Muhamed Mehmedbašić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Muhamed Mehmedbašić
Muhamed Mehmedbašić u međuratnom periodu.
Datum rođenja(1886-00-00)1886.
Mesto rođenjaStolac
 Austrougarska
Datum smrti29. maj 1943.(1943-05-29) (54/55 god.)
Mesto smrtiSarajevo
 Kraljevina Jugoslavija (dejure)
NDH (defakto)
Uzrok smrtiubijen od strane ustaša
Zanimanjerevolucionar, mladobosanac i učesnik u Vidovdanskom atentatu

Muhamed Mehmedbašić (1886. Stolac — 29. maj 1943, Sarajevo) bio je srpski i jugoslovenski revolucionar. Kao mladobosanac bio je učesnik u atentatu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Za svoje učestvovanje u atentatu, bio je osuđen, a zatim i pomilovan. Preživeo je Prvi svetski rat, a tokom Drugog su ga uhapsile i mučile ustaše. Nakon izlaska iz zatvora, preminuo je 29. maja 1943. godine u Sarajevu, od posledica torture.[1] Sahranjen je u sarajevskoj četvrti Butmir.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Muhamed Mehmedbašić je rođen 1886. godine u muslimanskoj porodici u Stocu, u Hercegovini. Njegov otac je bio siromašan, iako je ranije bio deo osmanskog bosanskog plemstva.[2] Mehmedbašić je radio kao stolar.[3] Tokom putovanja jedne muslimanske omladinske organizacije u Beograd, Mehmedbašić se sprijateljio sa Mustafom Golubićem, još jednim muslimanom, takođe iz Stoca. koji je uticao na njegova revolucionarna osećanja.[2] Mehmedbašić se, kao i Mustafa Golubić, izjašnjavao kao Srbin Musliman.[3]

Dok je radio kao stolar, Mehmedbašić se sprijateljio sa članom Crne ruke Danilom Ilićem, glavnim organizatorom zavere protiv austrougarske vlasti u Bosni i Hercegovini. Pristupio je revolucionarnoj organizaciji Mlada Bosna i postao kolega njenog ideologa Vladimira Gaćinovića,[4] koji je takođe bio član Crne ruke.[5] Pošto je Mehmedbašić imao jak srpski nacionalistički osećaj, a Ilić i Gaćinović u njemu su videli snažan karakter, dobio je delikatne dužnosti. Na Crnu ruku zakleli su ga pokrajinski direktor za Bosnu i Hercegovinu Vladimir Gaćinović i Danilo Ilić.[6] Srbija se borila u Balkanskim ratovima 1912–1913. Osnivač Crne ruke Vojislav Tankosić predvodio je četnički odred, u koji su se dobrovoljno prijavili mnogi revolucionari (uključujući i Golubića).

Mlada Bosna[uredi | uredi izvor]

Pokušaj atentata na Oskara Poćoreka[uredi | uredi izvor]

Krajem 1913. Danilo Ilić je prilikom susreta sa srpskim kapetanom i sabratom u Užicu preporučio prestanak izgradnje revolucionarne organizacije i prelazak na direktnu akciju protiv Austrougarske. Ilić se potom sastao sa načelnikom Vojne obaveštajne službe Srbije pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem „Apisom“, vođom Crne ruke, da bi razgovarali o tome.[7] Apisova desna ruka, srpski major Vojislav Tankosić, sazvao je sastanak o planiranju akcije u Tuluzu, u Francuskoj.[8] Na pravoslavnu Novu godinu, Golubić je pozvao Mehmedbašića, koji je bio u Stocu, da odmah dođe na skup u Tuluz.[9] Tokom ovog sastanka u januaru 1914. razgovaralo se o raznim mogućim austrougarskim ciljevima za atentat, uključujući Franca Ferdinanda. Međutim, odlučeno je samo da se ubije guverner Bosne, Oskar Poćorek.[10] Zaveru za atentat su u Tuluzu organizovali Gaćinović i Golubić.[11] Za zadatak je izabran Mehmedbašić.[11] Otišao je iz Stoca sa 300 kruna pozajmljenih za finansiranje.[11] Mehmedbašić je (prema njegovim rečima) bio „željan da izvrši teroristički čin kako bi oživeo revolucionarni duh Bosne“.[10] Dobio je švedski nož sa otrovom.[12]

