Španska imperija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Španska imperija
Imperio español
Zastava

Sve teritorije koje su u jednom trenutku bile deo Španske imperije
Geografija
Glavni grad Madrid (1561—1601; 1606—1898)
Valjadolid (1601—1606)
Društvo
Religija katolicizam
Politika
Oblik države kompozitna monarhija
apsolutistička monarhija
Istorija
 — Osnivanje 1492.
 — Ukidanje 1975.
Zemlje prethodnice i naslednice
Prethodnice: Naslednice:
Španija

Španska imperija (šp. Imperio español) predstavljala je jedno od prvih globalnih carstva. Svoj politički i privredni vrhunac dosegla je tokom vladavine španskih Habzburga[1] tokom 16, 17. i 18. veka, postavši prva supersila svoga doba, i prva imperija za koju se govorilo da u njoj sunce nikada ne zalazi. Imperijom je upravljala španska kruna smeštena u Madridu a obuhvatala je teritorije i kolonije u Evropi, Americi, Africi, Aziji i Okeaniji. Nastala je tokom Doba velikih geografskih otkrića nakon Kolumbovih putovanja. Van Evrope je obuhvatala Velike Antile, polovinu Južne Amerike, najveći deo srednje i znatan deo Severne Amerike (uključujući današnji Meksiko, Floridu, jugozapad i pacifičku obalu SAD), kao i brojne arhipelage u Tihom okeanu, među kojima su i Filipini.

Najveći deo teritorije nalazio se u okviru Španske imperije tokom tri stoleća, počevši od 1492. i španske kolonizacije Amerike do početka 19. veka i borbe latinoameričkih naroda za nezavisnost, kada su u okviru carstva ostali samo Kuba, Portoriko i Filipini. Nakon Špansko-američkog rata 1898, Španija je ustupila preostale teritorije na Karibima i Pacifiku Sjedinjenim Državama. Preostale afričke kolonije nezavisnost su stekle 1975. godine. Zajedno sa teritorijama Portugalskog carstva, koje je Španija kontrolisala od 1580. do 1640, sa Španskom imperijom počela je evropska dominacija u svetu.

Španska imperija je ostavila veliko kulturno i jezičko nasleđe, naročito na Zapadnoj hemisferi. Danas španskim jezikom kao maternjim govori više od 470 miliona ljudi, što ga svrstava na drugo mesto u svetu. Druga važna kulturna tekovina Španske imperije je rimokatolicizam, preovlađujuća religija među domorodačkim stanovništvom novoosvojenih zemalja i Latinske Amerike uopšte.

Pojam Španske imperije[uredi | uredi izvor]

Ovaj članak je deo serije o
Istoriji Španije
Rana istorija
Praistorija
Stari vek
Predromansko stanovništvo
Iberija
Rimsko osvajanje
Romanizacija Iberije
Hispanija (Tarakona • Betika)
Srednji vek
Svevsko kraljevstvo
Vizigotsko kraljevstvo (Hispanija)
Spanija
Mavarsko osvajanje
Al Andaluz/Rekonkista
Novi vek
Katolički kraljevi
Habzburška Španija
Španska imperija
Zlatni vek španske književnosti
Prosvetiteljstvo u Španiji
Napoleonska Španija/Španski rat za nezavisnost
Kadiski Kortes/Kadiski ustav
Ratovi za nezavisnost Španske Amerike
Kraljevina Španija (1814—1873)
Prva španska republika
Restauracija (Španija)
Špansko-američki rat
Savremeno doba
Druga španska republika
Španski građanski rat
Frankova diktatura
Španska tranzicija ka demokratiji
Kraljevina Španija

Područje Iberijskog poluostrva je od vremena Starog Rima i tokom postojanja Vizigotskog kraljevstva nazivano Hispanija. Rekonkista je dovela do nastanka četiri hrišćanska kraljevstva: Kastilja, Aragon, Navara, i Portugalija.

Katolički kraljevi (šp. Reyes Católicos) dinastičkom su unijom Krune Kastilje i Krune Aragona[2] započeli stvaranje buduće Kraljevine Španije. U ovom razdoblju, španski suveren je vladao kao monarh svom teritorijom carstva[3] preko polisinodijskog sistema veća, iako je njegova vlast kao kralja ili gospodara varirala u zavisnosti od oblasti, s obzirom da je svaka oblast zadržavala svoje administrativne i sudske nadležnosti. Jedinstvo države nije značilo i jednoobraznost.[4]

Pošto je Kruna Kastilje finansirala putovanje Kristifora Kolumba 1492. sve novoosvojene teritorije u Americi potpale su pod direktnu vlast krune, tj. ni jedan kortes nije imao nadležnosti nad ovim oblastima u bilo kom pogledu.[5] Stvaranjem Iberijske unije 1580. u sastavu zajedničke države našla se i Portugalija sa svojim prekomorskim posedima. Ovaj savez je trajao do 1640. a Portugalija je tokom ovog razdoblja bila kraljevina u velikoj meri nezavisna od Španije, iako su spoljnu politiku vodili španski Habzburzi.

Nesporno je da su posedi španskih kraljeva u Americi, Aziji, Okeaniji i Africi bili deo Španske imperije ali postoje nedoumice kada se radi o evropskim posedima. Na primer, Španska Nizozemska je bila posed španskog kralja, njome su upravljali španski zvaničnici i branila ju je španska vojska. Međutim, istoričari poput Henrija Kejmena smatraju da ova i neke druge teritorije u Evropi nisu u potpunosti bile integrisane u špansku državu i da su u stvari predstavljale samo šire Habzburške posede.

