Švedski jezik

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
švedski jezik
svenska
Izgovor[ˈsvɛnˌska]
Govori se u Švedska
 Finska
 Estonija
Broj govornika
9,6 miliona[1]
kao drugi jezik
3,2 miliona (2018)
latinica (švedski alfabet)
Zvanični status
Službeni jezik u
 Švedska
 Finska
 Evropska unija
Nordijski savet
RegulišeŠvedski jezički savet (švedski: Språkrådet)
Kancelarija za švedski pri istraživačkom institutu za jezike Finske (švedski: Svenska språkbyrån)
Jezički kodovi
ISO 639-1sv
ISO 639-2swe
ISO 639-3swe
Mapa glavnih švedsko jezičkih područja

Švedski jezik (švedski: O ovoj zvučnoj datoteci svenska (pomoć·info), svenska språket) je jezik kojim govori približno 9 miliona ljudi. Kao poseban jezik javlja se u VIII veku. Spada u grupu germanskih jezika, odnosno u podgrupu severnogermanskih jezika. Zvaničan jezik je u Švedskoj, Finskoj i u Evropskoj uniji. Švedski jezik je najbliskiji danskom i norveškom jeziku. Govornici ovih jezika se lako međusobno razumeju.

Švedski je jezik sa visokim stepenom standardizacije. Standardni švedski se temelji na jeziku koji se govori u glavnom gradu Stokholmu.

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Švedski jezik ima dva roda (zajednički i neutralni, švedski uter i neuter) i dva padeža (nominativ i genitiv). Postoji 5 tipova deklinacija. Karakteristična je upotreba melodijskog akcenta koji je nestao iz većine indoevropskih jezika. Pravila pisanja u švedskom odgovaraju nekadašnjem izgovoru reči, tako da postoji jaz između pisane i izgovorene reči.

Najjači strani uticaji na švedski jezik su došli iz niskonemačkog jezika, francuskog i engleskog.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Primerak zakonika Äldre Västgötalagen iz Vastergotlanda objavljen 1280-ih, jedan od najranijih tekstova na švedskom pisan latiničnim pismom.
Naslovna strana Biblije Gustava Vase štampana u gradu Upsala 1541. godine

Istorijski, švedski jezik je jedan od potomaka staronordijskog jezika, i to njegove istočne podvarijante. Nekad se srednjovekovni švedski naziva runski švedski, jer je pisan runskim pismom. Nordijski je bio zajednički jezik koji su govorili svi ljudi u Skandinaviji u doba Vikinga. U 9. veku stari nordijski jezik se počeo deliti u dve glavne grane, istočnu i zapadnu. Švedski zajedno sa danskim, pripadao je istočnom kraku. Razlike između njih su počele u 13. veku. Švedski jezik koji se govorio u srednjem veku je poznat kao „stari švedski”.[2] Ovaj period se odnosi na uspostavljanje Rimokatoličke crkve na ovim prostorima. U to vreme su latinski i grčki imali snažan uticaj na ovaj jezik.

U narednom periodu, pojavljuje se tzv. „novi švedski” kao posledica jakog trenda u potrazi za nacionalnim identitetom i evropske reformacije. Savremeni švedski jezik je stvoren kada je kralj Gustav Vasa naredio da se Biblija prevede na švedski. Novi zavet je preveden 1526, a cela Biblija 1541.[3] Ovaj prevod se obično naziva Biblija Gustafa Vase. I mnoge druge knjige i književna dela u to vreme su prevedena na švedski. Biblija Gustava Vase se često smatra razumnim kompromisom između starog i novog švedskog. To je bio veliki korak ka uspostavljanju stalnog švedskog pravopisa. On je uspostavio korištenje samoglasnika „å”, „ä”, i „ö”,[4] a pravopis „ck” umesto „kk”, razlikujući je jasno od danske biblije.[5] Možda je to namerno urađeno zbog tadašnjeg suparništva između ove dve zemlje.[6]

Već od XVI veka počinju da se javljaju poddijalekti švedskog jezika. Trenutno se izdvajaju dve vrste dijalekata u Švedskom jeziku: u Švedskoj i u Finskoj. U južnom delu Švedske - Skaniji (Skåne), govorni jezik je podlegao veoma jakim danskim uticajima.[7] Pisani jezik se energično razvija kao simbol nacionalne moći, a 1786. godine kralj Gustaf III osniva Švedsku akademiju. Standardni jezik je počeo da se pojavljuju u 17. veku,[8] zasnovan prvenstveno na Svea dijalektima koji se govore u Stokholm i oko jezera Malar, ali i uz neke delove iz Geta dijalekata. Švedski jezik se širi na račun danskog nakon osvajanja južnih i zapadnih provincija u 17. veku.[9]

