Hrišćanska demokratija (Italija)
 | Ovom članku potrebni su dodatni izvori zbog proverljivosti. |
Hrišćanska demokratija Democrazia Cristiana | |
|---|---|
 | |
| Skraćenica | DC |
| Generalni sekretar | Mino Martinacoli1 |
| Osnivač | Alčide De Gasperi |
| Osnovana | 16. decembar 1943. |
| Raspuštena | 15. januar 1994. (51 god.) |
| Prethodnik | Italijanska narodna stranka |
| Naslednik | Italijanska narodna stranka i Hrišćansko-demokratski centar. |
| Sedište | Rim, Piazza del Gesù Italija |
| Novine | Il Popolo |
| Ideologija | Demohrišćanstvo, Hrišćanska levica, Socijalni konzervativizam, Antikomunizam, Antifašizam. |
| Politička pozicija | Centar |
| Evropska stranka | Evropska narodna partija |
| Boje | bela |
| Zastava stranke | |
 | |
| 1 Zadnji sekretar između 1992. i 1994. | |
Hrišćanska demokratija (ital. Democrazia Cristiana, DC), u jugoslovenskim i srpskim medijima Demohrišćanska stranka, u Italiji takođe poznata i po nadimku Beli kit (ita. Balena bianca),[1] bila je dominantna politička partija u Italiji od kraja Drugog svetskog rata do raspada 1994. godine.[2]
Ova stranka je odigrala ključnu ulogu u razvoju posleratne Italije, naročito u procesu Evrointegracija. Bila je član svih italijanskih vlada od 1944. do 1994, i dala je najveći broj predsednika Saveta ministara, kao i predsednika država. Pobeđivala je u svim parlamentarnim izborima, sem u jednom izboru za Evropski parlament 1984, kada ju je Komunistička partija Italije (PCI) pobedila za jedno mesto.[3] Jedna je od osnivača Evropske narodne partije, osnovane 1976.
Stranka se, zajedno sa velikom većinom političkih stranaka u Italiji u to vreme, raspala u sklopu afere "Čiste ruke" (Tanđentopoli), nakon što su otkrivene veze sa kriminalnim finansiranjem i velikom korupcijom u skoro svim većim italijanskim političkim partijama. Nakon njenog raspada je nastalo izvestan broj novih stranaka koji su se smatrali njenim naslednicama, među glavnima Italijanska narodna stranka (PPI), Hrišćansko demokratski centar (CCD), Ujedinjene hrišćanske demokrate (CDU), i zaključno sa 2020. jedina još uvek aktivna Unija demohrišćana i centra (UDC). Velika većina članstva prvobitne Hrišćanske demokratije je pristupila drugim strankama, naročito tada novoosnovanoj Forza Italia biznismena Silvija Berluskonija, i kasnije Demokratskoj partiji.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Od oslobođenja do izbora 1948[uredi | uredi izvor]
Stranku je osnovao, podstaknut očekivanim padom fašističkog režima, Alčide De Gasperi 1942 u Milanu, kao ideološkog naslednika Italijanske narodne stranke (Partito Popolare Italiano,PPI — PPI) Luiđija Sturca, zabranjene za vreme Musolinijeve vladavine.
Prvobitno članstvo činili su bivši članovi PPI i politički aktivni katolici koji su za vreme fašizma bili organizovani u društvenim organizacijama kao Katolička akcija (Azione Cattolica) i Italijanska Univerzitetska Katolička Federacija (Federazione Universitaria Cattolica Italiana). Među osnivačima takođe se ističu: Mario Šelba, Atilio Pičoni, Kamilo Korsanego, Đovani Gronki, Aldo Moro, Đulio Andreoti i Amintore Fanfani.
Prvobitno deluje u ilegali, ali već nakon Musolinijevog pada maršal Badoljo, iako zvanično zabranjuje osnivanje stranaka, de facto joj dozvoljava delovanje.
Dana 10. septembra 1943. učestvuje u osnivanju Savjeta Nacionalnog Oslobođenja (Comitato di Liberazione Nazionale, CLN — CLN), u kojem DC nastoji nametnuti svoju vodeću ulogu među političkim organizacijama hrišćansko-liberalnog centra. Učestvuje sa sopstvenim jedinicama u borbama za oslobođenje Italije od nemačke okupacije.
