoj istoriji ispitanika”.

Hipoteza imunološkog poremećaja u intrauterinom razvoju

Prema jednoj hipotezi, uzrok homoseksualnosti je telo majke koje proizvodi antitela na HY-antigen lokalizovan u muškom Y-hromozomu. Sa svakom narednom trudnoćom povećava se količina ovih antitela, koja mogu imati značajne efekte na centralni nervni sistem muških fetusa. Hipoteza je potkrepljena činjenicom da muškarci koji imaju stariju braću često postaju homoseksualci. Međutim, kako je veći broj homoseksualca rođen u prvoj trudnoći u kojoj HY-antigen kod majki nije prisutan u dovoljnom broju, to na neki način pobija ovu hipotezu.

Homoseksualnost i psihologija

Glavni članci: razvoj identiteta LGBT osoba i mentalno zdravlje LGBT osoba

Istraživanja psihologije o homoseksualnosti pokušavaju odgovoriti na sledećih pet pitanja:

1. Šta uzrokuje homoseksualnost kod ljudi?
2. Šta uzrokuje diskriminaciju osoba sa homoseksualnom orijentacijom i kako se na to može uticati?
3. Da li homoseksualna orijentacija osobe utiče na njeno zdravlje, i normalno psihološko funkcionisanje?
4. Zašto je homoseksualnost centralna u identitetu nekih ljudi, a sporedna u identitetu drugih.
5. Kako se razvijaju deca koja odrastaju uz homoseksualne roditelje?

Danas postoji veliki korpus istraživanja i dokaza koji ukazuju da je biti gej, lezbijka ili biseksualac identično ili normalno mentalno zdravstveno i socijalno prilagođavanje. Većina lezbijki, gejeva, biseksualaca koji traže psihoterapiju to čine iz istih razloga kao i heteroseksualni ljudi (zbog stresa, anksioznosti, teškoća u prilagođavanju socijalnim, ljubavnim i poslovnim situacijama, itd); njihova seksualna orijentacija može biti primarna, slučajna, ali ne od značaja za njihove probleme i dalje psihijatrijsko lečenje. Bez obzira na ovakve stavove, postoji visok rizik za antigej pristrasnost u psihoterapiji sa lezbijkom, antilezbijsku sa gejom, kako za psihoterapeuta tako i za klijenta. Zato su dalja psihološka istraživanja u ovoj oblasti od izuzetnog značaja za suzbijanje brojnih predrasuda i homofobičnih stavova i aktivnosti

Studija koju je 1956. objavila Evelin Huker, dokazuje da nema razlike u društvenoj prilagođenosti između homoseksualaca i ostatka populacije. Evelin Huker je ovu studiju provela koristeći kao uzorak dvije grupe muškaraca, jednu sastavljenu od homoseksualaca a drugu od heteroseksualaca. Svaki član jedne grupe odgovarao je članu druge grupe po koeficijentu inteligencije, zanimanju i drugim bitnim karakteristikama. Nakon što je provela studiju, Huker je njene rezultate prosledila vodećim psiholozima. Prethodno je pomešala podatke o ove dve grupe i uklonila podatke o seksualnoj orijentaciji muškaraca. Tražila je od njih da izdvoje članove grupe koji su homoseksualci. Nijednom od vodećih psihologa nije pošlo za rukom da razdvoji ove dve grupe. Studija Evelin Huker, koja je nekoliko puta ponovljena, doprinela je da Američko udruženje psihijatara prestane tretirati homoseksualnost kao poremećaj.

Mnoge teorije koje su nastale u vreme kada je homoseksualnost smatrana mentalnom bolešću, pokušale su da je objasne sa patološke strane, kao posledicu nekih preživljenih trauma u detinjstvu. Najpoznatija takva teorija je psihoanalitička teorija, i njena objašnjenja porekla homoseksualnosti koja počinju Frojdovim radovima „O psihogenezi jednog slučaja ženske homoseksualnosti”, zatim „O nekim neurotičnim mehanizmima kod ljubomore, paranoje i homoseksualnosti”, kao i naročito poznata Frojdova studija o Leonardu da Vinčiju.