Mehmedbašić je u Dubrovnik stigao parobrodom, a zatim je otputovao vozom.[12] Na Humskoj železničkoj stanici, na putu za Sarajevo, žandarmi su pretresli voz; plašeći se da su ga otkrili, bacio je nož kroz prozor. Planirano je da Poćorek bude ubijen krajem marta 1914. godine, kada je u Sarajevu trebalo da bude ustoličen novi muftija Čaušević.[13] Međutim, čuvši da će austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand na Vidovdan doći u Sarajevo, Crna ruka se predomislila.[traži se izvor] Nadvojvodina poseta na Vidovdan (28. jun), srpski državni praznik, doživljena je kao uvreda.[14] Ilić je pozvao Mehmedbašića i obavestio ga 26. marta da je sada plan da se ubije nadvojvoda Franc Ferdinand, po Apisovom nalogu,[15] a Mehmedbašić treba da bude spreman za novu operaciju.[16] Mehmedbašić je tokom razgovora o atentatu rekao da će se "pola Bosne i Hercegovine uključiti u zaveru, a druga polovina će odobravati sve što radimo".[17]

Atentat na Franca Ferdinanda[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Sarajevski atentat

Apis i kolege zaverenici Milan Ciganović i major Tankosić angažovali su trojicu mladića, Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića i Trifka Grabeža da izvrše atentat.[18] Gavrilo Princip je u Sarajevu ostao sa Danilom Ilićem, koji je kao rezervni tim angažovao još trojicu, Vasu Čubrilovića, Cvjetka Popovića i Mehmedbašića.[19] Dana 28. juna, u nedelju, povorka je odvela kraljevsku stranku u Gradsku kuću na zvanični prijem.[19] Grupa od šest atentatora bila je pozicionirana duž rute, Apel keja.[19]

Prva prilika ukazala se Mehmedbašiću, koji je stajao pored Austrougarske banke, ali je izgubio živce (kasnije je tvrdio da je u blizini stajao policajac i da bi intervenisao da mu je uzeo granatu) i gledao kako kolona prolazi.[20] Isto tako, drugi, Čubrilović, nije postupio. Sledeći, Čabrinović, bacio je svoju bombu koja se odbila od kraljevskog automobila i eksplodirala ispod sledećeg automobila, ranivši dvojicu u autu i ​​dvadeset u gomili, a zatim nije uspeo u samoubistvu jer mu cijanid nije delovao i bio je uhapšen.[20] Pošto je kolona krenula pogrešnim putem do bolnice, našla se ispred kafića u kojem je bio Princip; ispalio je smrtonosne hice na kraljevski par, a zatim okrenuo pištolj na sebe, međutim, dvojica prolaznika su ga zaustavila i on je uhapšen.[20]

Čabrinović i Princip su se pod torturom odrekli imena svojih kolega zaverenika.[20] Mehmedbašić je uspeo da pobegne (u civilu i fesu[21]) u Crnu Goru i stigao 4. jula,[22] ali su Danilo Ilić, Veljko Čubrilović, Vaso Čubrilović, Cvjetko Popović i Miško Jovanović uhapšeni i optuženi za izdaju i ubistvo. Saznavši da se Mehmedbašić nalazi u Nikšiću, austrougarske vlasti su pozvale crnogorske vlasti da ga uhapse i predaju njima.[23] Jovan Plamenac je rekao da je crnogorska vlada dala stroga naređenja za hvatanje Mehmedbašića, ali je austrougarsku diplomatiju obavestila da crnogorska vlada nema nameru da ga preda ako ga zarobe, već da će mu suditi crnogorski sud.[24] Mehmedbašića su 12. jula uhapsile crnogorske vlasti. Međutim, prije nego što je izručen, dva dana kasnije pobjegao je iz nikšićkog zatvora.[25] Tvrdilo se da ga je crnogorska vlast sakrila i poslala preko planine Čakor u Srbiju.[11] Austrougarske vlasti su osumnjičile crnogorski dosluh u njegovom bekstvu i uhapsile žandarme koji su čuvali Mehmedbašića.[26] Tokom zatočeništva Mehmedbašić je priznao svoje saučesništvo u atentatu.[27]

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Muhamed Mehmedbašić u zatvoru u Solunu tokom srpskog vojnog suđenja 1917.

U Srbiji se Mehmedbašić susreo sa Mustafom Golubićem, sa kojim se pridružio četničkom odredu Vojislava Tankosića koji je ratovao u Prvom svetskom ratu.[11] Obučavao je bosanske dobrovoljce.[28] Mehmedbašić se sastajao sa Apisom u više navrata.[29]

Mehmedbašić je optužen da je učestvovao u navodnoj zaveri za ubistvo srpskog regenta Aleksandra 1916. godine. Regent Aleksandar i njemu lojalni oficiri su neko vreme planirali da se otarase vojne klike na čelu sa Apisom koja je predstavljala političku pretnju Aleksandrovoj moći.[30] Austrougarski zahtev za mir dao je dodatni podsticaj ovom planu. Dana 15. marta 1917. Apis i njemu lojalni oficiri bili su optuženi, po raznim lažnim optužbama od strane srpskog vojnog suda na Solunskom frontu pod francuskom kontrolom (poznat kao Solunski proces). 23. maja Apis i osam njegovih saradnika osuđeni su na smrt; dvojica (jedan Mehmedbašić) osuđeni su na 15 godina zatvora. Optužbe su na kraju smanjene, ostavljajući na snazi tri smrtne kazne.[31] Među suđenim, svoje uloge u Sarajevu priznali su Apis, Ljubomir Vulović, Rade Malobabić i Mehmedbašić.[32]

