Cerska bitka

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Cerska bitka
Deo Srpske kampanje
Plan napada Austrougarske na Srbiju
Plan napada Austrougarske na Srbiju
Vreme: 15. avgust24. avgust 1914.
Lokacija: Planina Cer i Mačvanski okrug
Rezultat: Srpska pobeda
Uzrok bitke: {{{uzrok}}}
Promene u teritoriji:
Civilne žrtve:
Sukobljene strane
Austrougarska
Austrougarska
Kraljevina Srbija
Kraljevina Srbija
Zapovednici
Austrougarska Oskar Poćorek
Austrougarska Liborius Riter fon Frank
Kraljevina Srbija Aleksandar I Karađorđević
Kraljevina Srbija Radomir Putnik
Kraljevina Srbija Stepa Stepanović - Druga armija
Kraljevina Srbija Pavle Jurišić - Treća armija
Kraljevina Srbija Petar Bojović - Prva armija
Angažovane jedinice
{{{jedinice1}}} {{{jedinice2}}}
Jačina
oko 200.000
oko 180.000
Gubici
6.000–10.000 ubijenih
30,000 ranjenih
4,500 zarobljenih
3.000–5.000 ubijenih
15.000 ranjenih
{{{podaci}}}
Srpska kampanja
Prva austrougarska ofanziva
(CerSremBosna)
Druga austrougarska ofanziva
(DrinaMačkov kamen)
Treća austrougarska ofanziva
(Kolubara)
Trojna invazija na Srbiju
(Pad BeogradaMoravaOvče PoljeKosovoMojkovacAlbanija)
Toplički ustanak
Solunski front
(GorničevoKajmakčalanCrna rekaDobro Polje)

Cerska bitka (nem. Schlacht von Cer, mađ. Ceri csata) takođe znana kao i Jadarska bitka,[1][2][3][4] (Schlacht von Jadar, Jadar csata) je bila vojni sukob vođen između Austrougarske i Srbije avgusta 1914. oko planine Cer i nekoliko sela u njenoj neposrednoj okolini, kao i Šapca, tokom rane faze Srpske kampanje u Prvom svetskom ratu.

Bitka je bila deo prve austrougarske ofanzive na Srbiju i izbila je u noći 15. avgusta kada su delovi srpske Kombinovane divizije I poziva naišli na austrougarske izvidnice ulogorene na padinama Cerske planine. Borbe koje su usledile prerasle su u bitku za kontrolu nekoliko gradića i sela u okolini planine, kao i za kontrolu Šapca. Moral austrougarskih trupa je 19. avgusta opao i hiljade vojnika su se povukli u Austrougarsku, a mnogi su se podavili u Drini bežeći u panici. Srbi su 24. avgusta opet ušli u Šabac, čime se bitka zvanično završila.

U toku desetodnevne bitke srpski gubici su iznosili 3.000 mrtvih i 15.000 ranjenih. Austrougarski gubici su bili znatno veći. Bilo je 8.000 mrtvih vojnika, 30.000 ranjenih i 4.500 zarobljenih. Srpska pobeda nad brojno nadmoćnijim neprijateljem je označila prvu pobedu Saveznika u Prvom svetskom ratu.

Pozadina[uredi]

Austrougarskom invazijom Srbije je komandovao general Oskar Poćorek, guverner Bosne i Hercegovine.

U Sarajevu je 28. juna 1914. godine izvršen atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Atentator je bio srpski student Gavrilo Princip. Atentat je doveo do Julske krize, u toku koje je Austrougarska izdala ultimatum Srbiji 23. jula, pod optužbom da je atentat organizovan u Beogradu.[5] Austrougarska vlada je sastavila neprihvatljiv ultimatum Srbiji, tako da je on na kraju odbačen.[6] Rat Srbiji je objavljen 28. jula, a Beograd je bombardovan sledećeg dana. Ovim događajima je započeo Prvi svetski rat.[7]