Prema Frojdu, kod homoseksualnih muškaraca postoji vrlo jaka erotična vezanost za neku žensku osobu, najčešće majku, zbog njene preterane nežnosti koja je podržana povlačenjem oca iz detetovog života. „Dečak potiskuje svoju ljubav prema majci, stavljajući sebe samog na njeno mesto, i uzima sopstvenu ličnost kao uzor tražeći nove ljubavne objekte koje su slične njemu”.

Fenihel navodi da vrlo često gej „objekti” pokazuju izvesne karakteristike njihove majke ili sestre, a Frojd kaže da svaka i najnormalnija osoba pokazuje sklonost i sposobnost za homoseksualni izbor objekta. „Takav izbor se čak jednom može dogoditi svakom, i od tada čovek ga u svome nesvesnom ili čvrsto drži ili se od njega obezbeđuje nekim energičnim zauzimanjem suprotnog stava”.

Kasnije, Frojd je dopunio svoja ranija objašnjenja homoseksualnosti uvođenjem kastracionog straha kod dečaka od brutalnog oca, pri čemu dečakovo odustajanje od žene znači izbegavanje i odricanje od bilo kakve konkurencije sa ocem. Ovakvo odustajanje od rivalstva moguće je i u potisnutim agresivnim osećanjima dečaka prema starijem bratu. Potisnuta neprijateljska osećanja prema njemu doživljavaju preobražaj, pri čemu raniji rival sada postaje prvi homoseksualni ljubavni objekt. Pri svim ovim objašnjenjima Frojd je ostao nedogmatičan i tolerantan, jer je naglašavao da je njegovo objašnjenje jedno od mogućih objašnjenja i da možda važi samo za jedan tip homoseksualnosti.

Druge psihoanalitičke teorije koje su se razvile sredinom, i u drugoj polovini 20. veka, stavljaju akcent na preedipalnu fazu razvoja libida, pa ističu;

• snažnu parcijalnu fiksaciju i identifikaciju deteta sa majkom u toku prve tri godine života,
• traženje muške identifikacije kroz identifikaciju sa partnerom istog pola (A. Frojd),
• jedan deo infantilne seksualnosti ulazi u službu potiskivanja, pri čemu je pregenitalno zadovoljstvo preneto u ego, dok je ostatak potisnut (H. Saks).

Prema Vladeti Jerotiću najveći broj latentno ili manifestno homoseksualnih žena (za razliku od takvih muškaraca) nalaze se u braku, i vode skriveni seksualni život jer je ovakva situacija među ženama posledica vekovne ekonomske nesigurnosti i neobezbeđenosti koja ni danas još nije zadovoljavajuće razrešena

Pokušaji da se promeni seksualna orijentacija

Glavni članak: terapija homoseksualnosti

Jedan broj autora i grupa za reparativnu terapiju i dalje smatra da je homoseksualnost mentalni poremećaj, te zastupaju stav da se seksualna orijentacija može promeniti. Kraljevski psihijatrijski odbor (glavna profesionalna asocijacija psihijatara, Velike Britanije), navodi 2007:

"Uprkos gotovo jednog veka psihoanalize i psiholoških spekulacija, nema nezavisnih dokaza koji potvrđuju hipotezu da priroda obrazovanje ili iskustvo u ranom detinjstvu igraju ulogu u oblikovanju osnovnih elemenata lične heteroseksualne ili homoseksualne orijentacije. Čini se da je seksualna orijentacija biološke prirode, unapred definisanih složenih interakcija genetičkih faktora i početnih faktora unutarutrobne životne sredine. Seksualna orijentacija, stoga, nije izabrana“.

Homoseksualnost i društvo

Glavni članci: javno zdravlje i LGBT zajednica i gej parada

Zastava u bojama duge koja se često koristi kao simbol pokreta za prava homoseksualaca od 1978.

