Sluh
Sluh je jedno od pet čula. Pomoću njega organizmi mogu da čuju zvuke koji ih okružuju, pomoću uva. Ono služi kao levak za prikupljanje zvučnih talasa iz vazduha oko suvozemnih organizama i iz vode iz životinja koji žive u vodenim sredinama.[1][2] Talasi prolaze kroz ušni kanal, i udaraju u bubnu opnu. Vibracije prolaze duž tri sićušne kosti, čekića, nakovnja i uzengije. Uzengija šalje vibracije u deo uha koji je ispunjen tečnošću i naziva se puž. Vibracije se talasasto prenose kroz tečnost i potresaju mikroskopski sitne dlačice koje izlaze iz nervnih ćelija. Dok se dlačice pomeraju, ćelije proizvode nervne signale, koji putuju duž slušnog nerva do mozga.
Sluh je jedno od pet čula kičmenjaka, uključujući i ljude. Kod njih slušni sistem prikuplja mehaničke vibracije, koje uzrokuju zvučne talase. Zvuk se čuje, jer živci u ušima pretvaraju vibracije u signale, koji idu u mozak.[3] Slušni sistem se sastoji od uva, slušnog živca i delova središnjeg živčanog sistema koji su uključeni u osećaj sluha. Nemogućnost slušnih organa, da primaju podražaje naziva se gluvoća.
Čulo sluha je veoma osetljiv receptor spoljnjih draži, koji ima visoko razvijenu sposobnost da mehaničku energiju zvučnih talasa pretvara u biolektrične impulse i upućuje ih odgovarajućim moždanim centrima.[4][5] Mehanoreceptori ovog čula su smešteni u tzv. Kortijevom organu unutrašnjeg uva, glavnom funkcijskom delu puža. Do njega zvuk dopire preko spoljnog i srednjeg uva. Zvučni talasi izazivaju treperenje bubne opne, koje se prenosi na slušne koščice: čekić, nakovanj i uzengija. Budući da su međusobno povezane ligamentima, one imaju stalan položaj, ali i naročito značajnu sposobnost da deluju kao svojevrsna opruga, koja jačinu primljenih treperenja povećava za više od 20 puta. Sa uzengije ove vibracije (preko „ovalnog okna”) dospevaju do puža.
Puž je 2,5 puta spiralno savijena cev, čija je unutrasnjost, baznom membranom, uzdužno podeljena na dve šupljine. Ispunjena je slušnom tečnošću, kroz koju se zvučni treptaji prenose na baznu membranu, a sa nje na čulne ćelije Kortijevog organa. Bazna membrana je uža na osnovi nego pri vrhu puža, što omogućava da se visoki tonovi čuju na početku, a duboki – na kraju puževe cevi. Time se ostvaruje prostorna analiza zvuka po visini. Mehanoreceptori Kortijevog organa obuhvataju tri spoljna i jedan unutrašnji red trepljastih ćelija. Krajnje spoljne ćelije registriraju najtiše zvukove, sa granice čujnosti. Prema unutrašnjosti se raspoznaju sve snažniji tonovi, što omogućava razlikovanje zvuka po jačini. Stvoreni bioelektrični impulsi osetnih ćelija, putem slušnog živca, dospevaju do slepoočnog dela kore velikog mozga, gde se vrši ne samo izoštravanje zvuka, nego i psihoakusticka analiza, posebno kada je reč o govornim elementima.
Svojstva zvuka i testiranje funkcije[uredi | uredi izvor]
Intenzitet (jačina) i frekvencija (učestalost) zvučnih vibracija osnovna su svojstva zvučnih talasa, od kojih zavise količina i kvalitet zvučnih informacija. Zvuk je zračno treperenje odredene amplitude (talasne dužine) i frekvencije (broja treptaja u sekundi). Osnovna jedinica mere jačine je decibel (dB), a frekvencije herc (Hz). Jake zvučne draži imaju visoku amplitudu, a frekvencija raste sa visinom tona. Normalno ljudsko čulo oseća zvučne talase frekvencije od 20 do 20.000 Hz. Infrazvuk je treperenje ispod 16 Hz, a ultrazvuk je treperenje iznad 20.000 Hz.