Broj austrougarskih trupa određenih za invaziju na Srbiju je bio manji od prvobitno planiranih 308.000 vojnika. Veliki deo Druge austrougarske armije je prebačen na Ruski front, čime je broj preostalih vojnika sveden na oko 200.000. Nasuprot njima, Srbi su mogli da mobilišu oko 450.000 vojnika. Glavnina snage koja bi se suprostavila austrogarskim trupama su činile Prva, Druga i Treća armija, kao i Užička vojska. Ove snage su brojale oko 180.000 vojnika.[8]

Tokom Balkanskih ratova 1912—1913, Srbija je izgubila 36.000 vojnika i imala oko 55.000 ranjenih. Sa novoosvojenih teritorija došlo je vrlo malo regruta, koji su upotrebljeni za borbu protiv albanskih odmetnika i kao rezerva u slučaju eventualnog napada sa bugarske strane. Nedostajala je artiljerijska municija, jer je Srbija tad tek započela obnovu zaliha granata, pošto ih je prethodno iskoristila u Balkanskim ratovima. Nije mogla da obezbedi ni odgovarajuću obuću za novopridošle regrute, koji su na raport dolazili bosi.[9] Procenjeno je i da u slučaju potpune mobilizacije, oko 50.000 srpskih vojnika, od opreme ne bi imalo ništa, osim šinjela i šajkača.[8] Srpskoj vojsci su nedostajale i puške, jer kraljevina Srbija nije mogla da ih proizvodi, niti uveze iz inostranstva. S druge strane, Austrougarska je posedovala moderne puške u izobilju i duplo više mitraljeza. Imala je veće zalihe municije, kao i mnogo bolju saobraćajnu i industrijsku infrastrukturu.[9] Međutim, posle dva Balkanska rata srpski vojnici su bili iskusniji i obučeniji od austrougarskih.[10] Bez obzira što su na regrutaciju dolazili sa roguljama i sekirama, njihov motiv je bio jači: da se odbrane od Austrougarske.[11]

Za vrhovnog komandanta austrougarskih snaga u invaziji na Srbiju izabran je general Oskar Poćorek, takođe prethodno odgovaran za obezbeđenje Franca Ferdinanda, u trenutku atentata nalazio se u istom automobilu.[12] Pre bitke, Poćorek je, predviđao laku pobedu, potcenjujući neprijatelja, Srbe je nazivao „uzgajivačima svinja“.[13] Vrhovni komandant srpskih snaga je bio prestolonaslednik princ Aleksandar, sa načelnikom generalštaba vojvodom Radomirom Putnikom, koji je ranije komandovao srpskim snagama u Balkanskim ratovima.[14] General Petar Bojović je komandovao Prvom armijom,General Stepa Stepanović je komandovao Drugom armijom, a Pavle Jurišić Šturm Trećom armijom.[15]

Uvod[uredi]

General Stepa Stepanović, komandant Druge srpske armije i najzaslužniji za pobedu Srbije u Cerskoj bici, a nakon bitke unapređen je u čin vojvode.

U periodu od 29. jula do 11. avgusta, austrougarska armija je započela artiljerske napade u severnoj i severozapadnoj Srbiji i uspela je da stvori sistem pontonskih mostova preko Save i Dunava. Srbi su znali da je nemoguće da braniti celu austrougarsku granicu, u dužini od 550 km. Zbog toga je vovoda Putnik naredio da se srpska vojska povuče na tradicionalnim odbrambenim linijama u Šumadiji, gde su mogli brzo da dejstvuju na zapadu i severu. Jaki odredi su postavljeni u Valjevu i Užicu, a izvidnice su postavljene na svaku važnu tačku duž granice. U ovoj fazi srpska komanda je mogla samo da sačeka, dok se plan Austrougara ne materijalizuje.[16]

