Prirodno pravo

Prirodno pravo (lat. ius naturale) je skup nepromenljivih, objektivnih i večnih pravila ljudskog ponašanja koja su u tom smislu slična prirodnim zakonima. Različito se sagledavalo njegovo poreklo: neki od mislilaca su verovali da ono proističe iz božanskog proviđenja (npr. Toma Akvinski), drugi da ono izvire iz same prirode (Džon Lok, Žan Žak Ruso), a racionalizam je razvio uverenje da ono proizilazi iz ljudskog razuma. Teoretičari prirodnopravne teorije navode da svaki čovek može, koristeći samo svoj, prirodom dat, razum, spoznati njegova pravila. Rimsko pravo je za njih predstavljalo ratio scripta-pisani razum, pravni sistem u kome su u velikoj meri sadržana večno važeća načela. Prirodno je pravo iznad postojećeg, pozitivnog prava i njegov izvor su čovekova priroda i priroda svemira (natura), a može ga otkriti samo ljudski razum. Jusnaturalizam polazi od uverenja da, kao što je slučaj u prirodi gde važe određene zakonitosti (koje su naročito intenzivno otkrivane tokom 16. veka) određenim zakonitostima podležu i pojedinac i društvo. Takvi prirodni zakoni, prirodno pravo po kojima se upravlja društvo, postoje nezavisno od naše volje i svesti. Zadatak naučnika je da otkriju najvažnije principe tog idealnog, prirodnog prava. To se postiže ispitivanjem većeg broja pravnih sistema.

Klasična teorija prirodnog prava

Ideja prirodnog prava utkana je u same osnove naše civilizacije, ona je trajna crta evropske pravne kulture. Štaviše, cela istorija pravne filozofije do početka 19. veka bila je istorija rešavanja samo jednog jedinog pitanja- pitanja izvora i sadržine prirodnog prava. Ta istorija nije ni pravolinijska ni jednolinijska. Ona se u različitim vremenima ispoljavala na različite načine, to jest kroz različite prirodnopravne teorije. Ipak, postoji jedno jezgro zajedničko svim teorijama koje su zastupale ideju o postojanju prirodnog prava. Ono se prepoznaje već u samom terminu prirodno, koji oslikava osnovnu ideju te teorije- a to je težnja da se otkriju nepromenljivi, objektivni i trajni principi ili pravila ljudskog ponašanja, pravila koja su nezavisna od ljudskog izbora, volje i svesti baš kao što su i prirodni zakoni (recimo, prirodni zakon gravitacije). Upravo je to svojstvo nepromenljivosti i trajnosti prirodnih zakona utkano u samu suštinu ideje prirodnog prava, jer je metafora sa prirodom pogodna da se izraze konačnost i neizbežnost kao navodna svojstva prirodnog prava. Ili, kako je to Monteskje formulisao, sve stvari u prirodi, žive i nežive, imaju svoje zakone po kojima se ponašaju. Ipak, za razliku od nebeskih tela i životinja koje „slede“ prirodne zakone, čovek zakone prirode koji se odnose na njega može da prekrši, on ih ne sledi uvek već se prepušta grehu. I stoga njemu treba učiniti samoočiglednim te zakone (to jest prirodno pravo). Prema tome, dve osnovne teze svih prirodnopravnih teorija su:

1. Osim pozitivnog, ljudskom voljom stvorenog i prolaznog prava, postoji jedan poredak pravnih normi čija se osnova nalazi u nepromenljivoj i večitoj prirodi.
2. Taj poredak jeste viši, on više vredi, bolji je u vrednosnom smislu od pozitivnog prava;

Jusnaturalizam u antičkoj Grčkoj

Ideja prirodnog prava pojavljuje se još u antičko doba. Prvi pomen ideje da pored ljudskog, pozitivnog, postoji i neko drugo, više, prirodno pravo pripisuje se učenju sofista, koji su bili uticajni od 450. do 375. godine pre nove ere. Oni pojmu nomos (poredak koji je Zevs uspostavio) suprotstavljaju physis (antropološko značenje trajno vrednog u promenljivim ljudskim stvarima). Napravljena je razlika između onoga što je pravedno po prirodi physei dikaion i onoga što je pravedno po zakonu koji je čovek doneo nomoi dikaion. Nadaleko je poznat citat koji Platon stavlja u usta sofisti Hipiji iz Elide, koji se obraća jednom skupu Atinjana sledećim rečima:

„ O ljudi prisutni. Ja sve nas smatram saplemenicima, srodnicima i sugrađanima po prirodi, ali ne i po ljudskom zakonu. Jer jednako je s jednakim po prirodi srodno. Zakon je, međutim, tiranin ljudi i često vrši nasilja protivna prirodi. ” — Hipija iz Elide

. Dve su važne i dalekosežne ideje prepoznatljive u ovom obraćanju. Prva je da postoji jedno prirodno pravo univerzalne sadržine i važenja i prema Hipijinom mišljenju, osnovno načelo takvog prava je da su svi ljudi jednaki. Druga ideja je da važenje tog prava nije uslovljeno ljudskim, pozitivnim zakonom- štaviše, ljudski zakoni su često u suprotnosti sa prirodnim, često su „tirani“ nad prirodnim pravom. Dobro je poznato da je reč „tiranija“ za antičke Grke imala izrazito negativno značenje jer je bila najomrznutiji i najgori oblik političkog poretka, pa nema sumnje kojem od ove dve vrste prava Hipija daje prednost i smatra ga vrednijim – to je prirodno, a ne pozitivno pravo. 

Iako Platon nije imao eksplicitnu teoriju o prirodnom pravu, njegov koncept prirode, prema Džonu Vajldu, sadrži neke elemente koji se nalaze u mnogim teorijama prirodnog prava. Prema Platonu, mi živimo u uređenom svemiru. Baza ovog uređenog svemira su forme, najosnovnija među njima je teorija o dobru, koju Platon opisuje kao „najsvetliji region postojanja“. Teorija o dobru je osnova svega, i kada je čovek razume, želi da se ponaša mudro. U Simpozijumu, Platon opisuje kako mu je iskustvo iz Lepote od Sokrata omogućilo da se otrgne iskušenjima bogatstva i polnog opštenja. U Republici, idealna zajednica je „grad koji je osnovan u skladu sa prirodom“.

