Šipak

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Rosa canina
cvet divlje ruže
cvet divlje ruže
Sistematika
carstvo: Plantae
razdeo: Magnoliophyta
klasa: Magnoliopsida
red: Rosales
porodica: Rosaceae
potporodica: Rosoideae
rod: Rosa
Binomijalna nomenklatura
Rosa canina
L.
Ekologija taksona
Životna forma:
entomofilna vrsta

Šipak (šipurak, divlja ruža, pasja ruža, divlji šipak, pasja drača, plotna ružica, bela ruža, šepurika), lat. Rosa canina je biljka iz porodice ruža (Rosaceae).

Ime roda (Rosa) ovoj biljci dali su još stari Rimljani, a ime vrste potiče od latinskog caninus = pasji.

Opis biljke[uredi]

Koren je veoma razvijen i duboko prodire u zemljište.

Stablo Listopadni žbun visok 2-3 m sa dugim, debelim i razgranatim granama koje rastu uspravno. Grane su obrasle jakim trnovima koji su pri osnovi široki i srpasto se povijaju prema dole (ređe su pravi). Kora na starim granama je smeđa, a na mladim mrkozelena, često crvena. Grane nose spiralno raspoređene jajolike pupoljke sa brojnim tamnim ljuskama.

Listovi su neparno perasto složeni, dugi do 9cm. Obično sadrže 7 (ili ređe 5 ili 9) liski koje su sjajne i gole ili na naličju retko maljave, duge 1,5-2,5cm i 1,0-1,5cm široke. Nervatura je mrežasta. Lisna drška je žlezdasta, bodljikava i sa zaliskom.

Cvetovi su sa bledoružičastim ili belim kruničnim i zelenim čašičnim listićima i mogu biti pojedinačni ili grupisani 3-5, prečnika 2-8cm. Cvetnih listića ima po 5, a cvetna loža je razrasla u obliku pehara. Cveta od maja do jula.

Plodovi su orašice (zbirna orašica) duge do 2cm. U sebi sadrže veći broj uglastih, dlakavih oraščića. Plod je poznatiji pod narodnim nazivom šipak (šipurak) pa se i čitava biljka tako zove. Sazreva u septembru i oktobru.

Razmnožavanje[uredi]

Razmnožava se semenom i vegetativno.

Stanište[uredi]

Divlja ruža je veoma rasprostranjena biljka u prirodi. Raste u zoni šibljaka, po šumskim proplancima, međama, livadama, požarištima i pored puteva. Nije izbirljiva na tip zemljišta, a i podnosi i veće nadmorske visine. Raste ili pojedinačno ili u manjim grupama.

Rasprostranjenost[uredi]

Raste u Evropi, znatnom delu Azije i u severnoj Africi. Zastupljena je u svim državama bivše Jugoslavije.

Podvrste[uredi]

Ovo je veoma polimorfna vrsta i opisano je veliki broj podvrsta, varijeteta i formi, kao i nekoliko hibrida sa drugim ružama. Podvrstu R. canina L. 1753 subsp. vulgaris je Pančić opisao kao beogradsku ružu (Rosa belgradensis Panc) 1865[1].

Hemijski sastav droge[uredi]

kao droga se upotrebljavaju:

  • plod (Cynosbati fructus ili Rosae caninae fructus) koji se bere nedozreo i
  • seme (Cynosbati semen).

Glavni lekoviti sastojak u plodu je L-askorbinska kiselina, odnosno vitamin C, koje ima oko 0,5%. Pored toga droga sadrži:

Upotreba[uredi]

Bere se zreo plod dokle god je tvrd i sjajnonarandžaste boje, a takav je početkom jeseni. Nekada se iz ploda naknadno odstranjuje seme. To se radi jer je plod lakše sušiti bez semena. Suši se u blago zagrejanoj sušnici. Suv šipak se čuva u jutanim ili natron vrećama na suvom mestu, zaštićen od sunčeve svetlosti kako ne bi izgubio na kvalitetu.

Upotrebljava se kod gastritisa, proliva, a naročito kao preventiva u lečenju avitaminoza. U narodnoj medicini je značajna komponenta sastojaka za izbacivanje viška tečnosti i pražnjanje creva.

Plod ima specifičan miris i slatko-kiseli ukus pa se koristi za pravljenje džema ili čaja. Od plodova se može praviti i lekovito vino koje predstavlja odličan vitaminski napitak. Ipak, najčešće se koristi kao čaj za uživanje i osveženje koji povoljno deluje na rad srca i bubrega. Može se uzimati u većim količinama bez štetnih posledica.

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Opis vrste Rosa belgradensis Panc) 1865, Pristupljeno 30. 4. 2013.

Literatura[uredi]

  • Gostuški, R: Lečenje lekovitim biljem, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
  • Grlić, Lj: Enciklopedija samoniklog jestivog bilja, August Cesarec, Zagreb, 1986.
  • Djuk, A, Dž: Zelena apoteka, Politika, Beograd, 2005.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Kojić, M, Stamenković, V, Jovanović, D: Lekovite biljke jugoistične Srbije, ZUNS, Beograd 1998.
  • Lakušić, D: Vodič kroz floru nacionalnog parka Kopaonik, JP Nacionalni park Kopaonik, Kopaonik, 1995.
  • Marin, P, Tatić, B: Etimološki rečnik, NNK Internacional, Beograd, 2004.
  • Mindel, E: Vitaminska biblija, FaMilet, 1997.
  • Mišić Lj, Lakušić R: Livadske biljke, ZUNS Sarajevo, ZUNS Beograd, IP Svjetlost, 1990
  • Šilić, Č: Atlas drveća i grmlja, ZUNS Sarajevo, ZUNS Beograd, IP Svjetlost, 1990
  • Stamenković, V: Naše neškodljive lekovite biljke, Trend, Leskovac
  • Tucakov, J: Lečenje biljem, Rad, Beograd, 1984.
  • Mihajlov M, Runjajić-Antić D, Tasić S, 1991. Priručnik za sakupljanje lekovitog bilja, Institut za proučavanje lekovitog bilja „dr Josif Pančić“: Beograd.

Spoljašnje veze[uredi]