Uprkos mnogim pozitivnim dešavanja na globalnom i regionalnom nivou, stigmatizacija i diskriminacija osoba sa drugačijom seksualnom orijentacijom i seksualnim identitetom i dalje postoji u nekim kulturama i među mnogim pojedincima, pa i u Srbiji što su potvrdili mnogi događaji u 2010. i 2011. To često sprečava ljude da slobodno i dobrovoljno iskažu svoju seksualnost, bilo privatno, bilo kroz gej paradu.

Stigmatizacija i diskriminacija

Zakonsko uređenje istopolnih odnosa u svetu

Homoseksualnost legalna

  Istopolni brak

  Istopolna partnerstva

  Zajednice nisu priznate

  Istopolni brak sklopljen drugde se priznaje

  Nema nikakvih zakona

Homoseksualnost ilegalna

  Minimalna kazna

  Visoka kazna

  Doživotna kazna

  Kazna smrću

Stigmatizacija u mnogim razvijenim zemljama podstiče shvatanja o povezanosti između side i homoseksualnog ili biseksualnog ponašanja, što potvrđuju podaci prikupljeni u SAD 2008. po kojima su gej, biseksualci ili drugi muškarci koji imaju seks sa muškarcima činili 55 % od ukupnog broja zaraženih sidom. Upravo ta povezanost je jedan od uzroka raznih seksualnih predrasuda.

Stigmatizacija često nije direktno povezana sa LGB populacijom, već sa različitim oblicima diskriminacije HIV pozitivnih osoba koja se takođe projektuje i na LGB populaciju. Ovaj tip diskriminacije LGBT osoba ogleda se u odbijanju pružanja medicinske nege, odbijanja da se LGBT oboleli stave na listu za transplantaciju organa, odbacivanje od strane okoline (porodice i prijatelja) i društvena izolacija LGBT HIV pozitivnih osoba.

Posledice ovih stavova su i nepravovremeno i neadekvatno lečenje drugih zaraznih i seksualno prenosivih bolesti, kriminalizacija pripadnika seksualnih manjina, otežano dobijanje ili zadržavanje posla, i teškoće pri njihovom učlanjivanju u brojne klubove, škole i verske ustanove itd. U nekoliko zemalja u svetu i danas se registruju brojni zločini brutalnost policije i otvorena mržnja prema gejovima i lezbijkama, koji se kreću od verbalnog i fizičkog nasilja do ubistva.

Iako nauka koristi termine homoseksualnost i biseksualnost u neutralnom kontekstu, kao termine kojima opisuje nečiju seksualnu orijentaciju, ove termine često koriste društveni konzervativci, verske zajednice i drugi za koje je homoseksualnost „greh”, i nešto negativno, pa termin „homoseksualnost” koriste u drugačijem kontekstu kako bi naglasili da se radi o nečemu lošem i pogrešnom. Termin „gej brakovi” donekle može biti pogrešan jer u istopolne brakove ne stupaju samo gej muškarci i lezbijke, nego vrlo često i osobe biseksualne orijentacije. Tako se i za brakove sklopljene između istopolnih osoba ne koristi termin istopolni brak već termin homoseksualni „brak”, gde je reč brak pod navodnicima, želeći time da istaknu da se ne radi o građanskom ili crkvenom braku u pravom smislu reči. Umesto ovih termina, mnoge LGBT organizacije koriste izraz „bračna jednakost” (engl. Marriage equality).

Istopolni brak, i pored brojnih otpora, počeo je sve više da se legalizuje u svetu, i trenutno je ozakonjen u 18 država (vidi kartu), a debata o njihovoj legalizaciji trenutno se vodi u većem broju država.

Vojska i homoseksualnost

Iako je SZO još 1990. uklonila homoseksualnost sa liste mentalnih bolesti, neke organizacije i grupe za reparativnu terapiju ne prihvataju odluke Američkog društva psihijatara i Svetske zdravstvene organizacije pa i dalje smatraju da je homoseksualnost mentalni poremećaj.