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Zauzimanje Kanarskih ostrva[uredi | uredi izvor]

Kastilja i Portugalija su se tokom 15. veka sukobili oko teritorija i trgovine u zapadnom Atlantiku. Portugalija je dobila nekoliko papskih bula kojima je potvrđena portugalska vlast nad otkrivenim teritorijama ali je i Kastilja uspela da od pape izdejstvuje zaštitu svojih prava na Kanarska ostrva, dobijanjem bulâ Romani Pontifex 6. novembra 1436. i Dominatur Dominus 30. aprila 1437. godine.[6] Zauzimanje Kanarskih ostrva, nastanjenih narodom Gvanče, počelo je 1402. tokom vladavine Enrikea III od Kastilje. Pohod je započeo normanski plemić Žan de Betankur. Ostrva je konačno zauzela kastiljanska vojska krajem 15. veka, Gran Kanariju 1483, La Palmu 1493, i Tenerife 1496. godine.

Sporazum u Alkasovasu i prvi kolonijalni rat[uredi | uredi izvor]

Portugalija je 1471. otkrila Zlatnu obalu u Gvinejskom zalivu. Iako su pokušali da sakriju ovo otkriće Portugalci u tome nisu uspeli. Vest se brzo raširila što je dovelo do zlatne groznice. Hroničar Ernando del Pulgar je zabeležio da se slava o bogatstvu Gvineje „u lukama Andaluzije raširila na takav način da je svako želeo da ode tamo“.[7] Bezvredne tričarije, mavarski tekstil, i iznad svega, školjke sa Kanarskih i Zelenortskih ostrva razmenjivane su za zlato, robove, slonovaču i gvinejski biber.

Rat za kastiljansko nasleđe (1475-1479) omogućio je Katoličkim kraljevima da ne samo napadnu glavni izvor portugalske moći, nego i da preuzmu ovu lukrativnu trgovinu. Kruna je zvanično organizovala trgovinu sa Gvinejom: svaka karavela je morala da dobije dozvolu vlade i da plati porez na jednu petinu od zarade.[8]

Kastiljanske flote su se sukobile sa portugalskim širom Atlantskog okeana. Zelenortska ostrva su privremeno zauzeta 1476, kao i Seuta iste godine. Takođe, Kastiljanci su napali i Azorska ostrva gde su doživeli poraz. Prekretnicu je predstavljao rat iz 1478. kada je Fernando poslao kastiljanska flotu da pokori Gran Kanariju, međutim, ona je doživela poraz uz gubitke u ljudstvu i brodovlju. Pored toga, velika kastiljanska armada, puna zlata, zarobljena je u odlučnoj bici za Gvineju.[9]

Ova bitka je bila ključna zato što je nakon nje, uprkos naporima Katoličkih kraljeva, Španija sve do završetka rata nije bila u mogućnosti da pošalje nove flote ka Gvineji, Kanarskim ostrvima ili bilo kom delu Portugalskog carstva.

Mirovni sporazum u Alkasovasu je potpisan 4. septembra 1479. godine. Njime su priznata prava Kastilje na Kanarska ostrva ali je Portugalija zadržala sve ostale posede kao i monopol na ribarenje i plovidbu duž cele zapadne Afrike. Sporazumom je utvrđena i interesna sfera između dve zemlje, uspostavljanjem principa Mare Clausum (zatvoreno more). Papa Sikst IV je potvrdio ovaj sporazum papskom bulom Aeterni regis izdatom 21. juna 1481.[10]

Međutim, nakon ovog poraza dobra stvar za Španiju je bila ta što nije mogla da se širi na jug pa je morala da se usmeri ka zapadu. To ju je podstaklo da finansira Kolumbovu ekspediciju koja je imala za cilj da otkrije put do Azije i njenih začina. Samim tim ograničenja nametnuta Sporazumom u Alkasovasu biće dopunjena Sporazumom u Tordesiljasu koji će omogućiti ravnotežu snaga između dva carstva.

Sporazum iz Tordesiljasa[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Sporazum iz Tordesiljasa
Kolumbo i Katolički kraljevi (po povratku Kolumba u Španiju).

Huan II od Aragona je umro nekoliko meseci pre sklapanja Sporazuma u Alkasovasu. Presto je pripao njegovom sinu Fernandu II koji je tada bio u braku sa kraljicom Kastilje, Izabelom. Njih dvoje, Fernando II i Izabela su postali poznati kao Katolički kraljevi, a njihovim brakom stvorena je personalna unija između kruna Aragona i Kastilje.[11]

Nakon desetogodišnjeg Granadskog rata, Katolički kraljevi su 1492. konačno uspeli da isteraju poslednjeg mavarskog kralja sa Iberijskog poluostrva. Posle ove pobede, Katolički kraljevi su se dogovorili sa Kristiforom Kolumbom, moreplovcem iz Đenove, da pokuša da dođe do Sipanga ploveći na zapad. Ugovorom iz Santa Fea, sklopljenim 17. aprila 1492, Kolumba su Katolički kraljevi imenovali za vicekralja i guvernera svih do sada otkrivenih zemalja[12] i onih koje eventualno otkrije;[13][14] samim tim to je bio prvi dokumenat kojim je uspostavljena administrativna organizacija u Indijama.[15] Sa Kolumbovim otkrićima započela je španska kolonizacija Amerike. Pretenzije Španije[16] prema ovim oblastima su dobile na snazi papskim bulama Inter caetera izdatom 4. maja 1493, i Dudum siquidem izdatom 26. septembra 1493, čime je stečeno pravo na već otkrivene i sve buduće teritorije.

