Cincari

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Disambig.svg
Druga značenja su popisana u članku Vlasi (višeznačna odrednica).
Cincari
Ukupna populacija

250,000 (2007)[1]

Populacija
Grčka Grčka 40,000
Albanija Albanija 30,000
Rumunija Rumunija 26,000
Bugarska Bugarska 10,000
Zastava Republike Makedonije Makedonija 10,000
Srbija Srbija oko 2,000
Jezici
Cincarski i ostali jezici sa teritotija na kojim žive
Religija
pravoslavci, manje katolici

Cincari (Aromuni, Armani, Armanji, Kucovlasi, Vlasi) romanski su narod, koji živi na Balkanskom poluostrvu. Žive pretežno u severnoj Grčkoj, Albaniji, Makedoniji i Bugarskoj, a veliki broj ih se odselio sa pomenutih područja u Rumuniju i jedan broj u Srbiju. Nemaju svoju državu. U Makedoniji su koncentrisani oko Bitolja, Kruševa i Ohrida. U prošlosti, centralno mesto im je bio grad Moskopolje u istočnoj Albaniji.

Cincari govore cincarskim jezikom, koji pripada romanskoj grupi indoevropske porodice jezika. Religiozno opredeljeni Cincari su uglavnom pravoslavne veroispovesti. Nekada su bili poznati po bavljenju trgovinom, ekstenzivnim stočarstvom (feta sir), ugostiteljstvom, itd. Cincara ukupno ima oko 250.000, od toga u Grčkoj 65.000, Rumuniji 50.000, Albaniji 22.000, Makedoniji 10.000, Bugarskoj 4.000. U Rumuniju su se Cincari preselili, najvećim delom u Dobrudžu, nakon Prvog svetskog rata gde su se kao kolonisti naselili iz Egejske Makedonije. Manji broj Cincara živi i u Srbiji, gde su od strane Republičkog zavoda za statistiku službeno priznati pod tim imenom, dok su u Makedoniji priznati pod imenom Vlasi. Prema popisu stanovništva 2002. godine u Republici Srbiji živelo je 293 pripadnika cincarske nacionalnosti, a na popisu 2011. godine bilo je 243 Cincara[2].

Nacionalno osećanje Cincara[uredi]

U doba kada su ostali balkanski narodi razvili nacionalni korpus i definisali nacije, Cincari su kao manja etnička grupa hrišćanske vere učestvovali u nacionalnim pokretima drugih, bliskih, naroda. Autori iz XIX veka Cincare opisuju na sledeći način:

Cincari se nisu izgradili kao narod sve do 20 veka. Njima je nedostajalo nekoliko bitnih elemenata koje čine neku grupu narodom (veći broj, kultura, prošlost, teritorija i dr.) Nisu imali svoje pismo te, prirodno, nisu izradili ni zajednički književni jezik. U svom nacionalnom osećanju oni su se međusobno bitno razlikovali: osećali su se bliskim ili i isto što i Grci, Makedonci, Arbanasi, Srbi, Bugari ili Rumuni. Ali bilo ih je koji su želeli da budu samo Cincari. U jedno vreme osećala se i među njima težnja da postanu narod. To se desilo, kao i kod drugih naroda, u doba prosvećenosti a posle francuske revolucije i ustanaka grčkih i srpskih. Nekoliko činjenica ukazuju na ovaj pokret. Jedan Cincarin, Kavaliotis, moskopoljski sveštenik, koji se upoznao sa Dositejem Obradovićem u Veneciji, izdao je rečnik, a drugi Cincarin, Danil, preveo je jevanđelje na cincarski. Mihajlo Bojadžić štampao je 1813. gramatiku maćedonsko-cincarskog jezika, a pre njega napisao je jedan sasvim mlad čovek neku vrstu istorije Cincara, sa željom da pokaže da Cincari nisu „ljudi poslednje vrste“, nego da imaju lepu prošlost, i da su i oni narod ili, kako on kaže, „nacija“ lepih, možda i izuzetnih osobina.

Ipak narodnost kod Cincara nije igrala neku naročitu ulogu, pogotovo ako se radilo o nekoj drugoj balkanskoj grupi. Dok su neke porodice u dve generacije izmenile po dve, pa i tri, pa šta više i četiri nacionalne ideje a neki pojedinci napravili od nacionalizma objekat od koga su živeli, dotle su neki znali biti vatrene nacionaliste i grčke i srpske, i bugarske, i rumunske; neki od njih postali su u ovim grupama nacionalni junaci. Prema Grcima ih je opredeljivala prošlost, prema Albancima i Rumunima jezik, a prema Slovenima okolina. Njihova je uža domovina u kraju gde će se razviti slovenska kultura, u kraju oko Ohrida. Očevidno su u njihovim naseljima stanovali Sloveni, ali u ranije doba. Na slovensko stanovništvo ukazuju i nazivi naselja: Vlahoklisura, Selica, Trnovo. Ni uticaj nove slovenske kulture nije bio tako neznatan.

Mis Paulina Irbi u knjizi "Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi" o Cincarima piše: str.57. "Istorija Cincara vrlo je zanimljiva...poslednjih godina zavedoše se među njima grčke škole, i Jelini su tako vešti bili da ih ubede da su oni stari maćedonski Grci pa samo romanisani za vreme carevine rimske. Tako oni dele s Grcima jedne iste simpatije i antipatije i pristaju uz fanariotske vladike te im pomažu da gaze slovenski živalj. Lukavi, podmukli i uslužljivi karakter Cincara u Turskoj potire sasvim ono poštovanje koje bi čovek inače imao prema njihovome trudu i okretnosti."

Poznati Cincari[uredi]

Zanimljivost[uredi]

Veliki srpski književnik Borislav Pekić svoje najznačajnije i najobminije delo, Zlatno runo, kao sedmoknjižje, pisano na više od 3000 strana, bazira na sagi o cincarskoj porodici Njago, kasnije Njegovan, kroz priču o više od 500 godina cincarske i balkanske istorije, njihovim usponima i padovima, preplićući ih sa svim narodima do kojih su kroz svoje seobe stizali - Srbima, Grcima, Turcima itd.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Makedonija Deo Vikipedije posvećen temama vezanim za Makedoniju.