Većina zapadnih vojnih sila uklonila je ograničenja za seksualne manjine. Od 26 zemalja koje učestvuju u vojnim misijama NATO, više od 20 dozvolilo je gejevima, lezbijkama i biseksualnim osobama da služe u njihovim vojskama. Od stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, tri (Velika Britanija, Francuska i SAD) dozvoljavaju, a preostale dve generalno ne: Kina zabranjuje, Rusija isključuje sve gej i lezbijske osobe u miru, ali omogućava nekim gej muškarcima da služe u vreme rata. Izrael je jedina zemlja u regionu Bliskog istoka koja omogućava LGB osobama da služe u vojsci.

Religija i homoseksualnost

Katolička crkva ostaje kod učenja Svetog pisma i tradicije, ali istovremeno pozivajući vernike da se uzdrže od nepravedne diskriminacije LGBT, ona i naglašava da se homoseksualni odnosi protive prirodnim zakonima, i da u moralnom pogledu ni u kom slučaju ne mogu biti odobreni (Katihizis Katoličke crkve, t. 2357—2359).

Iako učitelji Katoličke crkve daju uputstva o verskim i moralnim pitanjima svojim vernicima, oni neće ponuditi jasne odgovore da li je homoseksualizam, kao poriv i praksa sramotna, protivpravna i protivna prirodnom zakonu, i da li se treba smatrati bolešću, po čemu se njen stav značajno ne razlikuje od drugih crkava.

Ruska pravoslavna crkva na čelu sa patrijarhom Kirilom, prvi put 2009. je istupila sa relativno novim, reformatorski orijentisanim stavom novog poglavar Ruske pravoslavne crkve, koji je protiv diskriminacije homoseksualaca… prihvatamo čovekovu slobodu izbora, uključujući i polnu orijentaciju, kao ličnu stvar pojedinca — izjavio je patrijarh Kiril tokom susreta sa generalnim sekretarom organizacije za ljudska prava Saveta Evrope.

Međutim, pravoslavna crkva, kao i katolička, upozorava na religiozne tradicije gotovo svih naroda u kojima se homoseksualnost smatra grehom. Napredak je u tome što se ona danas protivi kažnjavanju i proganjanju tog „greha”… zato smo istupali i istupaćemo protiv svakog obespravljivanja osoba netradicionalne polne orijentacije…pri čemu ćemo se držati stava kako istopolne brakove ne bi trebalo smatrati jednakima heteroseksualnim brakovima.

Rasprostranjenost i demografija homoseksualnosti

Procene prevalencije homoseksualnosti znatno se razlikuju zbog različitih definicija homoseksualnost u različitim sredinama što umnogome komplikuje istraživanja. Osim toga, treba imati u vidu da društvena stigmatizacija homoseksualnosti rezultuje tendencijom prikrivanja, tako da su podaci dosta nepouzdani ili iskrivljeni.

Prema procenama istraživanja sprovedenog u 2000. u Nemačkoj, samo 1,3 i 0,6 % ispitanika, izjasnilo se kao gej ili lezbijka i 2,8 % i 2,5 %, kao biseksualci. U isto vreme 9,4 % muškaraca i 19,5 % žena izjasnilo se da ih erotski privlače pripadnici istog pola. Prema podacima studije Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) iz marta 2011, 7 % američkih muškaraca između 15 i 44 godine starosti izjasnilo se kao homoseksualac. Prema nekim istraživanjima LGBT pripadnici koji dožive prirodnu smrt u proseku žive kraće 18 godina u odnosu na heteroseksualce.

Vidi još

• Homofobija
• Transrodnost
• Lezbijka

Литература

• Ordover, Nancy (2003). American Eugenics: Race, Queer Anatomy, and the Science of Nationalism. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-3559-7. 
• Келли, Гэри Ф. (2000). Основы современной сексологии. Питер. стр. 547—. ISBN 978-5-8046-0089-2. 