S obzirom da su Portugalci želeli poštovanje linije razgraničenja utvrđene Sporazumom u Alkasovasu morao je da se nađe kompropis. To je postignuto sklapanjem Sporazuma u Tordesiljasu 7. juna 1494. i podelom planete na dve hemisfere, od kojih je jedna pripadala Španiji a druga Portugaliji. Ovim sporazumom Španija je dobila isključivo pravo da uspostavlja kolonije u Novom svetu od severa do juga, osim u današnjem Brazilu, kao i da zaposedne najistočnije delove Azije. Sporazum u Tordesiljasu potvrdio je 24. januara 1506. papa Julije II bulom Ea quae pro bono pacis.[17] Na širenje i kolonizaciju Španija je bila vođena ekonomskim interesima, željom da unapredi nacionalni prestiž, kao i da raširi katolicizam u Novom svetu.

Takođe, Sporazumom u Tordesiljasu[18] i Sporazumom u Sintri 18. septembra 1509.[19] određene su granice Kraljevstva Fes, dok je izvan ovih granica bila dozvoljena kastiljanska ekspanzija, koja je počela zauzimanjem Melilje 1497. godine.

Sukobi u Italiji[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Italijanski ratovi
Smrt francuskog generala Gastona de Foa u bici kod Ravene 1512.

Radi izolovanja svog dugogodišnjeg neprijatelja Francuske, Katolički kraljevi su planski venčavali svoju decu sa članovima drugih vladarskih porodica. Tako su španski prinčevi stupili u brakove sa naslednicama portugalskog i engleskog trona, kao i dinastije Habzburg. Pošto je Napuljsko kraljevstvo bilo u vazalnom odnosu prema Španiji, Katolički kraljevi su odlučili da im pruže podršku u ratu sa Šarlom VIII u Italijanskim ratovima. Kao kralj Aragona, Fernando je bio uvučen u sukob protiv Francuske i Venecije zbog prevlasti u Italiji; ovi sukobi su postali središte Fernando spoljne politike. Tokom borbi španske snage su stekle reputaciju nepobedivosti koja se održala do polovine 17. veka.

Nakon smrti kraljice Izabele, Fernando je samostalno vladao. Tada počinje da primenjuje znatno agresivniju politiku nego što je to činio tokom Izabelina života, šireći špansku sferu uticaja na Italiju i sukobljavajući se sa Francuskom. Fernando je španske trupe prvi put angažovao 1509. u Ratu Kambrejske lige protiv Venecije kao saveznik Francuske. Godinu dana kasnije pridružio se Kambrejskoj ligi i ušao u sukob sa Francuskom. Cilj mu je bio zaposedanje Milana — na koji je polagao nasledno pravo — i Navare. U ovom sukobu Francuska je poražena pa je 1516. morala da pristane na primirje kojim je prepustila Milano i Gornju Navaru Špancima.

Papske bule i Indije[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti Fernanda II, Španske Indije su postale Kraljevine Indije.

Papskom bulom Inter caetera, pape Aleksandra VI, priznata je vlast nad novootkrivenim zemljama kraljevima Kastilje i Leona i njihovim naslednicima.[20][21] Prema Sporazumu u Segoviji iz 1475. za Fernanda se u bulama navodi da je on kralj Kastilje i da će nakon njegove smrti Indije postati deo krune Kastilje.[22]

Sporazumom u Viljafafili 1506. godine kralj Fernando II se odrekao ne samo vladavine nad Kastiljom u korist svog zeta Filipa I, nego i titule gospodara Indija, zadržavši samo polovinu prihoda koje je ostvarivao u kraljevinama Indijama.[23] Huana od Kastilje i Filip su odmah nakon toga sebi pridodali titule kraljeva Indije, ostrva i Zemlje Pacifičkog okeana (šp. reyes de Indias, islas e Tierra del Mar Océano). Međutim, Sporazum iz Viljafafile nije dugo bio na snazi jer je Filip ubrzo umro. Fernando se na presto vratio kao regent od Kastilje i gospodar Indija.[22]

Prekomorske teritorije potvrđene papskim bulama su konačno postale vlasništvo krune Kastilje nakon smrti Izabele 1504. i Fernanda 1516. godine. Ovo su uredili naredni vladari, počevši od Karla I 1519. godine,[24] koji je dekretom jasno definisao status novih prekomorskih teritorija.[25]

Što se tiče političkog statusa Indija, trebalo je da se one transformišu iz lordstava Katoličkih kraljeva u kraljevine za naslednike krune Kastilje. Iako je bulama Aleksandra VI data puna, slobodna i svemoguća moć Katoličkim kraljevima,[26] oni nisu vladali Indijama kao da su njihov privatni posed već kao javno dobro putem državnih organa i vlasti iz Kastilje,[27] a kada su te teritorije pripale kruni Kastilje kraljevska vlast je potpala pod zakone Kastilje.[28]

Prve naseobine u Americi i vlast krune[uredi | uredi izvor]

Ugovorom iz Santa Fea kastiljanska kruna je Kristiforu Kolumbu garantovala vlast nad novootkrivenim teritorijama uz njegovo priznavanje suvereniteta krune Kastilje. Kolumbo je tako dobio mogućnost da vrši istraživanja i naseljavanje ovog područja, kao i da ubire prihode. Početak kolonizacije ovog područja prožet je nesuglasicama između Kristifora Kolumba i njegove šire porodice, sa jedne strane, i napora krune da ograniči prava koja mu je zajamčila Ugovorom iz Santa Fea, s druge strane.

