Вахња

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Melanogrammus aeglefinus)

Vahnja
Vahnja u Novoengleskom akvarijumu
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Gadiformes
Porodica: Gadidae
Rod: Melanogrammus
T. N. Gill, 1862
Vrsta:
M. aeglefinus
Binomno ime
Melanogrammus aeglefinus
Sinonimi

Vahnja (Melanogrammus aeglefinus) je zrakoperka iz reda Gadiformes i porodice bakalara (Gadidae).[2]

Opis[uredi | uredi izvor]

Vahnja ima izduženi, suženi oblik tela tipičan za članove porodice bakalara.[3] Ima relativno mala usta koja se ne protežu do ispod oka; pri čemu je donji profil lica ravan, a gornji blago zaobljen, to daje njenoj njušci karakterističan klinasti profil. Gornja vilica štrči više od donje u većoj meri nego kod atlantskog bakalara.[4] Na bradi je prilično mala mrena.[5] Postoje tri leđna peraja, pri čemu je prvo trouglastog oblika[6] i ova leđna peraja imaju 14 do 17 zraka peraja u prvom, 20 do 24 u drugom i 19 do 22 u trećem. Postoje i dva analna peraja i u njima ima 21 do 25 zraka peraja u prvom i 20 do 24 zraka u drugom.[4] Analno i leđno peraje su odvojeni jedno od drugog.[7] Karlična peraja su mala sa izduženim prvim zrakom peraja.[8]

Boja gornje strane tela vahje varira od tamno sivo braon do skoro crne, dok je donji deo tela mutno srebrnasto beo. Ima karakterističnu crnu bočnu liniju u kontrastu sa beličastom bojom pozadine i koja se blago zavija preko prsnih peraja. Takođe ima karakterističnu ovalnu crnu mrlju ili „otisak palca“, koji se ponekad naziva „đavolji otisak palca“,[9] koji se nalazi između bočne linije i prsnog peraja,[10] što dovodi do naziva roda Melanogrammus koji potiče od grčkog „melanos” što znači „crno” i „gramma” što znači pismo ili signal.[5] Leđno, prsno i repno peraje su tamno sive boje, dok su analne peraje blede, koje odgovaraju boji srebrnastih strana, sa crnim mrljama u osnovi. Karlične peraje su bele sa promenljivom količinom crnih tačaka. Povremeno postoje zabeležene varijante različitih boja koje mogu biti sa prugama, zlatne na leđima ili bez tamnih mrlja na ramenu.[4]

Najduža zabeležena vahnja bila je duga 94 centimetres (37 inches) i težila je 11 kilograms (24 pounds). Međutim, vahnja je retko dugačka preko 80 cm (31 1⁄2 in), a velika većina vahnji ulovljenih u Ujedinjenom Kraljevstvu meri između 30 i 70 cm (12 i 27 1⁄2 in).[10] U vodama istočne Kanade vahnja ima veličinu od 38 do 69 cm (15 do 27 in) u dužinu i 0,9 do 1,8 kg u težini.[9]

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Vrsta je prisutna u Belgiji, Grenlandu, Danskoj, Irskoj, Islandu, Kanadi, Letoniji, Litvaniji, Norveškoj, Poljskoj, Rusiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj, Holandiji, Švedskoj i Španiji. [1]

FAO ribarska područja (engl. FAO marine fishing areas) na kojima je ova vrsta prisutna su u severozapadnom Atlantiku i severoistočnom Atlantiku.[1]

Stanište i biologija[uredi | uredi izvor]

Peraje, mrena i bočna linija na vahnji. Vahnja ima tri leđna i dva analna peraja.

Vahnja je pridnena vrsta koja se javlja na dubinama od 10—450 m (33—1.476 ft; 5,5—246,1 fathoms), mada se najčešće beleži na 80—200 m (260—660 ft; 44—109 fathoms). Nalazi se na podlogama od kamena, peska, šljunka ili školjki i preferira temperature između 4—10 °C (39—50 °F). U blizini Islanda i u Barencovom moru, vahnja je podvrgnuta velikim migracijama, ali u severozapadnom Atlantiku njeno kretanje je ograničenije, sastoji se od kretanja ka i iz područja njihovog mresta. Polnu zrelost dostižu sa 4 godine kod mužjaka i 5 godina kod ženki, osim populacije u Severnom moru koja sazreva sa 2 godine kod mužjaka i 3 godine kod ženki. Ukupan odnos polova je otprilike 1:1, ali u plićim predelima preovlađuju ženke, dok mužjaci preferiraju vode dalje od obale.[7]