Platon i Aristotel pričali su o postojanju prirodne pravde ili prirodnog prava. Za Aristotela se kaže da je otac prirodnog prava. Aristotelova povezanost sa prirodnim pravom može da bude zbog interpretacije Tome Akvinskog, njegovih dela, ali da li je Akvinski lepo razumeo Aristotela, nije jasno. Neki smatraju  da Akvinski meša pojmove prirodno pravo i prirodna prava. Aristotel navodi da je prirodna pravda samo vrsta političke pravde. Najbolji dokaz da je Aristotel mislio da prirodno pravo postoji dolazi iz retorike, gde je Aristotel rekao da, pored  „pojedinih“ zakona koje su ljudi postavili za sebe, postoje i „zajednički“ zakoni. Citira Sofoklea i Empedoklea:

„ Univerzalno pravo je prirodno pravo. Stvarno postoji prirodna pravda i nepravda koja vezuje sve ljude, čak i one koji nemaju povezanost. ”

Razvoj tradicije prirodne pravde u jednu od teorija prirodnog prava obično se pripisuje Stoicima. Postanak prirodnog prava kao univerzalnog sistema dogodio se u isto vreme kada i postanak velikih carstava i kraljevstva u Grčkoj. „Viši“ zakon, koji je Aristotel predlagao nedvosmisleno, mogao je da se shvati kao prirodni, ali je zato u stoičkom pravu bilo nebitno da li je zakon prirodan ili „viši“. Oni su verovali da postoji način na koji je svemir dizajniran, i da nam prirodno pravo pomaže da se uskladimo sa njim. Stoici su smatrali da je Bog svugde i u svakome. Prema ovom mišljenju, u ljudima je „Božanska iskra“ koja im pomaže da žive u skladu sa prirodom.

Jusnaturalizam u starom Rimu i srednjem veku

Najznačajniji nastavljači i čuvari antičke tradicije prirodnog prava u srednjem veku bili su brojni katolički teolozi. Ideja prirodnog prava zauzimala je važno mesto u njihovom pogledu na svet, što pokazuje i citat iz uvodnog dela najstarije zbirke crkvenog prava Corpus Iuris Canonici, dela koji se naziva Decretum Gratiani, u kojem stoji:

„ Čovečanstvom vladaju dva zakona: Prirodni zakon i Običaj. Prirodni zakon se nalazi u Bibliji i Jevanđelju. ”

Međutim, kako se i iz ovog citata vidi, prirodno pravo i u njihovoj interpretaciji neizbežno će se povezati sa hrišćanskim Bogom, i to shvaćeno ili kao tvorevina njegove volje ili kao tvorevina njegovog uma. Sofistička učenja su direktno uticala na Cicerona, a kasnije Ciceronovo razvijanje ideje je uticalo na Tomu Akvinskog, srednjovekovnog filozofa i teologa. Kod ovih autora sreće se protoracionalističko gledište koje će dobiti svoj puni zamah u novom veku, kada je filozofija htela da „raskrsti“ sa teologijom.

Ciceron je napisao u De Legibus da su pravda i pravo nastali iz prirode, onoga što ljudski mozak može da razume, funkcionisanja društva i onoga što služi da ujedini čovečanstvo. Za Cicerona, prirodno pravo nas obavezuje da doprinosimo generalnoj dobrobiti društva. Svrha pozitivnog prava je da doprinese „sigurnosti građana, očuvanju država, očuvanju mira i sreće u ljudskom životu.“ Po ovom pogledu, „uvrnuti i nepravedni  statuti“ su „sve, samo ne zakoni“, zato što „u samoj definiciji prava postoji ideja i princip biranja šta je pravedno i tačno”. Pravo, po Ciceronu, „treba da okaja grehe i podstakne vrline“. Ciceron je mislio da „vrline koje uzgajamo podstiču našu sreću i da je najbolji način da ih proširimo tako što ćemo da živimo u savršenoj zajednici sa drugim ljudima koja je utemeljena na pomaganju“. Ciceron želi da naglasi da ne može sve što se naziva zakonom zapravo biti tretirano kao pravo, već samo ono što bi bilo istinski zakon- uman propis, u saglasnosti sa prirodom (pritom se ne misli na fizičku prirodu već na razumnu prirodu).

„ „Istinski zakon je ispravni um u saglasnosti s prirodom; on je univerzalan, večan i nepromenljiv; svojim naredbama nas obavezuje, a zabranama nas odvraća od nedela... Greh je i pokušaj da se menja ovaj zakon, ne sme se opozvati neki njegov deo, a nemoguće ga je potpuno ukinuti. Senat ili narod nas ne mogu osloboditi obaveza koje on nalaže i ne treba da tražimo izvan sebe izlagača ili tumača tog zakona. I ne mogu postojati različiti zakoni u Rimu i u Atini ili različiti zakoni u sadašnjosti i budućnosti, već će jedan večan i nepromenljiv zakon važiti za sva vremena... Svako ko mu se ne pokorava taj beži od samoga sebe i poriče svoju ljudsku prirodu i samo zbog toga trpeće najgore kazne, čak i ako izbegne ono što se uobičajeno smatra kažnjavanjem.“ ” — Ciceron

Toma Akvinski ne poriče da postoje neke institucije države koje vlastitom voljom nešto nameću narodu, ali ta volja ne može nadomestiti ono što proističe iz razuma; to što proističe iz razuma je objektivno, ono ne može da se promeni čovekovom voljom i to pravilo razuma postoji tek tako nezavisno od cilja kojem služi, a cilj je ostvarenje opšteg dobra.