Već u CLN-u, i u ratnim operacijama, profilira se ideološki sukob između demohrišćana i stranaka levice, posebno Komunističke partije Italije (KPI). Hrišćanska demokratija je učestvovala u vladi Maršala Badolja zajedno s drugim strankama CLN-a, a potom i u vladi Ivanoea Bonomija (1944).
Prvi međuregionalni stranački kongres imenuje Alčidea De Gasperija za sekretara stranke, koji u trećoj Bonomijevoj vladi postaje ministar spoljnih poslova. A u decembru 1945 De Gasperi postaje predsednik vlade. De Gasperi je uspešno proveo referendum na kojem je izglasana republika, te prelaz vlasti sa monarhijskih na republičke institucije.
Godine 1946,DC osvaja relativnu većinu na prvim posleratnim izborima u Italiji, a 1947 definitivno raskida koaliciju sa strankama levice koje napuštaju vladu nacionalnog jedinstva. Nakon izvanredno napete i turbulentne predizborne kampanje, koja je bila većim delom mikrokosmos globalnih tenzija i slika budućeg Hladnog rata, Hrišćanska demokratija odnosi pobedu na izborima 1948 osvajajući 48,5% glasova i plasirajući sa na prvom mestu dok se levičarska koalicija komunista i socijalista zaustavila na 30,9%.
Vlade levog centra i istorijski kompromis[uredi | uredi izvor]
Alčide De Gasperi je kao premijer, u ukupno sedam vlada, ostao na vlasti do 1953. Hrišćanska demokratija osvojila je relativnu većinu na svim parlamentarnim izborima do 1992. Svoju dominantnost mogla je dobiti agitiranjem katoličkog klera kod italijanskog biračkog tela, kojem su demohrišćani prezentovani kao jedina alternativa strankama levice, čija bi eventualna pobeda, prema tim snagama, rezultovala neminovnom sovjetizacijom zemlje.
Posleratnim ekonomskim napretkom i prosperitetom u Italiji, ideološki sukob je ublažen ali nije nikada zaboravljen. Produbljavanjem socijalnih i ideoloških razlika krajem 1960-ih, posebno nakon 1968, Italija ulazi u dugogodišnji period političkog nasilja kada se pojavljuje čitav niz vanparlamentarnih stranaka i militantnih grupacija ekstremne levice i desnice kao i snažan uzlet Komunističke partije, kojima se demokratska javnost nastoji suprotstaviti još većim okupljanjem oko stranaka centra, posebno Hrišćanske demokratije. To je bilo posebno izraženo na izborima 1976 kada je najavljivana pobjeda komunista. Ipak, demohrišćani i tada osvajaju relativnu većinu sa vrlo malom razlikom, ali su primorani da naprave dogovor sa komunistima o zajedničkoj vladi. Uprkos konkretnim pokušajima da se ostvari Istorijski kompromis (Compromesso storico) između demohrišćana i komunista, taj nikada nije ostvaren.
Godine 1980,ih Hrišćanska demokratija zajedno sa još četiri stranke (među kojima socijalisti) osniva centro-levičarsku koaliciju Pentapartija i primorana je po prvi put da mesto predsednika vlade prepusti koalicionim partnerima: 1981 republikancu Spadoliniju i 1984 socijalistu Kraksiju.
Kriza i raspuštanje[uredi | uredi izvor]
Padom berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza, krajem 1980-ih i početkom 1990-ih, politički razlozi koji su demohrišćanima garantovali vlast i opstanak na političkoj sceni prestaju postojati ili su bar znatno smanjeni. No iako je DC počela gubiti članstvo i biračko telo iz navedenih političkih promena na međunarodnoj sceni, pravi krah je usledio tek nakon otvaranja korupcijskih skandala 1992, povodom antikorupcijske istrage milanskog suda "Čiste ruke" (Mani pulite). Dugogodišnja javna tajna da sukobi interesa i korupcija u italijanskom političkom sistemu nisu izuzetak nego pravilo izbijaju na svetlo dana svom žestinom i mnogi političari iz skoro svih najvećih stranaka optuženi za korupciju.
