Vitamin C

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vitamin C
IUPAC ime
2-Okso-L-treo-heksono-1,4-lakton-2,3-enediol
ili (R)-3,4-dihidroksi-5-((S)- 1,2-dihidroksietil)furan-2(5H)-on
Klinički podaci
Drugs.comMultum, informacije za potrošače
Kategorija trudnoće
  • A
Način primeneoralno
Pravni status
Pravni status
  • opšte dostupan
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživostbrza & kompletna
Vezivanje proteinaneznatno
Poluvreme eliminacijevarira u zavisnosti koncentracije plazme
Izlučivanjerenalno
Identifikatori
CAS broj50-81-7 DaY
ATC kodA11G (WHO)
PubChemCID 5785
DrugBankDB00126 DaY
ChemSpider10189562 DaY
UNIIPQ6CK8PD0R DaY
KEGGD00018 DaY
ChEBICHEBI:29073 DaY
ChEMBLCHEMBL196 DaY
SinonimiL-askorbinska kiselina
Hemijski podaci
FormulaC6H8O6
Molarna masa176,12 g·mol−1
  • C([C@@H]([C@@H]1C(=C(C(=O)O1)O)O)O)O
  • InChI=1S/C6H8O6/c7-1-2(8)5-3(9)4(10)6(11)12-5/h2,5,7-10H,1H2/t2-,5+/m0/s1
  • Key:CIWBSHSKHKDKBQ-JLAZNSOCSA-N DaY
Fizički podaci
Gustina1,694 g/cm3
Tačka topljenja190 °C (374 °F)
Tačka ključanja553 °C (1.027 °F)
askorbinska kiselina
(redukovana forma)
dehidroaskorbinska kiselina
(oksidovana forma)
Model molekula vitamina C

Vitamin C (L-askorbinska kiselina, L-askorbat) je vitamin kod ljudi i više životinjskih vrsta. U živim organizmima askorbat deluje kao antioksidans, te štiti telo od oksidativnog stresa.[1] On je isto tako kofaktor u najmanje šest enzimskih reakcija, među kojima je nekoliko reakcija kolagenske sinteze, čija disfunkcionalnost se manifestuje simptomima skorbuta.[2] Kod životinja su ove reakcije posebno važne pri zarastanju rana i za sprečavanje krvarenja iz kapilara.

Askorbat (jon askorbinske kiseline) je neophodan u nizu esencijalnih metaboličkih reakcija kod svih životinja i biljaka.[3] Njega formira velika većina živih organizama, sa primetnim izuzetkom grupe sisara, među kojima je većina slepih miševa, zamorci, kapibare, i jedan od dva glavna podreda primata, antropoidi (suvonosni majmuni) (tarsijeri, majmuni, čovekoliki majmuni, i ljudi). Askorbinsku kiselinu isto tako ne sintetišu pojedine vrste ptica i riba. Svim vrstama koje nemaju sposobnost sinteze vitamina C, neophodno je da ga unesu putem ishrane. Dugotrajni deficit ovog vitamina se manifestuje razvojem skorbuta.[2][4][5] Vitamin C je jedan od najšire korišćenih prehrambenih aditiva.

Širina opsega njegovog dejstva, kao i preporučljiva dnevna doza, su teme tekućih debata. Preporučene doze se kreću u opsegu od 45 do 400 mg na dan.

Biološki značaj[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Askorbinska kiselina

Vitamin C je čist L-enantiomer askorbata, dok suprotni D-enantiomer nema fiziološkog značaja. L-askorbat je jak redukujući agens. Kad deluje u tom svojstvu, on se konvertuje u oksidovani oblik, L-dehidroaskorbat.[6] L-dehidroaskorbat se može zatim redukovati nazad u aktivnu L-askorbatnu formu dejstvom enzima i glutationa u telu.[7] Tokom ovog procesa formira se radikal semidehidroaskorbinske kiseline. Slobodni radikal askorbata slabo reaguje sa kiseonikom, tako da se ne formira superoksid. Umesto toga dva radikala semidehidroaskorbata reaguju i formiraju jedan askorbat i jedan dehidroaskorbat. Uz pomoć glutationa, dehidroksiaskorbat se konvertuje nazad u askorbat.[8] Prisustvo glutationa je esencijalno, jer on omogućava obnavljanje askorbata i poboljšava antioksidansni kapacitet krvi.[9] Bez njega ne bi dolazilo do konverzije dehidroksiaskorbata nazad u askorbat.

L-askorbat je slaba šećerna kiselina. On je strukturno srodan sa glukozom. Askorbat se prirodno javlja vezan bilo za vodonični jon, dajući askorbinsku kiselinu, ili za metalni jon, formirajući mineralni askorbat.

Biosinteza kod različitih vrsta[uredi | uredi izvor]

Rastopljeni kristal vitamina C
Kristali vitamina C

Velika većina biljki i životinja ima sposobnost sinteze vitamina C. Ovaj proces se odvija putem sekvence od četiri transformacije koje su posredovane enzimima, pri čemu dolazi do konverzije glukoze u vitamin C.[2] Glukoza za formiranje askorbata se izdvaja iz glikogena u jetri kod sisara i vrapčarki. Sinteza askorbata je proces koji je zavisan od glikogenolize.[10] Kod reptila i ptica biosinteza se odvija u bubrezima.