Period koji uključuje švedski kao što se govori i danas se u lingvističkoj terminologiji naziva „nusvenska”. Uz industrijalizaciju i urbanizaciju Švedske koja se uveliko odvijala tokom poslednjih decenija 19. veka, nova vrsta autora su ostavila svoj trag na švedsku književnost. Mnogi autori, naučnici, političari i druge javne ličnosti su imali veliki uticaj na novi nacionalni jezik koji je bio u nastajanju. Najuticajniji od svih je bio August Strindberg (1849-1912).

U 20. veku je došlo do formalne standardizacije švedskog, kao i do manjih jezičkih promena (recimo, upotreba zamenice „ti“ u govornom jeziku). Tokom 20. veka zajednički, standardizirani nacionalni jezik postao je dostupan svim Šveđanima.[10] Pravopis je konačno ustaljen, i bio je gotovo u potpunosti jedinstven, sa izuzetkom nekih manjih odstupanja, do vremena reforme pravopisa 1906. godine.[6][11][12]

Osnovne reči[uredi | uredi izvor]

  • Ja — Da
  • Nej — Ne
  • Hej — Zdravo
  • Tack — Hvala, Molim
  • God dag — Dobar dan
  • God natt — Laku noć
  • Brojevi od 0 do 10: 0. noll, 1. ett, 2. två, 3. tre, 4. fyra, 5. fem, 6. sex, 7. sju, 8. åtta, 9. nio, 10. tio