Funkcionalne sposobnosti čula sluha su određene minimalnom količinom zvučnih informacija na osnovu kojih su precizno raspoznatljive najmanje promene intenziteta i frekvencije zvučnih vibracija. Ovi diferencijalni pragovi (razlikovanja) posebno su značajni u području tihih, jedva čujnih i veoma jakih tonova.
Apsolutni prag sluha je onaj stepen njegove osetljivosti na kojem se određeni zvuk jedva može raspoznati od apsolutne tišine. Diferencijalni prag dve frekvencija ili dva intenziteta zvuka predstavlja najmanju razliku koju je moguće osetiti u određenom području dubine slušnog polja. On nema stalnu vrednost, a zavisi od učestalosti zvučnih vibracija. Prag nelagodnosti i prag bola nalaze se u području visokih intenziteta, kada zvuk gubi svoja bitna svojstva i izaziva osećaj nelagodnosti i bola. Prag sluha je različit za pojedine frekvencije i označava se sa 0 (nula) dB, dok je prag bola priblizno konstantan i normalno se kreće od 110 do 130 dB.
Fiziološko dejstvo buke na čulo sluha i organizam u celini u najvećoj meri se ostvaruje povećanjem nadražaja simpatičkog dela nervnog sistema, koji deluje bez uticaja naše volje. Ogromna većina ljudskih delatnosti odvija se u uslovima odredenog ozvučenja radnog prostora, te je organizam adaptiran na izvesne „normalne” tonalitete buke. Njen optimum uveliko zavisi od vrste rada, raspoloženja, individualnih sklonosti i drugih činilaca. Zato apsolutna tišina, u kojoj šumovi tela, puls, disanje, protok krvi i zvučni znaci ostalih životnih funkcija postaju vrlo glasni, izaziva neprijatan osećaj, uznemirenje i psihičke smetnje koje se ne mogu dugo izdržati. Medutim, pri intenzitetima buke preko 60 dB, a naročito preko 80 dB, javljaju se različiti simptomi pojačanog nadražaja simpatikusa, koji na većoj budnosti postaju još izraženiji i dovode do burnih reakcija organizma i oštećenja čula sluha.
- Mogući poremećaji u ljudskom organizmu usled prekomerne buke
| Poremećena funkcija | Posledica |
|---|---|
| Cirkulacija | Stezanje krvnih sudova:
|
| Disanje | Smetnje u ritmu i razmeni gasova |
| Varenje | Poremećaji mišićne aktivnosti (peristaltike) probavnih organa |
| Metabolizam |
|
| Rad centralnog nervnog sistema | Umor, razdražljivost i nesanica |
| Aktivnost endokrinih žlezda |
U pužu, naročito u njegovom vršnom delu, smanjuje se cirkulacija krvi, posebno pri frekvencijama zvuka oko 4000 Hz. Istovremeno se povećava opterećenje Kortijevog organa i bazne membrane, gde se obično i javljaju prva organska oštećenja unutrašnjeg uha.
Ispitivanje funkcije čula sluha obuhvata proučavanje njegovih kvalitativnih (kakvoćnih) i kvantitativnih (količinskih, mernih) svojstava. Kvalitativne sposobnosti se određuju orijentaciono, u cilju procene opšteg stanja oštrine sluha, a kvantitativne osobine se tiču mogućnosti razlikovanja jačine i frekvencije zvuka, odnosno stepena oštećenja receptora za frekventno područje koje se nenormalno čuje. U ovoj oblasti još uvek se može primeniti i ispitivanje sluha pomoću šapata i govora različite glasnosti. Šapat se normalno čuje sa udaljenosti od 6 m. Ako je njegova čujnost ispod 4 m, radi se o lakom oštećenju, ispod 1 m – o srednje teškom, a sposobnost da se čuje tek vikanje uz samo uvo, prate teška oštećenja ove funkcije. Savremene kvantitativne metode ispitivanja funkcije sluha su: akumetrija – pomoću zvučnih viljuski, i audiometrija – pomoću elektronskog aparata-audiometra.
