Školska disciplina

Školska disciplina je skup pravila po kojima se učenici i profesori ponašaju u školi za vreme i van časova. Školovanje dece je postala masovnija pojava a onda i zakonom utvrđena obaveza poslednjih dve stotine godina na ovim prostorima. Pravila ponašanja su u početku bila kruta i stroga. Ako nije izričito navedeno, ovakva školska disciplina se sprovodila u školama šezdesetih godina dvadesetog veka.

Pantalone

Učenici, dečaci do petog razreda, u školu su dolazili u kratkim pantalonama. Ako je bilo mnogo hladno nosili su dugačke čarape. Pantalone sa dugim nogavicama su bile skupe, dece je u svakoj porodici bilo mnogo, a brzo rastu.

Ovaj običaj je trajao u prvoj polovini dvadesetog veka. Farmerke su bile zabranjene do sedamdesetih godina. To se smatralo „kulturnom inferiornošću“ u odnosu na zapadne, kapitalističke zemlje.

Školske kape

Đaci su nosili školske kape od tamnog, crnog ili teget, štofa. Kape su imale mali širit, kao zaštitu očiju od sunca ili kiše. Na prednjoj strani kape, od mesinga, se nalazio rimski broj koji je označavao u koji razred učenik ide.

Učenici su bili obavezni, to je spadalo u lepo vaspitanje, da prvi pozdrave stariju osobu skidanjem kape. Učeničke kape su se nosile do sredine pedesetih godina.

Školske kecelje

Sve devojčice i devojke koje su pohađale osnovnu ili srednju školu su nosile školske kecelje. Kecelje su se pravile od jeftinih materijala, kroj je morao biti jednostavan. Suknja ili haljina nije smela da viri ispod kecelje.

Kecelje su bile tamnijih boja najčešće crne ili teget boje. Nosile su se preko druge odeće. Kecelje su smele da imaju belu kragnu ili da bela kragna bluze viri iz kecelje. Bilo je škola u kojima čak ni kukičane kragne nisu bile dozvoljene. Funkcija kecelja je bila da zaštiti odeću ali i da spreči bilo kakvo „modiranje“ i stvaranje vidljivih socijalnih razlika među učenicima

Školske klupe

Učenici su sedeli u skamijama. Skamija je „komplet“ za sedenje i pisanje, od punog drveta. Sedište se ne može približiti stolu. Ispod ploče za pisanje postoji pregrada gde se ostavlja školska torba i knjige. Na gornjoj ploči za pisanje je izdubljen plitki kanal za olovke i udubljenje za flašicu sa mastilom, jer je ploča za pisanje pod blagim nagibom pa bi se olovke kotraljale i padale sa gornje ploče. Đacima je bilo strogo zabranjeno, ali su to gotovi svi činili, pisanje po gornjoj ploči skamije. To se obično radilo perorezom ili drugim oštrim predmetom. Poruke sa skamije su verovatno imale svog naslednika u grafitima.

Funkcija skamije je bila i u tome da deca sede „uspravno“ držeći ruke na leđima, dok bi slušala izlaganje predavača. Na nekim fakultetima i danas u Beogradu postoje amfiteatri čija sedišta podesećaju na skamije.

Izlasci

Učenici su do 20 časova smeli biti na ulici. Ako bi profesor zatekao učenika na ulici, posle tog vremena, on bi sutra sigurno bio kažnjen. U Beogradu a verovatno i drugde profesori i učenici se nisu šetali istom stranom ulice. Ovo se odnosi ipak na period pre Drugog svetskog rata.

Pušenje

Oduvek je bilo zabranjeno. Pušilo se u klozetima, a ko bi bio uhvaćen drakonski je kažnjavan.

Alkohol i droga

Alkohol i droga su bili nepoznati.

Bežanje sa časova

Bežanje sa časova, celog odeljenja, postala je češća pojava tek kasnije. Obično se bežalo pred pismeni zadatak ili ispitivanje. Kazne su bile vrlo stroge.

Ponašanje u učionici

Prilikom ulaska profesora, učitelja ili bilo koje starije osobe za vreme časova svi đaci su ustajali u tišini, u znak pozdrava. To je važilo i za srednje škole.

Svake nedelje (menjali su se) po dva đaka su bili „redari“ a njihov posao je bio da operu sunđer, obrišu tablu i da na početku časa referišu profesoru ili učitelju ko nije na času.

Kažnjavanje

Fizičko kažnjavanje je bilo uobičajena pojava. Najčešće se koristio prut kojim se udaralo po ispruženom dlanu. Pucanje kože i krvarenje je bilo dozvoljeno.

Posle Drugog svetskog rata fizičko kažnjavanje je ukinuto. Umesto toga su uvedeni ukori. Ukor razrednog starešine, ukor direktora škole, ukor nastavničkog veća. Ukor se upisivao u đačku knjižicu i automatski je značio nižu ocenu iz vladanja. Ukor direktora ili nastavničkog veća se upisivao u neku vrsti dnevnika škole i ako bi neko bio kažnjen, knjiga bi bila nošena od odeljenja do odeljenja, svi učenici bi stajali i saslušali ko je i kakvom kaznom kažnjen. Izbacivanje iz škole je bila najteža kazna i to je značilo da taj učenik sad već vidno „obeležen“ mora da se upiše u drugu školu koja je dalje, pa treba duže putovati a i mora da se uklapa u novu sredinu gde nije dobrodošao.

Povratkom Crkve u škole u nekim državama u okruženju, ponovo je uvedeno fizičko kažnjavanje neposlušnih učenika.

Pribor za pisanje

U prvom razredu se pisalo na malim tablicama, crne boje sa izvučenim linijama. Uz tablicu je postojala kreda ili pisaljka. Napisano je moglo da se obriše sunđerom.

U drugom razerdu se pisalo i perom koje bi se umakalo u mastilo. Pero od metala bi se trošilo pa je bilo moguće zameniti pero koje je bilo smešteno u drveno držalje.

Postojao je predmet „Lepo pisanje“ koji je bio obavezan u prvih šest razreda školovanja.

Uglavnom se pisalo drvenim olovkama koje su se zarezivale rezačem.

Hemijske olovke nisu postojale do šezdesetih godina a i kada su se pojavile njihova upotreba je bila zabranjena.

Nalivpera su bila skupa i retka.

Za tehničke crteže se koristilo redis pero a umesto mastila tuš.

Olovke i pera su se držala u drvenoj kutiji koja se zvala pernica.

Fiskultura

Fiskultura je postojala i organizovala se u školama prema mogućnostima. U školama gde su postojale fiskulturne sale, nastava se odvijala u njima. Oprema se sastojala od belih majica i platnenih pantalonica. Takođe patike su bile obavezne. Oni koji su tražili „poštedu“ morali su da skinu cipele i da stanu u vrstu na početku časa.