Књиге

• Рот, Никола; Радоњић, Славољуб (1992). Психологија за други разред гимназије. ЗУНС. стр. 26—27. ISBN 978-86-17-13249-9. 
• Милојевић Апостоловић, Биљана (2012). Психологија. Нови Логос. ISBN 978-86-6109-072-1. 
• Adam, Barry (1987). The Rise of a Gay and Lesbian Movement. G. K. Hall & Co. ISBN 978-0-8057-9714-5. 
• Boswell, John (1980). Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality: Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-06711-7. 
• Dover, Kenneth J.. Greek Homosexuality,, Gerald Duckworth & Co. Ltd. 1979. ISBN 978-0-674-36261-1. (hardcover). ISBN 978-0-674-36270-3. (paperback)
• d'Emilio, John Sexual Politics, Sexual Communities: The Making of a Homosexual Minority in the United States, 1940—1970, University of Chicago Press. 1983. ISBN 978-0-226-14265-4.
• Foucault, Michel (1986). The History of Sexuality. Pantheon Books. ISBN 978-0-394-41775-2. 
• Roth, Norman (1989). „The care and feeding of gazelles: Medieval Arabic and Hebrew love poetry”. Ур.: Lazar, Moshé; Nacy, Norris J. Poetics of Love in the Middle Ages. George Mason University Press. ISBN 978-0-913969-25-0. 

1990—1999

• Bagemihl, Bruce (1999). Biological Exuberance: Animal Homosexuality and Natural Diversity. St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-19239-6. 
• Bérubé, Allan (1990). Coming out under Fire: The History of Gay Men and Women in World War Two. New York: MacMillan. ISBN 978-0-02-903100-1. 
• Brown, Lester B. (1997). Brown, Lester B., ур. Two spirit people: American Indian, lesbian women and gay men. Routledge. ISBN 978-0-7890-0003-3. 
• Bullough, Vern L.; Brundage, James A. (2000). Handbook of medieval sexuality. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8153-3662-4. 
• Chauncey, George (1995). Gay New York: Gender, Urban Culture, and the Making of the Gay Male World, 1890—1940 (reprint, illustrated изд.). Basic Books. ISBN 978-0-465-02621-0. 
• Dynes, Wayne R.; Johansson, Warren; Percy, William A.; Donaldson, Stephen (1990). Encyclopedia of homosexuality (2 Volumes). Garland Pub. ISBN 978-0-8240-6544-7. 
• Faderman, Lillian (1993). Odd girls and twilight lovers: a history of lesbian life in twentieth-century America (4 изд.). Columbia University Press. ISBN 978-0-231-07488-9. 
• Hinsch, Bret (1990). Passions of the Cut Sleeve: The Male Homosexual Tradition in China. The University of California Press. ISBN 978-0-520-06720-2. 
• Johansson, Warren; Percy, William A. (1994). Outing: shattering the conspiracy of silence. Routledge. ISBN 978-1-56024-419-6. 
• Michael, Robert T. (1994). Sex in America: a definitive survey. Little, Brown. ISBN 978-0-316-91191-7. 
• Percy, William Armstrong (1998). Pederasty and Pedagogy in Archaic Greece. University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-06740-2. 
• Ramos, Juanita (1987). Compañeras: Latina lesbians (an anthology). Latina Lesbian History Project. 
• Rousseau, George (1991). Perilous Enlightenment: Pre- and Post-Modern Discourses—Sexual, Historical. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-3301-8. 
• Schmitt, Arno; Sofer, Jehoeda (1992). Schmitt, Arno; Sofer, Jehoeda, ур. Sexuality and eroticism among males in Moslem societies. Routledge. ISBN 978-1-56024-047-1. 
• Terry, Jennifer (1999). An American obsession: science, medicine, and homosexuality in modern society. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-79367-2. 

