M-16
| Automatska puška M-16 | |
|---|---|
 Odozgo nadole: M16A1, M16A2, M4A1, M16A4 | |
| Vrsta | Jurišna puška |
| Poreklo |  SAD |
| Upotreba | |
| Upotreba u | Vidi korisnici |
| Bojno delovanje | Vijetnamski rat, Invazija na Grenadu, Zalivski rat, Invazija na Somaliju, Rat u Bosni, Rat u Avganistanu, Rat u Iraku |
| Proizvodnja | |
| Proizvođač | Colt's Manufacturing Company,  Daewoo Precision Industries  FN Herstal H & R Firearms General Motors, Hydramatic Division Elisco U.S. Ordnance |
| Proizvedeno | Oko 8 miliona komada |
| Varijante | M-16, AR-15, CAR-15, XM-16, XM16E1, XM-177 (GAU-5/A), XM177E2, M16A1, M16A1E1, M16A2, M16A2E1, M16A2E2, M16A2E4, M16A4, M4A1 |
| Specifikacije | |
| Masa | 3,26 kg |
| Dužina | 1.000 mm |
| Dužina cevi | 508 mm |
| Kalibar | 5.56×45 mm |
| Vrsta operacije | Pozajmica barutnih gasova |
| Način dejstva | Automatski, poluautomatski |
| Brzina paljbe | do 950 met/min |
| Brzina zrna | 948 [1] m/s |
| Maks. ef. domet | oko 800 m |
| Magacin | 20, 30, doboš 100 metaka |
| Nišan | mehanički, optički |
M-16 je oznaka za prvu u seriji automatskih, ili jurišnih pušaka, razvijenih krajem pedesetih godina prošlog veka na osnovu puške Armalajt AR-15, konstruktora Judžina Stonera i Džejmsa L. Salivana. Izvorni model M-16 se više ne koristi i zamenjen je unapređenim verzijama. Trenutno je u Vojsci SAD u najraširenijoj upotrebi karabinska verzija nastala na osnovu modela M16A2, koja nosi oznaku M4A1 ili Karabin M4.
Istorijski razvoj[uredi | uredi izvor]
Iako su odmah po završetku Drugog svetskog rata zapadni vojni stručnjaci uočili potrebu za lakšim oružjem veće vatrene moći, sve do početka šezdesetih godina 20. veka SAD nisu imale jurišnu pušku koja je mogla da se nosi sa oružjem svog glavnog hladnoratovskog rivala, Sovjetskog Saveza.
U okviru projekta SALVO, izvršena je analiza preko tri miliona izveštaja iz Prvog i Drugog svetskog rata. Izveden je zaključak da se većina borbi vodi na manjim udaljenostima, do četiri stotine metara, da su ciljevi uglavnom pokretni i da postoji potreba za oružjem manjeg kalibra, manje snage i veće vatrene moći.
Postojeći puščani metak kalibra 7,62×51 NATO zbog velike snage nije bio podesan za upotrebu u oružju tog tipa, pa je u tom cilju, usvojen metak M193 5,56×45. Njegovo zrno je lakše i manje od sovjetskog metka M43 koji koristi AK-47, ali ima veću početnu brzinu.
Konstruktori Judžin Stoner i Džejms L. Salivan su za firmu Armalajt engl. ArmaLite za ovaj novi metak prvo preradili svoju postojeću pušku AR-10, a posle višegodišnjeg razvoja i više prototipova konstruisali novu pušku koja je ponela oznaku AR-15. Puška je bila revolucionarne konstrukcije i u njenoj izradi su primenjeni za to vreme potpuno novi i nesvakidašnji materijali: aluminijum, polimeri i staklena vlakna, koji se dotle nisu koristili za izradu glavnih delova oružja.
Firma Armalajt je licencu za AR-15 prodala firmi Kolt engl. Colt Mfg. CO. iz Hartforda u Konektikatu, koja je na osnovu nje napravila derivat koji je dobio oznaku M-16. Puška je na testovima zadovoljila tražene uslove, pa je Kolt je početkom šezdesetih godina sklopio ugovor sa Vojskom SAD i započeo serijsku proizvodnju.
U oružanim snagama SAD, jurišna puška M-16 je uvedena u naoružanje 1963. [2] Do 1969. je potpuno zamenila pušku M14 kao standardno oružje pešadije.