Beograd, Smederevo i Veliko Gradište su jako bombardovani i brojni pokušaji austrougarske vojske da pređu Dunav su propali, uz velike gubitke. Srpska vrhovna komanda je znala da je veliki deo austrougarskih snaga stacioniran u Bosni i nije preterano reagovala na ove lažne napade. Austrougari su takođe pokušavali da pređu Drinu kod Ljubovije i Savu kod Šapca, a srpska komanda je na ove napade gledala ozbiljnije. Austrougarski vojnici su 12. avgusta ušli u Loznicu. Tu i u selu Lešnica, 13. austrougarski armijski korpus je prešao Drinu, a istog dana 4. austrougarski armijski korpus je prešao Savu severno od Šapca. Do 13. avgusta, na frontu dugom 160 km, Austrougari su prešli reke i okupirale Šabac.[17] Druga i peta armija su krenule ka Beogradu, gde su naišle na Prvu, Drugu i Treću armiju.[18] Vojvoda Radomir Putnik je 15. avgusta naredio kontranapad.[19]

Bitka[uredi]

Komandant Druge srpske armije, general Stepanović je obrazovao Cersku udarnu grupu od Moravske divizije I poziva i Kombinovane divizije sa ciljem napada u dolini Jadra. Stepanović je shvatio važnost planice Cer i samoinicijativno je odlučio da zauzme njene dominantne kote Trojan i Kosanin grad. [20] Oko 3.00 ujutro 15. avgusta 1914. godine, krenula je Kombinovana divizija prvog poziva iz sela Banjana kod Uba.Usiljeni marš je bio:Banjani-Vukona-Svileuva- Veliki Bošnjak ( sada Draginje )-Kaona-Mihailov grob ( kota 255 )- Krivaja- Cer. Oko 23:00, 15. avgusta, delovi srpske Kombinovane divizije prvog poziva su naišle na izvidnicu austrougarske vojske na padinama Cera, kod sela Tekeriša i tako je započela bitka. Austrougarske pozicije su bile slabo branjene i njeni branitelji su odbijeni sa planine. Do ponoći, oštri sudari i borbe između leve austrougarske kolone 21. austrougarske divizije i Srba su se vodili u mraku. Do jutra 16. avgusta Srbi su zauzeli venac Divača i oterali Austrougare iz Borinog sela.[21] Austrougarske trupe su imale dosta gubitaka i povukle su se u neredu. Kako je dan odmicao, Srbi su onemogućili 21. pešadijskoj diviziji da se poveže sa 2. armijom u Šapcu, tako što su je oterali sa padina Cera.[22]

„Prednji bataljon je tokom noći stigao do Trojanskog vrha, a kada smo stigli do Parloga pljusak je počeo, kojeg je pratila vulkanska grmljavina i zaslepljujuće sevanje. Voda nas je kvasila sa sve strane... Odjednom drugi vojnik, bez daha i uzbuđeno uzviknuo:
"Gospodine majore, Švabe!"
Tako su sudari između naše Kombinovane divizije i neprijateljeve 21. Landver divizije započeli, a sa njima i bitka na planini Cer.“
Kapetan Ješa Topalović, iz srpske vojske, sećajući se kako se njegova divizija sudarila sa austrougarskim snagama na padina planine Cer.[19]

Srbi su pokušali da povrate Šabac, ali nisu imali uspeha. Kombinovana divizija prvog poziva je napala Trojan i Parlog, pre nego što se uputila u Kosanin grad. Na drugom mestu, Austrougari su uspeli da odbiju srpsku 3. armiju, terajući je da izmanevriše jednu od svojih divizija ( Moravska divizija drugog poziva )kako bi zaštitila prilaz Valjevu, kome je pretila 42. domobranska divizija.[22]