Među životinjama koje su izgubile sposobnost sinteze vitamina C su simijani i tarzijeri, koji zajedno sačinjavaju jedan od podredova primata, anthropoidea ili haplorhini. Ova grupa obuhvata ljude. Drugi primitivni primati (strepsirrhini) su zadržali sposobnost formiranja vitamina C. Sinteza se ne javlja kod brojnih (možda i kod svih) vrsta iz familije malih glodara caviidae u kojoj su morsko prase i kapibari, ali je prisutna kod drugih glodara (na primer pacovima i miševima nije potreban vitamin C u ishrani). Brojne vrste ptica vrapčarki takođe ne sintetišu ovaj vitamin, mada ne sve od njih. Vrste ptica koje nemaju sposobnost sinteze nisu jasno povezane. Po jednoj teoriji sposobnost sinteze je nezavisno izgubljena više puta kod ptica.[11]

Sve testirane familije slepih miševa, što obuhvata glavne familije koje se hrane insektima i voćem nemaju sposobnost sinteze vitamina C. Tragovi GLO-a su detektovani samo kod jedne od 34 testirane vrste slepih miševa, iz 6 familija.[12] Raniji izveštaji da samo slepi miševi koji se hrane voćem nemaju sposobnost sinteze su bili zasnovani na manjem broju i manjoj raznovrsnosti uzoraka.

Kod svih životinja koje ne mogu da sintetišu vitamin C, nije prisutan enzim L-gulonolakton oksidaza (GULO),[13][14][15] koji je neophodan u zadnjem stepenu sinteze. Te životinje imaju različite nesintetičke gene tog enzima (pseudogene ΨGULO).[16] Sličan nefunkcionalni gen je prisutan u genomu morskog praseta i primata, uključujući čoveka.[17][18] Neke od tih vrsta (među kojima je čovek) mogu da se održe sa niskim nivoima dostupnim iz hrane putem recikliranja oksidovanog vitamina C.[19]

Većina simijana konzumira količine vitamina koje su 10 do 20 puta veće od preporučenih za ljude.[20] Ovaj raskorak je osnova za kontroverzna mišljenja o trenutno preporučenim dijetarnim količinama. Suprotni argument je da su ljudi veoma efektivni u prezervaciji dijetarnog vitamina C, te da su sposobni da održe krvne nivoe vitamina C uporedive sa drugim simijanima uz daleko manji dijetarni unos.

Odrasla koza je tipičan primer životinje koja proizvodi vitamin C. Ona proizvede više od 13 g vitamina C na dan pri normalnom zdravlju, a biosinteza se povećava nekoliko pute pod stresnim uslovima.[21] Za traume i povrede je pokazano da koriste velike količine vitamina C kod ljudi.[22]

Neki mikroorganizmi kao što je kvasac Saccharomyces cerevisiae[23] imaju sposobnost sinteze vitamina C iz jednostavnih šećera.[24][25]

Vitamin C tokom evolucije[uredi | uredi izvor]

Venturi i Venturi[26][27] sugeriraju da je antioksidansno dejstvo askorbinske kiseline prvobitno razvijeno u biljnom carstvu kad su pre oko 500 miliona godina biljke počele da se adaptiraju na svežu vodu ušća reka koja je deficitarna u antioksidansnim mineralima. Neki biolozi napominju da su mnogi kičmenjaci razvili metaboličke adaptivne strategije u okruženju koje pruža ušća reka.[28] Po ovoj teoriji, kad su pre nekih 400–300 miliona godina, biljke i životinje prvo počele da prelaze iz mora u reke i na kopno, sredine deficitarne u jodu su predstavljale prepreku u evoluciji terestrijalnog života.[29] Kod biljaka, životinja i riba, terestrijalna hrana je postala deficitarna u mnogim esencijalnim morskim antioksidansnim mikronutrijentima, među kojima se jod, selen, cink, bakar, mangan, gvožđe, itd. Alge u svežoj vodi i kopnene biljke, kao zamenu za morske antioksidanse, vremenom su optimizovale proizvodnju drugih endogenih antioksidanasa kao što su askorbinska kiselina, polifenoli, karotenoidi, tokoferoli itd. Neki od njih su postali esencijalni “vitamini” u ishrani kopnenih životinja (vitamini C, A, E, itd.).