Opis i osobine[uredi | uredi izvor]
Puška M-16 je zamišljena kao svestrano višenamensko oružje. U streljačkom vodu može biti klasična jurišna puška, snajper ili laki puškomitraljez. Moguća je montaža optičkog nišana, potcevnog bacača granata, nožica i razbijača pucnja, a skrivač plamena na ustima cevi omogućava ispaljivanje tromblonskih mina. Na ručici za nošenje koja je istovremeno i zadnji nišan, nalazi se i šina za montažu optičkog nišana. Funkcioniše na principu pozajmice barutnih gasova. Zatvarač je rotacioni.
Namenjena je uništavanju žive sile i materijalno tehničkih sredstava. Efikasna je na daljinama do 500 m, a sređenom vatrom više strelaca i do 800 m. Dejstvuje jedinačno, rafalno ili kratkim rafalima od tri metka. Odlikuje je mala težina - današnje verzije su teške oko 3.200 grama. Trzaj je blag i oružje se lako kontrolište i pri rafalnoj paljbi.
Puška je jedinstvene konstrukcije i jednostavno se rasklapa preklapanjem oko osovine koja se nalazi na prednjem delu sanduka, nalik na lovačke dvocevke. Zadnji nišan je istovremeno i ručka za nošenje, što joj daje prepoznatljiv izgled. Telo puške je izrađeno od aluminijuma 7075, cev, zatvarač i mehanizam za okidanje od čelika. Kundak i potkundak ranijih verzija su bili izrađivani od epoksidnih smola ojačanih staklenim vlaknima, dok su kod kasnijih verzija smole zamenjene Dju Pontovim engl. DuPont Zitel engl. Zytel polimerima, takođe sa staklenim vlaknima, kao i sa teflonskim premazom. Kundak je ravan, kao kod snajperskih pušaka, što omogućava bolju kontrolu oružja, bolje prenošenje povratnog trzaja, a time i manji odskočni trzaj. Rukohvat je ergonomski i izrađen je od kompozitnih plastičnih masa. Tehnologija izrade najvećeg broja delova se uglavnom svodi na livenje i presovanje, pa nema mnogo delova koji se rade skupom mašinskom obradom, što snižava troškove proizvodnje i čini je veoma podesnom za masovnu proizvodnju.
Problemi u eksploataciji[uredi | uredi izvor]
Puška M-16, iako je po svojoj koncepciji imala sve predispozicije da bude idealno oružje: kratka, veoma precizna, dobro uravnotežena i lagana - u prvoj verziji teška samo 2.800 grama - u vijetnamskim džunglama se pokazala kao izuzetno osetljivo i nepouzdano oružje, sklono zastojima i zaglavljivanju.
Uz prve kontingente ovih pušaka u Vijetnamu, vojnicima nije izdavan pribor za čišćenje i savetovano im je da ih ne rasklapaju jer je puška toliko savremena da joj čišćenje nije potrebno. [3] Ovo se ubrzo pokazalo kao greška katastrofalnih razmera, jer su zastoji dovodili do ogromnog broja žrtava u borbama.
| „ | Naš vod je otišao sa 72 čoveka, a vratio sa 19. Verovali ili ne, znate li šta nas je najviše pobilo? Naša sopstvena puška. Praktično svaki od naših mrtvih je nađen sa rasklopljenom puškom M-16 pored sebe, koju je pokušavao da popravi.
- Стрелац морнаричке пешадије, Вијетнам [4] |
” |
Vojnicima su podeljeni pribori za čišćenje, a kasnije u toku rata i uputstva za rasklapanje i održavanje u obliku stripa pod imenom Puška M16A1 - RUKOVANjE I PREVENTIVNO ODRŽAVANjE (engl. The M16A1 Rifle - OPERATION AND PREVENTIVE MAINTENANCE). [5][6] Pravilno održavanje i redovno podmazivanje su donekle ublažili probleme, ali je puška usled veoma malih zazora između pokretnih delova bila izuzetno neotporna na ostatke sagorevanja baruta, blato, prašinu, pesak, vodu i sve vrste nečistoća na koje se može naići u terenskim uslovima.
