Šintoistički hram

Šintoistički hram

Šintoistički hram ili svetilište (神社, じんじゃ- đinđa) je sveto šintoističko zdanje u kojem je smešten gošintai, sveti predmet za koji se veruje da je prebivalište duha kamija, šintoističkog božanstva, duha koji se nalazi u prirodnim pojavama, životinjama, pa čak i precima.

Procenjuje se da postoji oko 100.000 hramova u Japanu.

Istorija hramova

Šintoistički hram 1904.

U drevno vreme šintoizma, žitelji japanskih sela su sazivali zborove na kojima bi tražili savete kamija posredstvom joriširoa (依り代, よりしろ), predmeta ili osobe koja može da posluži kao domaćin za dušu kamija. Pošto duša kamija, zvana tama (たま) nastani dotični predmet, taj predmet postaje gošintai, a ako kami opsedne čoveka, taj čovek postaje jorimaši (憑坐, よりまし) ili kamigakari (神懸り, 神憑, かみがかり). Ovi sabori priređivani su na tihim mestima na planini ili u šumi, na proplancima ili u pećinama, uglavnom pored neljudskih joriširoa, jer drevni šintoizam nije imao stalna zdanja hramova. Tek kasnije, ova sveta mesta gde su se ljudi spajali sa kamijima vremenom prerastaju u hramove. Neka svetilišta i dan danas imaju drevne joriširoe na svom tlu, obično drveće ili stene ukrašene užetom šimanavom. Japanci su često odlazili na ta mesta na hodočašće, donoseći u svoje domove predmete sa tih svetih mesta ili neku umetnost vezanu za njih. Ova tekovina i danas postoji.

Prve šintoističke građevine pojavile su se onda kada se pojavila potreba za prizivanjem kamija na određena mesta kako bi ih blagosiljali, tj. sa razvojem poljoprivrede. To su bile jednostavne kolibe koje je trebalo da posluže kao privremeno prebivalište kamija, obično tokom žetve, kako bi kami mogao da pomaže i štiti ljude dok rade. Kasnije, mali, rani primerci hramova počeli su da se grade i na drugim mestima, i to najčešće na vrhovima gora, za koje se najviše verovalo da su gošintai. Shodno tome, nije bilo nužnosti za oslikavanjem gošintaija, te rana svetilišta nisu ni imala slikovne predstave kamija ili njihovih gošintaija.

Prvi stalni hramovi počeli su da se grade sa dolaskom budizma iz Kine preko korejskih doseljenika. Budizam nije potisnuo domaći šinto, niti se sukobio sa njim, već su dve vere uspele da se prožmu i postignu suživot. Ova stalna svetilišta zvala su se đinguđi (神宮寺, じんぐじ) i sadržala su budistički hram, oteru, i šintoističko svetilište, đinđu, a razlog za ovo spajanje je bio taj što su tada Japanci počeli da veruju da su i kamiji podložni karmi, te da i oni takođe treba da postignu prosvetljenje i spasenje od ponovne reinkarnacije samsara što je cilj budizma. Budistički hramovi trebalo je da pomognu i kamijima u dostizanju tog cilja. Malo je bilo nezavisnih šintoističkih svetilišta u to vreme. Jedan od retkih takvih bio je Ise, hram posvećen japanskoj boginji sunca, Amaterasu. Hram Ise je danas jedan od najpoznatijih i najsvetijih hramova.

Šintoizam i budizam nastavili su da se približavaju i prožimaju, sve do tačke kada je jedno zdanje služilo i za šintoističke i budističke službe. No, u doba Tokugava šogunata, počela je da se pojavljuje izvesna netrpeljivost prema budizmu, i sve veća sklonost ka čistom šintoizmu. U periodu Meidži, vlada je donela odluke kojima je zvanično razdelila šintoističke i budističke hramove i počela da progoni sve što je budističko, što je znatno škodilo japanskom nasleđu. Budističke knjige su spaljivane, pojmovi zabranjivani, zemlja plenjena. Ovakvo ponašanje je trajalo izvesno vreme.