Askorbinska kiselina ili vitamin C je čest kofaktor enzima kod sisara. On učestvuje u sintezi kolagena. Askorbat je jak redukujući agens koji ima sposobnost brzog sakuljanja više reaktivnih vrsta kiseonika (ROS). Slatkovodnim pravim košljoribama je takođe potreban dijetarni vitamin C u ishrani. Bez njega bi one obolele od skorbuta. Simptomi nedostatka vitamina C koji su najlakše prepoznatljivi kod riba su skolioza, lordoza i tamna boja kože. Slatkovodne pastrmke takođe manifestuju umanjeno formiranje kolagena, krvarenje na perajama, unutrašnje krvarenje, zakrivljenje kičme i povišeni mortalitet. Ako te ribe žive u morskoj vodi sa algama i fitoplanktonom, onda je vitaminska suplementacija manje važna. Smatra se da je razlog dostupnost drugih efikasnijih antioksidanasa u prirodnom morskom okruženju.[30]

Neki naučnici su izneli pretpostavku da je gubitak puta biosinteze vitamina C možda u skladu sa teorijom brzih evolucionih promena, koja je dovela do razvoja hominida i pojave ljudskih bića.[31][32][33] Međutim, jedna druga terija bazirana na teoriji evolucije navodi da se gubitak sposobnosti pravljenja vitamina C kod simijana možda javio znatno ranije tokom evolucione istorije od pojave ljudi ili čak i čovekolikih majmuna. Postoji evidencija da je do toga došlo uskoro nakon pojave prvih primata, a verovatno nakon podele ranih primata u dva glavna podreda: haplorhini (koji ne mogu da prave vitamin C) i njegovog sestrinskog podreda netarsijer prosimijana, strepsirhini (primati „vlažnog nosa“), koji je zadržao sposobnost pravljenja vitamina C.[34] Na osnovu datiranja molekularnog časovnika, ta dva podreda primata su se razdvojila pre oko 63 do 60 miliona godina.[35] Približno tri do pet miliona godina kasnije (pre 58 miliona godina), što je kratak period u evolucionom smislu, red Tarsiiformes, čija jedina preostala familija je tarsijer (Tarsiidae), se odvojila od drugih haplorhina.[36][37] Pošto tarsijeri takođe nemaju sposobnost pravljenja vitamina C, sledi da je do mutacije već bilo došlo, te da je do nje moralo doći između te dve razdvojne tačke (63 do 58 miliona godina).

Gubitak sposobnosti sinteze askorbata se podudara sa pojavom nesposobnosti razlaganja urinske kiseline, koja je takođe karakteristična za primate. Urinska kiselina i askorbat su jaki redukujući agensi, te se pretpostavlja da je kod viših primata, urinska kiselina preuzela deo funkcija askorbata.[38]

Apsorpcija, transport, i uklanjanje[uredi | uredi izvor]

Askorbinska kiselina se apsorbuje u telu putem aktivnog transporta i jednostavne difuzije. Kotransporteri od natrijuma zavisnog aktivnog transporta natrijum askorbata (SVC6T) i heksozni transporteri (GLUT) su dva transportera neophodna za apsorpciju. SVCT su predominantni sistem za transport vitamina C u telu. SVCT1 i SVCT2 unose redukovanu formu askorbata kroz ćelijsku membranu.[39] GLUT1 i GLUT3 su dva glukozna transportera. Oni prenose vitamin C u obliku dehidroaskorbinske kiseline.[40] Mada se dehidroaskorbinska kiselina apsorbuje brže od askorbata, količina dehidroaskorbinske kiseline u plazmi i tkivima pod normalnim uslovima je niska, jer ćelije brzo redukuju dehidroaskorbinsku kiselinu do askorbata.[41][42]

SVCT2 učestvuje u transportu vitamina C u skoro svakom tkivu.[39] Primetni izuzetak su crvena krvna zrnca, koja gube SVCT proteine tokom maturacije.[43] „SVCT2 nokaut“ životinje kojima je primenom genetičkog inženjerstva uklonjen ovaj gen umiru ukratko nakon rođenja,[44] iz čega sledi da je transport vitamina C posredstvom SVCT2 neophodan za život.

Pri regularnom unosu stepen apsorpcije je između 70 i 95%. Međutim, stepen apsorpcije se smanjuje sa povećanjem unosa. Pri visokom unosu (1,25 g), frakciona humana apsorpcija askorbinske kiseline može da padne na 33%; pri niskom unosu (<20 mg) stepen apsorpcije može da dostigne 98%.[45] Kad koncentracija askorbata pređe renalnu granicu reapsorpcije on slobodno prelazi u urin. Na visokim dijetarnim dozama (koje su kod ljudi nekoliko stotina mg/dan) askorbat se akumulira u telu dok nivoi u plazmi ne dostignu granicu renalne resorpcije, koja je oko 1,5 mg/dL kod muškaraca i 1,3 mg/dL kod žena. Koncentracije u plazmi veće od tih vrednosti (za koje se smatra da predstavljaju telesno zasićenje) se brzo izlučuju u urin sa poluživotom od oko 30 minuta. Koncentracije manje od granične količine se aktivno zadržavaju u bubrezima, i poluživot ekskrecije ostatka vitamina C je znatno veći. Poluživot vitamina C u telu se produžava sa smanjenjem telesnih zaliha. Njegov poluživot se može povećati do 83 dana, nakon čega se pojavljuju prvi simptomi skorbuta.[46]

Maksimalna telesna zaliha vitamina C je uglavnom određena renalnom granicom krvi. Mnoga tkiva održavaju koncentraciju vitamina C na daleko višem nivou od krvi. Biološka tkiva koja akumuliraju preko 100 puta viši nivo vitamina C od krvne plazme su adrenalne žlezde, hipofiza, grudna žlezda, corpus luteum, i retina.[47] Tkiva sa 10 do 50 puta većom koncentracijom su mozak, slezina, pluća, testisi, limfni čvorovi, jetra, štitasta žlezda, sluzokoža tankih creva, leukociti, pankreas, bubrezi i pljuvačne žlezde.

