Šestojanuarska diktatura

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Naslovna strana Politike od 6. januara 1929. godine

Šestojanuarska diktatura, u Hrvatskoj poznata kao Šestosiječanjska diktatura, je naziv za period apsolutističke vladavine kralja Aleksandra I Karađorđevića u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca koji je trajao od 6. januara 1929. do 3. septembra 1931. godine.[1]

Dana 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar I Karađorđević je raspustio Narodnu skupštinu,[2] zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, političke skupove i uveo cenzuru štampe. Šestojanuarska diktatura je zvanično okončana donošenjem Oktroisanog ustava 1931. godine.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca parlamentarizam nije u potpunosti postojao, jer nije bilo demokratskog poretka, nacionalne ravnopravnosti i stabilnog višestranačkog sistema. Zbog toga je i nastala kriza parlamentarnog sistema, koja je bila posledica klasnih, nacionalnih i političkih razlika u jednoj višenacionalnoj državi kakva je bila Kraljevina SHS.[3] Nedovoljno dobro rešeno agrarno, nacionalno i radničko pitanje izazvalo je krizu i nestabilnost države. Koristeći ovakvo stanje, Seljačko-demokratska koalicija koju su činile Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, tražila je reviziju Vidovdanskog ustava iz 1921. godine. Stvaranje Seljačko-demokratske koalicije je zaoštrilo sukob ove dve stranke sa Narodnom radikalnom strankom. Dana 20. juna 1928. radikalski poslanik Puniša Račić je ubio poslanike Hrvatske seljačke stranke Pavla Radića i Đuru Basaričeka i teško ranio Stjepana Radića, koji je umro od posledica ranjavanja 8. avgusta 1928. godine.[2] Narodna skupština se sastala ponovo 1. avgusta, ali poslanici Seljačko-demokratske koalicije su odbili da učestvuju.

Uvođenje diktature[uredi | uredi izvor]

Atentat u Narodnoj skupštini označio je kraj parlamentarnog sistema u Kraljevini SHS, pa je kralj odlučio da izvrši državni udar i da ukine građansku demokratiju.[3] Iskoristivši smrt Stjepana Radića i blokadu rada Narodne skupštine, kralj Aleksandar je smatrao da ne može rešiti nastalu krizu parlamentarnim putem, pa je u kraljevskoj proklamaciji objavljenoj 6. januara 1929. objavio da su „ti žalosni razdori i događaji (...) pokolebali kod Naroda veru u korisnost te ustanove“ te da zato između kralja i naroda „ne može i ne sme biti više posrednika“. Kralj je ukinuo Vidovdanski ustav i lično preuzeo zakonodavnu i izvršnu vlast.[4] Za predsednika Ministarskog saveta je imenovao generala Petra Živkovića. Ministarski savet činili su dvorski ljudi i disidenti iz građanskih stranaka.[5] Takođe su na neke druge civilne dužnosti dovedene vojne osobe, posebno u Hrvatskoj i Staroj Srbiji. Narodna skupština je raspuštena, zabranjen je rad svih političkih stranaka, uvedena je stroga cenzura novina i knjiga. Zabranjeni su svi politički zborovi, nacionalne, sindikalne i verske organizacije. Zabranjena je i upotreba nacionalnih imena i amblema[6]. Kralj Aleksandar je smatrao da su ljudi "zaslepljeni političkim strastima" zloupotrebili parlamentarizam, što je dovelo do narodnog razjedinjavanja, umesto da jača narodni duh i jedinstvo. Zato je opravdavao državni udar najvišim državnim i narodnim interesima, iako ga je smatrao poslednjim, ali neophodnim korakom.[7]