Prve španske naseobine u Novom svetu osnovane su na području Kariba. One su bile polazne tačke za dalju kolonizaciju Amerike. U kolonijama su Španci dobili mogućnost da koriste domoroce kao robovsku radnu snagu putem enkomjenda. Sistem organizacije uspostavljen na Karibima primenjen je širom španskog dela Amerike. Ubrzo je značaj Kariba opao, jer je pokoreno Astečko carstvo kao i Carstvo Inka.[29]

Na ostrvu Hispaniola, nešto kasnije na Kubi i Portoriku, osnovane su prve stalne evropske naseobine. Kolumbo je smatrao da stanovnici kolonija treba da se bave proizvodnjom i da vrše razmenu sa mesnim stanovništvom.[30] Međutim, španske kolonije u Novom svetu su građene po principu velikih trajnih naseobina sa institucijama koje je trebalo da u potpunosti dočaraju kastiljanski način života. Tokom Kolumbovog drugog putovanja 1493. godine, u Novi svet je došao veliki broj kolonista radi ostvarenja ovog načina života.[31] Kolumbov brat Bartolomeo osnovao je 1496. godine grad Santo Domingo na Hispanioli.

Kristifor Kolumbo je na tle kontinentalnog dela Amerike stupio 1498. godine.[32] Katolički kraljevi su za ovo otkriće saznali u maju 1499. godine. Oni su iskoristili pobunu protiv Kolumba na Hispanioli i imenovali su Fransiska de Bobadilju za guvernera Indija, davši mu jurisdikciju nad područjem koje je otkrio Kolumbo. Međutim, njega je ubrzo zamenio Nikolas de Ovando.[33] Sada je kruna bila ta koja je davala ovlašćenja pojedincima za putovanja u Indije putem kraljevskih dozvola[32] a od 1503. monopol krune bio je osiguran uspostavljanjem Kase de kontratasjon (šp. Casa de Contratación) u Sevilji. Kolumbovi naslednici su se do 1536. parničili sa krunom[34][35] oko Ugovora iz Santa fea u Kolumbovskoj parnici (šp. Pleitos colombinos).

Španske teritorije u Novom svetu oko 1515.

U Španiji, Indijama su se bavili biskup Fonseka[36][37] između 1493. i 1516,[38] i ponovo između 1518. i 1524, nakon što je za ovu oblast kratko bio zadužen Žan le Sovaž.[39] Nakon 1504. uvedena je funkcija sekretara, koju je od 1504. do 1507. obavljao Gaspar de Grisio,[40] između 1508. i 1518. Lope de Končiljos,[41] i nakon 1519. Fransisko de los Kobos.[42]

Godine 1511. osnovana je Hunta Indijâ kao stalno telo Saveta Kastilje. Njen zadatak je bio pokretanje pitanja oko Indijâ.[43] Kasnije će ova hunta prerasti u Veće Indija.[44] Huan Ponse de Leon je pokorio Portoriko 1508. a Dijego Velaskez je zauzeo Kubu.

Odbor moreplovaca je 1508. godine u Burgosu doneo zaključak da je neophodno osnovati naseobine na kontinentalnom delu Amerike. Za sprovođenje ovog projekta odabrani su Alonso de Oheda i Dijego de Nikesa, kao guverneri podređeni guverneru Hispaniole[45] Dijegu Kolumbu,[46][47] koji je imao ista zakonska ovlašćenja kao i prethodni guverner Indijâ, Ovando.[48] Santa Marija la Antigva del Darijen u Kastilji de Oro bila je prva naseobina na kontinentalnom delu Amerike a osnovao ju je Vasko Nunjez de Balboa 1510. godine. Balboa je 1513. prešao Panamsku prevlaku predvodeći prvu evropsku ekspediciju koja je ugledala Tihi okean sa zapadne obale Novog sveta.[49]

Presudom u Sevilji 5. maja 1511. priznata je vicekraljevska titula Dijegu Kolumbu ali je njegova vlast ograničena na Hispaniolu i ostrva koja je otkrio njegov otac, Kristifor Kolumbo.[50] Pored toga njegovu vlast su ograničavali kraljevski činovnici i sudije[51][52] čime je uspostavljena dvojna uprava.[53] Samim tim, kralj Fernando II od Aragona, kao namesnik svoje ćerke kraljice Huane, odvojio je teritorije na kontinentu, poznate kao Kastilja de Oro,[54] od vicekralja Hispaniole, imenujući Pedrarijasa Davilu 1513. godine za general pukovnika[55] sa ovlašćenjima sličnim vicekralju. Balboa je zadržao upravu nad Panamom i Koibom,[56][57] na pacifičkoj obali,[58] koje su posle njegove smrti vraćene Kastilji de Oro. Područje Kastilje de Oro nije obuhvatalo Veragvu (oblast između reke Čagres[59] i rta Grasijas a Dios[60]), jer je ono bilo predmet spora između krune i Dijega Kolumba, kao ni severnije oblasti prema Jukatanu, koja su otkrili Janjez Pinzon i Solis 1508. i 1509,[61], zbog velike udaljenosti.[62] Zbog sukoba sa kraljevim činovnicima i sa kraljevskom audijencijom (šp. Audiencia Real) u Santo Domingu 1511. godine,[63][64] Kolumbo je morao da se vrati u Španiju.