Drugi deo problema je predstavljala neodgovarajuća municija. Godine 1964, hemijski koncern Dju Pont engl. DuPont je obavestio Vojsku SAD da nije u mogućnosti masovno da proizvodi nitrocelulozni barut u skladu sa specifikacijama koje zahteva puška M-16. Rešenje je nađeno kada je firma Olin Metison engl. Olin Mathieson Company ponudila barut visokih performansi sačinjen od nitroceluloze i nitroglicerina. Mada je Olinov barut WC 846 bio u stanju da ispaljuje zrno kalibra 5,56 mm pri željenoj brzini od 1.000 m u sekundi, imao je neželjeni učinak povećanja brzine paljbe sa 850 na 1.000 metaka u minuti. Ovo je stvaralo dodatne naslage čađi na pokretnim delovima i povećavalo mogućnost zastoja. Problem je rešen ugradnjom usporivača koji je smanjivao brzinu paljbe na 650 do 850 metaka u minuti i opremanjem novih pušaka antikorozivnom hromiranom gasnom komorom. [7]
Zbog svega ovoga, puška M-16 je stekla reputaciju nepouzdanog oružja i tokom Vijetnamskog rata su se veoma često mogli videti američki vojnici naoružani puškama AK-47 kineske i sovjetske proizvodnje, zarobljenim od neprijatelja.
Nakon višedecenijskog razvoja ova puška je pretrpela značajne izmene i pretvorena je u dosta pouzdanije oružje, mada se 1997. na testovima u pustinjskim uslovima pokazala kao znatno inferiornija u odnosu na Hekler i Koh HK-416, Hekler i Koh XM-8 i FN SCAR. Iz deset pušaka svakog modela je ispaljeno po 6.000 metaka, pri čemu je M-4 imala 882 zastoja, od kojih 19 težih, koji su zahtevali intervenciju puškara. FN SCAR je imala 226 lakših zastoja, HK-416 223 lakših, a XM-8 116 lakših i 11 težih zastoja. [8]
Savremene verzije[uredi | uredi izvor]
Osnovno oružje pešadije Vojske i Korpusa mornaričke pešadije SAD trenutno predstavlja karabin M-4, nastao daljim razvojem verzije M16A2. Ova dva modela dele oko 80% zajedničkih delova.
Sa težinom od 2.880 grama, karabin M-4 je 80 grama teži u odnosu na izvorni model M-16 pune dužine. Dejstvuje jedinačno ili kratkim rafalima od tri metka. Značajne izmene u odnosu na M16A2 su dužina cevi smanjena na 368 mm i celog oružja na 838 mm, kundak sa teleskopskim izvlačenjem i šina sistema „pikantini“ na poklopcu sanduka, koja omogućava montažu velikog broja optičkih uređaja. Kao i kod prethodnih modela, postoji mogućnost montaže potcevnog bacača granata M-203. Na potkundak je moguće montirati dodatni rukohvat ili nožice radi bolje kontrole oružja. Moguća je i montaža više vrsta razbijača pucnja za koje je razvijena podzvučna municija. Razbijač pucnja se montira na navoj izveden neposredno iza skrivača plamena.
NATO standard[uredi | uredi izvor]
U martu 1970, SAD su objavile da sve NATO snage moraju da usvoje metak 5,56×45. Ovo je predstavljalo znatnu promenu u vojnoj filozofiji kada se radi o kalibru oružja. Do sredine sedamdesetih, i druge armije su usvojila i razvijale jurišne puške slične M-16. Uskoro su usledili napori na standardizaciji, i od 1977. su započeta ispitivanja različitih metaka. SAD su ponudile originalni metak M193 5,56×45 bez ikakvih izmena, ali su se pojavile sumnje oko njegove prodornosti u svetlu sve šire upotrebe balističkih prsluka i drugih vidova telesne zaštite. Posle opsežnih ispitivanja, usvojen je belgijski metak SS109 u kalibru 5,56×45 STANAG 4172. Bio je zasnovan na originalnom američkom, ali je posedovao novo zrno od 62 grejna kome je dodat mali čelični vrh, sa ciljem poboljšanja probojnosti. Ovaj metak je prvi usvojio Korpus mornaričke pešadije SAD sa puškom M16A2, uvedenom u naoružanje 1982, koja je ubrzo postala standardno naoružanje u oružanim snagama SAD. Standardna municija 5,56×45 koju koriste oružane snage SAD nosi oznaku M855. U međuvremenu je usvojen i standardni STANAG okvir od 30 metaka koji odgovara svim NATO puškama kalibra 5,56×45.
Korisnici[uredi | uredi izvor]
Iako se puška M-16 i njene varijante nisu pokazale kao naročito uspešne tokom višedecenijske eksploatacije, proizvedeno je oko osam miliona primeraka koji su upotrebi širom sveta. Trenutno ih koristi 15 zemalja NATO i osamdesetak drugih zemalja širom sveta.