Međutim, diktatura je samo produbila krizu umesto da je prevaziđe. Diktaturu je obeležila militarizacija vlasti, politika "čvrste ruke" Bože Kundaka[8], zabrana rada stranaka, ukidanje parlamentarizma, kao i interniranje političkih neistomišljenika. Ona je iskorišćena i za obračun sa komunistima[8]. Građanske stranke nisu pružile otpor diktaturi, a nije ga pružio ni narod nezadovoljan stanjem u državi nastalom usled neprekidnih stranačkih sukoba, zloupotreba i korupcije.[9]

Uvođenjem diktature ukinuti su svi vidovi predstavničkih tela građana, a kralj se u svojim poslovima oslanjao na državni aparat.[10] Diktaturom je proklamovana ideologija „integralnog jugoslovenstva“[11], a šestojanuarska vlada je radila na osnivanju udruženja, organizacija, novina i časopisa koji su širili propagandu o jugoslovenskoj naciji. Tim novim i postojećim društvima i organizacijama koje su promovisale jugoslovenstvo bilo je dozvoljeno delovanje, a neke od njih su bile:

Uvođenjem diktature kralj Aleksandar je pokušao da nacionalne razlike reši proglašavanjem jedne jedinstvene jugoslovenske nacije.[13]

Politički obračuni sa radikalnim grupama[uredi | uredi izvor]

Tokom diktature su bile ograničene političke slobode, policija je progonila ilegalne radikalne grupe kao što su hrvatski i makedonski nacionalisti, albanski i crnogorski separatisti i komunisti, protiv kojih je još 1920. bila donesena Obznana. Vodstvo KPJ se pripremalo za oružani ustanak, pa je oko 400 članova KPJ i SKOJ-a ubijeno u periodu od 1929. do 1932. godine. Ovako velikim žrtvama doprinela je direktiva vodstva KPJ za pripremu oružanog ustanka, podstaknuta procenom Šestog kongresa Kominterne o približavanju opšte krize kapitalizma. Pored komunista, diktaturi su se protivili i levo krilo Zemljoradničke stranke Dragoljuba Jovanovića i levo krilo Demokratske stranke Ljube Davidovića, Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska stranka i krilo Narodne radikalne stranke na čelu sa Acom Stanojevićem.[14] Vlatko Maček je u decembru 1929. uhapšen i dugo držan u zatvoru, ali je pušten bez optužbe. Potpredsednik HSS-a Josip Predavac uhapšen je zbog sloma Seljačke zadružne banke i osuđen na 2 i po godine zatvora. Maček u svojim Memoarima tvrdi da je propast banke u stvari izazvala država, koja je preko Jugoslovenske narodne banke kontrolisala bankarski sistem. Kasnije, u julu 1933, Predavc je ubijen.

Svetozar Pribićević je prvo interniran u Brus (Srbija), a zatim mu je zbog lošeg zdravlja dopušteno da napusti zemlju.[2] Umro je u Čehoslovačkoj 1936. godine. U emigraciju odlaze HSS-ovi prvaci Juraj Krnjević i August Košutić, kao i radikalni nacionalisti Ante Pavelić (poslanik Narodne skupštine iz redova Hrvatskog bloka), Gustav Perčec, Branimir Jelić i dr.[15]

Većina opozicionih srpskih političara je primila uvođenje diktature bez aktivnog otpora. Srpska opozicija se uglavnom nečujno povukla sa političke pozornice, „uplašena i demoralisana, povinujući se zakonskim propisima o zabrani i raspuštanju stranaka i udruženja“. Na udar vlasti je došao Dragoljub Jovanović, vođa levog krila Saveza zemljoradnika, koji je osuđen na godinu dana zatvora.

Ustaše su pokušale da podignu neuspešan Velebitski ustanak 1932, koji je međutim postigao snažan propagandni učinak, posebno u fašističkoj Italiji.