„ Pravo je „pravilo razuma koje u cilju ostvarenja opšteg dobra nameće onaj kome pripada briga za zajednicu i koje je na zadovoljavajući način objavljeno narodu.“ ” — Toma Akvinski

Prirodnopravna škola

Duhovne snage koje je oslobodila renesansa donele su početkom 17. veka naučnu revoluciju i novu epohu evropske kulture. Kopernikov heliocentrični sistem i otkrića Keplera i Galileja pokazali su vrednost matematičkih metoda za objašnjenje rezultata posmatranja, a nedugo zatim su Dekart i Njutn dedukciju i geometriju pretvorili u opšti kriterijum „naučnosti“ intelektualnog rada. Dva veka racionalizma obeležena su trijumfom astronomije i fizike, zbog čega su mislioci u drugim oblastima, s manje ili više uspeha, nastojali da ostvare rezultate primenom slične metodologije. Iako škola prirodnog prava nalazi svoje izvorište još u antičkoj filozofiji, procvetala je tek u 17. i 18. veku. Ova škola zasniva svoje učenje na ideji da pored pozitivnog prava (koje važi u svakoj pojedinoj državi i koje je istorijski uslovljeno konkretnim okolnostima) postoji i prirodno pravo koje je univerzalno i važi za sve narode i sva vremena. Među najznačajnije predstavnike ovakvog shvatanja se ubraja holandski pravnik, diplomata i filozof Hugo Grocijus. Grocijus je, pod utiskom prvih godina Tridesetogodišnjeg rata, napisao knjigu, u kojoj je primenio novi metod (mos geometricus) i oživeo pojam „prirodnog prava“, dajući mu značenje koje nije imao u antici i srednjem veku. Njegovo delo „O pravu rata i mira“ (De iure belli ac pacis) iz 1625. godine postavilo je temelje ove škole i međunarodnog prava, za koje Grocijus veruje da se može zasnovati samo na višem načelu, koje je iznad država i njihovih zakona.

Škola prirodnog prava je izražavala liberalne težnje građanske klase i njeno suprotstavljanje apsolutnoj monarhiji i staleški društvenom uređenju, koji su bili poslednje pribežište feudalizma. Značajnu ulogu u prirodnopravnom učenju ima ideja o društvenom ugovoru – sporazumu kojim ljudi, dotada u prirodnom (tj. predržavnom i prenormativnom) stanju, stvaraju državu i pristaju na izvesno ograničenje slobode pod uslovom da im država garantuje one slobode koje su zadržali i obezbedi zaštitu prava (Žan Žak Ruso, a na drugi način Tomas Hobs). Umesto ranije organske predstave o društvu, u kojem je pojedinac podređen zajednici, sada se razlikuju „država“ i „građansko društvo“, kao mehanički skup pojedinaca. Na toj osnovi stvara se pojam ljudskih prava, a subjektivno pravo postaje jedan od osnovnih pojmova pravne teorije.

Po mišljenju većine pripadnika ove škole, prirodno pravo je skup normi koje su saznate razumom kao saglasne ljudskoj prirodi: iz najopštijih umnih načela se izvode rešenja za konkretnije situacije. Kao i geometrijski aksiomi, prirodno pravo važi uvek i svuda. Na osnovu njega se procenjuje legitimnost pozitivnog prava: ono mora da bude dovedeno u saglasnost s prirodnim pravom voljom zakonodavaca, po pravilu kodifikacijom, koja stvara neprotivurečan i hijerarhijski uređen pravni sistem. Ako zakonodavac odbija da izvrši ovo usklađivanje, mnogi zastupnici škole su smatrali da podanici imaju prirodno pravo na revoluciju, koja će stvoriti uslove za ostvarenje umnih načela. Kada postojeće, pozitivno pravo nije u skladu sa prirodnim, prirodno je pravo na pobunu i nasilno usklađivanje ova dva sistema. Na taj način određen broj pripadnika ove škole dolazi do ideje o dozvoljenosti nasilne promene postojećeg, feudalnog poretka zbog čega će se škola prirodnog prava često kvalifikovati kao revolucionarna. Ova škola smatrala je legitimnim da se pozitivno i prirodno pravo dovedu u sklad, kada je to neophodno i silom, prevratom. Ideje ove škole su ugrađene u dokumente američke i francuske revolucije, a i danas su aktuelne kao racionalno utemeljenje demokratije, pravne države i ljudskih prava. Ona je dala veliki doprinos pravnoj teoriji i razvila mnoge pojmove građanskog prava. Moderni pojam kodifikacije je njeno delo, a neposredno ostvarenje te zamisli bili su francuski Građanski zakonik (Code civil ili Napoleonov kodeks, 1804) i austrijski Opšti građanski zakonik (Allgemeines burgerliches Gesetzbuch, 1811). Njeni revolucionarni dometi se naročito jasno pokazuju u Francuskoj (odakle, uostalom, potiču mnogi najistaknutiji predstavnici ove škole – Ruso, Monteskje, Boden). Ona je predstavljala temelj i opravdanje Francuske revolucije 1789. godine, a njena osnovna načela su ovekovečena u čuvenoj Deklaraciji o pravima čoveka i građanina iz iste godine. Duh ove škole je bio glavni oslonac i Američke revolucije u borbi za nezavisnost od engleske krune, tako da je Deklaracija nezavisnosti iz 1776. godine, na kojoj se i danas temelji američka državnost, iznedrena iz uticaja koji su francuski pripadnici ovog pravca izvršili na njenog glavnog tvorca- Tomasa Džefersona.

Mada je, kao revolucionarna, odigrala izuzetno važnu ulogu i pokazala u kolikoj meri teorija može da utiče na praksu, ova škola je istovremeno bila i antiistorijska. Ona je u osnovi negirala istorijsko tumačenje prava jer je smatrala da postoji nepromenljivo, večito, prirodno pravo kome je težila. „Univerzalna načela razuma“ su, po definiciji, antiistorijska. Ipak, ova škola je, doduše posredno, doprinela daljem formiranju pravne istorije. Epoha racionalizma je uspostavila naučne kriterijume koji će u narednom periodu imati važnu ulogu u shvatanjima o istorijskim pojavama. Pojam „prirodnog stanja“ čoveka, koje univerzalno prethodi državi, podstaknuo je interesovanje za primitivne zajednice i uzroke nastanka države. U njima su se tražili koreni večitih, opšte važećih pravila, u njima se tragalo za primerima prvih društvenih ugovora koji su, prema mišljenju predstavnika ove škole, predstavljali temelj društvenog uređenja. Postojanje zakona koji upravljaju prirodnim pojavama vodilo je zaključku da ih mora biti i u društvu- ne samo onih „preskriptivnih“, koji propisuju ponašanja, nego i „deskriptivnih“, koji nezavisno od ljudske volje i svesti deluju na oblikovanje društva i njegovih ustanova. Način razmišljanja pravnika bio je izgrađen na rimskom pravu, ono je u Holandiji i Nemačkoj  bilo pozitivno pravo i trebalo je ispitati njegovu saglasnost sa prirodnim pravom. U toj proceni delovi rimskog prava su odbačeni, ali je gotovo celo imovinsko pravo ocenjeno kao „saglasno razumu“: otuda veliki deo rimske zaostavštine u građanskim kodifikacijama. S druge strane, ideja o „društvenom ugovoru“ za neke pripadnike škole nije bila racionalistička fikcija- aksiom ili hipoteza kao osnova dedukcije i „geometrijskog dokaza“- nego realna činjenica iz prošlosti, koju su pokušavali da dokažu istorijskim istraživanjem. Najzad, pojavila se ideja da postoji više mogućih prirodnih prava, zavisno od konkretnih geografskih i društvenih uslova. Zato su neki istaknuti racionalisti posvetili ozbiljnu pažnju i istoriji, posebno pravnoj (Monteskje i Lajbnic).