Pohodi u Africi[uredi | uredi izvor]

Nakon zauzimanja Melilje 1497, Ferdinand Katolički započeo je špansku ekspanzionističku politiku u severnoj Africi. Kastilja je osvojila nekoliko gradova i luka na severnoj obali Afrike: Mazalkivir (1505), Penjon de Velez de la Gomera (1508), Oran (1509), Alžir (1510), Bedžaja (1510) i Tripoli (1511). Na atlantskoj obali Španija je 1476. zauzela ostrvo Santa Kruz de la Mar Pekenja, koje je zadržala do 1525. nakon sporazuma u Sintri iz 1509. godine.

Vladavina Habzburga (1516–1700)[uredi | uredi izvor]

Razdoblje od početka 16. do polovine 17. veka predstavlja „zlatno doba Španije“ (šp. Siglo de Oro). Unuk Katoličkih kraljeva, Karlo V, nasledio je španski tron 1517. godine. Time je stekao vlast nad španskim posedima u Americi, posedima Aragona u Sredozemlju (uključujući velike delove Italije), posede u Nemačkoj, Belgiji i Nizozemskoj, Franš-Konte, i Austriju. Vlast nad Austrijom kao i druge nasledne posede Habzburgovaca odmah je prosledio svom bratu Ferdinandu.

Nakon smrti svog dede cara Maksimilijana, Karlo V je izabran za cara Svetog rimskog carstva. Time je postao najmoćniji čovek u Evropi a vlast koju je imao nije nadmašena sve do pojave Napoleona. U to doba često se govorilo da je to imperija u kojoj sunce nikada ne zalazi. Ovom državom se upravljalo iz Sevilje gde se nalazila Casa de Contratación koja je regulisala trgovinu sa Indijama i davala dozvole za iseljavanje u Novi svet. Vrhovno telo za upravu nad Indijama bio je Savet Indija, osnovan 1524. godine.[65]

Tokom prvih trideset godina postojanja kolonija u Americi Kastilja nije imala velike koristi. Novootkrivene zemlje nisu podstakle razvoj trgovine i industrije. Stvari su počele da se menjaju tokom dvadesetih godina 16. veka kada je u oblasti Gvanahuato u Meksiku počelo vađenje srebra u velikim količinama a pogotovo 1546. kada su počeli sa radom rudnici srebra Zakatekas u Meksiku i Potosi u Gornjem Peruu (današnjoj Boliviji). Procenjuje se da je tokom 16. veka Španija iz Amerike donela zlato i srebro u vrednosti od 1.500 milijardi američkih dolara iz 1990. godine. Međutim, ovi plemeniti metali su doprineli opadanju privredne moći i pojavi inflacije u Španiji tokom poslednjih decenija 16. veka. Smanjeno je bilo interesovanje za obavljanje trgovine i zanatstva što je dodatno podstaklo i proterivanje Jevreja 1492. i Moriska 1609. godine. Ogroman uvoz srebra na kraju je učinio Španiju previše zavisnom od uvoza sirovina i proizvoda iz drugih zemalja.

Herkulovi stubovi, sa motom plus ultra predstavljali su simbol cara Svetog rimskog carstva Karla V. Gradska kuća u Sevilji (16. vek)

Bogatiji deo stanovništva više je želeo da svoje bogatstvo investira u finansiranje javnog duga, koji je podmirivan uvozom srebra, nego da uloži u proizvodnju i unapređenje poljoprivrede. Zahvaljujući ovakvim postupcima Španija se, u poređenju sa drugim zapadnoevropskim zemljama, znatno kasnije oslobodila srednjovekovnih predrasuda o manuelnom radu kao nečemu nečasnom. Srebro i zlato iz Amerike je podstaklo ekonomske i društvene revolucije u Belgiji i Nizozemskoj, Francuskoj, Engleskoj i drugom delovima Evrope, dok je Španiju onemogućilo u tome. Intelektualci u Salamankanskoj školi i arbitristi su razmatrali problem inflacije u Španiji ali nisu uspeli da utiču na vlast.

Dinastija Habzburga je potrošila kastiljansko i američko blago na ratove širom Evrope radi habzburških interesa, neplaćajući svoje dugove nekoliko puta, zbog čega je Španija nekoliko puta bankrotirala. Ovi problemi su doveli do brojnih pobuna širom carstva, među kojima se ističe Pobuna komunerosa, ali su sve te pobune ugušene.

Habzburgovci su imali nekoliko političkih ciljeva:

  • Pristup resursima u Americi (zlato, srebro, šećer) i proizvodima iz Azije (porcelan, začini, svila)
  • Podrivanje moći Francuske i njeno sprečavanje da se proširi preko svojih istočnih granica
  • Očuvanje katoličke i habzburške hegemonije u Nemačkoj, odbrana katolicizma od protestantske reformacije. Karlo je pokušao da reformaciju Skupštinom u Vormsu ali Martin Luter je odbio da se odrekne svoje „jeresi“. Međutim, Karlova pobožnost nije sprečila njegove pobunjene vojnike da opljačkaju Svetu stolicu tokom Pljačke Rima.
  • Odbrana Evrope od islama, prvenstveno od Osmanskog carstva.
  • Širenje hrišćanstva na američke domoroce.