U oba slučaja mere se provodljivost zvučnih vibracija kroz ušni kanal i mastoidni (sisasti) deo slepoočne kosti iza ušne skoljke. Prva se označava kao vazdušna provodljivost, a druga kao koštana provodljivost Audiometrija je naučno najpouzdaniji i najprecizniji metod ispitivanja svih svojstava funkcije sluha, a može biti tonska, uz upotrebu zvučnog generatora čistih tonova i govorna - na osnovu broja prepoznatih i ispravno ponovljenih emitovanih reči. Ako iz bilo kojih razloga ispitanik ne može ili ne želi da subjektivno sarađuje, u testiranju ove funkcije primenjuje se objektivna audiometrija, prema prirodi odgovarajućih moždanih i refleksnih reakcija.
Mehanizam sluha[uredi | uredi izvor]
Postoje tri glavne komponente ljudskog slušnog sistema: spoljno uvo, srednje uvo i unutrašnje uvo.
Spoljašnje uvo[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje uvo obuhvata ušnu školjku, vidljivi deo uva, kao i slušni kanal, koji se završava bubnom opnom. Ušna školjka služi za fokusiranje zvučnih talasa kroz ušni kanal prema bubnoj opni. Zbog asimetričnog karaktera spoljnog uha većine sisara, zvuk se na svom putu u uvo različito filtrira, u zavisnosti od mesta njegovog porekla. To ovim životinjama daje mogućnost da lokalizuju zvuk vertikalno. Bubna opna je hermetički nepropusna membrana i kada zvučni talasi tamo dođu, uzrokuju da vibrira prateći talasni oblik zvuka. Cerumen (ušni vosak) proizvode ceruminozne i lojne žlezde u koži ljudskog uvnog kanala, štiteći ušni kanal i bubne opne od fizičkih oštećenja i invazije mikroba.[6]
Srednje uvo[uredi | uredi izvor]
Srednje uvo se sastoji od male komore ispunjene vazduhom koja se nalazi medijalno od bubne opne. Unutar ove komore nalaze se tri najmanje kosti u telu, kolektivno poznate pod nazivom slušne koščice koje uključuju malleus, incus, i stapes (poznate i kao čekić, nakovanj i uzengija). One pomažu u prenošenju vibracija sa bubne opne u unutrašnje uvo, puž. Svrha slušnih koščica srednjeg uva je da prevaziđu neusklađenost impedanse između vazdušnih i pužnih talasa, pružajući usklađivanje impedanse.
Takođe se u srednjem uhu nalaze mišić uzengije i mišić zatezač bubne opne, koji štite slušni mehanizam kroz refleks ukrućenja. Uzengija prenosi zvučne talase u unutrašnje uvo kroz ovalni prozor, fleksibilnu membranu koja odvaja srednje uvo ispunjeno vazduhom od unutrašnjeg uha ispunjenog tečnošću. Okrugli prozor, još jedna fleksibilna membrana, omogućava glatko pomeranje tečnosti unutrašnjeg uva izazvano ulaznim zvučnim talasima.