Prirodnopravne teorije predstavljaju najdugovečniji i najplodniji pokušaj da se daju teorijski opšti odgovori na najdublja pravna pitanja. One i danas nose istorijsku zaslugu jer su prve postavile problem razlikovanja forme, strukture prava, i sadržine, svrhe prava. Pitanje da li  sadržaj prava zavisi isključivo od (samo)volje vlastodršca ili je on objektivno dat, ali i ljudskom razumu dostupan, i danas je aktuelno pitanje. Međutim, jusnaturalizam se oduvek suočavao sa jednom ozbiljnom primedbom: fakti društvenog života su najčešće bili u ozbiljnom raskoraku s njegovim postavkama i idejama. A jusnaturalisti su, što je samo pogoršavalo problem, većinom smatrali da ukoliko fakti protivreče njihovim idejama (tj. „razumu“), utoliko gore po fakte.

Prirodno pravo i prirodna (subjektivna) prava

Nakon što je teorija prirodnog prava doživela svoj vrhunac u katoličkoj sholastici i poprimila moderne racionalističke obrise (premda religiozno „obojene“), ostalo je samo da se u osvit modernog doba prirodno pravo „oslobodi“ primesa teologije i da se do kraja zasnuje na razumu i na prirodi čoveka kao racionalnog bića. Taj raskid je ozvaničen u delu holandskog pravnika Huga Grocijusa O pravu rata i mira, u kojem je on zapisao i sledeće: „Prirodno pravo bi važilo čak iako pretpostavimo... da nema Boga ili da on nema upliva u ljudskim stvarima.“To je značilo raskid veze prava i religije: lična svest i razum postaju konačni sudija u moralnim i pravnim stvarima, a čovek se više ne posmatra kao delić kosmičke celine. Ta teorija je zasnovana na prirodnim zakonima koji su jasni i očigledni i koje ni Bog ne može da izmeni („kao što ne može da učini da 2 plus 2 ne budu 4“, veli Grocijus), a koje čovek otkriva razumom. Takvi su prema Grocijusu, recimo principi Pacta sunt servanda, načelo da se skrivljeno prouzrokovana šteta mora nadoknaditi ili načelo neprikosnovenosti svojine.

Međutim, mnogo važniji preokret od te sekularizacije prirodnog prava desio se u racionanoj teoriji prirodnog prava, time što se promenio akcenat. Taj naglasak se na dva načina razlikuje od onog koji je dominirao u klasičnoj teoriji prirodnog prava. Prvo, idejno polazište teorije više nije celina- kosmos, Bog, Priroda, iz koje se celine onda izvode određena pravila (prirodni zakoni), koja služe ostvarenju svrhe te celine, već je sada polazište individua i njegova lična subjektivna prava. Od Aristotela nadalje, politička i pravna filozofija su čoveka uglavnom posmatrale samo kao biće zajednice (zoon politikon-ζῷον πολιτικόν), a ne ujedno kao i samostalnu individuu. Zbog toga je taj preokret ka individualizmu epohalan i suštinski značajan za razumevanje prirodnih prava. Drugo, naglasak se premešta na dužnosti, sa opštih pravila kodeksa prirodnog prava koja nešto zapovedaju ili koja nešto zabranjuju, na lična, urođena ( dakle, stečena samim rođenjem), subjektivna prava koja svaki pojedinac ima kao ljudsko biće, a ne kao pripadnik ove ili one države, nacije ili klase. Ta prava su univerzalna i neotuđiva, a najvažnija među njima su pravo na život, ličnu sigurnost, na slobodu i svojinu.

Već krajem 18. veka taj preokret od ideje prirodnog prava ka ideji prirodnih subjektivnih prava vidljiv je u radovima najistaknutijih jusnaturalista, koji jasno navode da je pravo značenje izraza ius naturae ovo drugo:

„ Kad god govorimo o prirodnom pravu (ius naturae) ne mislimo na zakon prirode već pre na prava koja pripadaju čoveku po tom zakonu, što je prirodno. ” — Volf

Četiri su polazišta ove teorije prirodnih prava:

1. Postoje prirodna (subjektivna) prava koja se mogu spoznati razumom i racionalno dokazati. Ta prava su večna i univerzalna.
2. Prirodno pravo (objektivno) jeste korpus, zbir pravila koja se mogu utvrditi razumom i kojima se savršeno obezbeđuju sva ta prirodna prava.
3. Politička zajednica (država) postoji samo da bi ljudima zajemčila ostvarivanje tih prirodnih prava.
4. Pozitivno pravo je sredstvo kojim država ispunjava taj svoj zadatak i ono je obavezno samo u meri u kojoj je usaglašeno sa prirodnim pravom, a svaki pojedinac (to jest njegov razum) je sudija u pogledu ove usaglašenosti.

Teorija prirodnih prava (zajedno sa teorijom društvenog ugovora) uticala je više nego bilo koja druga filozofska ili pravna teorija na moderno političko mišljenje. Tako, na primer, u američkoj Deklaraciji nezavisnosti iz 1776. godine stoje i sledeće reči:

„ Mi smatramo očiglednim istinama da su ljudi stvoreni jednaki i da ih je njihov Tvorac  obdario neotuđivim pravima među koje spadaju život, sloboda i traganje za srećom. Da bi osigurali ta prava, ljudi uspostavljaju među sobom vladavine koje svoju pravednu vlast crpe iz pristanka onih kojima se vlada. Pravo je naroda, kada neka forma vladavine postane štetna po te ciljeve, da je izmeni ili ukine i ustanovi novu vladu... ”

Međutim, danas su ta prava postala deo pozitivnog prava kroz praksu normiranja i zaštite ljudskih prava i to kako u međunarodnim konvencijama, tako i u većini ustava savremenih država.

„ Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima... ” — član 1 francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine

Savremena teorija prirodnog prava

Zlatna nit klasične teorije prirodnog prava je sledeća ideja: na jednoj strani postoje norme pozitivnog prava koje su stvorene aktima volje ljudskog bića. Budući da ih stvaraju ljudi, oni ih svojom voljom i menjaju i ukidaju, tako da se one razlikuju od mesta do mesta i od vremena do vremena. S druge strane, postoji jedan viši poredak normi, koji proishodi iz prirode (božanske, ljudske, racionalne itd). Taj viši poredak,  dakle, nije delo čoveka; on je samoočigledan, svevažeći, nepromenljiv i apsolutno pravedan poredak ljudskog ponašanja. Ukoliko norme pozitivnog prava ne odgovaraju apsolutnom kriterijumu pravde koji se nalazi u normama takvog „prirodnog prava“, one se ne smatraju važećim i njima se ne treba pokoravati. Međutim, taj posledlji stav kritičari su oduvek smatrali spornim i suprotstavljenim stvarnosti. Jednostavno, ako jedna norma pozitivnog prava funkcioniše na potpuno isti način kao i ostale pravne norme, ako su njene posledice isto tako vidljive kao i posledice ostalih pravnih normi i najzad, ako je stav izvršne vlasti ili sudova i sudija prema njoj isti kao i prema ostalim normama pravnog sistema, onda je faktički netačno osporiti takvoj normi atribut „pravne“ samo zato što je nepravedna ili nemoralna. Ako bi se tako nešto učinilo, pravo bi se netačno opisalo, a nije jasno kakve koristi teorija prava može da ima od netačnog opisa svog predmeta. Dakle, ideja da pojedini zakon mora „proći“ određeni moralni filter da bi se uopšte mogao računati kao zakon i kao deo prava jednostavno izgleda suprotno predstavi o pravnoj realnosti koju ima većina ljudi.

Zbog toga su savremeni jusnaturalisti sugerisali jedan suptilniji prilaz tezama tradicionalne prirodnopravne teorije o odnosu prirodnog i pozitivnog prava. Prema toj novijoj varijanti jusnaturalizma, pozitivnom pravu se ne osporava pravno važenje ukoliko su ispunjeni formalni uslovi, koji se uglavnom odnose na postojanje određenih događaja i činjenica (poput izglasavanja u parlamentu, proglašavanje i objavljivanje zakona, manje-više efikasna primena od državnih organa itd), bez obzira na to da li je takvo formalno važeće pravo u saglasnosti s principima prirodnog prava.

Jedan od najpoznatijih savremenih jusnaturalista, Džon Finis ne poriče da u stvarnosti postoje i prava koja su, recimo, nepravedna i on takvom pravu ne poriče da je i ono pravo. Međutim, po njegovom mišljenju, takvo pravo nije pravo u punom značenju te reči, već je pomalo „defektno“. U Finisovoj teoriji postoji ono što se naziva centralni slučaj korišćenja jednog termina („pravedan zakon“) i marginalni slučaj („nepravedan zakon“) koji je izopačen, jer mu nedostaje jedno važno svojstvo koje imaju zakoni u centralnom značenju reči, ali i izopačen slučaj ipak predstavlja slučaj zakona. Dakle, njegova „definicija“ je odličan primer za ono što se naziva„preskriptivnom“ definicijom, odnosno definicijom kojom se jedna pojava definiše tako što se definiše funkcionalno najsavršeniji oblik te pojave. To ne znači da oni oblici ili „primerci“ određene pojave koji nisu u skladu sa takvom definicijom takođe ne pripadaju toj istoj vrsti pojava – oni možda nisu savršen, idealan „primerak“ date pojave, ali i dalje jesu „primerak“ te pojave, a ne nešto drugo.

Savremena teorija prirodnog prava, dakle, ne poriče pravno važenje pozitivnom zakonu samo zato što bi on eventualno bio nepravedan, nemoralan, „neprirodan“. Finis ne smatra da prirodno pravo postavlja „granicu“ koja određuje gde počinje, a gde prestaje pozitivno pravo. Ideja prirodnog prava, prema Finisovom mišljenju, uopšte se ne tiče uslova za postojanje pozitivnog prava. Ona se pre svega odnosi na to da razjasni šta jeste ideal prava, šta je pravo u najpunijem smislu te reči. Kada tako odredi pravo u njegovom najpotpunijem vidu, Finis onda razmatra kakve su obaveze (pravne, ali i moralne) pojedinca prema pravu i konstatuje da, kada se pozitivno pravo približava svom idealu, prirodnom pravu, tada pojedinac ima i moralnu, a ne samo pravnu obavezu da ga poštuje. Drugim rečima, radi ostvarenja opšteg dobra, pojedinci treba iz moralnih razloga da se pokoravaju zakonima. Ali ta obaveza građana pretpostavlja da zakonodavci svoju vlast donošenja zakona takođe vrše u opštem, a ne u svom interesu, odnosno da donose zakone koji su u skladu sa osnovnim načelima praktične razboritosti. Ukoliko zakoni nisu takvi onda se i moralna obaveza građana da poštuju pravo dovodi u pitanje.

Religijsko prirodno pravo

Hrišćanstvo

Novi zavet daje obrazloženje Poslanice Rimljanima Svetog Pavla:

„ Kada ljudi, koji nemaju zakon, rade prirodne stvari koje se sadrže u zakonima, sami su sebi zakon. To je pokazalo rad zakona koji je zapisan u njihovim srcima, njihova savest bila je svedok, a njihove misli su osuđivale ili oslobađale druge ljude. ”

Istoričar A. Dž. Karlajl komentarisao je ovaj pasus:

„ Verujem da je Sveti Pavle hteo da prikaže neki koncept sličan prirodnom pravu. Na ovaj način su reči Svetog Pavla protumačili sveštenici u četvrtom i petom veku, i ne postoji razlog da se sumnja u korektnost njihovih interpretacija. ”

Zbog nastajanja u Starom zavetu, osnivači crkve, pogotovo oni na zapadu, videli su prirodno pravo kao deo hrišćanskih vrednosti. Najznačajniji od njih bio je Avgustin Hiponski, koji je prirodno pravo poistovetio sa „padom čovečanstva“ zato što život u skladu sa prirodom više nije moguć pa ljudi treba da traže spasenje kroz Isusa.

