Desima

Desima (šp. décima), u španskoj poeziji, predstavlja strofu od deset stihova. Njen tvorac je Visente Espinel, španski pesnik XVI veka i po njemu se takođe naziva i desima espinela (šp. décima espinela). Klasična desima se sastoji od osmeraca, grupisanih u dve redondilje obrgljene rime i dva stiha koja povezuju dve redondilje ponavljajući poslednju rimu prve redondilje i prvu rimu druge redondilje. Prema tome, klasična metrička šema desime je sledeća: abba ac cddc.

U ovoj strofi, tema se najčešće izlaže u prva četiri stiha. Posle pauze nakon četvrtog stiha, u ostatku strofe se dovršava misao. Po savršenstvu forme ova strofa je bila poređena sa sonetom.

Suele decirme la gente
que en parte sabe mi mal
que la causa principal,
se me ve escrita en la frente;
y aunque hago de valiente,
luego mi lengua desliza
por lo que dora y matiza;
que lo que el pecho no gasta
ningún disimulo basta
a cubrirlo con ceniza.
— Visente Espinel

Od svog nastanka, izuzetno je popularna pesnička forma i koristi se u najrazličitije svrhe. U španskom baroku je rasprostanjena upotreba u pozorišnim delima. Lope de Vega u svojoj Novoj veštini pisanja komedija govori da su desime odgovarajuće za tužbalice, mada ih je sam koristio i za izražavanje bilo koje druge teme. Poznate su desime u delu Život je san Kalderona de la Barke.

Yo sueño que estoy aquí
destas prisiones cargado,
y soñé que en otro estado
más lisonjero me vi.
¿Qué es la vida? Un frenesí.
¿Qué es la vida? Una ilusión,
una sombra, una ficción,
y el mayor bien es pequeño;
que toda la vida es sueño,
y los sueños, sueños son.
— Kalderon de la Barka

U modernizmu, ovu formu često koristi Ruben Dario, kao i neki pesnici Generacije 27, kao što su Horhe Giljen i Herardo Diego. Za njih je karakteristično da često menjaju broj slogova u stihovima, tako da nailazimo na desime pisane u stihovima od tri, četiri, šest, sedam, devet, deset, jedanaest i više slogova.

Tengo muchos amigos.
Dispersas manchas claras.
Juanes, Josés, Rodrigos,
sonrientes las caras,
Persisten: fondo amable
Para que no se' hable
de soledad vacía
no hay motivo de pena
Si el vivir se nos llena
de leve compañía.
— Horhe Giljen

Literatura[uredi | uredi izvor]

Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
Varela Merino, Elena et al., Manual de métrica española, Editorial Castalia. Madrid, 2005.