Crveno i crno

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Crveno i crno
Stendhal Le-Rouge.jpg
Naslov iz 1854.
Autor Stendal
Originalni
naziv
Le Rouge et le Noir
Država Francuska
Jezik francuski
Vrsta dela roman
Datum izdanja 1830
Vreme radnje XIX vek
Mesto radnje Verijer, Bezanson
Glavni lik Žilijen Sorel

Crveno i crno (fr. Le Rouge et le Noir) je roman koji je doneo Stendalu svetsku slavu, bavi se sudbinom mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje, u postnapoleonovskoj Francuskoj.

Radnja je smeštena u vreme Burbonske restauracije, dvadesetih godina 19. veka posle Napoleonove abdikacije. U Francuskoj je uspostavljena ustavna monarhija, pošto su na presto vraćeni Burboni. Na vlasti su ultrarojalisti, bogati zemljoposednici, nekadašnje izbeglo plemstvo i sveštenstvo. Za uspeh u društvu presudno je plemićko poreklo.

Glavni junak romana, Žilijen Sorel, oduševljava se Napoleonom i njegovim vrtoglavim i brzim usponom. Međutim, u novim društvenim okolnostima, (Napoleon je poražen i prognan na Svetu Jelenu), vojska (crveno) ne može pružiti mogućnosti za brz uspeh. Sorel procenjuje da jedino preko svešteničkog poziva (crno) može ostvariti svoje ambiciozne planove o uspehu, bogatstvu i priznanju u društvu.

Kompozicija i struktura[uredi]

Spoljašnju kompoziciju romana čine dve knjige. U prvoj knjizi je opisana ljubavna veza izmeđi Sorela i supruge gradonačelnika varošice Verijer, gospođe De Renal. U nastavku romana, budući da je suprug De Renal saznao za vezu, Sorel je prinuđen da napusti Verijer, te odlazi u Bezanson, u tamošnju bogosloviju. Zahvaljujući jansenisti opatu Piraru, Žilijen postaje sekretar uticajnog markiza De la Mola u Parizu. Uspešno obavlja poverene mu poslove, a uskoro se u njega zaljubljuje i markizova ćerka Matilda, koja uspe da nagovori oca da odobri venčanje. Kada se čini da će Žilijen uspeti da ostvari sve svoje snove, markizu De la Molu stiže pismo gospođe De Renal u kome se Žilijen opisuje kao njen bivši ljubavnik koji koristi žene za napredak u karijeri. Markiz ne dopušta venčanje, a Žilijen, pošto su sve nade u uspeh srušene, u besu odlazi u Verijer i puca i ranjava gospođu De Renal. Zbog pokušaja ubistva biće osuđen na smrt giljotiniranjem. Matilda će sahraniti glavu svog ljubavnika, kao što je to učinila prema porodičnom predanju kraljica Margarita Navarska sa glavom svog ljubavnika Bonifacija de la Mola. Gospođa De Renal ubrzo umire, ali ne od ranjavanja, već od tuge za Žilijenom.

Stendal je pri pisanju ovog romana primenio realistički postupak. Pripovedanje je u trećem licu, iz pozicije sveznajućeg pripovedača, sa određenom distancom od opisanih likova i događaja. Likovi su osvetljeni sa društvenog, intelektualnog i psihološkog aspekta. Glavni junaci romana podvrgavaju analizi svoje postupke, preispituju svoje delovanje, reči, utisak koji su proizveli na druge. U vezi s tim javljaju se kod njih stalne dileme koje prate takve analize. To sve čini likove stvarnim i uverljivim. Postupci likova su određeni njihovim društvenim položajem, statusom, političkim opredeljenjem, interesima koje nastoje da zadovolje.

U romanu pisac izlaže i eksplicitno svoje poetičko načelo o prirodi romana, koji je po njemu ogledalo društva koje pokazuje i «čistotu neba i kaljugu blata». Tako da kada pisac piše o ljudskoj nemoralnosti ne može se kriviti on, koji samo odražava, prikazuje postojeće stanje u društvu.

Fabule Stendalovih romana u velikoj su meri bile i dalje romantične, zasnivajući se na fatalnim ljubavnim vezama, ubistvima, neobičnim obrtima i zapletima. Njegovi junaci, poput Žilijena, često imaju romantičnu svest o svojoj izuzetnosti. Međutim, ono što pokreće njegove junake to je sreća koju jedino donosi društveni uspeh.

Spoljašnje veze[uredi]