Rano izjutra 18. avgusta, Austrougari su pokrenuli još jedan napad, sa namerom da potisnu Šumadijsku diviziju I poziva sa šabačkog mostobrana i omoguće 5. armiji da krene u napad. Međutim, napad nije uspeo jer su Srbi uništili njihove snage kod reke Dobrave, terajući preživele vojnike da se povuku.[23] Na drugom mestu, kontraofanziva Druge srpske armije je nastavljena duž Cera i Iverka, napadom Kombinovane divizije na selo Rašuljača gde su naišli na snažan otpor kod Kosaninog grada. Prvi napad Srba je odbijen, ali su napadi nastavljeni i tokom noći. Izjutra 19. avgusta, Srbi su uništili austrougarske snage i zauzeli gradić. Moravska divizija prvog poziva je oterala 9. pešadijsku diviziju sa njenog položaja i odbili njen kontranapad nanevši joj teške gubitke. Četvrti korpus je ponovio napade protiv Šumadijske divizije, čime je naterao Srbe da se povuku sa lakim gubicima. Činjenica da Srbi nisu slomljeni napadom Četvrtog korpusa, značilo je da austrougarska divizija nije uspela da zaustavi njeno napredovanje prema planini Cer, jer ako bi to uradila, Šumadijska divizija bi napala Četvrti korpus sa boka. Zbog toga, 4. korpus nije uspeo da se poveže sa austrougarskim snagama kod Cera.[23]

Planina Cer u severozapadnoj Srbiji. Planina je 1914. bila mesto bitke u kojoj su austrougarske snage bile poražene od brojčano slabijeg srpskog protivnika.

Rašuljaču su zauzeli Srbi u podne, a Kombinovana divizija je iskoristila ovaj događaj da krene prema Lešnici. U međuvremenu, Moravska divizija prvog poziva je napala Iverak i uspela da potisne Austrougare. Selo Veliku Glavu su Srbi zauzeli pre podne, a poslepodne je opet zauzet Rajin grob. U ovo vreme, Austrougari su počeli da se sve brže povlače, jer im je moral opao, kao i organizacija. Treća armija je imala sličan uspeh, odbila je 36. pešadijsku diviziju i naterala je na povlačenje u neredu. Srbi su zatim krenuli da progone Austrougare duž celog fronta. Do 20. avgusta, austrougarske snage su još uvek bežale ka Drini, a Srbi su nastavili da ih gone. Cela 5. armija je bila prinuđena da se povuče u Bosnu.[23] Mnogi austrougarski vojnici su se udavili u reci bežeći u panici.[19] Srpski izveštaji sa fronta su govorili „da se neprijatelj povlači u najvećem neredu.“ Radomir Putnik je obavestio srpskog kralja Petra I u telegramu „da je glavni neprijatelj poražen kod Jadra i na planini Cer i da ih njihove snage progone.“[24] Posle trijumfa na planini Cer, Srbi su hteli da povrate teško utvrđeni grad Šabac. Žestoki okršaji su se desili 21. i 22. avgusta, tokom kojih su se srpske snage uspele da se probiju do zapadne strane grada. Do 23. avgusta su opkolili grad i uveče doterali tešku artiljeriju. Sledećeg dana su Srbi ušli u grad samo da bi otkrili da su ga Austrougari napustili prethodno veče. Do 4 sata popodne, srpske snage su stigle do obala Save, čime je prva austrougarska ofanziva završena.[25]

Posledice[uredi]

„Istorija Austrougarske je isprepletana sa impozantnim porazima, a vladavina Franje Jozefa je bila plodna u vojnim katastrofama. Ali do danas, stari monarh je mogao da govori da su ga pobedile samo Velike sile, Francuska 1850. i Prusija 1866. Danas je to Srbija, sa desetinom teritorije Austrije, sa desetinom njenog stanovništva, nanela je prvi i odjekujući poraz.“
Francuski novinar Henri Barbi, 19. avgust 1914.[26]

Do 23. avgusta, na slobodnoj srpskoj teritoriji nije ostao nijedan austrougarski vojnik.[27] General 2. srpske armije, Stepa Stepanović je dobio čin vojvode, posle njegovog uspešnog komandovanja u bici.[28] Bitka je dosta uticala na vojnike austrougarske vojske na Balkanu i njihove snage u Crnoj gori su morali da napuste grad Pljevlja, kojeg su zauzeli 19. avgusta.[24]