Plodnost ženki varira u zavisnosti od veličine: riba dužine 25 cm (10 in) nosi 55.000 jaja, dok riba dužine 91 cm (36 in) ima 1.841.000 jaja. Mrest se odvija na dubinama od oko 50—150 m (160—490 ft; 27—82 fathoms)). U severozapadnom Atlantiku mrest traje od januara do jula, iako se ne odvija istovremeno u svim područjima, a u severoistočnom Atlantiku sezona mresta traje od februara do juna, a vrhunac je u martu i aprilu.[7] Jaja su pelagična sa prečnikom od 1,2—1,7 mm (0,047—0,067 in) i potrebno im je jednu do tri nedelje da se izlegu. Posle metamorfoze, bivše larve ribe ostaju pelagične sve dok ne dostignu dužinu od oko 7 cm (3 in), kada se smesti u pridneno stanište.[11] Njihova stopa rasta pokazuje značajne regionalne varijacije i ribe u uzrastu od godinu dana mogu da budu od 17—19 cm (6,7—7,5 in), u dobu od 2 godine 25—36 cm (9,8—14,2 in), do 75—82 cm (30—32 in) sa 13 godina. Njihov životni vek je oko 14 godina.[7] Najvažnija mrestilišta su u vodama kod centralne obale Norveške, na jugozapadu Islanda i iznad obale Žorž.[11][12] Ribe koje se mreste u priobalnim vodama su obično manje i mlađe ribe od onih koje se nalaze u udaljenijim područjima. Mlađe ribe imaju sezonu mrešćenja koje je manje od polovine one kod veće i starije ribe u moru. Kada se izlegu, čini se da larve ne putuju daleko od svog mrestilišta, međutim neke larve koje se mreste sa zapadne obale Škotske se transportuju u Severno more kroz procep Far Ajl-Šetland ili severoistočno od Šetlanda.[13]

U svojim larvalnim fazama, vahnja se uglavnom hrani nezrelim stadijumima kopepoda i pelagične post-larve do 3—10 cm (1—4 in) dužine hrane se krila, ličinkama, larvama dekapoda, kopepoda i male ribe. Jednom kada dođu u pridneni, post-larvalni stadijum, bentoski beskičmenjaci postaju sve važniji iako se i dalje hrane pelagijskim organizmima kao što je kril, međutim bentoski beskičmenjaci čine sve veći deo njihove ishrane kako rastu. Odrasle jedinke hvataju ribe kao što su peščane jegulje, Trisopterus esmarkii, Hippoglossoides platessoides, gobi, evropska papalina i atlantska haringa, kao i kapelin, srebrni oslić, američke jegulje i argentini.[5] Kada se većem broju riba uzetih u isto vreme uzorkuje sadržaj stomaka, većina želudaca sadrži sličan plen, to sugeriše da se vahnje hrane u jatima.[11] Školjke, morski ježevi, krhke zvezde i crvi su takođe važan plen,[10] posebno zimi.[13] Mlada vahnja je važan plen za veće pridnene ribe, uključujući druge gadoide, dok foke love veću ribu.[11]

Zabeležene stope rasta vahnje pretrpele su značajne promene u periodu od 30 do 40 godina do 2011. godine.[11] Rast je bio brži poslednjih godina, i vahnje su dostizale veličinu odraslih jedinki mnogo ranije nego što je zabeleženo pre 30-40 godina. Međutim, nije poznat stepen u kome ove veće, mlađe ribe doprinose reproduktivnom uspehu populacije. Stope rasta vahnje su, međutim, usporene poslednjih godina. Postoje neki dokazi koji ukazuju da ove sporije stope rasta mogu biti rezultat izuzetno velike godišnje klase u 2003. godini.[12] Populacija vahnje povremeno ima veću produktivnost od normalne; na primer 1962. i 1967. i u manjoj meri 1974. i 1999. Ovo rezultira južnijom distribucijom ribe i ima snažan uticaj na biomasu mrestnog fonda, ali zbog visokog mortaliteta od ribolova, ova oživljavanja nemaju trajniji efekat na populaciju. Generalno, bilo je natprosečno angažovanje od 1960-ih do ranih 1980-ih, slično regrutovanju atlantskog bakalara i merlanga, ovo je nazvano gadoidnim ispadom.[11]

Ugroženost[uredi | uredi izvor]

Ova vrsta se smatra ranjivom u pogledu ugroženosti vrste od izumiranja.[1]

Paraziti[uredi | uredi izvor]