Prirodno pravo je bilo teološko. Za hrišćane, prirodno pravo je način na koji ljudi prikazuju božansko prisustvo u svom životu. Ovakva imitacija Božjeg života nije moguća, osim uz pomoć molitve. Dakle, dok je u drugim sistemima bilo dovoljno izvršavati određene dužnosti, hrišćanstvo kaže da ljudi moraju i da se mole. Za hrišćane, prirodno pravo nije nastalo od Božjih zapovesti, već iz činjenice da su ljudi napravljeni po liku Božjem. Živeći po prirodnom pravu, ljudi iskazuju zahvalnost za dar života. Posledice su u Božjoj kontroli, pa se zato u prirodnom pravu sudi prema 3 stvari: nameri, okolnostima i prirodi dela. Prividne posledice za dobra ili loša dela nisu vezana za sama dela. Zato prirodno pravo zavisi od toga da li osoba živi po Božjim pravilima ili ne. Ako osoba živi po prirodnom pravu, trenutna zadovoljstva možda budu zadovoljena, ali je spasenje zagarantovano. Država, pošto je vezana prirodnim pravom, osnovana je samo kao institucija čija je uloga da svojim stanovnicima donese pravu sreću. Prava sreća dolazi iz života u harmoniji sa Bogom.

U 12. veku, Gracijan je poistovetio prirodno pravo sa Božjim zakonom. Sveti Albert Veliki je vek kasnije nametnuo prirodno pravo kao učestvovanje racionalnog bića u večnom pravu. Pošto ljudska bića nisu mogla potpuno da razumeju večno pravo, ono je dopunjeno Božanskim pravom. Akvinski je pričao da ljudska prava treba da se oblikuju prema prirodnom pravu. Nepravedno pravo nije pravo, u pravom smislu te reči. On samo ima izgled prava u smislu da ima ustav i da je sprovedeno kao pravo pravo, ali je ono samo prevara. U to vreme, prirodno pravo je korišćeno ne samo da oceni moral raznih zakona, već da odredi šta ti zakoni uopšte znače. Ovaj princip korišćenja prirodnog prava je doveo do socijalnih tenzija u pogledu sa tiranima.

Katolička crkva prihvata prirodno pravo Svetog Alberta, koje je objasnio Toma Akvinski. Ovaj pogled dele i neki Protestanti. Katolička crkva smatra da se ljudi sastoje od tela i uma, fizičkog i nefizičkog dela, i da su ta dva dela neraskidivo povezana. Ljudi mogu da razumeju razliku između dobrog i lošeg zato što imaju svest. Postoji mnogo manifestacija dobra koje možemo da radimo. Neke, kao što je razmnožavanje, iste su kod svih životinja, dok su druge, kao što je istina, moguće samo kod ljudi. Da bi znao šta je ispravno, čovek mora da koristi razum i primeni to na Akvinskovo razmišljanje. Ovaj razum je, veruje se, u svojoj najapstraktnijoj formi, pravilo „dobro se traži, zlo izbegava“. Akvinski objašnjava:

„ Prirodnom pravu pripadaju pravila koja su svima poznata i pravila koja su detaljnija, ali se dobijaju praćenjem prvih pravila. ”

Prva pravila ne mogu da se ne poštuju, dok druga mogu. Zato su ona mnogo fleksibilnija. Bilo koje pravilo koje pomaže čoveku da živi po osnovnim pravilima može biti drugo pravilo, na primer:

Pijanstvo je loše zato što uništava zdravlje, ili, još gore, uništava razum, što je osnovna karakteristika ljudi.

Krađa je loša zato što uništava socijalne odnose, a ljudi su po prirodi socijalne životinje.

Prirodno pravo obuhvata i unutrašnja i spoljašnja dela, poznatih kao akcija i motivi. Samo radeći ono što je ispravno nije dovoljno, da bismo bili moralni, i motivi moraju da nam budu dobri.

Na primer, pomoći starici da pređe ulicu da bismo zadivili nekoga je pogrešno. Međutim, dobre namere ponekad ne vode do dobrih dela. Motiv mora da se podudara sa kardinalnim ili teološkim vrednostima.

Kardinalne: razboritost, pravda, umerenost, hrabrost

Teološke: nada, vera, dobrotvornost

Po Akvinskom, ako nedostaje neka od ovih vrednosti nedostaje i mogućnost da se donese moralna odluka.

Na primer, uzmimo osobu koja je pravedna, razborita i hrabra, ali joj nedostaje umerenost. Zbog nedostatka samokontrole i želje za zadovoljstvom, skrenuće sa pravog puta.

Islamsko prirodno pravo

Abū Rayhān al-Bīrūnī, srednjovekovni naučnik, razumeo je prirodno pravo kao preživljavanje najjačih. Rekao je da neprijateljstvo između ljudskih bića može biti prevaziđeno samo uz pomoć Božjeg prava, koje je poslato kroz proroke. Svi zakoni su viđeni kao da su nastali u nama, pa je otkrovenje opravdano kao Božanska intervencija koja menja ljudske zakone. Oni su relativni, sa jednim glavnim Božjim zakonom; za razliku od ljudskih, Božji zakon je nezavistan od prirode Božjih zapovesti zato što je Bog svemoćan. Pošto na Boga ne utiču ljudski zakoni, On može da zapovedi i da radi šta želi.

Maturidi učenje kaže da postoji prirodno ili „objektivno“ pravo koje ljudi mogu da razumeju. Abu Mansur al-Maturidi kaže da je ljudski mozak znao za postojanje Boga, dobra i zla bez otkrovenja. Al-Maturidi daje primer krađe za koju veruje, da se još ranije znalo da je loša zbog ljudskog razuma. Slično - ubijanje, prevara, pijanstvo su sve zla koja je ljudski mozak mogao da zna. Averroes (Ibn Rushd) i Ibn Qayyim Al-Jawziyya takođe kažu da je ljudski razum mogao da razlikuje grehove i dobra dela.