Askorbinska kiselina može da bude oksidovana (razložena) u ljudskom telu enzimom L-askorbatna oksidaza. Askorbat koji nije direktno izlučen urinom kao rezultat telesnog zasićenja, ili razložen nekim drugim vidom telesnog metabolizma, se oksiduje ovim enzimom i uklanja iz tela.

Deficijencija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Skorbut

Skorbut je avitaminoza uzrokovana nedostatkom vitamina C, pošto je bez ovog vitamina sinteza kolagena suviše nestabilna. Skorbut dovodi do formiranja smeđih pega na koži, sunđerastih nepca, i krvarenja iz svih mukoznih membrana. Pege su najzastupljenije na butinama i nogama, i obolela osoba izgleda bledo, oseća se depresivno, i delimično je nepokretna. Kod poodmaklog skorbuta javljaju se otvorene, gnojave rane i gubitak zuba, a posle nekog vremena smrt. Ljudsko telo može da zadrži samo ograničenu količinu vitamina C,[48] tako da se telesne zalihe iscrpe ako se dopunjavaju putem hrane. Vreme početka pojave simptoma skorbuta kod odraslih osoba u odsustvu stresa pri upotrebi hrane bez vitamina C, može da varira od jednog meseca do više od šest meseci, u zavisnosti od prethodnog unosa vitamina C.

Bilo je pokazano da su pušači koji imaju ishranu siromašnu u vitaminu C imaju povišen rizik pojave plućnih bolesti od pušača sa visokim koncentracijama vitamina C u krvi.[49]

Nobelovac Lajnus Poling i G. C. Vilis su pokazali da su hronični dugotrajni niski nivoi vitamina C u krvi (hronični skorbut) jedan od uzroka arteroskleroze.[50]

U zapadnim zemljama se generalno konzumira daleko više vitamina C nego što je neophodno za sprečavanje skorbuta. Na primer jedna kanadska zdravstvena anketa iz 2004. je ustanovila da Kanađani od 19 godina i iznad imaju unos vitamina C iz hrane od 133 mg/dan za muškarce i 120 mg/d za žene.[51] Te vrednosti premašuju preporučene količine.

Par humanih dijetarnih ispitivanja sa eksperimentalno indukovanim skorbutom je sprovedeno. Među njima su ispitivanje na prigovaračima savesti tokom Drugog svetskog rata u Ujedinjenom Kraljevstvu, i ispitivanje na zatvorenicima u državi Ajova kasnih šezdesetih godina 20. veka. Obe studije su utvrdile da se svi simptomi skorbuta prethodno indukovani eksperimentalnom skorbutnom dijetom sa ekstremno niskim sadržajem vitamina C mogu potpuno korigovati dodatkom vitamina C od samo 10 mg na dan. U tim eksperimentima, nije bilo kliničke razlike između ljudi kojima je data 70 mg vitamina C na dan (što je proizvelo krvni nivo vitamina C od oko 0,55 mg/dl, ili oko 1/3 tkivnog nivoa zasićenja), i onih kojima je davano 10 mg na dan. Ljudi u zatvoreničkoj studiji su razvili prve simptome skorbuta oko 4 nedelje nakon početka dijete bez vitamina C, dok je u Britanskoj studiji, bilo potrebno šest do osam meseci, verovatno zbog prethodnog doziranja te grupe sa 70 mg/dan suplementa tokom šest nedelja pre početka skorbutske dijete.[52]

Ljudi u obe studije sa ishranom bez ili skoro potpuno bez vitamina C, su imali krvne nivoe vitamina C suviše niske da bi se precizno izmerili u vreme kad su razvili znake skorbuta. U Ajovskoj studiji je procenjeno (obeležavanjem rastvora vitamina C) da je u tom periodu telesna zaliha manja od 300 mg, sa dnevnom potrošnjom od samo 2,5 mg/dan, iz čega proističe da je trenutni poluživot bio 83 dana (eliminaciona konstanta od 4 meseca).[53]

Za umereno više krvne nivoe vitamina C merene kod zdravih osoba je nađeno da su korelaciji sa sniženim rizikom od kardiovaskularnog oboljenja i ishemijske srčane bolesti, kao i povišenim očekivanjem trajanja života. Isto ispitivanje je utvrdilo inverzni odnos između krvnih nivoa vitamina C i rizika od kancera kod ljudi, mada ne kod žena. Povišenje krvnog nivoa od 20 mikromol/L vitamina C (oko 0,35 mg/dL, što predstavlja dodatnih teorijskih 50 grama voća i povrća na dan) je nađeno da epidemiološki redukuje sve uzroke rizika mortaliteta, četiri godine nakon merenja, za oko 20%.[54] Međutim, to nije bila intervenciona studija, te se kauzalnost ne može dokazati, i krvni nivoi vitamina C delujući kao proksi markeri za druge razlike između grupa se ne mogu odbaciti. Četvorogodišnja i prospektivna priroda studije je eliminisala proksi efekte snižavanja nivoa vitamina C na neposredan razvoj terminalnih oboljenja, kao i slabu zdravstvenu sliku na kraju životnog veka.