Uspeh bitke je privukao svetsku pažnju na Srbiju i doneo joj naklonost u neutralnim i savezničkim zemljama,[29] jer je bitka bila prva saveznička pobeda nad Centralnim silama u Prvom svetskom ratu.[30][26] Kao posledica, mnogi stranci su došli u Srbiju krajem 1914. nudeći finansijsku, političku, humanitarnu i vojnu pomoć. Novinski članci u odbrani Srbije su postali češći u britanskim novinama, a zemlja je bila toliko cenjena da su određene kulturne grupe u Italiji podržavale ulazak Italije u rat na strani saveznika, koristeći Srbiju i Crnu Goru za primer.[31]

U vreme bitke na Jadru i Ceru, srpska Užička vojska i crnogorska Sandžačka vojska uspele su da spreče prodor ka Užicu. Poraz na Ceru, strah od srpske ofanzive i pobune prečanskih Srba, naterali su Poćoreka da pređe u defanzivu u svim frontovima. Srpska vojska je pod pritiskom Saveznika pokrenula neuspešnu Sremsku operaciju, dok je istovremeno na Drini tekla neuspešna austrougarska ofanziva.

Gubici i zločini[uredi]

Spomenik palim srpskim vojnicima na Tekerišu.

Obe strane su pretrpele teške gubitke.[26] Tačan broj austrougarskih žrtava varira. Džordan smatra da su Austrougari pretrpeli 37 000 gubitaka, a od toga su 7 000 mrtvih.[23] Miša Gleni govori o cifri od 30.000 ranjenih austrougarskih vojnika i 6-10 hiljada mrtvih.[26] Horn piše da su Austrougari imali 8 000 mrtvih i 30.000 ranjenih, takođe su izgubili 46 topa, 30 mitraljeza i 140 kola sa municijom.[25] Istoričar Dejvid Stivenson smatra da su 4 500 austrougarskih vojnika zarobljena.[32]

Broj srpskih gubitaka takođe varira. Horn[25] i Džordan[23] se slažu da je otprilike 3 000 srpskih vojnika poginulo, a 15 000 ranjeno u bici. Gleni govori o cifri od 3 000-5 000 mrtvih i oko 15 000 ranjenih.[26] Broj žrtava na obe strane govori o visokoj ceni koja je plaćena u Prvom svetskom ratu. Francuski novinar Henri Barbi je izvestio:

Vikicitati „Prostor između Cera i reke Jadar gde se je silna bitka dogodila nije bio ništa drugo do masovna grobnica i raspadnuto meso... Iz senke šume se širio smrad tako gadan da je prilaz vrhu Cera bio nemoguć. Broj leševa je bio tako veliki da je Druga armija zbog nedostatka vremena bila primorana da prekine njihov pokop.[33]
({{{2}}})

Na kraju borbi, Srbi su otkrili dokaze o strašnim zločinima u gradovima i selima, koja je austrougarska vojska okupirala. Stotine muškaraca je nasumično ubijeno, a mnoge žene i deca su najpre silovani, pre nego što su ubijani. Mnoge zločine su činili drugi Južni Sloveni (Hrvati i Bosanski muslimani), služeći u austrougarskoj vojsci.[26] Srpski general Pavle Jurišić Šturm je izjavio:

Vikicitati „Austrijska vojska je počinila strašna zverstva na našoj teritoriji. Grupa od 19 (muškaraca, žena i dece) su pronađeni pored gostionice Krivajica. Svezani su zajedno i zatim užasno izmasakrirani. Takva grupa ljudi je nađena i kod Zavlake. Male grupe ubijenih i unakaženih ljudi, uglavnom žene i dece, su nađeni širom sela. Jednoj ženi je oderana koža, a drugoj su odsečene grudi... Još jedna grupa od 12 žena i dece su pronađeni svezani zajedno i izmasakrirani. Seljaci kažu da se takve stvari mogu videti svuda.[34]
({{{2}}})

Drugi srpski komandanti su takođe izjavili da su austrougarske snage počinile brojne odmazde u srpskim selima tokom bitke.[35]

U Cerskoj bici je poginuo poručnik Vojislav Garašanin, sin Milutina Garašanina. Najmlađi poginuli borac bio je Stanislav Sondermajer.