Ipak, ova velenaklonost šintoizmu i netrpeljivost prema budizmu, kao i težnja ka oštrom razdvajanju pomenuta dva su splasnuli, i stvari su se manje-više vratile na staro. Tako danas mnogi šintoistički hramovi u sebi sadrže budističke predmete, kao što budistički hramovi na svom zemljištu imaju mala šinto svetilišta u čast kamiju tog okruga.

Sastav hrama

Nacrt šintoističkog hrama

Ulaz na tlo hrama ovenčan je torijem, posebnim lukom ili užetom šimanavom, koji služe kao spona između duhovnog i običnog sveta. Neretko se iza torija na zemljištu hrama nalazi kameno stepenište, koje se nastavlja kao kamena staza (sando) do samog svetilišta. Prva građevina na ovome putu je ćozuja, koja služi za pranje ruku i usta, prvi obred pročišćavanja na putu ka hramu. Za šintoizam je veoma bitan pojam duhovne i telesne čistote, stoga postoji mnoštvo obreda pročišćavanja. Više značaja se pridaje duhovnoj čistoći, ali se vodi računa i o telesnoj, pošto se veruje da je čistoća odlika božanstava. Na putu se može naići na još nekoliko torija, a pored staze se neretko mogu naći kamene svetiljke (dai-doro) i lavopsi, spomenici poreklom iz Koreje koji podsećaju na lavove (komainu), koji čuvaju sveto tlo od zla. Obično jedan komainu ima otvorena usta, kako bi zaplašio i oterao demone, a drugi zatvorena, kako bi zadržao i čuvao dobre duhove. Putevi se ponekad krase i sađenjem drvoreda, a pored staze se može naći i drvena ploča na kojoj su ispisana imena dobrotvora dotičnog svetilišta.

U samom hramu se nalaze šamušo, svešteničke poslovnice, gde ljudi odlaze da traže usluge od sveštenika, poput vršenja rituala. Glavna verska zdanja hrama su:

• Heiden ili Kagura-den, dvorana darova, u kojoj se vrše obredi za neke od bitnijih životnih dešavanja poput predstavljanja norođenčeta božanstvu i moljenju istoga za zaštitu deteta. Molitelji u ovoj prostoriji obično božanstvu pružaju sitnije darove, a izvode se i plesovi i sviraju pesme koje su ugodne božanstvu.
• Haiden, dvorana obožavanja, je mesto u kojem se vrše značajniji obredi i božanstvu nude darovi kao što je sake i pirinač, takođe uz ples i pesmu. Ova dvorana je, kao i druge u hramu, napravljena od najlešpšeg drveta. Predmeti obožavanja koji se mogu naći u haidenu su štapić za purifikaciju (haraiguši), oltari, ponude sakea i velike kese pirinča, kao i bubnjevi, čijim udaranjem se označava završetak šintoističkog rituala. Svi ovi predmeti se nalaze u što manjem broju i količini, kako ne bi narušili lepotu i jednostavnost dvorane.
• Honden, dvorana božanstva, je najsitnija zgrada hrama, no u njoj se drži najsvetiji od svih predmeta, gošintai. Vrata dvorane božanstva se otvaraju samo tokom određenih praznika kako bi sveštenici i posetioci hrama mogli da opšte sa dotičnim božanstvom. No, sam gošintai se nikada ne otkriva. Čak i tokom tih praznika se izlaže prekriven tkaninom, odavajući tako utisak tajanstvenosti.

Gošintai

Fuđijama.

