Intervju (lingvistika)
Iz projekta Википедија
Intervju spada u najčešće korišćene metode za prikupljanje lingvističkih podataka. Jasno je definisan kao govorni čin kome odgovara formalni govorni stil. Uključuje interakciju između ispitivača i ispitanika. Obično se vrši uživo, mada je moguće intervju obaviti i putem telefona, čak se može uključiti više ispitivača ili ispitanika. Sa strukturom "pitanje-odgovor" od ankete se razlikuje po fleksibilnijem protokolu, relativno je manje struktuiran, a ispitivač teži opuštenoj atmosferi diskursa.
Sadržaj |
[uredi] Raspodela uloga
Uloge učesnika su prilično jasno definisane: ispitivač kontroliše razgovor sa aspekta odabira teme i forme pitanja. Sa druge strane, ispitanik je u obavezi da sarađuje i odgovara na postavljena pitanja. On nastoji da pruži sadržajne i sažete odgovore, dok ispitivač diskurs održava daljim pitanjima. Učesnici su obično svesni ove raspodele uloga. Tehnika „pitanje-odgovor“ jasno pokazuje nesrazmernost uloga, a osim toga nije tipična u svakodnevnoj interakciji, pa može otežati prikupljanje kvalitetnih podataka.
[uredi] Dužina intervjua
Dužina intervjua treba da bude usklađena sa njegovim ciljem i prirodom podataka koji se žele prikupiti. Korisni fonološki podaci se mogu dobiti čak za 20-30 minuta razgovora. Za sintaksičku analizu potrebno je više kvantitativnih podataka, jer se tražene strukture ne javljaju ni tako često ni predvidljivo kao fonološki elementi.
[uredi] Planiranje intervjua
Uspešan intervju zahteva pažljivo planiranje. Iako se teži slobodnoj konverzaciji, ispitivač treba da pripremi listu tema jer postavljanjem pitanja on uspeva da održi razgovor. Unapred pripremljenim pitanjima sprečava se pojava fenomena spontanog razgovora – oklevanje, ambivalentnost značenja pitanja, itd. Vilijam Labov je osmislio razgovornu mrežu, sa ciljem simuliranja spontanog menjanja teme, što je karakteristično za neformalni razgovor. Unapred utvrđenog redosleda tema nema, i sama interesovanja ispitanika mogu pomoći u kretanju kroz teme. Ovakvom organizacijom mogu se dodatno zabeležiti podaci o samim ispitanicima (uzrast, pol, društvena klasa, etnička pripadnost, itd.), koje istraživači mogu iskoristiti za tumačenje govornog ponašanja ispitanika. Često je intervju izvor kvalitativnih podataka koji može dopuniti kvantitative analize.
[uredi] Ograničenja i nedostaci
Iako je intervju rasprostranjen kao metod, ima svojih ograničenja. Ispitivač nekad mora biti spreman da se služi raznim strategijama. Može se desiti u praksi da direktno postavljena pitanja nisu odgovarajući pristup. Ispitanici mogu iz ličnih uverenja ili drugih razloga odbiti da odgovore na direktno postavljeno pitanje. Treba razjasniti važnost pitanja, jer je želja ispitivača da opuste ispitanike, a ne da ih razljute ili zbune.
Nedostaci intervjua kao metode tiču se i prirode dobijenih podataka. Intervju može ograničavati ili onemogućiti proučavanje određenog govornog fenomena (na primer, retka upotreba zavisne rečenice u svakodnevnom govoru). Nekad intervju nije uspešan u prikupljanju obeležja narodnog jezika koji su često ključni za rešavanje teorijskih problema.
Forma „pitanje-odgovor“ može sprečiti korišćenje potencijalno zanimljivih varijabli, počev od fonološkog pa sve do nivoa sintakse i pragmatike. Primeri narodnog izgovora su se vrlo retko javljali u razgovoru sa ispitivačima, do te mere da su ponekad potpuno izostali u podacima koji su prikupljeni intervjuom. Svestan društveno stigmatizovane govorne pojave govornik može biti hiperkorektan, pa se tako javlja se problem pogrešnog zaključka o određenoj strukturi.
[uredi] Spontani razgovori i intervju
Kao metod za prikupljanje podataka važno je da obuhvati širok spektar tipova govornika, čime se značajno širi baza podataka. Postoje i faktori koji su van kontrole ispitivača: temperement ispitanika i ispitivača, spoj zajedničkih obeležja (pol, društveni status itd.), sklonosti, ulazak treće osobe (na primer, prekid telefonskim pozivom). Nesa Volfson (engl. Nessa Wolfson) ističe razlike spontanog razgovora i strukture intervjua: pošto ispitanik nema mogućnost unošenja teme,a zna da se od njega očekuje da pruži odgovore, njegova priča je bliska sumiranju. Za razliku od toga, spontani razgovor je pun fonoloških, gramatičkih i stilskih elemenata. U intervjuu priča je usmerena ka davanju odgovora i često lišena navedenih elemenata, zbog želje ispitanika da bude koncizan i sadržajan.
Iako nije idealan metod, ispitanici se mogu usmeriti ka neobaveznom govoru. Sa ciljem da se simulira spontani diskurs, mogu se modifikovati sadržaji intervjua (teme koje bude interesovanje i podstiču komunikaciju) ili način intervjuisanja (dva ili više ispitivača ili ispitanika). Istraživanja su pokazala da se prilikom ispitivanja grupe prikupe najvredniji podaci. Ovako osmišljena višesmerna konverzacija umanjuje formalnu strogost intervjua i omogućava učesnicima da se međusobno dopunjuju.
[uredi] Tendencije, prednosti i nedostaci
Očigledna je tendencija ka smanjenju uloge ispitivača. Sve su brojnija istraživanja gde se ispituju grupe, dok pojedini istraživači snimanjem razgovora govornika potpuno su lišili ispitivača njegove tradicionalne uloge. Neki sociolingvisti napadaju intervju kao sociolingvistički metod zbog njegovih nedostataka koji nisu uvek očigledni u prikupljenoj bazi podataka. Oni predlažu alternative kao što je posmatranje kao učesnik.
Glavna prednost intervjua je sakupljanje podataka iz širokog spektra lingvističkih elemenata, kao i utvrđivanje opštih sociolingvističkih normi zajednice koje mogu pomoći u pregledu i organizovanju teško uporedivih podataka, dobijenih od velikog broja govornika. Osnovni nedostatak intervjua je teškoća dobijanja spontanog, razgovornog stila pojedinca, koji je najmanje bio proučavan, a koji se često gubi pri direktnom posmatranju.
[uredi] Vidi još
[uredi] Literatura
- Lesley Milroy, Observing and Analysing Natural Language
- Lesley Milroy and Matthew Gordon, Sociolinguistics: Method and Interpretation
[uredi] Napomene
- Prva verzija članka je preuzeta iz seminarskog rada Marije Blašković iz predmeta sociolingvistika kod prof. Jelene Filipović na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Sadržaj je dostupan pod uslovima Licence za slobodnu dokumentaciju GNU-a, a odobrenje se može naći na stranama grupe Sociolingvistika.