Posle rata podignuta je Spomen-kosturnica na Ceru koja je zaštićena zakonom kao znamenito mesto.

U popularnoj kulturi[uredi]

Srpsku patriotsku pesmu „Marš na Drinu“ je napisao srpski kompozitor Stanislav Binički ubrzo posle bitke. Binički je posvetio marš njegovom omiljenom komandantu u vojsci pukovniku Milivoju Stojanoviću-Brki iz Gvozdenog puka - Drugi pešadijski puk prvog poziva " Knjaza Mihaila "- Moravska divizija prvog poziva , koji je poginuo tokom Kolubarske bitke.[36] Jugoslovenski ratni film takođe nazvan Marš na Drinu je smimljen 1964. godine i povezan je sa bitkom.[37]

Ostalo je zabeleženo da su austrougarski vojnici bežeći i tražeći Drinu pitali „Kazuj, strina, gde je Drina?“ dok su srpski vojnici spevali pesmu „Dođi Švabo da vidiš gde je srpski Tekeriš? Kako ću ja gledati, kada moram bežati?“[38]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Tucker & Roberts (2005), str. 604–605.
  2. ^ B92 (22 August 2004).
  3. ^ Stvaranje Jugoslavije 1790—1918. Prosveta. 1989. godina
  4. ^ Enciklopedija Jugoslavije JLZ Zagreb 1982. godine
  5. ^ Jordan (2008), str. 16.
  6. ^ Pavlowitch (2002), str. 93.
  7. ^ Jordan (2008), str. 17.
  8. ^ a b Jordan (2008), str. 20.
  9. ^ a b Stevenson (2004), str. 59.
  10. ^ Tucker & Roberts (2005), str. 605.
  11. ^ Glenny (2012), str. 314.
  12. ^ Neiberg (2006), str. 54.
  13. ^ Griffiths (2003), str. 57.
  14. ^ Hall (2010), str. 28.
  15. ^ Jordan (2008), str. 26–28.
  16. ^ Horne (2005), str. 4–5.
  17. ^ Horne (2005), str. 5.
  18. ^ Thomas (2001), str. 4.
  19. ^ a b v Glenny (2012), str. 315.
  20. ^ Popović (2000), str. 9.
  21. ^ Jordan (2008), str. 26.
  22. ^ a b Jordan (2008), str. 27.
  23. ^ a b v g d Jordan (2008), str. 28.
  24. ^ a b Mitrović (2007), str. 69.
  25. ^ a b v Horne (2005), str. 7.
  26. ^ a b v g d đ Glenny (2012), str. 316.
  27. ^ Tucker & Roberts (2005), str. 172.
  28. ^ Blic (19 August 2012).
  29. ^ Mitrović (2007), str. 104.
  30. ^ Pavlowitch (2002), str. 94.
  31. ^ Mitrović (2007), str. 105.
  32. ^ Stevenson (2004), str. 60.
  33. ^ Glenny (2012), str. 315–316.
  34. ^ Mitrović (2007), str. 73.
  35. ^ Mitrović (2007), str. 73–74.
  36. ^ Glas Javnosti (3 March 2003).
  37. ^ B92 (28 June 2011).
  38. ^ Gde je, strina, Drina? („Večernje novosti“, 30. novembar 2005)

Literatura[uredi]

Internet[uredi]


Dobar članak Članak Cerska bitka je izabran u kategoriju dobrih članaka.
Pozivamo Vas da ga unapredite i potom predložite kao kandidata za sjajan članak.