Ispitivanja sa znatno višim dozama vitamina C, obično između 0,2 i 6 g/dan, za lečenje infekcija i rana su pokazala inkonzistentne rezultate.[55] Postoje indikacije da kombinacije antioksidanasa poboljšavaju zarastanje rana.[56]

Fiziološka funkcija kod sisara[uredi | uredi izvor]

Vitamin C je esencijalan za zdravu ishranu ljudi. On je visoko efektivan antioksidans, koji umanjuje oksidativni stres. Vitamin C je supstrat askorbat peroksidaze kod biljki (APX je biljni enzim);[5] i enzimski kofaktor za biosintezu mnogih važnih biohemikalija. Vitamin C deluje kao donor elektrona važnih enzima.[57] Neke od njegovih uloga su:

Sinteza kolagena, karnitina i tirozina, i mikrozomalni metabolizam[uredi | uredi izvor]

Askorbinska kiselina vrši brojne fiziološke funkcije u ljudskom telu. Te funkcije obuhvataju sintezu kolagena, karnitina, i neurotransmitera; sintezu i katabolizam tirozina; i metabolizam mikrozoma.[9] Tokom biosinteze askorbat deluje kao redukujući agens, koji donira elektrone i sprečava oksidaciju da bi se atomi gvožđa i bakra održali u njihovim redukujućim stanjima

Vitamin C deluje kao donor elektrona za osam različitih enzima[57]

Antioksidans[uredi | uredi izvor]

Askorbinska kiselina je dobro poznata po svojoj antioksidansnoj aktivnosti, pri čemu ona deluje kao redukujući agens koji poništava oksidaciju u tečnostima. Kad ljudsko telo sadrži veću količinu slobodnih radikala (reaktivnih vrsta kiseonika, ROS) nego antioksidanasa, telo je u stanju koje se naziva oksidativnim stresom.[70] On ima uticaja na kardiovaskularna oboljenja, hipertenziju, hronične upalne bolesti, dijabetes,[71][72][73][74] kao i na kritično bolesne pacijente i osobe sa jakim opekotinama.[70] Osobe koje doživljavaju oksidativni stres imaju krvne nivoe askorbata niže od 45 µmol/L, u poređenju sa zdravim osobama kod kojih su askorbati u opsegu 61,4-80 µmol/L.[75]

Još uvek se ne zna sa sigurnošću da li vitamin C i antioksidansi u opštem slučaju sprečavaju oboljenja povezana sa oksidativnim stresom. Metaanaliza velikog broja studija antioksidanasa, uključujući suplementaciju vitaminom C, nije utvrdila relaciju između vitamina C i mortaliteta.[76]

Kardiovaskularni sistem[uredi | uredi izvor]

Vitamin C ima funkciju regulatora katabolizma holesterola u žučnu kiselinu i demonstrirano je da je važan faktor u regulaciji masnoća na raznim životinjskim modelima. Verovatno je da hronična marginalna insuficijencija vitamina C usporava transformaciju holesterola u žučnu kiselinu i u ljudskoj jetri sa rezultujućom hiperholesterolemijom i sporijim uklanjanjem holesterola iz krvotoka. Studije na ljudima su nekonzistentnih rezultata ali uzete skupa, sugeriraju pozitivan efekat na individue sa visokim totalnim holesterolom.

Metaanaliza 44 studije efekta vitamina C na endotelijarnu funkciju je pokazala značajan pozitivan efekat suplementacije sa izraženijim rezultatima na populaciji sa visokim kardiovaskularnim rizicima.[77]

Sistematski pregled i metaanaliza kliničkih ispitivanja suplementacije vitamina C na krvni pritisak, sa prosečnom dozom od 500 mg po danu i prosečnim trajanjem od 8 nedelja pokazuje da suplementacija u proseku redukuje sistolički pritisak za 4.85 mm Hg a dijastolički za 1.67 mm Hg na pacijentima sa hipertenzijom.[78]

Do sad nije ostvaren konsenzus u pogledu uticaja unosa vitamina C na opšte kardiovaskularne rizike. Niz studija sugerira pozitivne rezultate [79][80][81][82][83][84][85] i neutralne rezultate.[86][87][88]

Prooksidans[uredi | uredi izvor]