Avganistan[9]
Argentina: Specijalne snage su koristile M16A1 u ratu na Malvinima, a trenutno koriste M16A2.[10]
Australija[11] Do 1989. su u upotrebi bile M16A1, zamenjene sa Štajer AUG F88
Bahrein[12]
Bangladeš: Koristi ih vojska, specijalne i antiterorističke jedinice.[13]
Barbados[14]
Belize[14]
Bolivija[14]
Brazil[14]
Brunej[14]
Kambodža[15][16] Koriste M16A1.
Kamerun[14]
Kanada: Kanadske oružane snage koriste puške C7 i C8 koje proizvodi Kolt Kanada.[17]
Čile[14]
Kostarika[traži se izvor]
DR Kongo[15]
Danska:[14] Svi vidovi danskih oružanih snaga koriste puške C7 i C8 koje proizvodi Kolt Kanada.
Dominikanska Republika[14]
Istočni Timor[18]
Ekvador[14]
Salvador[14] Koriste M16A1/A2.
Estonija[19]
Fidži[14]
Francuska[14]
Gabon[14]
Gana[14]
Grčka[14] M16A2/M4 koriste specijalne jedinice Grčke vojske, jedinice u sastavu ISAF u Avganistanu i Grčka ratna mornarica.
Grenada[14]
Gvatemala[15] Koriste M16A1.
Haiti[15]
Honduras[20]
Hongkong: Koriste jedinice specijalne namene (A1/A2), obezbeđenje aerodroma (AR-15), i Policijska taktička jedinica (AR-15).
Indija[14]
Indonezija[14] Indonežanska Armija je u velikoj meri koristila M16 za vreme invazije Istočnog Timora. Pušku sada koriste indonežanske specijalne snage.
Irak: Koristi ih Iračka vojska.[21]
Izrael[22]
Jamajka[14]
Jordan[14]
Južna Koreja: Za vreme Rata u Vijetnamu, SAD su naoružale jedinice Republike Koreje stacionirane u Vijetnamu sa 27.000 pušaka M16. Pored toga, 600.000 komada M16A1 (Kolt, Model 630K) je proizvedeno po licenci u Industriji precizne mehanike Daivu. Proizvodnja je započela 1974. a okončana je 1985.[14]
Liban[15][23]
Lesoto[14]
Liberija[15]
Litvanija: Litvanske oružane snage [24]
Malezija[14]
Meksiko[14]
Monako
Maroko[14]
Novi Zeland[14] Do 1988. su u upotrebi bile M16A1, zamenjene sa Štajer AUG
Nepal[25]
Holandija: Vojska Kraljevine Holandije koristi puške C7 i C8 koje proizvodi Kolt Kanada.[17]
Nikaragva[14]
Nigerija[14]
Oman[14]
Pakistan: Specijalna grupa (SSG) Vojske Pakistana.[26]
Panama[14] M16A1 is used.
Peru[14]
Filipini: Proizvodi po licenci Elisco Tool and Manufacturing.[14]
Katar[14]
Senegal[27]
Singapur: Lokalna varijanta M16A1 (M16S1) koju po licenci proizvodi ST Kinetics.[15]
Somalija[14]
Južna Afrika[14]
Šri Lanka[15]
Tajland[14]
Tunis[14]
Turska[14] U upotrebi su verzije M16A1/A2/A4.
Uganda[14]
UAE[14]
UK Specijalne jedinice SAS.[28]
SAD[29]
Bosna i Hercegovina :Koriste Oružane snage Bosne i Hercegovine
Urugvaj[14]
Vijetnam[14] Koristi zarobljene puške M16A1.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ M15 5.56mm Rifle. Specifications. colt.com
- ^ „Modern Firearms - M16 M16A1 M16A2 M16A3”. World.guns.ru. Pristupljeno 13. 9. 2015.
- ^ „M16 improvements over the years [Archive] - The Firing Line Forums”. Thefiringline.com. Pristupljeno 13. 9. 2015.
- ^ "Defense: Under Fire" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. maj 2010). Time Magazine, 9 June 1967.
- ^ „DA PAM 750-30 (M16 maintenance comic book)”. AR15.COM. Pristupljeno 13. 9. 2015.
- ^ Ezell 1983, str. 46–47.
- ^ Defense: Powder Pains Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. februar 2012) Time Magazine, 8 September 1967.