U samo godinu dana članstvo Hrišćanske demokratije smanjuje se za više od polovine, sa 1.800.000 na 800.000 članova. Tadašnji sekretar stranke Mino Martinacoli nakon brojnih poraza na lokalnim izborima 1993 predlaže promenu imena stranke u Italijanska narodna stranka, ali na stranačkom skupu 18. januara 1994. gde je trebalo da bude formalizovana ta promena, stranka se raspada na nekoliko ranije jasno definisanih frakcija koje osnivaju zasebne stranke:
Kasnije su usledili dalji raskoli, što je rezultovalo definitivnim razjedinjenjem italijanskih katoličkih političara.
Znatan broj članstva prešao je u novoosnovanu stranku Napred Italijo (Forza Italia), medijskog magnata i budućeg premijera Silvija Berluskonija, u čijoj je koaliciji učestvovao i Hrišćansko-demokratski centar, no uprkos tome u odnosu na vremena jedinstvene stranke, danas je uticaj demohrišćana u Italiji znatno smanjen.
Lideri[uredi | uredi izvor]
Sekretari[uredi | uredi izvor]
- Alčide De Gasperi (1944—1946)
- Atilio Pičoni (1946—1949)
- Đuzepe Gapi (1949)
- Paolo Emilio Taviani (1949—1950)
- Guido Gonela (1950—1953)
- Alčide De Gasperi (1953—1954)
- Amintore Fanfani (1954—1959)
- Aldo Moro (1959—1964)
- Mariano Rumor (1964—1969)
- Flaminio Pičoli (1969)
- Arnaldo Forlani (1969—1973)
- Amintore Fanfani (1973—1975)
- Beninjo Zakanjini (1975—1980)
- Flaminio Pičoli (1980—1982)
- Ćiriako De Mita (1982—1989)
- Arnaldo Forlani (1989—1992)
- Mino Martinacoli (1992—1994)
Demohrišćanski predsednici republike[uredi | uredi izvor]
- Đovani Gronki (1955—1962)
- Antonio Senji (1962—1964)
- Đovani Leone (1971—1978)
- Frančesko Kosiga (1985—1992)
- Oskar Luiđi Skalfaro (1992—1999)
Demohrišćanski premijeri[uredi | uredi izvor]
- Alčide De Gasperi (1946—1953)
- Đuzepe Pela (1953—1954)
- Amintore Fanfani (1954)
- Mario Šelba (1954—1955)
- Antonio Senji (1955—1957)
- Adone Zoli (1957—1958)
- Amintore Fanfani (1958—1959)
- Antonio Senji (1959—1960)
- Fernando Tambroni (1960)
- Amintore Fanfani (1960—1963)
- Đovani Leone (1963)
- Aldo Moro (1963—1968)
- Đovani Leone (1968)
- Mariano Rumor (1968—1970)
- Emilio Kolombo (1970—1972)
- Đulio Andreoti (1972—1973)
- Mariano Rumor (1973—1974)
- Aldo Moro (1974—1976)
- Đulio Andreoti (1976—1979)
- Frančesko Kosiga (1979—1980)
- Arnaldo Forlani (1980—1981)
- Amintore Fanfani (1982—1983)
- Amintore Fanfani (1987)
- Đovani Goria (1987—1988)
- Ćiriako De Mita (1988—1989)
- Đulio Andreoti (1989—1992)
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Nascimbeni Giulio (30. januar 1994). „Addio balena bianca” ["Zbogom beli kite"] (na jeziku: italijanski). Corriere della Sera. str. 32. Arhivirano iz originala 9. maj 2015. g.
- ^ „Il giorno in cui finì la DC” ["Dan kada je DC ugašena"]. ilpost.it (na jeziku: italijanski). Il Post. 26. jul 2018. Pristupljeno 10. maj 2021.
- ^ „Rezultati izbora za Evropski parlament 1984. u Italiji”. elezionistorico.interno.gov.it (na jeziku: italijanski). Ministarstvo unutrašnjih poslova Italije. 17. jun 1984. Pristupljeno 10. maj 2021.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