Podrška diktaturi[uredi | uredi izvor]

Kralj se u uvođenju diktature oslanjao na vojne vrhove i žandarmeriju, grupu srpskih političara vezanih uz dvor i na predstavnike krupnog kapitala kojima je u interesu red u zemlji. Podršku je dobio i u Sloveniji od slovenačkih liberala, kao i od Antona Korošeca, predsednika Slovenske ljudske stranke (SLS), koja je ušla u vladu generala Živkovića. Međutim, Korošec i grupa vođa SLS su 1933. internirani, Korošec na Hvar, a ostali u Bosnu.[16]

U vladu generala Živkovića ušla su i petorica Hrvata, predstavnici krupnog kapitala, politički protivnici HSS-a, od kojih su trojica držala ključne privredne resore: Slavko Švrljuga, predsednik Zagrebačke berze i potpredsednik Udruženja hrvatskih industrijalaca, postaje ministar finansija; dr Želimir Mažuranić, pravni zastupnik velikih preduzeća, postao je ministar trgovine i industrije; prof. dr Oto Frangeš, pre Prvog svetskog rata član bosanske vlade, postao je ministar poljoprivrede. Vlatko Maček se nadao da će uvođenjem diktature moći da počnu direktni pregovori između kralja i HSS oko statusa Hrvatske, jer bi se mogla zaobići srpska politička elita.[17] Zbog toga hrvatski opozicioni političari na čelu sa Mačekom nisu pružili otpor diktaturi[11]. Ipak, kraljeva politika integralnog jugoslovenstva je osujetila ove planove.

Savezničke zemlje nisu osuđivale uvođenje diktature. Kralj se mogao osloniti na podršku zemalja koje su u državi imale uložen znatan kapital, a posebno Francuske i Čehoslovačke. Francuskoj je takođe bila u interesu stabilnost Kraljevine Jugoslavije u sukobu sa Musolinijevom Italijom (koja je pružala pomoć ustašama). Međutim, svetska ekonomska kriza koja je tada vladala je zadala katastrofalan udarac zaostaloj privredi Jugoslavije, pogoršala je položaj stanovništva i izazvala je još veće nezadovoljstvo, što je dovelo do svakodnevnih protesta i sukoba sa organima reda. Krupna buržoazija je tražila obnovu parlamentarnog sistema. Inostrani kapitalisti su, iz straha da im investicije i koncesije ne propadnu zbog ovakvog stanja u zemlji, zahtevali od kralja da odustane od diktature, tako da su Francuska i Čehoslovačka 1931. godine vršile pritisak na kralja da izvrši ograničene reforme.

Podršku uvođenju diktature pružilo je i poslanstvo Velike Britanije, ocenjujući je kao neophodnu meru za ponovno uspostavljanje reda u kraljevini.[9]

Kralj je mogao računati i na određenu podršku nižih slojeva, nezadovoljnih jalovim prepucavanjima političara. Živkovićeva vlada je obećala brigu režima za sprovođenje mera za saniranje privrede i otklanjanje privrednih i socijalnih nevolja naroda[10].

Zakoni diktature[uredi | uredi izvor]

U toku Šestojanuarske diktature doneto je nekoliko zakona koji su propisivali način organizacije vlasti i osnovne ciljeve proklamacije kojom je ona uvedena, a to su bili očuvanje državnog i narodnog jedinstva, kao i reda i discipline u državi.[5]

Zakoni koji su doneti za vreme diktature kralja Aleksandra I Karađorđevića bili su:

1. Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi bio je najvažniji među njima. Donet je istog dana kada i proklamacija o uvođenju diktature 6. januar 1929. godine. Ovaj zakon je doprineo da se celokupna vlast nađe u kraljevim rukama.[18] Kralj proglašava i izdaje zakone ukazom, koji sadrži tekst zakona. Pored kralja, zakone premapotpisuju predsednik Ministarskog saveta, resorni ministar i ministar pravde[9]. Po kraljevom ovlašćenju upravnu vlast vršili su ministri određenih resora. Kralj određuje broj ministarstava, imenuje predsednika Vlade, tj. Ministarskog saveta i njegove članove - ministre, koji stoje neposredno pod kraljem i rade po njegovom ovlašćenju. Ministri su odgovorni kralju, a on ih može optužiti. Kralj imenuje članove Državnog suda koji sudi ministrima. Sva sudska vlast u zemlji se vrši u kraljevo ime. Kralj postavlja državne činovnike, dodeljuje vojne činove, ima pravo amnestiranja, odlučuje o ratu i miru, predstavlja državu u međunarodnim odnosima. On je i vrhovni vojni zapovednik.[19] Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je ovim zakonom od jedne ustavne parlamentarne monarhije, postala nasledna monarhija sa apsolutističkim vladarem, čija je ličnost neprikosnovena. Kralj ne podleže nikakvoj odgovornosti, niko ga ne može tužiti, nadređen je svima, jer se u njegovim rukama nalaze sve funkcije državne vlasti.[5]

2. Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, poznatiji kao Zakon o zaštiti države, takođe je donet 6. januara 1929. godine. Predstavljao je novelu istoimenog zakona od avgusta 1921. godine koji je donet protiv Komunističke partije.[20] Njime je zabranjen rad političkih stranaka i udruženja, zabranjuje i rastura sve političke stranke koje imaju nacionalna ili verska obeležja, proklamuje integralno jugoslovenstvo. U njemu se kazne pooštravaju u odnosu na Zakon iz 1921. godine. Proširen je u martu 1929. godine odredbama protiv separatizma koje predviđaju kaznu za svaki pokušaj promene političkog ili socijalnog poretka, koji je kralj utemeljio proklamacijom.[21]

3. Zakon o državnom sudu za zaštitu države donet je 8. januara 1929. godine. Njime je osnovan Državni sud za zaštitu države pri Kasacionom sudu u Beogradu, koji ima zadatak da sudi svima koji se protive državnom poretku.[5]

4. Zakonom o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja od 3. oktobra 1929. godine promenjeno je ime Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevina Jugoslavija[22], a njime je i država administrativno podeljena na devet banovina, umesto na 33 oblasti (koje nikada i nisu formirane zbog protivljenja Hrvatske seljačke stranke). Novo ime države izražavalo je integralni jugoslovenski unitarizam, narodno i državno jedinstvo.[23] Upravna podela na devet banovina nije pratila istorijske, već geografske i ekonomske granice sa izričitim ciljem da se istorijske pokrajine razbiju.[24] To su bile:

  1. Vardarska banovina (Skoplje) - kojom je obuhvaćena teritorija Makedonije;
  2. Moravska banovina (Niš) - obuhvatala je najveći deo predratne Srbije;
  3. Dunavska banovina (Novi Sad) - koja je obuhvatala severne delove predratne Srbije, Bačku, Banat i Baranju, kao i veliki deo Srema;
  4. Drinska banovina (Sarajevo) - kojom su obuhvaćeni srednji i istočni delovi Bosne i Hercegovine i zapadni delovi Srbije;
  5. Zetska banovina (Cetinje) - obuhvatala je delove Crne Gore, deo Metohije, delove Hercegovine i deo južne Dalmacije;
  6. Primorska banovina (Split) - obuhvatala je severnu i srednju Dalmaciju, kao i jugozapadne delove Bosne i Hercegovine;
  7. Vrbaska banovina (Banja Luka) - obuhvatala je Bosansku krajinu;
  8. Savska banovina (Zagreb) - koja je obuhvatala najveći deo Hrvatske i Primorja;
  9. Dravska banovina (Ljubljana) - koja je obuhvatala Sloveniju.[25]

Posebno, deseto područje činio je grad Beograd sa Zemunom i Pančevom.[26]

Srbija je ovim zakonom podeljena na pet banovina, a Bosna na četiri. Neke istorijske celine se nisu mogle podeliti kao što su bile npr. Crna Gora, Makedonija i Slovenija.