Evropsko liberalno prirodno pravo

Evropsko liberalno prirodno pravo nastalo je iz teorije hrišćanskog prirodnog prava i Hobsove revizije, a nekada iz balansa obe teorije.

Alberiko Đentili i Hugo Grocijus, utemeljili su svoje filozofije o internacionalnom pravu na prirodnom pravu. Grocijusova dela o slobodi mora i teoriji pravednog rata direktno su se pozivala na prirodno pravo.

Semjuel Pufendorf dao je prirodnom pravu teološki temelj i to primenio na koncept vlade i internacionalnog prava.

Džon Lok je uvrstio prirodno pravo u mnoge od svojih teorija. Postoje debate o tome da li je on svoje prirodno pravo utemeljio kao Akvinski ili Hobs. On je preokrenuo Hobsovo razmišljanje rekavši da ukoliko vladar ide uprkos prirodnom pravu i ne uspe da zaštiti život, slobodu i svojinu, ljudi mogu da ga skinu sa vlasti i ustanove novu. Lokovo učenje je štitilo prirodna prava, što se kasnijim liberalima svidelo. Za Loka, prirodno pravo je identično kao biblijska etika. Preuzeo je koncept jednakosti, čak i jednakost između polova iz biblije. Jedna od posledica je da su svi napravljeni jednaki i da je za vladu potrebna dozvola onih kojima će da se upravlja. To je bila osnovna ideja Američke deklaracije nezavisnosti.

Džeremi Valdron kaže da je Lokovo razmišljanje utemeljeno na hrišćanskim pretopstavkama.

Belgijski filozof Frenk van Dan zalaže se za odvajanje prirodnog prava od religije.

Brehonsko prirodno pravo

Rano irsko pravo na više mesta pominje prirodno pravo. To je koncept nastao pre evropske pravne teorije i predstavlja univerzalni zakon, koji može da se odredi razumom i posmatranjem prirodnih pojava. Nil MekLod daje koncepte sa kojima pravo mora da se poistoveti: istina i pravo (na nešto). Ova dva termina se često pojavljuju. Slično, pravo u skladu sa prirodnim poretkom se pojavljuje na par mesta, čak i u naslovima nekih dela. To su veoma važni koncepti sudijama i vrednost određene odluke odlučivana je u odnosu na njih. MekLod je takođe rekao da je većina zakona izdržala test vremena, čime je njihova istinitost potvrđena, dok su druga opravdana time da su mlađa, pa još uvek nisu testirana. Zakoni su napisani na najstarijem dijalektu irskog jezika, koji je čak i u ono vreme bio toliko težak da su osobe koje su postajale Brehoni morale posebno da se edukuju, za šta je trebalo oko 20 godina. Iako je po brehonskom pravu bilo koja osoba mogla da sprovodi zakon, to je bilo u slučaju da se obe strane slože i da su obe strane mentalno zdrave.

Engleska prirodnopravna nauka

Hajnrih A.Romen kaže da su "za jačinu, kojom je duh engleskog zakona ostao povezan sa prirodnim pravom, zaslužni  Henri de Brakton i Džon Forteskje".

Braktonov prevodilac kaže da je „bio obučeni tužilac sa principima rimske pravne nauke na umu“, ali je Brakton prilagodio te principe Engleskoj, umesto što ih je samo prepisao. On je, na primer, za razliku od rimskog prava, napisao da je kralj ispod zakona. Istoričar Čarls F. Mulet primetio je Braktonovu „etičku definiciju prava, njegovo priznanje pravde i konačno, njegovu predanost prirodnom pravu“. Brakton je smatrao da je prirodno pravo fontana iz koje sva prava izviru. Za definiciju pravde, Brakton je citirao italijanskog tužioca Azoa:

„ Pravda je konstantna i neumiruća želja da jedno drugome damo prava. ”

Forteskje je naglasio „veliku važnost Božjeg prava i prirode“ zbog toga što je „veoma uticalo na način razvijanja prava u dolazećim vekovima“. Elis Sandoz je primetio da su „prastara i ontološki viša prava-večni, Božji, prirodni zakoni utkani u jedan Forteskjeov engleski zakon“. Kako istoričar Norman Dou objašnjava: „Forteskje prati generalni šablon koji je Akvinski postavio. Cilj svakog zakonodavca je da usmeri ljude ka čednosti. To se postiže zakonima. Forteskjeova definicija zakona je, ipak, bila `sveta stvar koja je pričala šta je dobro i branila loše`“.

Forteskje je citirao izjavu Leonarda Brunija da "čednost dovodi do sreće."

Sent-Žermen govori da engleski advokati ne koriste frazu prirodno pravo već koriste razum. Norman Dou kaže da je Sent-Žeremenovo gledište isto kao kod Akvinskog, koristeći definiciju prava, Tome Akvinskog, kao „razum za zajedničko dobro, napravljen od strane onoga ko je glavni u zajednici“.

Edvard Kok bio je istaknuti tužilac. Za njega su znali i preko okeana: „Za američke revolucionare, pravo je bilo njegov razum“. Definisao je pravo kao „savršen razum koji dozvoljava one stvari koje su dobre, a brani loše“. Za njega, ljudska priroda je odredila svrhu prava pa je pravo bilo važnije od želja i razloga. Njegova diskusija o prirodnom pravu pojavljuje se u izveštaju o Kalvinovom slučaju (1608):

„ Prirodno pravo je ono pravo koje je Bog u vreme stvaranja ubacio u ljudsko srce, zbog očuvanja i pravca. ”

U tom slučaju, sudije su odlučile da su „vernost i vera kralju zahtevani od prirodnog prava; drugo, da je prirodno pravo deo Engleskog prava; treće, da je prirodno pravo iznad bilo kod zakona; četvrto, prirodno pravo je neizbežno“. Da bi podržali ove nalaze, sudije su citirale Aristotela, Cicerona, Svetog Pavla, kao i Braktona, Forteskjea i Sent-Žermena.