Askorbinska kiseline se ponaša ne samo kao antioksidans, nego i kao prooksidans.[70] Za askorbinsku kiselinu je pokazano da redukuje prelazne metale, kao što su kupri joni (Cu2+) do kupro (Cu1+) jona, i feri joni (Fe3+) do fero (Fe2+) jona, tokom konverzije od askorbata do dehidroaskorbata in vitro.[89] Ova reakcija može da generiše superoksid i srodna jedinjenja. Međutim, u telu, slobodni prelazni elementi su retko prisutni, dok su gvožđe i bakar vezani za različite proteine[70] i intravenozna upotreba vitamina C ne povećava njegovu prooksidansnu aktivnost.[90] Smatra se da askorbat kao prooksidans ima neznatnu sklonost konvertovanja metala i formiranja reaktivnih vrsta kiseonika in vivo. Međutim, postoji evidencija da suplementacija vitaminom C može da uveća DNK oštećenja limfocita kod zdravih volontera.[91]

Ipak, veliki broj drugih istraživanja ne potvrđuje da askorbinska kiselina deluje kao prooksidans prilikom oralnog unosa.[92][93][94] Jedan od razloga je da se oralnim unosom ne može dostići odgovarajući nivo u plazmi koji je potreban za prooksidantni efekat zbog ograničenja apsorpcije.[95] Prooksidantni efekat se postiže isključivo intervenoznim doziranjem jer se na taj način može postići velika koncentracija vitamina C u plazmi što se koristi u hemoterapeutske svrhe.[96]

Imunski sistem[uredi | uredi izvor]

Oko 50 puta veća koncentracija vitamina C je nađena u limfocitima, koji ga brzo konzumiraju tokom infekcija. Jedna od funkcija vitamina C je da osvežava glutation, jedan od osnovnih endogenih antioksidanata.[97][98]

Vitamin C je važan faktor u svim stresnim situacijama koje su povezane sa inflamatornim procesima. Poznato je decenijama da je hronična inflamacija uzrok nastanka raznih oboljenja. Vitamin C je esencijalan stimulator imunog sistema i povećava izdržljivost organizma - njegova imunostimulativna, anti-inflamatorna, anti-viralna i anti-bakterijska svojstva su dobro poznata.[99]

Infekcija helikobakterijom povećava rizik za rak želuca. Visoki dijetarni unos vitamina C štiti ljudski organizam od helikobakterije inhibitujući njen rast in-vitro i in-vivo. U jednom istraživanju dnevna suplementacija od 5 grama u toku od 4 nedelje rezultovalo je potpunim istrebljenjem bakterije u 30% pacijenata.[100] Iako rezultati raznih istraživanja na ljudima nisu koegzistentni, danas je izvesno da je vitamin C jak profilaktički faktor po ovom pitanju.[101] Sa druge strane, helikobakterija smanjuje sistemsku raspoloživost i apsorpciju vitamina C u ljudskom organizmu.[102]

Nije potpuno jasno na koji način vitamin C interaguje sa imunskim sistemom. Jedna od hipoteza je da on modulira aktivnosti fagocita, proizvodnju citokina i limfocita, i više ćelijskih adhezivnih molekula u monocitima. [103]

Antihistamin[uredi | uredi izvor]

Vitamin C je prirodni antihistaminik. On sprečava oslobađanje histamina i povećava detoksifikaciju histamina. Jedna studija iz 1992. je utvrdila a da upotreba 2 grama vitamina C dnevno snižava nivoe krvnog histamina 38% kod zdravih odraslih osoba nakon samo jedne nedelje.[104] Poznato je da postoji korelacija između niskih koncentracija vitamina C u serumu i povišenih serumskih nivoa histamina.[105][106]

Fiziološke funkcije kod biljki[uredi | uredi izvor]

Askorbinska kiselina je prisutna u hloroplastima, gde učestvuje u amelioraciji oksidativnog stresa fotosinteze. Ona ima brojne uloge u ćelijskog deobi i modifikacijama proteina.

Biljke imaju sposobnost formiranja askorbata na bar jedan biohemijski način koji se razlikuje od glavnog načina kod životinja, mada delovi sintetičkog puta nisu potpuno razjašnjeni.[107]

Dnevne potrebe[uredi | uredi izvor]

Severno američka Dijetarna referenca unosa preporučuje 90 miligrama na dan, i ne više od 2 grama na dan.[108] Druge srodne životinjske vrste koje imaju zajedničku nesposobnost proizvodnje vitamina C i neophodnost unosa ekogenog vitamina C konzumiraju 20 do 80 puta veće količine od humanog referentnog unosa.[109] Postoje različita mišljenja o optimalnom rasporedu doza (količini i frekvenciji unosa) vitamina C za održavanje optimalnog zdravlja ljudi.[110] Smatra se da balansirana dijeta bez suplemenata sadrži dovoljno vitamina C da se spreči pojava skorbuta kod prosečne zdrave osobe, dok je kod trudnica, pušača duvana, i osoba pod stresom potrebna nešto veća količina.[108] Međutim, količina vitamina C potrebna da se spreči skorbut je manja od količine potrebne za optimalno zdravlje. Postoje brojne druge hronične bolesti čiji je rizik povećan pri niskom unosu vitamina C, među njima su kancer, bolesti srca, i katarakte. Jedan pregled iz 1999. je predložio dozu od 90–100 mg vitamina C dnevno kao neophodni dnevni unos za optimalnu zaštitu protiv tih bolesti, dok je doza neophodna za sprečavanje skorbuta 45 mg dnevno.[111]