- ^ „Army Agrees to M4 Sand Test Shoot-Off”. Military.com. Pristupljeno 13. 9. 2015.
- ^ Fishel, Justin (4. 12. 2007). „U.S. Military to Provide Afghan Army With M-16 Rifles”. FOXNews.com. Arhivirano iz originala 2. 11. 2012. g. Pristupljeno 11. 2. 2012.
- ^ Exposición del Ejército Argentino en Palermo, Buenos Aires- Mayo de 2005. saorbats.com.ar
- ^ „Australian weapons, Viet Nam and since”. Diggerhistory.info. 11. 11. 2002. Arhivirano iz originala 11. 8. 2010. g. Pristupljeno 22. 8. 2010.
- ^ Izveštaj nezavisne komisije Bahreina (PDF) (Izveštaj). Bahrain Independent Commission of Inquiry. 23. 11. 2011.
- ^ „Small Arms | Bangladesh Military Forces | BDMilitary.com – The voice of the Bangladesh Armed Forces”. BDMilitary.com. Pristupljeno 22. 8. 2010.[mrtva veza]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak al Jane's Special Forces Recognition Guide, Ewen Southby-Tailyour (2005). str. 446.
- ^ a b v g d đ e ž „Report: Profiling the Small Arms Industry – World Policy Institute – Research Project”. World Policy Institute. novembar 2000. Arhivirano iz originala 11. 10. 2017. g. Pristupljeno 15. 7. 2010.
- ^ Working Papers Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. jul 2010). Small Arms Survey (2011-05-05). Pristupljeno 2011-09-27.
- ^ a b Miller, David (2001). The Illustrated Directory of 20th Century Guns. Salamander Books Ltd. ISBN 978-1-84065-245-1.
- ^ Jane's Sentinel Security Assessment – Southeast Asia. Issue 20 – 2007. Pages 146 and 152.
- ^ „Eesti Kaitsevägi – Tehnika – Automaat M-16 A1”. Mil.ee. Pristupljeno 8. 9. 2008.
- ^ Gander, Terry J.; Hogg, Ian V. (1995). Jane's Infantry Weapons 1995/1996 (21st izd.). Jane's Information Group. ISBN 978-0-7106-1241-0.
- ^ „First steps to arming Iraq's soldiers”. BBC News. 18. 5. 2007. Pristupljeno 12. 5. 2010.
- ^ Pike, John (17. 12. 2003). „Israel's army phases out country's iconic Uzi submachine gun”. Globalsecurity.org. Pristupljeno 22. 8. 2010.
- ^ Unwin, Charles C.; Vanessa U., Mike R., ur. (2002). 20th Century Military Uniforms (2nd izd.). Kent: Grange Books. ISBN 1840132763.
- ^ „Lietuvos kariuomenė :: Ginkluotė ir karinė technika » Automatiniai šautuvai » Automatinis šautuvas M-16”. Kariuomene.kam.lt. 17. 4. 2009. Arhivirano iz originala 28. 03. 2010. g. Pristupljeno 22. 8. 2010. (jezik: litvanski)
- ^ „Nepal takes delivery of US rifles”. BBC News. 6. 1. 2003. Pristupljeno 12. 5. 2010.
- ^ „Pakdef.info — Pakistan Military Consortium: Special Service Group”. Saad, S.; Ali, M.; Shabbir, Usman. 1998. Arhivirano iz originala 20. 5. 2011. g. Pristupljeno 15. 8. 2009.
- ^ „Army seeks Senegal ear-choppers”. BBC News. 9. 5. 2008. Pristupljeno 12. 5. 2010.
- ^ Poyer, Joe. „Modern Firearms – AR-15 M16 M16A1 M16A2 M16A3 assault rifle”. World.guns.ru. Arhivirano iz originala 06. 02. 2010. g. Pristupljeno 22. 8. 2010.
- ^ „M-16 Rifle Fact File for the United States Army”. Army.mil. Pristupljeno 22. 8. 2010.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Gander, Terry J.; Hogg, Ian V. (1995). Jane's Infantry Weapons 1995/1996 (21st izd.). Jane's Information Group. ISBN 978-0-7106-1241-0.
- Miller, David (2001). The Illustrated Directory of 20th Century Guns. Salamander Books Ltd. ISBN 978-1-84065-245-1.
- Unwin, Charles C.; Vanessa U., Mike R., ur. (2002). 20th Century Military Uniforms (2nd izd.). Kent: Grange Books. ISBN 1840132763.