2000—

• Bernstein, Elizabeth; Schaffner, Laurie (2005). Regulating sex: the politics of intimacy and identity. Routledge. ISBN 978-0-415-94869-2. 
• Bullough, Vern L. (2002). Before Stonewall: activists for gay and lesbian rights in historical context. Routledge. ISBN 978-1-56023-193-6. 
• Davidson, James (2007). The Greeks And Greek Love: A Radical Reappraisal of Homosexuality In Ancient Greece. Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-81997-4. 
• Endsjø, Dag Øistein/Dag Ejstejn Endše . Seks i religia. Karpos. . 2010. ISBN 978-86-85941-26-9 http://pescanik.net/2010/08/seks-i-religija/. 
• Gunther, Scott (2009). "The Elastic Closet: A History of Homosexuality in France, 1942–present". Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-22105-5. Архивирано из оригинала 05. 08. 2012. г. Приступљено 22. 08. 2014. 
• Johnson, David K. (2004). The lavender scare: the Cold War persecution of gays and lesbians in the federal government. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-40481-3. 
• Myers, JoAnne (2003). Historical dictionary of the lesbian liberation movement: still the rage. Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-4506-0. 
• Vanita, Ruth (2002). Queering India: same-sex love and eroticism in Indian culture and society. Routledge. ISBN 978-0-415-92950-9. 

Чланци у научним часописима

• Bagley, Christopher; Tremblay, Pierre (1998), „On the Prevalence of Homosexuality and Bisexuality, in a Random Community Survey of 750 Men Aged 18 to 27”, Journal of Homosexuality, no. 2: [New York, Haworth Press], 36 (2): 1—18, ISSN 0091-8369, OCLC 91129391, PMID 9736328, doi:10.1300/j082v36n02_01 
• Bowman, Karl M.; Engle, Bernice (1953), „The problem of homosexuality.”, Journal of Social Hygiene, 39 (1): 2—16, ISSN 0741-9996, OCLC 102411893, PMID 13011795 
• Crew, Louie; Norton, Rictor (1974), „The Homophobic Imagination”, College English, 3, Nov 74, 36 (3): 272—90, ISSN 0010-0994, JSTOR 374839, OCLC 427092211, doi:10.2307/374839 
• Iemmola, Francesca; Ciani, Andrea Camperio (2009), „New Evidence of Genetic Factors Influencing Sexual Orientation in Men: Female Fecundity Increase in the Maternal Line” (Article), Archives of Sexual Behavior, no. 3: Springer, 38 (3): 393—399, ISSN 0004-0002, OCLC 360232526, PMID 18561014, S2CID 508800, doi:10.1007/s10508-008-9381-6 
• LeVay, Simon (1991), „A difference in hypothalamic structure between heterosexual and homosexual men.”, Science, 253 (5023) (5023): 1034—7, Bibcode:1991Sci...253.1034L, ISSN 0036-8075, OCLC 121655996, PMID 1887219, S2CID 1674111, doi:10.1126/science.1887219 
• McConaghy, N; Hadzi-Pavlovic, D; Stevens, C; Manicavasagar, V; Keller, M; MacGregor, S; Wright, M; Bailey, J; Martin, N (2006), „Fraternal Birth Order and Ratio of Heterosexual/Homosexual Feelings in Women and Men”, Journal of Homosexuality, 51 (4): 161—174, ISSN 0091-8369, OCLC 202629885, PMID 17135133, S2CID 24828176, doi:10.1300/J082v51n04_09 

Чланци доступни на интернету

• Burr, Chandler. Homosexuality and biology. The Atlantic, June 1997, ISSN 1072-7825. An overview of recent research in layman's language.
• BBC News (Feb 1998): Fingerprints Study
• BBC News (Apr 1999): Doubt cast on 'gay gene'
• WebMD (March 2000): Pointing the Finger at Androgen as a Cause of Homosexuality
• BBC News (Oct 2004): Genetics of homosexuality
• James Davidson, London Review of Books, June 2, 2005, „Mr and Mr and Mrs and Mrs”—detailed review of The Friend, by Alan Bray, a history of same-sex marriage and other same-sex formal bonds

Spoljašnje veze

• Gej-Srbija: Srpska gej i lezbijska onlajn zajednica
• Organizacija za lezbijska ljudska prava
• Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. april 2008)
• Centar za promociju i unapređenje LGBT ljudskih prava i kvir kulture, Niš
• Lezbijski i gej kulturni centar DEVE, Beograd
• Kvirija B92 blog