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ethnologue 21st Edition, retrieved 21 February 2018
  2. ^ Lars-Erik Edlund, "Språkhistorisk översikt" in Dahl & Edlund 2010, str. 28–29
  3. ^ The Nordic Languages. Walter de Gruyter. 2005. str. 1900. ISBN 978-3-11-019706-8. 
  4. ^ Lars-Erik Edlund, "Språkhistorisk översikt" in Dahl & Edlund 2010, str. 26–31
  5. ^ Bandle, Oskar; Elmevik, Lennart; Widmark, Gun (2002). The Nordic Languages. Walter de Gruyter. str. 517. ISBN 978-3-11-014876-3. 
  6. ^ a b Swedish 101
  7. ^ Lars-Erik Edlund, "Språkhistorisk översikt" in Dahl & Edlund 2010, str. 29, 31
  8. ^ Grünbaun, Katharina (2012). „Svenska språket” [The Swedish language] (PDF) (na jeziku: Swedish). Svenska institutet. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 10. 2012. g. 
  9. ^ Swedish language
  10. ^ Sociolinguistics. Walter de Gruyter. 2006. str. 1751. ISBN 978-3-11-019987-1. 
  11. ^ Taavitsainen, Irma; Melchers, Gunnel; Pahta, Päivi (2000). Writing in Nonstandard English. John Benjamins Publishing. str. 302. ISBN 978-90-272-9903-1. 
  12. ^ Bandle, Oskar; Braunmuller, Kurt; Jahr, Ernst Hakon (2005). The Nordic Languages. Walter de Gruyter. str. 1805. ISBN 978-3-11-017149-5. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Andersson, Erik (2002), „Swedish”, Ur.: König, Ekkehard; van der Auwera, Johan, The Germanic Languages, Routledge language family descriptions, Routledge, str. 271—312, ISBN 978-0-415-28079-2 
  • Bergman, Gösta (1984), Kortfattad svensk språkhistoria, Prisma Magnum (na jeziku: Swedish) (4th izd.), Stockholm: Prisma, ISBN 91-518-1747-0, OCLC 13259382 
  • Bolander, Maria (2002), Funktionell svensk grammatik (na jeziku: Swedish), Stockholm: Liber, ISBN 91-47-05054-3, OCLC 67138445 
  • Crystal, David (1999), The Penguin dictionary of language (2nd izd.), London: Penguin Books, ISBN 0-14-051416-3, OCLC 59441560 
  • Dahl, Östen (2000), Språkets enhet och mångfald (na jeziku: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-01158-X, OCLC 61100963 
  • Dahl, Östen; Edlund, Lars-Erik, ur. (2010), Sveriges nationalatlas. Språken i Sverige (na jeziku: Swedish), Stockholm: Kungl. Vitterhets historie och antikvitets akademien, ISBN 978-91-87-76057-0 
  • Elert, Claes-Christian (2000), Allmän och svensk fonetik (na jeziku: Swedish) (8th izd.), Stockholm: Norstedts Akademiska Förlag, ISBN 91-1-300939-7 
  • Engstrand, Olle (1999), „Swedish”, Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the usage of the International Phonetic Alphabet., Cambridge: Cambridge University Press, str. 140—142, ISBN 0-521-63751-1, OCLC 40305532 
  • Engstrand, Olle (2004), Fonetikens grunder (na jeziku: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-04238-8, OCLC 66026795 
  • Ferlin, Nils (1976) [1933], Barfotabarn (na jeziku: Swedish), Stockholm: Bonnier, ISBN 91-0-024187-3 
  • Garlén, Claes (1988), Svenskans fonologi (na jeziku: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-28151-X, OCLC 67420810 
  • Granberry, Julian (1991), Essential Swedish Grammar, New York: Dover Publications, ISBN 0-486-26953-1, OCLC 23692877 
  • Haugen, Einar (2009). „Danish, Norwegian and Swedish”. Ur.: Comrie, Bernard. The World's Major Languages. New York: Routledge. str. 125—144. ISBN 978-0-415-35339-7. 
  • Hultman, Tor G. (2003), Svenska Akademiens språklära (na jeziku: Swedish), Stockholm: Norstedts, ISBN 9172273518, OCLC 55849724 
  • Josephson, Olle (2005), Ju: ifrågasatta självklarheter om svenskan, engelskan och alla andra språk i Sverige (na jeziku: Swedish) (2nd izd.), Stockholm: Nordstedts ordbok, ISBN 91-7227-446-8 
  • Kotsinas, Ulla-Britt (1994), Ungdomsspråk (na jeziku: Swedish), Uppsala: Hallgren & Fallgren, ISBN 91-7382-718-5, OCLC 60994967 
  • Leinonen, Therese (2011), „Aggregate analysis of vowel pronunciation in Swedish dialects”, Oslo Studies in Language, 3 (2), Arhivirano iz originala 27. 06. 2013. g., Pristupljeno 18. 12. 2018 
  • Nationalencyklopedin, online edition (jezik: švedski)
  • Parkvall, Mikael (2009), „Sveriges språk. Vem talar vad och var?” (PDF), RAPPLING 1. Rapporter från Institutionen för lingvistik vid Stockholms universitet. (na jeziku: Swedish) 
  • Pettersson, Gertrud (1996), Svenska språket under sjuhundra år: en historia om svenskan och dess utforskande (na jeziku: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-48221-3, OCLC 36130929 
  • Svenska språknämnden (2000), Svenska skrivregler (na jeziku: Swedish) (2nd izd.), Stockholm: Liber (objavljeno 2002), ISBN 91-47-04974-X 
  • Svensson, Lars (1974), Nordisk paleografi: Handbok med transkriberade och kommenterade skriftprov (na jeziku: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-05391-6, OCLC 1303752 
  • Wessén, Elias (1998) [1973], Våra ord: deras uttal och ursprung : kortfattad etymologisk ordbok (na jeziku: švedski) (2nd izd.), Stockholm: Norstedts, ISBN 978-91-7227-053-4 
  • Swedish Essentials of Grammar Viberg, Åke; et al.. Chicago: Passport Books. 1991. ISBN 978-0-8442-8539-9.
  • Swedish: An Essential Grammar. Holmes, Philip; Hinchliffe, Ian;. London; New York: Routledge. 2000. ISBN 978-0-415-16048-3..
  • Swedish: A Comprehensive Grammar Second Edition. Holmes, Philip; Hinchliffe, Ian;. London; New York: Routledge. 2003. ISBN 978-0-415-27884-3..
  • Svenska utifrån. Schematic grammar-Swedish structures and everyday phrases Byrman, Gunilla; Holm, Britta. 1998. ISBN 978-91-520-0519-4..

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Švedski jezik na Vikipediji.
Vikizvornik ima tekst 1905 New International Encyclopedia članka o Swedish language.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шведски_језик&oldid=27550046”