Visoke doze (hiljade miligrama) mogu da proizvedu dijareju kod zdravih odraslih osoba, što je posledica osmotskog efekta zadržavanje neapsorbovane vode u gastrointestinalnom traktu (slično katarznim osmotskim laksativima). Proponenti ortomolekularne medicine[112] tvrde da je pojava dijareje indikacija doze gde pravi telesni zahtevi leže, mada to nije bilo klinički potvrđeno.

Preporučene količine[uredi | uredi izvor]

Preporučen količine vitamina C u SAD[108]
Preporučena prehrambena količina (odrasli muškarac) 90 mg na dan
Preporučena prehrambena količina (odrasla žena) 75 mg na dan
Gornji nivo tolerancije (odrasli muškarac) 2 g na dan
Gornji nivo tolerancije (odrasla žena) 2 g na dan

Preporuke za unos vitamina C su izdale mnogobrojne nacionalne i međunarodne agencije

Terapeutska upotreba[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Vitamin C i prehlada

Vitamin C funkcioniše kao antioksidans i neophodan je za lečenje i sprečavanje skorbuta. U skoro svim slučajevima dijetarnog unosa je prisutan u adekvatnim količinama za sprečavanje deficijencije, te suplementacija obično nije neophodna.[114][115][116][117][118][119][120][121] Mada je promovisano da je vitamin C koristan za lečenje niza oboljenja, znatan broj tvrdnji nije podržan sa dovoljnim podacima.[122][123][124][125] Vitamin C može da bude koristan u snižavanju serumskih nivoa urinske kiseline, što dovodi do korespondirajućeg sniženja gihta.[126] Profilaktička i terapeutska upotreba se ne podržava za sprečavanje ili lečenje pneumonije.[127]

Ljudi sa visokim nivoom askorbinske kiseline u krvi izgleda da imaju znatno umanjen rizik od srčanog udara. Po mišljenju pojedinih naučnika niski nivoi askorbinske kiseline se mogu koristiti kao način identifikacije ljudi sa visokim rizikom od srčanih udara.[128]

Efekti vitamina C na prehladu su bili ekstenzivno istraživani. Nije pokazano da je efektivan u prevenciji ili lečenju prehlade, izuzev u ograničenim okolnostima (specifično, kod osoba koje intenzivno treniraju u hladnom okruženju).[129][130] Rutinska suplementacija vitamina C ne redukuje pojavu ili jačinu prehlade u generalnoj populacije, mada može da umanji dužinu trajanja bolesti.[129][131][132]

Megadoziranje vitamina C[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Megadoziranje vitamina C

Nekoliko osoba i organizacija zastupaju primenu velikih doza vitamina C, 10–100 puta više od preporučene doze u obliku oralne ili intravenozne terapije.[133] Velika, randomizovana klinička ispitivanja efekata visokih doza na opštu populaciju nisu sprovedena. Argumenti za megadoziranje su bazirani na ishrani blisko srodnih čovekolikih majmuna, i pretpostavljenoj ishrani preistorijskih ljudi, kao i činjenici da većina sisara sintetiše vitamin C umesto da se oslanja na prehrambeni unos. Lajnus Poling je proveo znatan deo svojih kasnijih godina zalažući se za upotrebu megadoza vitamina C. On je smatrao da je uspostavljanje preporučenih dnevnog unosa dovoljno za sprečavanje skorbuta, ali da nije optimalno doziranje za zdravlje.[134] Megadoze su promovisane za lečenje i prevenciju različitih oboljenja, među kojima su kancer,[135][136][137][138] prehlada,[129] i koronarna bolest.[139] Megadoziranje vitaminom C do sada uglavnom nije ispitivano - u kliničkim ispitivanjima po pravilu su korišćene doze koje su višestruko niže od onoga što se tvrdi od strane proponenata megadoziranja. Pauling, jedan od glavnih proponenata megadoziranja, je u zdravom stanju koristio 18g dnevno a prilikom viralnih infekcija značajno veće i redovnije doze.[129][135][136][137][138][139]

Testiranje nivoa askorbata u telu[uredi | uredi izvor]

Jednostavni testovi koriste redoksni indikator dihlorofenolindofenol za merenje nivoa vitamina C u urinu i serumu ili krvnoj plazmi. Međutim oni određuju nedavni dijetarni unos umesto nivoa vitamina C u telesnim zalihama.[2] Reverzna faza tečne hromatografije visokih performansi se koristi za određivanje nivoa zaliha vitamina C unutar limfocita i tkiva.