5. Zakon o banskoj upravi donet je u novembru 1929. godine. Njime je banovina definisana kao upravna i samoupravna jedinica, ali u praksi nije postojala samouprava banovine. Organizacija banovina je bila zasnovana na strogo centralističkom principu.[27] One su bile upravno-teritorijalne jedinice, čiji su organi vlasti bili: ban, banovinska uprava i banovinsko veće. Ban je obavljao određene državne poslove, za koje neposredno odgovara kralju, koji ga i postavlja na predlog predsednika Vlade. Ban je odgovoran i Ministarskom savetu.[13]

Donošenje novog ustava i kraj diktature[uredi | uredi izvor]

Diktatura je imala vrlo usku socijalnu i političku bazu, a ekonomski je bila neuspešna.[28] Jugoslovenska privreda pogođena svetskom ekonomskom krizom je bila ozbiljno uzdrmana. Diktatura je ekonomski pogodovala samo krupnim kapitalistima, a ideologija uništenja nacionalnih razlika izazvala je kod svih naroda suprotan učinak.[28] Velika nezaposlenost radnika, nacionalni sukobi, pad cena seljačkih proizvoda i nadnica, prezaduženost seljaka, bili su samo neki od razloga zbog kojih nije bilo moguće ostvarenje ciljeva proklamovanih uvođenjem diktature.[13]

Ubrzo počinje da se ispoljava masovno nezadovoljstvo prilikama u Kraljevini Jugoslaviji, pa je kralj Aleksandar 3. septembra 1931. godine odustao od otvorene diktature i doneo Oktroisani ustav. Sprovedeni su formalni parlamentarni izbori na kojima se pojavila samo jedna stranka, režimska Jugoslovensko radničko-seljačka demokratija, kasnije preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku.[29] Time je okončana Šestojanuarska diktatura.

Međutim, diktatura nije u potpunosti nestala. Septembarskim (oktroisanim) ustavom stvorena je samo zabluda o prestanku apsolutističkog režima, tako da se diktatura i posle donošenja ustava nastavila.[30] Septembarski ustav je predviđao centralističko uređenje države, a Kraljevina Jugoslavija je postala ustavna i nasledna monarhija. Za razliku od Vidovdanskog ustava koji je predviđao parlamentarizam, o njemu u ovom ustavu nije bilo ni govora.[31] Kralj i dalje ostaje neprikosnovena ličnost, a za njegove akte odgovaraju Ministarski savet i ministri. On potvrđuje i proglašava zakone, saziva Narodnu skupštinu, a ima pravo i da je raspusti. Narodno predstavništvo ovim ustavom postaje dvodomno i čine ga: Narodna skupština i Senat. Jedan broj članova Senata kralj sam postavlja, tako da ima mogućnost uticaja na usvajanje zakona i mera koje mu ne odgovaraju.

Član 116 Septembarskog ustava predviđa da kralj u izvanrednim situacijama može da postupa mimo ustava, a da saglasnost Narodnog predstavništva može tražiti naknadno. Ovaj član pravnici nazivaju "malim ustavom"[32]. Odredbama ovog Ustava se otvorena diktatura pretvorila u ustavnu.

U približno isto vreme kada je uvedena Šestojanuarska diktatura u Srbiji, mnoge države Balkana su prošle kroz sličan scenario usled slabosti građanskog društva, izbornih manipulacija, političkog nasilja, neizgrađenog političkog sistema, itd. Tako je 1935. godine u Rumuniji diktaturu zaveo kralj Karol II, a pre njega su to uradili kralj Ahmed Zogu u Albaniji i kralj Boris III u Bugarskoj. Za razliku od njih, u Grčkoj diktaturu nije uveo kralj, već general Joanis Metaksas. Slična situacija je bila i širom Evrope (u Italiji, Španiji, Nemačkoj, itd.).[13]