Tokom suđenja Mehmedbašić je rekao: "u Srbiji sam svojim očima video Pijemont srpstva, ništa drugo nisam mogao da vidim...“ i da mu je idol „narodni guslar (pesnik) koji peva srpske pesme." Kasnije se pokazalo da je Mehmedbašić zapravo dokazao da je suđenje netačno. Vrhovni sud Srbije je ponovo sudio i svi optuženi su oslobođeni (rehabilitirani) 1953. godine.[33]

Preživeo je rat i dolazak srpske vojske u Bosnu i Hercegovinu, kog je nazvao „najsrećnijim danom u svom životu“. Mehmedbašić je smenjen i pušten 1919. godine.[32]

Međuratni period i smrt[uredi | uredi izvor]

Ulica Muhameda Mehmedbašića u Banjoj Luci.

Posle Prvog svetskog rata Mehmedbašić se vraća u Sarajevo i 1919. godine je pomilovan.

Godine 1943. u Sarajevu Mehmedbašića hapse ustaše, a u zatvoru proživljava strašne torture. Nakon izlaska iz zatvora, preminuo je 29. maja 1943. godine u Sarajevu, od posledica ovih tortura.[1] Sahranjen je u sarajevskoj četvrti Butmir, na periferiji grada.[34]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Kolaković 1962, str. 91
  2. ^ a b Slijepčević, Pero (1929). Napor Bosne i Hercegovine za oslobođenje i ujedinjenje (na jeziku: srpski). Izd. Obl. odbora nar. odbrane. str. 209. 
  3. ^ a b Spomenica Bratstva: 1954-1974 (na jeziku: srpski). Bratstvo. 1974. 
  4. ^ Spomenica Bratstva: 1954-1974 (na jeziku: srpski). Bratstvo. 1974. str. 381. 
  5. ^ Glenny, Misha (2012-09-05). The Balkans: Nationalism, War, and the Great Powers, 1804-2012: New and Updated (na jeziku: engleski). House of Anansi. str. 244. ISBN 978-1-77089-274-3. 
  6. ^ Albertini, Luigi (1953). Origins of the War of 1914. Vol. II. Oxford: Oxford University Press. OCLC 168712. str. 78.
  7. ^ Albertini, Luigi (1953). Origins of the War of 1914. Vol. II. Oxford: Oxford University Press. OCLC 168712
  8. ^ Albertini 1953, str. 76–77
  9. ^ Slijepčević 1929, str. 209. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSlijepčević1929 (help)
  10. ^ a b Albertini 1953, str. 78.
  11. ^ a b v g d Konjhodžić 1974, str. 382.
  12. ^ a b Beatović & Milanović 1989, str. 129.
  13. ^ Kruševac 1960, str. 378.
  14. ^ Donnelley 2012, str. 32.
  15. ^ Dedijer 1966, str. 398.
  16. ^ Albertini 1953, str. 78–79.
  17. ^ Ljubibratić 1959, str. 197.
  18. ^ Donnelley 2012, str. 32–33.
  19. ^ a b v Kantowicz 1999, str. 97. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFKantowicz1999 (help)
  20. ^ a b v g Donnelley 2012, str. 33.
  21. ^ Slijepčević 1929, str. 217. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSlijepčević1929 (help)
  22. ^ Rakočević 1997, str. 28.
  23. ^ Rakočević 1997, str. 28–29.
  24. ^ Rakočević 1997, str. 29.
  25. ^ Treadway 1983, str. 185–186 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFTreadway1983 (help)
  26. ^ Treadway, John D. (1983). The Falcon and the Eagle: Montenegro and Austria-Hungary, 1908-1914. Purdue University Press. str. 185—186. ISBN 1-55753-146-3. 
  27. ^ Treadway, John D. (1983). The Falcon and the Eagle: Montenegro and Austria-Hungary, 1908-1914. Purdue University Press. str. 185—186. ISBN 1-55753-146-3. 
  28. ^ Apis 1918, str. 190.
  29. ^ Apis 1918, str. 190, 226.
  30. ^ MacKenzie 1995, str. 56–64.
  31. ^ MacKenzie 1995, str. 344–347.
  32. ^ a b MacKenzie 1995, str. 329, 344–347.
  33. ^ MacKenzie 1995, str. 2.
  34. ^ Mušeta-Aščerić, Vesna (1989). Spomenici revolucije grada Sarajeva. Sarajevo: Gradski zavod za zaštitu i korišćenje kulturno-istorijskog i prirodnog nasljeđa Sarajevo. str. 94

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мухамед_Мехмедбашић&oldid=27554857”