Španska intervencija u Evropi[uredi | uredi izvor]

Borbe Karla V za Italiju[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Italijanski ratovi

Ustoličenjem Karlosa I 1516. i njegovim izborom za suverena Svetog rimskog carstva 1519. godine, Fransoa I se našao okružen teritorijama pod vlašću Habzburgovaca. Njegovim napadom na španske posede u Italiji 1521. započeo je drugi rat u francusko-španskom sukobu. Rat se završio pogubno po Francusku, poražena je u bitkama kod Bikoke (1522) i Pavije (1525) u kojoj je Fransoa I zarobljen i odveden u Madrid,[66] i kod Landrijana (1529) nakon koje je Fransoa popustio i odrekao se pretenzija ka Italiji.

Bitka kod Pavije (1525)

Špansko-nemačke carske trupe su nakon pobede kod Pavije opustošile Rim 1527. godine. Pretpostavlja se da je odbijanje pape Klimenta VII da 1533. godine poništi prvi brak Henrija VIII i Katarine od Aragona bilo motivisano njegovom željom da ne uvredi cara Karla V jer bi onda verovatno Rim bio ponovo razrušen. Mirom u Barseloni 1529, sklopljenim između Karla V i pape Klimenta VII, uspostavljene su tešnje veze između dva poglavara. Španija je proglašena zaštitnikom katolicizma Karlo je krunisan za kralja Italije. Za uzvrat Španija se obavezala da će intervenisati protiv odmetnute Republike Firence. Čuveni admiral Andrea Dorija je 1528. stupio u službu Karla V da bi proterao Francuze i obnovio nezavisnost Đenove.

Fransoa I je 1543. u savezništvu sa osmanskim sultanom Sulejmanom veličanstvenim okupirao grad Nicu, koji je bio pod španskom kontrolom. Henri VIII je zajedno sa Karlom V napao Francusku. Iako su Španci poraženi u bici kod Čerezole u Savoji, francuska armija nije mogla da ozbiljnije zapreti Milanu, kojim su vladali Španci, a na severu je doživela poraz od vojske Henrija VIII, usled čega je morala da prihvati nepovoljne mirovne odredbe. Za to vreme Austrijanci, predvođeni Karlovim mlađim bratom Ferdinandom, nastavili su da se bore protiv Osmanlija na istoku. Karlo je morao da se pozabavi starim problemom: Šmalkaldskim savezom.

Verski sukobi u Svetom rimskom carstvu[uredi | uredi izvor]

Carstvo Karla V u Evropi.

Šmalkaldski savez je sklopio pakt sa Francuzima a pokušaji njenog potkopavanja u Nemačkoj su odbijeni. Nakon poraza Fransoe I 1544. godine poništen je savez sa protestantima pa je Karlo rešio da iskoristi tu priliku. Pošto nije postignut dogovor na Tridentskom saboru 1545. došlo je do sukoba sa protestantima. Vođe Šmalkaldske lige, Johan Fridrih i Filip I od Hesena, procenile su da bi trebalo da preventivno napadnu katolike sve dok Karlo ne okupi veći broj plaćenika. Odlučujuću pobedu nad protestantima Karlo je izvojevao u bici kod Milberga 1547. godine. Mir u Augzburgu iz 1555. sklopljen između Karla V i protestantskih prinčeva, počivao je na krilatici Cuius regio, illius religio, nepopularnom stanovištu kod španskog i italijanskog katoličkog klera. Karlovom intervencijom u Nemačkoj Španija će postati zaštitnik katolicizma i Habzburgovaca i Svetom rimskom carstvu. Ovaj presedan će sedam decenija kasnije uvesti Španiju u skuob nakon kog će izgubiti status vodeće evropske sile.

Ratovi Filipa II u Evropi[uredi | uredi izvor]

Slavlje nakon Mira u Kato-Kambreziju (1559) između Španije i Francuske

Političku viziju Filipa II, jedinog zakonitog sina Karla V, određivala su tri načela: hispanizam, germanizam i univerzalizam. Kastilju je definisao kao temelj svog carstva ali ona nije mogla da mu omogući dovoljan broj ljudi za sve poduhvate koje je preduzimao. Sa svojim stricom Ferdinandom podelio je austrijske posede a polusestru Margaretu od Parme imenovao je za guvernera Nizozemske. Filip II je predvodio Španiju u poslednjim okršajima tokom Italijanskih ratova. Njegova vojska je izvojevala odlučujuću pobedu nad Francuzima kod Sent Kentena 1557. i kod Gravelina 1559. godine. Mirom u Kato-Kembreziju, potpisanom 1559, priznato je pravo Španije na posede u Italiji. Filip II je bio kralj konsort Engleske zahvaljujući braku sa katolikinjom Marijom Tjudor, kćerkom Henrija VIII i njegove prve supruge Kataline od Aragona. Nakon Marijine smrti presto u Engleskoj je preuzela njena polusestra Elizabeta. Ona je radila na obnovi anglikanstva kao zvanične religije u Engleskoj. Radi tog cilja, pružala je podršku protestantima na kontinentu, što je dovelo do sukoba sa Španijom. Margaretino nepoznavanje situacije u Nizozemskoj i loše upravljanje dovelo je do pobune lokalnog stanovništva i jačanje protestantske reformacije. Tome je Filip II odlučio da se suprotstavi 1556. godine slanjem jednog od svojih najboljih generala, Fernanda Alvareza de Toleda, vojvodu od Albe, koji je dobio najšira ovlašćenja za obuzdavanje pobune. Njegova strahovlada dovela je do još većeg produbljivanja jaza između protestanata i katoličkog cara. Vilem I Oranski pokušao je 1568. da istera Albu iz Nizozemske ali u tome nije uspeo. To je bio početak Osamdesetogodišnjeg rata čiji je ishod bio nezavisnost Ujedinjenih pokrajina. Španci su bili veoma motivisani da uspostave red na ovom području s obzirom da se tamo nalazila izuzetno važna luka u Antverpenu, trgovačkom središtu tadašnje Evrope. Prema Lik-Normanu Telijeu procenjuje se da je luka u Antverpenu donosila španskoj kruni sedam puta veće prihode nego njeno prekomorsko carstvo.[67] Nova pobuna izbila je na severu među ribarima iz Holandije, Gelderlenda, Zelanda, Utrehta i Frizije, sledbenicima kalvinističkog učenja. Morski prosjaci (hol. watergeuzen) su 1572. godine, uz pomoć francuskih hugenota i kraljice Elizabete, zauzeli više gradova u priobalju Nizozemske. Nakon što je jedna regimenta španske vojske opljačkala Antverpen 1576. južne pokrajine Nizozemske digle su se protiv španske vlasti. Opšti staleži Nizozemske zahtevali su da španska pešadija napusti Nizozemsku. Filip je na to odgovorio slanjem pojačanja pod vođstvom Alesandra Farnezea, sina njegove polusestre Margarete od Parme. Farneze je uspeo da stvaranjem Araske unije okupi južne pokrajine u Špansku Nizozemsku, današnju Belgiju. Kao odgovor protestanata formirana je Utrehtska unija, koja je 1581. zvanično odbacila Filipa kao suverena.