Bakalar i srodne vrste su zaražene parazitima. Na primer, bakalarski crv, Lernaeocera branchialis, počinje život kao kopepod, mala larva rakova koja slobodno pliva. Prvi domaćin koji koristi bakalarski crv je ravna riba ili lampsaker, za koje se pričvršćuju hvataljkama na prednjem delu tela. Oni prodiru u domaćina tankim filamentom kojim sišu njegovu krv. Nahranjeni bakalarski crvi se zatim pare na lampsakeru.[14][15]

Taksonomija i etimologija[uredi | uredi izvor]

Vahnju je prvi put formalno opisao kao Gadus aeglefinus 1758. godine Karl fon Line u 10. izdanju prve knjige njegove Systema naturae sa tipskim lokalitetom datim kao „Evropska mora“. Godine 1862, Teodor Nikolas Gil stvorio je rod Melanogrammus sa M. aeglefinus kao jedinom vrstom. Generičko ime Melanogrammus znači „crna linija”, referenca je na crnu bočnu liniju ove vrste. Specifično ime je latinizacija narodnih naziva „Egrefin“ i „Eglefin“, koji su korišteni u Francuskoj i Engleskoj.[16]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Sobel, J. (1996). „Melanogrammus aeglefinus”. The IUCN Red List of Threatened Species. 1996: e.T13045A3406968. doi:10.2305/IUCN.UK.1996.RLTS.T13045A3406968.en. 
  2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 24. ISBN 86-331-2112-3. 
  3. ^ Barnes, M.K.S. (2008). Tyler-Walters H.; Hiscock K., ur. „Melanogrammus aeglefinus Haddock”. Marine Life Information Network: Biology and Sensitivity Key Information Reviews. Marine Biological Association of the United Kingdom. Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  4. ^ a b v Bigelow, Henry B.; Schroeder, William C. (1953). „Haddock Melanogrammus aeglefinus”. Fishes of the Gulf of Maine. United States Fish and Wildlife Service. Pristupljeno 14. 4. 2018. 
  5. ^ a b v Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2018). Melanogrammus aeglefinus” na FishBase-u. [verzija na datum: February 2018]
  6. ^ „Haddock”. British Sea Fishing. 20. 8. 2012. Pristupljeno 7. 1. 2019. 
  7. ^ a b v g Cohen, Daniel M.; Tadashi Inada; Tomio Iwamoto; Nadia Scialabba, ur. (1990). VOL. 10 Gadiform Fishes of the World (Order Gadiformes) An Annotated and Illustrated Catalogue of Cods, Hakes, Grenadiers and other Gadiform Fishes Known to Date (PDF). Food and Agriculture Organization of the United Nations. str. 54—55. ISBN 978-92-5-102890-2. Pristupljeno 2. 4. 2018. 
  8. ^ Alwyne Wheeler (1992). The Pocket Guide to Salt Water Fishes of Britain and Europe (1997 izd.). Parkgate Books. str. 47. ISBN 978-1855853645. 
  9. ^ a b „Haddock”. Fisheries and Oceans Canada. Pristupljeno 14. 4. 2018. 
  10. ^ a b v Torry Research Station. „The haddock”. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Arhivirano iz originala 26. 12. 2018. g. Pristupljeno 14. 4. 2018. 
  11. ^ a b v g d đ „Haddock” (PDF). ICES Fish Map. International Council for the Exploration of the Sea. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 04. 2018. g. Pristupljeno 14. 4. 2018. 
  12. ^ a b „NEFSC Ref Doc”. NOAA. Pristupljeno 14. 4. 2018. 
  13. ^ a b „Haddock”. Topics Marine & Fisheries. Scottish Government Riaghaltas na h-Alba. Arhivirano iz originala 14. 03. 2020. g. Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  14. ^ Matthews, B. (1998). An Introduction to Parasitology. Cambridge University Press. str. 73—74. ISBN 978-0-521-57691-8. 
  15. ^ Extraordinary Animals: An Encyclopedia of Curious and Unusual AnimalsNeophodna slobodna registracija. Greenwood Press. 2007. ISBN 9780313339226. 
  16. ^ Christopher Scharpf; Lazara, Kenneth J. (19. 4. 2020). „Order GADIFORMES: Families EUCLICHTHYIDAE, MORIDAE, MACRURONIDAE, MERLUCCIIDAE, RANICIPITIDAE, BREGMACEROTIDAE, MURAENOLEPIDIDAE and GADIDAE”. The ETYFish Project Fish Name Etymology Database. Christopher Scharpf and Kenneth J. Lazara. Pristupljeno 6. 6. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikivrste imaju više informacija o članku Vahnja.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вахња&oldid=26835879”