Šestojanuarska diktatura i ideologija o integralnom jugoslovenstvu koju je proklamovala nisu sprečile raspad države i jačanje nacionalnih pokreta, već su ojačale separatističke tendencije[33]. Oživljavaju separatističke snage u Makedoniji i Hrvatskoj. Ante Pavelić organizuje ustašku delatnost, a Ivan Vanča Mihajlov izbija na čelo VMRO-a.[34]

U Kraljevini Jugoslaviji nije postojala politička osnova na kojoj bi se zasnivao fašizam kako su neki tvrdili. Za razliku od fašizma i nacionalsocijalizma, balkanske diktature nisu bile totalitarne, uprkos činjenici da su bile autoritarne i nacionalno konzervativne. One su za cilj imale jačanje države i nacionalnu integraciju.[35]

Stradali tokom Šestojanuarske diktature[uredi | uredi izvor]

Neke od najistaknutijih ličnosti, stradalih tokom Šestojanuarske diktature, su:

List „Proleter“ je 1935. godine objavio nepotpunu statistiku na osnovu novinskih podataka, u kojoj je iznesen pregled političkih procesa i osuda po Zakonu o zaštiti države, i to u razdoblju od 1929. do 1935. godine.[36] U ovoj tabeli ne nalaze se žrtve koje nisu prošle kroz sudski proces, odnosno one osobe koje su ubijene na licu mesta u policijskim zasedama i okršajima ili koje su preminule od posledica mučenja po policijskim stanicama.

politička pripadnost broj procesa broj osuđenih sveukupno godina
i meseci robije 		večno na smrt opaska
komunisti 165 902 2,247 god. i 3 m. 6 osuđeno
u odsustvu
osuđeni u ustaškim
procesima[37] 		85 340 1,220 god. i 11 m. 12 18
hrvatska opozicija, SDK 33 144 357 4 2
slovenačka opozicija 11 27 14 god. i 4 m.
Zemljoradnici 3 5 2 god. i 8 m.
zbog seljačkih pobuna 5 160 85 god. i 8 m.
VMRO 7 11 46 god. i 8 m. 4
socijaldemokrate 1 2 3
razni 118 107 327 god. i 10 m. 1 1
ukupno 428 1,698 4,301 god. i 52 m. 17 25 6

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 228
  2. ^ a b v Parlamentarizam u Srbiji Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. april 2019), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  3. ^ a b * Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 317
  4. ^ * Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 228-229
  5. ^ a b v g Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 229
  6. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 191
  7. ^ Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 317
  8. ^ a b Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 179
  9. ^ a b v Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 318
  10. ^ a b Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 177
  11. ^ a b Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 181
  12. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 181-182
  13. ^ a b v g Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 230
  14. ^ Fogelquist 2011, str. 345.
  15. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 185
  16. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 177-178
  17. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 178
  18. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 176
  19. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 176-177
  20. ^ Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 319
  21. ^ Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 319
  22. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 190
  23. ^ Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 229-230
  24. ^ Petranović 1988, str. 190. sfn greška: više ciljeva (17×): CITEREFPetranović1988 (help)
  25. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 190-191
  26. ^ Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021. 
  27. ^ Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 320
  28. ^ a b Petranović 1988, str. 192–193. sfn greška: više ciljeva (17×): CITEREFPetranović1988 (help)
  29. ^ Petranović 1988, str. 207. sfn greška: više ciljeva (17×): CITEREFPetranović1988 (help)
  30. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 199
  31. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 199-200
  32. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 200
  33. ^ Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 321
  34. ^ Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.  str. 185-186
  35. ^ Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano iz originala 25. 06. 2020. g. Pristupljeno 25. 12. 2021.  str. 230-231
  36. ^ Ivan Jelić. Komunistička partija Hrvatske 1937—1941. „Institut za historiju radničkog pokreta Hrvatske“, Zagreb 1972, 349. str.
  37. ^ Napomena: pod osuđene u ustaškim procesima podrazumevaju se svi pripadnici hrvatske političke desnice, poput nacionalista, frankovaca, ustaša (od 1931/32), nacionalnih revolucionara i ostalih.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шестојануарска_диктатура&oldid=27550148”