Napad Španaca na Kornvol 1595. tokom Anglo-španskog rata

Nakon smrti portugalskog kralja Enrikea I, Filip je ispoljio pretenzije na njegov presto. U junu 1580. poslao je vojsku predvođenu vojvodom od Albe u Lisabon radi preuzimanja prestola. Nedugo zatim Filip je premestio dvor u Lisabon, radi uspostavljanja vlasti u Portugaliji. Ovim je Filip II ostvario san svojih predaka Katoličkih kraljeva o vladavini nad celim Iberijskim poluostrvom. Dve godine kasnije dvor je vraćen u Madrid. Za ostvarivanje kontrole nad Portugalijom bila su potrebna ogromna sredstva a Španija se još uvek oporavljala od bankrota iz 1576. godine. Ni ubistvo vođe nizozemskih pobunjenika Vilema I Oranskog nije doprinelo okončanju rata na severu. Kraljica Elizabeta je 1586. poslala pomoć protestantima u Nizozemskoj i Francuskoj a ser Fransis Drejk je vršio napade na španske trgovačke brodove na Karibima i na Pacifiku.

Španska armada napušta zaliv Ferol (1588)

Smaknuće škotske kraljice Marije Stjuart 1587. godine bilo je povod da Filip II napadne Englesku. Na ovaj čin podstakla ga je narastajuća moć engleske mornarice koja je sve više ugrožavala hispansko-portugalsku imperiju. Za ovaj poduhvat oformljena je ogromna flota brodova nazvana Nepobediva armada, predvođena Alonsom Perezom de Guzmanom. Španska armada je pretrpela značajne gubitke u Lamanšu a zbog Perezove naredbe da se u Španiju vrati zaobilaznim putem, oko britanskih ostrva, izgubila je značajan broj plovila. Ovaj poraz naneo je štetu međunarodnom ugledu Španije ali je nije uništio kao pomorsku silu. Međutim, poraz Drejk-Norisove ekspedicije kod obala Portugalije i Azorskih ostrva 1589. predstavljao je prekretnicu tokom Anglo-španskog rata od 1585. do 1604. godine. Španska mornarica je postala efikasnija u prebacivanju velikih količina srebra i zlata iz američkih kolonija i uspešno je odbijala engleske napade. Tokom poslednjih godina vladavine Filipa II Španija je vodila defanzivnu politiku i učestvovala u nekoliko ratnih sukoba. Filip II se umešao u verske ratove u Francuskoj i stao na stranu katolika u borbi protiv Anrija Burbonskog. Nakon što se Anri vratio katolicizmu i postao kralj Francuske kao Anri IV građanski sukob prerastao je u otvoreni rat između Španije i Francuske, koji je okončan mirom u Vervinu maja 1598. godine. Pored ovog Španija je i dalje vodila rat u Nizozemskoj bezuspešno pokušavajući da uguši pobunu Ujedinjenih pokrajina. Nakon smrti Filipa II anglo-hispanski sukob potrajao je još šest godina do zaključivanja mira.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tracy 1993, str. 35.
  2. ^ Farazmand 1994, str. 12–13.
  3. ^ Ruiz Martín 1996, str. 473.
  4. ^ Ruiz Martín 1996, str. 465.
  5. ^ J.H. Parry, The Sale of Public Office in the Spanish Indies Under the Hapsburgs. University of California Press, Ibero-Americana 37, 1953 p. 4.
  6. ^ Castañeda Delgado, Paulino (1996), „La Santa Sede ante las empresas marítimas ibéricas” (PDF), La Teocracia Pontifical en las controversias sobre el Nuevo Mundo, Universidad Autónoma de México, ISBN 968-36-5153-4, Arhivirano iz originala (PDF) 27. 09. 2011. g., Pristupljeno 20. 03. 2015 
  7. ^ Hernando del Pulgar (1943), Crónica de los Reyes Católicos, vol. I (in Spanish), Madrid, pp. 278–279.
  8. ^ Cortesão 1990, str. 551.
  9. ^ del Pulgar, Hernando. Crónica de los señores reyes católicos Don Fernando y Doña Isabel de Castilla y de Aragon. Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes. 
  10. ^ Davenport, Frances Gardiner (2004), European Treaties Bearing on the History of the United States and Its Dependencies, The Lawbook Exchange, Ltd., str. 49, ISBN 978-1-58477-422-8 
  11. ^ Burbank 2010, str. 120–121.
  12. ^ Fernández Herrero 1992, str. 143.
  13. ^ McAlister 1984, str. 69.
  14. ^ Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. 1992. str. 189. ISBN 978-84-321-2102-9. [mrtva veza]