Tomas Hobs

Do 17. veka, srednjevekovni pogledi su došli u pitanje. Tomas Hobs je osnovao teoriju u kojoj svi ljudi treba da se slože oko onoga što žele, a konsenzus može da se napravi oko onoga čega se plaše. Prirodno pravo je način na koji bi se racionalno ljudsko biće, koje želi da preživi i uspe, ponašalo. Prirodno pravo je, dakle, otkriveno gledajući prirodna prava, dok su ranije prirodna prava otkrivena gledajući prirodno pravo. Po Hobsovom mišljenju, jedini način da prirodno pravo izdrži je da se ljudi podvrgnu gospodaru. Zato što je sada izvor prava gospodar, i njegove odluke koje ne moraju da budu utemeljene u moralu, pravni pozitivizam je rođen. Džeremi Bentamova modifikacija pravnog pozitivizma je dalje razvila teoriju.

Po Hobsu postoji 19 zakona. Prva dva su predstavljena u 14. glavi Levijatana, a ostala u glavi 15:

1. Svaki čovek treba da teži miru, a ako ne može da ga dostigne, može da koristi sve prednosti rata.
2. Čovek mora da bude voljan, kada su i drugi voljni, da za mir i odbranu, kada misli da je neophodno iskoristi prvo pravo i ima slobode koliko bi dozvolio da drugi čovek ima nad njim.
3. Ljudi imaju zavete. Kada je zavet napravljen, prekršiti ga je nepravedno, a definicija nepravednosti je kršenje zaveta. Pravedno je ono što nije nepravedno.
4. Čovek koji je imao korist od drugog čoveka, ne treba da ga natera da žali zbog svoje dobre volje.
5. Svaki čovek treba da se prilagodi drugima.
6. Čovek treba da oprosti prethodne grehe.
7. Pri osveti, čovek ne treba da gleda koliko su prošla dela bila zla, već da misli koliko buduća dela mogu biti dobra.
8. Nijedan čovek ne treba da mrzi.
9. Svaki čovek treba da zna da je jednak sa svima.
10. Čovek ne treba sebi da dozvoli ono što ne bi dozvolio drugima.
11. Ako je čoveku dodeljena dužnost da sudi, treba da sudi objektivno.
12. Ono što ne može da se podeli, treba da se koristi podjednako, a ako može, treba podeliti jednako.
13. Vlasništvo stvari, koja ne može da se podeli i ne mogu svi da je koriste, treba da se odredi lutrijom.
14. Stvar koja ne može da se podeli, niti da se zajednički koristi, dodeljuje se onome kod koga je prvo bila u posedu.
15. Svim ljudima koji posreduju miru treba dozvoliti bezbedan rad.
16. Ako se ljudi ne slažu, treba da dozvole posredniku da odluči.
17. Nijedan čovek ne može da bude posrednik u svom slučaju.
18. Nijedan čovek ne sme da bude sudija u slučaju u kome mu pobeda jedne strane donosi profit, čast ili zadovoljstvo.
19. U slučaju neslaganja, sudija nijednoj strani ne treba da da veću važnost.

Hobsova filozofija, je direktan napad na osnovne principe ranijih prirodnopravnih tradicija, zanemaruje standardnu povezanost sa verom. Ne koristi Aristototelovu vezu prirode sa ljudskim savršenstvom.

Kamberlendov odgovor na Hobsa

Ričard Kamberlend je napisao dugačak i uticajan napad na Hobsovo predstavljanje samo interesa kao osnovnu ljudsku motivaciju. Filozofi 18. veka bili su inspirisani njime. Istoričar Džon Parkin opisuje njegov rad kao „najznačajnije delo u etičkoj i političkoj teoriji 17. veka“. Parkin primećuje da dosta njegovih materijala vuče inspiraciju iz stoicizma, a prvenstveno od Cicerona.

Za razliku od Hobsa, on kaže da su svi zakoni prirode svedeni na jedan, zakon solidarnosti prema svim razmišljanjima. Po njemu, čovek ne može da vodi rat zbog ličnog opstanka. On navodi da je za njegove rezultate zaslužan razum i da je suština sreće u dobroti, ali pored dobrote navodi još i ljubav.

Jusnaturalističke teze

Ključne jusnaturalističke teze su:

• Postoji nužna veza između prava i morala - Nužna veza se ogleda u činjenici da su svi krivični prestupi zapravo nekakvi moralni prestupi sankcionisani pravnim kaznama.
• Neke moralne vrednosti imaju status činjenica (moralni realizam) - Metaetičko stanovište morala: ako je nešto činjenica onda ono postoji i istinito je. Jusnaturalisti tvrde da neke moralne vrednosti, ali ne ceo korpus moralnih sudova, uživaju ovakav status (moralnih činjenica).
• Niko, pa ni tvorac prava (zakonodavac) ne može svojom voljom promeniti činjenice.
• Tako stvorene norme pozitivnog prava odstupiće pred moralno ispravnim normama prirodnog prava - Lex iniusta non est lex „nepravedno pravo i nije pravo“ - Ova latinska maksima objašnjava nužnu vezu između prava i morala. Neko pokušavajući da svojom voljom izmeni moralnu činjenicu završavaće u sukobu sa onim što je zapravo moralno ispravno (prirodno) pravo.

Literatura

• Avramović Sima, Stanimirović Voja 2019. Uporedna pravna tradicija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet.
• Pierre Brune`t: Bobbio et le positivisme, https://www.academia.edu/4062007/Bobbio_et_le_positivisme
• Vasić Radmila, Jovanović Miodrag, Dajović Goran 2020. Uvod u pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet.
• D'Antrev Alesandro 2001. Prirodno pravo. Podgorica: CID.
• Đurić Mihailo 1958. Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Beograd: Savez udruženja pravnika Jugoslavije.
• Milošević Miroslav 2020. Rimsko pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet.
• Murphy, Mark C. 2004. Natural Law Theory. New York: Blackwell Publishing.
• Paund Rosko 2000. Jurisprudencija, prvi tom. Beograd.
• Perović Slobodan 1996. Prirodno pravo i sud. Beograd.
• Ruso Žan-Žak 1993. Društveni ugovor. Beograd.
• Shiner Roger 1992. Norm and Nature: The Movements of Legal Thought. Oxford: Clarendon Press.
• Finnis John 1980. Natural Law and Natural Rights. Oxford: Clarendon Press.
• Finnis John 2002. Natural Law: The Classical Tradition. Oxford: Oxford University Press.
• Haakonssen, Knud. 1996. Natural Law and Moral Philosophy: From Grotius to the Scottish Enlightenment. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
• Hobs Tomas 1991. Levijatan. Niš: Gradina.