Unutrašnje uvo[uredi | uredi izvor]
Unutrašnje uvo se sastoji od puža, koji je spiralno oblikovana cevčica ispunjena tečnošću. Uzdužno je deli Kortijev organ, koji je glavni organ prelaza sa mehaničke na neuralnu transdukciju. Unutar Kortijevog organa nalazi se bazilarna membrana, struktura koja vibrira kada se talasi iz srednjeg uva šire kroz tečnost puža - endolimfu. Bazilarna membrana je tonotopska, tako da svaka frekvencija ima karakteristično mesto rezonance duž nje. Karakteristične frekvencije su visoke na bazalnom ulazu u puž, a niske na vrhu. Bazilarno kretanje membrane uzrokuje depolarizaciju ćelija dlake, specijalizovanih slušnih receptora smeštenih u Kortijevom organu.[7] Iako same ćelije dlake ne proizvode akcione potencijale, one oslobađaju neurotransmiter u sinapsama sa vlaknima slušnog nerva, koji stvara akcione potencijale. Na taj način se obrasci oscilacija na bazilarnoj membrani pretvaraju u prostorno-vremenske obrasce signala koji prenose informacije o zvuku u moždano stablo.[8]
Testovi sluha[uredi | uredi izvor]
Sluh se može meriti testovima ponašanja pomoću audiometra. Elektrofiziološki testovi sluha mogu pružiti tačna merenja pragova sluha čak i kod nesvesnih ispitanika. Takvi testovi uključuju akustički evocirane potencijale moždanog stabla (engl. auditory brainstem response, ABR), otoakustične emisije (engl. otoacoustic emissions, OAE) i elektrokohleografiju (ECochG). Tehnički napredak ovih testova omogućio je da se testiranje sluha za novorođenčad proširi.
Sluh se može meriti pomoću mobilnih aplikacija koje uključuju funkciju audiološkog ispitivanja sluha ili aplikaciju za slušni aparat. Ove aplikacije omogućavaju korisniku da meri pragove čujnosti na različitim frekvencijama (audiogram). Uprkos mogućim greškama u merenjima, oštećenje sluha se može detektovati.[9][10]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Plack, C. J. (2014). The Sense of Hearing. Psychology Press Ltd. ISBN 978-1848725157.
- ^ Jan Schnupp; Israel Nelken; Andrew King (2011). Auditory Neuroscience. MIT Press. ISBN 978-0-262-11318-2. Arhivirano iz originala 2011-01-29. g. Pristupljeno 2011-04-13.
- ^ Craig A., Rosney C. (1990): Dječja enciklopedija znanosti, Svjetlost Sarajevo.
- ^ Kung C. (2005-08-04). „A possible unifying principle for mechanosensation”. Nature. 436 (7051): 647—654. PMID 16079835. S2CID 4374012. doi:10.1038/nature03896.
- ^ Peng, AW.; Salles, FT.; Pan, B.; Ricci, AJ. (2011). „Integrating the biophysical and molecular mechanisms of auditory hair cell mechanotransduction.”. Nat Commun. 2: 523. PMC 3418221
. PMID 22045002. doi:10.1038/ncomms1533.
- ^ Gelfand, Stanley A. (2009). Essentials of audiology (3rd izd.). New York: Thieme. ISBN 978-1-60406-044-7. OCLC 276814877.
- ^ Daniel Schacter; Daniel Gilbert; Daniel Wegner (2011). „Sensation and Perception”. Ur.: Charles Linsmeiser. Psychology
. Worth Publishers. str. 158–159. ISBN 978-1-4292-3719-2.
- ^ William Yost (2003). „Audition”. Ur.: Alice F. Healy; Robert W. Proctor. Handbook of Psychology: Experimental psychology. John Wiley and Sons. str. 130. ISBN 978-0-471-39262-0.
- ^ Shojaeemend, Hassan; Ayatollahi, Haleh (2018). „Automated Audiometry: A Review of the Implementation and Evaluation Methods”. Healthcare Informatics Research. 24 (4): 263—275. ISSN 2093-3681. PMC 6230538 . PMID 30443414. doi:10.4258/hir.2018.24.4.263.
- ^ Keidser, Gitte; Convery, Elizabeth (2016-04-12). „Self-Fitting Hearing Aids”. Trends in Hearing. 20: 233121651664328. ISSN 2331-2165. PMC 4871211 . PMID 27072929. doi:10.1177/2331216516643284.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Lopez-Poveda, Enrique A.; Palmer, A. R. (Alan R.); Meddis, Ray. (2010). The neurophysiological bases of auditory perception. New York: Springer. ISBN 978-1-4419-5685-9. OCLC 471801201.