  15. ^ Fernández Herrero 1992, str. 141.
  16. ^ Diffie & Winius 1977, str. 173.
  17. ^ Vieira Posada, Édgar (2008), La formación de espacios regionales en la integración de América Latina, Pontificia Universidad Javeriana, str. 56, ISBN 978-958-698-234-4 
  18. ^ Sánchez Doncel, Gregorio (1991), Presencia de España en Orán (1509–1792), I.T. San Ildefonso, str. 122, ISBN 978-84-600-7614-8 
  19. ^ Rialp, Ediciones S. A. (1981), Los Trastámara y la Unidad Española, Ediciones Rialp, str. 644, ISBN 978-84-321-2100-5, Arhivirano iz originala 27. 11. 2016. g., Pristupljeno 12. 03. 2017 
  20. ^ Bethell 1984, str. 289.
  21. ^ Sánchez Bella, Ismael (1993). Instituto de investigaciones jurídicas UNAM, ur. „Las bulas de 1493 en el Derecho Indiano” (PDF). Anuario Mexicano de Historia del Derecho. 5: 371. ISSN 0188-0837. 
  22. ^ a b Sánchez Prieto 2004, str. 296.
  23. ^ Memoria del Segundo Congreso Venezolano de Historia, del 18 al 23 de noviembre de 1974. Academia Nacional de la Historia (Venezuela). 1975. str. 404. 
  24. ^ Hernández Sánchez-Barba 1990, str. 36.
  25. ^ Elliott 2007, str. 120.
  26. ^ „Anuario de estudios americanos - Volumen 32”. 
  27. ^ „Historia y sociabilidad”. 
  28. ^ „Anuario de estudios americanos - Volumen 32”. 
  29. ^ James Lockhart and Stuart Schwartz, Early Latin America. New York: Cambridge University Press 1983, pp. 61-85.
  30. ^ James Lockhart and Stuart Schwartz, Early Latin America. New York: Cambridge University Press 1983, p. 62.
  31. ^ Lockhart and Schwartz, Early Latin America p. 63
  32. ^ a b Diego-Fernández Sotelo 1987, str. 139.
  33. ^ Diego-Fernández Sotelo 1987, str. 143–145.
  34. ^ Diego-Fernández Sotelo 1987, str. 147–149.
  35. ^ Sibaja Chacón 2006, str. 117.
  36. ^ Lynch 2007, str. 203.
  37. ^ Díaz del Castillo 2005, str. 656.
  38. ^ Edwards & Lynch 2005, str. 290.
  39. ^ Historia general de España y América. 7. Ediciones Rialp. 1992. str. 232. ISBN 978-84-321-2119-7. [mrtva veza]
  40. ^ Gómez Gómez 2008, str. 84.
  41. ^ Mena García 2003, str. 242.
  42. ^ Gómez Gómez 2008, str. 90.
  43. ^ Brewer Carías 1997, str. 69.
  44. ^ Martínez Peñas 2007, str. 213.
  45. ^ Arranz Márquez 1982, str. 89–90.
  46. ^ Arranz Márquez 1982, str. 97.
  47. ^ Rialp, Ediciones S. A. (1992). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. str. 195. ISBN 978-84-321-2102-9. [mrtva veza]
  48. ^ Arranz Márquez 1982, str. 101.
  49. ^ Kozlowski 2010, str. 84.
  50. ^ Sibaja Chacón 2006, str. 39.
  51. ^ Rialp, Ediciones S. A. (1992). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. str. 174. ISBN 978-84-321-2102-9. [mrtva veza]
  52. ^ Rialp, Ediciones S. A. (1992). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. str. 186. ISBN 978-84-321-2102-9. [mrtva veza]
  53. ^ Rialp, Ediciones S. A. (1992). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. str. 195. ISBN 978-84-321-2102-9. [mrtva veza]
  54. ^ Sibaja Chacón 2006, str. 36.
  55. ^ Rialp, Ediciones S. A. (1992). Historia general de España y América. 10. Ediciones Rialp. str. 197. ISBN 978-84-321-2102-9. [mrtva veza]
  56. ^ Carrera Damas 1999, str. 457.
  57. ^ Mena García 1992, str. 29.
  58. ^ Sibaja Chacón 2006, str. 50.
  59. ^ Sibaja Chacón 2006, str. 55–59.
  60. ^ Sibaja Chacón 2006, str. 32.
  61. ^ Rialp 1992, str. 165.
  62. ^ Sibaja Chacón 2006, str. 36–37.
  63. ^ Colón de Carvajal 1992, str. 40.
  64. ^ Carrera Damas 1999, str. 458.
  65. ^ Haring 1947, str. 102–118.
  66. ^ Presa González & Grenda 2003.
  67. ^ Tellier, Luc-Normand (2009), Urban world history: an economic and geographical perspective, PUQ, str. 308, ISBN 2-7605-1588-5  pg=PA308 Extract of page 308

Citirana bibliografija[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Španska imperija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шпанска_империја&oldid=27557009”