Gošintai (御神体、ごしんたい) ili samo šintai (神体 しんたい） se može prevesti kao sveto telo božanstva odnosno kamija, i to je zapravo sveti predmet za koji se veruje da služi kao prebivalište za dušu (たま, tama) božanstva. Običnom čoveku je zabranjeno da vidi ovaj predmet, te samo sveštenici najviših činova imaju dozvolu da vide i da se staraju o ovim predmetima smeštenim u samom srcu šinto hrama, u dvorani božanstva, hondenu, prekrivenim tkaninom. Mada, ponekad je čak i njima zabranjeno da vide ove najsvetije predmete, te se godinama obmotavaju u sve više slojeva tkanine, i polažu u sve više kovčežića, poput egipatskog sarkofaga, da se ponekad čak i zaboravi koji je šintai zapravo predmet. Šintai može biti prirodan ili veštački predmet, te tako može biti mali kamen, prut, mač, ogledalo, nakit, lutka, no može biti i mnogo većih razmera. Neretko je šintai takođe i drvo, vodopad, stena, pa čak i sama gora. Najpoznatiji i najveći šintai je planina Fuđi.

Takođe, svaki čovek je mogući šintai, odnosno rokuširo. No, samo određeni ljudi biraju da dopuste kamijima da zaposednu njihovo telo. Ljudski šintai se zove jorimaši ili kamigakari, i tu ulogu obično vrše šinto sveštenici, ali i jokozuna, vrhovni sumo rvač Japana, koga krasi šimanava, uže od pirinčane slame koje odbija zle duhove od njega.

Uprkos značenju reči, šintai nije telo kamija, već sredstvo pomoću kojeg božanstvo stupa u dodir sa čovečanstvom, privremeno boravište njegovog duha prilikom opštenja sa ljudima, odnosno njihovog obožavanja.

Jedino vreme kada se šintai vadi iz hondena jeste tokom macurija tj. praznika, i tada se polaže u mikoši, privremeni prenosivi hram, i dalje van vida, i tada se pronosi kroz ulice.

Kamidana

Božija polica

Vremenom, čak su i u kućama Japanaca počele da se prave mala svetilišta u kojima se porodice mole božanstvima i preminulim precima za dobrobit svojih ukućana. Ova mala domaća svetilišta se zovu kamidana (かみだな) ili božja polica, jer se na njima nalaze gošintai sa delom podeljene duše božanstva iz okolnog hrama. Šimenava podseća da je ovo sveto mesto. Mogu se naći i amajlije donete iz posete hramovima, ili predmeti doneti sa nekog prirodnog gošintaija, recimo planine. No, najčešće se u kamidanu polaže kružno ogledalo. U vazama na kamidani je poželjno da se nađu sakaki grane, svete za kamija, mada se kao zamena može koristiti lepo cveće u saksiji ili buketu. Kamidana treba da bude uredna, čista i prelepa, kao i sva sveta mesta.

Domaće obožavanje kamija prilično je slično obožavanju u šinto hramu. Nakon pranja ruku, članovi porodice prizivaju kamija i mole mu se, darujući mu skromne poklone poput malo hrane (obično voćka ili malo pirinča), tečnosti (voda ili sake) ili cveća.

Odavanje počasti precima treba svakodnevno da se radi, ali naročito na posebne godišnjice preminulog, kao i u vremena kada se porodica bori sa poteškoćama ili nešto proslavlja. Njima se takođe posvećuju molitve, prinose ponude vode, sakea, male količine soli, pirinča, povrća ili kuvane hrane. Sveže cveće se može takođe stavljati na oltar.

Najpoznatiji hramovi

Hram Ise je istorijski najznačajniji hram u Japanu i nalazi se u Mie prefekturi. Posvećen je boginji Amaterasu, za koju se smatra da je božanski predak vladara, i samim tim je Ise porodični hram vladarske porodice. Međutim, Ise je posvećen samo vladaru, pa je tako čak i majci vladara, ženi i babi bila potrebna njegova dozvola da bi ušle u hram. Svaki Japanac teži da barem jednom u svom životu poseti ovaj prelepi hram.

