Kragujevački oktobar
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
- „Šumarice“ preusmerava ovde. Za spomenik, vidi Spomen park „21. oktobar“.
 |
Ovaj članak ili poglavlje ne citira izvore, tako da postoji verovatnoća da su neke informacije iznete u ovom članku netačne.
|
Kragujevački oktobar ili kragujevački masakr je ime za masakr kojeg su nad civilnim stanovništvom u Kragujevcu počinile jedinice nacističke Nemačke 20. oktobra i 21. oktobra 1941. U ovom zločinu je stradalo oko 2800 ljudi, od toga nekoliko desetina đaka muške gimnazije.
Sadržaj |
[uredi] Uzroci
Ni u samom Kragujevcu niti u njegovoj blizini nisu tih dana vođene borbe između Nemaca i partizana. Odmazda u Kragujevcu koja je bila izvršena 20. i 21. oktobra 1941. godine, posledica je napada partizanana Nemce koji su se vraćali iz Gornjeg Milanovca prema Kragujevcu. Pri povratku u Kragujevac, Nemci su na položajima Čačanskog partizanskog odreda kod Vraćevšnice ponovo napadnuti i u stopu gonjeni do sela Ljuljaka, odakle su gonjenje nastavili kragujevački partizani.
Prema zvaničnom podatku u borbama sa partizanima kod sela Ljuljka ukupno su poginulo je 70 Nemaca, a ranjeno dvadeset sedam; jedan od ranjenih je umro od zadobijenih rana. Tako se za odmazdu, računalo deset mrtvih i dvadeset šest ranjenih. Po proklamovanom okupatorskom ključu odmazde, trebalo je da bude streljano preko 7000 Srba.
[uredi] Događaji
O prikazu kragujevačke tragedije postoje tri verzije; komunistička, zvanična nemačka, i ona koju je dao Marisav Petrović u jednom pisanom izveštaju. „Borba“ u broju od 25. oktobra 1941. godine donosi da je u „Kragujevcu pohapšeno 2.000 ljudi i da se vrše masovna streljanja. A „Borba“ od 15. novembra 1941. godine donosi izveštaj o slučaju u Kragujevcu i veli da su Nemci poubijali 5.000 muškaraca i žena. Dalje u tekstu se navodi da je ukupno uhapšeno oko 10.000 ljudi.
[uredi] Hapšenja
Iscrpan izveštaj o stanju u Kragujevcu podneo je 20. oktobra 1941. godine, krajskomandant u Kragujevcu Bišofshauzen. Daje se u početku broj mrtvih i ranjenih Nemaca (9 mrtvih i 27 ranjena). Daje isto tako podatke o hapšenjima, koja su počela tek 18. oktobra 1941. u kasnim večernjim časovima. Prvo su hapšenja vršena po spiskovima. Uhapšeni su svi muškarci sa spiska i Jevreji i izvestan broj komunista, ukupno njih 70. Pošto ovaj broj ni izdaleka nije odgovarao broju 2.300, koliko je trebalo streljati, odlučeno je da se potreban broj prikupi hapšenjem po ulicama, trgovima i kućama.
Vojska je pretresla sela Grošnicu, Ilićevo i Maršić pri čemu je odmah ubijeno 422 muškaraca, među kojima i jedan sveštenik u čijem se crkvenom tornju našla skrivena municija. Da bi se popunio broj od 2.300 ponovo je naređeno pročešljavanje Kragujevca za 20. oktobar 1941. godine. Pohapšeni su svi mušarci od 16 do 60 godina i odvedeni u logor. U izveštaju kapetana Bišofshauzena nigde se ne spominje učešće bilo kojih srpskih organa ni u hapšenju stanovništva, ni u streljanjima. I inicaijativa i njeno izvođenje delo su Nemaca. Dr. Đoko Slijepčević u svojoj knjizi „Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata“ piše da su Nemci 20. oktobra rano ujutro, oko pet časova, blokirali osnovnu školu gde je bio V Dobrovoljački odred, koji se nije mogao pojavljivati izvan zgrade. Blokada škole trajala je sve do 15 časova, tj. do završetka racije.
Marisav Petrović je zajedno sa Milošem Vojnovićem, koji je došao u Kragujevac sa ciljem da formira X Dobrovoljački odred, otišao do nemačke Krajskomandanture da se obavesti o razlozima blokade i sabiranja građana.
U Krajskomandanturi su doznali da je naređena odmazda za 10 poginulih i 26 ranjenih Nemaca i da će, zbog toga, biti streljano 2.300 ljudi. Zaprepašćeni ovom strašnom vešću Petrović i Vojinović odlaze do majora Keniga, šefa kaznene ekspedicije, koji prek i ljut, odbija da razgovara sa njima.