Hram Izumo Taiša je vrlo star i ne zna se datum kada je nastao. Lokacija mu je u Šimane prefekturi. Za ovaj hram su vezani mnogi popularni mitovi. Kami koji je vezan za Izumo Taiša je Okuninuši i postoji verovanje da se svakog oktobra svi japanski bogovi okupljaju u ovom hramu. Zbog ovog verovanja, mesec oktobar je znan i kao 'mesec bez bogova' (Kanazuki), dok je u ovom hramu znan kao 'mesec sa bogovima'(Kamiarizuki).

Fušimi Inari Taiša je glavni hram najveće mreže hramova u Japanu, koja ima više od 32 000 članova. Nalazi se u Kjotu i u njemu se od osmog veka obožava Inari Okami, kami lisica, sakea, fertiliteta, industrije i uspeha uopšte. Ovaj hram se nalazi u podnožju planine Inari i od njega idu staze ka mnogim manjim hramovima na planini.

Hram Icukušima je zajedno sa Munakata Taišom, glavni hram Munakata mreže hramova. Poznat je po svom toriju koji se uzdiže iz vode i pod zaštitom je UNESKO svetskog nasleđa. Posvećen je trima ćerkama Susano no mikoto, kamija mora i oluja i brata boginje Amaterasu.

Hram Usa se nalazi u Oita prefekturi, i zajedno sa Ivašimizu Haćiman-gu čini glavni hram Haćiman mreže hramova. Lociran je na vrhu planine Otokojama, i posvećen vladaru Ođinu, njegovoj majci i ženskom kamiju Hime no Okami.

Literatura

• John Breen; and Mark Teeuwen (editors) (2000). Shinto in History: Ways of the Kami. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-2363-4. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)
• Delmer Brown. The Early Evolution of Historical Consciousness in "Cambridge History of Japan", Vol. 1. Cambridge, New York & Victoria: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22352-2. 
• Burkman, Thomas W. (1974). „The Urakami Incidents and the Struggle for Religious Tolerance in Early Meiji Japan” (PDF). Japanese Journal of Religious Studies. 1 (2–3): 143—216. Pristupljeno 17. 7. 2008. 
• Fujita Masaya, Koga Shūsaku, ur. (1990). Nihon Kenchiku-shi (na jeziku: Japanese) (September 30, 2008 izd.). Shōwa-dō. ISBN 978-4-8122-9805-3. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Helen Hardacre (1986). „Creating State Shinto: The Great Promulgation Campaign and the New Religions”. Journal of Japanese Studies, Vol. 12, No. 1. 12 (1, Winter): 29—63. Pristupljeno 3. 12. 2010. 
• Havens, Norman and Inoue, Nobutaka (translated by Norman Havens and Helen Hardacre), ur. (2004). Jinja (Encyclopedia of Shinto, vol. 2) [Shrines]. Encyclopedia of Shinto. Institute for Japanese Culture and Classics, Kokugakuin University. ISBN 978-4-905853-12-1. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza)
• Sokyo Ono, William Woodard (2004). Shinto - The Kami Way. Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-3557-2. 
• Karen Ann Smyers (1999). The Fox and the Jewel: Shared and Private Meanings in Contemporary Japanese Inari Worship. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-2102-9. 
• Tamura, Yoshiro (2000). „The Birth of the Japanese nation in”. Japanese Buddhism: A Cultural History (First izd.). Tokyo: Kosei Publishing Company. ISBN 978-4-333-01684-6. 
• Cluzel, Jean-Sébastien (2008). Architecture éternelle du Japon - De l'histoire aux mythes. Dijon: Editions Faton. ISBN 978-2-87844-107-9. 
• Bernhard Scheid, and Mark Teeuwen (2006). The Culture of Secrecy in Japanese Religion. London: Routledge. ISBN 978-0-415-38713-2. 

Spoljašnje veze

• Encyclopedia of Shinto Архивирано на сајту Wayback Machine (3. април 2009), Kokugakuin University
• Jinja and Shinto, site of the Shinto Online Network Association
• Jinja Honchō, the Association of Shinto Shrines