U svom izveštaju Marisav Petrović piše: „Na dan 19. oktobra izjutra u čitavom gradu počela je racija. Nemci su sve muškarce od 16-60 godina pohapsili i zatvorili u artiljerijsku kasarnu kod Sajmišta. Hapsili su sve odreda; po kućama, na ulici, u kafani, đake i profesore u školi, činovnike iz svih nadleštva pa i radnike koji su radili na ulicama i Lepernici. Bilo je uhapšeno preko 6.000 ljudi.“
[uredi] Masakr
Nemci su počeli streljanje 20. oktobra u 18 časova. Streljali su grupe od po 400 ljudi. Ovde su bili razni pohapšenici i među njima Jevreji i roditelji i familija onih koji su u šumi. Streljanje je nastavljeno i u toku 21. oktobra, sada su streljanja vršena u grupama od po 100 ljudi. Streljanje je vršeno dok nije podmiren broj 2.300. Ni u hapšenju, ni u izvođenju na streljanje, a još manje u streljanju, dobrovoljci nisu imali nikakvog udela. Kada su se sticajem okolnosti tu našli, pokušavali su da spasu što veći broj ljudi. Nemci su pristali da se iz grupe mogu izdvojiti pristalice generala Nedića. Za svakog izdvojenog moralo se garantovati, što je bilo i teško i opasno, jer su Marisav Petrović i dobrovoljci poznavali mali broj ljudi u Kragujevcu. „Kao prvo“ veli Marisav u svom izveštaju „spasavani su đaci-gimanzijalci kao i profesori. Tu smo se morali pretvarati pred Nemcima da svakog lično poznajemo. Taj posao je išao tako što smo od svakog uzimali legitimaciju, videli njegovo ime i zvali ga po imenu. Zatim su izvlačeni radnici. Na trećem mestu su se našli oni koji su se tog dana slučajno zatekli u Kragujevcu ... Zatim smo izvlačili one ispod 15 i preko 60 godina starosti. Takođe smo se trudili da izvučemo što više mladih i zdravih ljudi. Na kraju izvučen je daleko veći broj inteligencije nego što je streljan ... No opet ističem, sve nismo mogli da izvučemo.“ Od đaka nisu mogli biti spašeni samo oni Ukoji su „nosili komunističku frizuru po kojoj su se poznavali da su komunistički omladinci.“.
Kragujevčani svedoci, tvrde da su "Ljotićevci" učestvovali u streljanjima, hapšenjima i prikupljanju informacija o partiѕanima i njihovim pomagačima u okolini Kragujevca.
Kada je streljanje završeno, Nemci nisu želeli da pretekli broj Srba puste na slobodu nego su ih držali kao taoce, da bi imali na rspolaganju određen broj ljudi ako pogine još koji Nemac. Da bi izdejstvovali puštanje na slobodu bar jednog dela pohapšenih, dobrovoljci i njihov komandant su morali trokratno da se zakunu da niko od njih neće otići u šumu. Komadant dobrovoljaca je morao tri puta da ponovi: garantujem. Na to su Nemci pristali da puste kućama sve sem 600 ljudi. Ovi su morali ostati kao taoci u logoru.
Zbog različitih podataka o broju streljanih u Kragujevcu, general Milan Nedić je poslao pukovnika Boška Pavlovića, koji je sa sobom poneo spisak koji mu je dao nemački komandant Kragujevca, major Kening. U njemu su bila ispisana 2.300 imena.To je bio i ostao zvanični broj streljanih talaca za 10 ubijenih i 27 ranjenih Nemaca. Komunistički izvori insistiraju da je bilo 7.000 žrtava. Nedić je dan nakon streljanja posetio Kragujevac ali o streljanju i stravičnom masakru nije rekao ni reči već je samo prisustvovao osveštavanju temelja nove crkve.
Istoričar Nenad Đorđević, direktor muzeja 21. oktobar, saopštio je 2003. da je utvrđeni broj žrtava 2.799 (uključujući i žrtve u okolnim selima)[1]. Podaci SPC se slažu sa ovim brojem. Staniša Brkić, kustos muzeja, je u knjizi „Ime i broj“ iz 2007. objavio imena i lične podatke 2.796 žrtve streljanja u Kragujevcu[2].
General Nedić je, po naredbi nadređenih, uputio 2. novembra 1941. godine poruku i opomenu „onima u šumi“ : „Vi vašom bezumnom akcijom izazivate odmazde okupatora. Za jednu nemačku glavu uzima se sto srpskih. Jel to hoćete vi? Želite li vi streljanje srpskog naroda? Kažite šta hoćete? Vi bežite u šumu, a ostavljate nezaštićene svoje mile i drage, roditelje i porodice, selo i grad. Hoćete li njih da dovedete u opasnost? ... Šta ste postigli dosadašnjim svojim radom i akcijom? Samo zlo. Samo uništenje. Samo bezbrojne ugašene srpske živote. Samo tešku prolivenu krv. Srpsku krv.“
[uredi] Spomenik
 |
Za više informacija pogledajte Spomen park „21. oktobar“ |
U spomen na žrtve streljanja čitav prostor Šumarica je pretvoren u spomen-park u kome se, između ostalih, nalaze Spomenik streljanim đacima i profesorima, Spomenik bola i prkosa, Spomenik čistačima obuće, spomenik „Sto za jednog“, spomenik „Otpora i slobode“… Na ulazu u spomen park podignuta je impozantna zgrada Muzeja 21. oktobar u čijoj je arhitekturi naglašena simbolika kragujevačke tragedije. Odsustvo otvora (prozora) na fasadama sugeriše bezizlaz nenaoružanih ljudi ispred mitraljeskih cevi, trideset kubusa - trideset masovnih grobnica u Spomen-parku, a providne piramide od pleksiglasa na njihovim vrhovima predstavljaju poslednji pogled žrtava uperen ka nebu.