Primećeno je da dok nivoi u serumu ili krvnoj plazmi slede cirkadijanski ritam ili kratkotrajne dijetarne promene, nivoi unutar samih tkiva su stabilniji i daju bolji uvid u dostupnost askorbata u organizmu. Međutim, veoma mali broj bolničkih laboratorija je adekvatno opremljen i obučen za izvođenje takvih detaljnih analiza, te je neophodno da se uzorci šalju u specijalizovane laboratorije.[140][141]

Prirodni i veštački dijetarni izvori[uredi | uredi izvor]

Česte nuspojave[uredi | uredi izvor]

Relativno velike doze askorbinske kiseline mogu da uzrokuju indigestiju, posebno kad se uzimaju na prazan stomak. Međutim, uzimanje vitamina C u obliku natrijum askorbata i kalcijum askorbata može da umanji taj efekat.[142] Kad se uzima u velikim dozama, askorbinska kiselina uzrokuje dijareju kod zdravih osoba. U jednom ispitivanju iz 1936. doze do 6 grama askorbinske kiseline su davane grupi od 29 bebe, 93 dece predškolskog i školskog uzrasta, 20 odraslih tokom više od 1400 dana. Na tim visokim dozama, toksične manifestacije su primećene kod pet odraslih osoba i četiri bebe. Znaci i simptomi kod odraslih su bili mučnina, povraćanje, dijareja, crvenilo lica, glavobolja, umor i poremećeni san. Glavna toksična reakcija kod beba je bila svrab kože.[143]

Moguće nuspojave[uredi | uredi izvor]

Vitamin C povećava apsorpciju gvožđa,[144] te trovanje gvožđem može da postane problem kod ljudi sa retkim poremećajima predoziranja gvožđa, kao što je hemohromatoza. Genetički poremećaj koji dovodi do neadekvatnih nivoa enzima glukoza-6-fosfat dehidrogenaza (G6PD) može da uzrokuje razvoj hemolitičke anemije kod bolesnika nakon unosa specifičnih oksidirajućih supstanci, kao što su velike doze vitamina C.[145]

Već dugo vremena postoji verovanje da vitamin C uzrokuje razvoj kamenja na bubrezima, koje nije bazirano na naučnim dokazima.[146] Nedavna ispitivanja su ustanovila da postoji izvesna relacija,[147] međutim jasan generalni link između unosa suvišne askorbinske kiseline i formiranja kamenja u bubrezima nije uspostavljen.[148] Postoji nekoliko specifičnih izveštaja o vezi između pacijenata sa oksalatnim naslagama i njihovih istorija upotrebe visokih doza vitamina C.[149]

U ispitivanja sprovedenom na pacovima je utvrđeno da tokom prvog meseca trudnoće visoke doze vitamina C mogu da potisnu proizvodnju progesterona iz corpus luteuma.[150] Progesteron, koji je neophodan za održavanje trudnoće, se formira u corpus luteumu tokom prvih nekoliko nedelja, dok se materica dovoljno ne razvije da preuzme tu ulogu. Spekulisalo se da blokiranje ove funkcije corpus luteuma, visokim dozama vitamina C (1+ g) indukuje rani pobačaj. U grupi žena koje su imale spontani abortus na kraju prvog tromesečja, srednje vrednosti vitamina C su bile znatno više, međutim autori izveštaja napominju da to ne treba interpretirati kao evidenciju kauzalne asocijacije.[151] U prethodnoj studiji sa 79 žena sa mogućim, ranijim spontanim, ili habitualnim abortusom, Javert i Stander su 1943. imali 91% uspeha sa 33 pacijenta koji su primili vitamin C zajedno sa bioflavonoidima i vitaminom K (samo tri abortusa), dok su sva 46 pacijenta koja nisu primila vitamine imala abortus.[152]

Ispitivanja na pacovima i ljudima sugerišu da dodavanje suplemenata vitamina C u program treninga snižava očekivane efekte treninga na VO2 maks (maksimalnu potrošnju kiseonika). Mada rezultati na ljudima nisu statistički značajni, ta studija se često navodi kao evidencija da visoke doze vitamina C imaju nepoželjne efekte na performancu treninga. Kod pacova je bilo pokazano da dodatni vitamin C dovodi do sniženja mitohondrijalne produkcije.[153] Pošto su pacovi sposobni da proizvedu sav vitamin C koji im je potreban, pitanje je da li su oni relevantan model za humane fiziološke procese u tom pogledu.

Mehanizam heksavalentnog hroma koji uzrokuje kancer može da bude podstaknut vitaminom C.[154]

Mogućnost predoziranja[uredi | uredi izvor]

Vitamin C je rastvoran u vodi, ali se dijetarni višak ne apsorbuje, a višak u krvi se brzo izlučuje u urin. Iz tih razloga vitamin C ima veoma nisku toksičnost. LD50 vrednost (doza koja ubija 50% populacije) kod pacova je 11,9 grama po kilogramu telesne težine kad je data putem prisilne gavaže (oralno). Mehanizam smrti od takvih doza (1,2% telesne težine, ili 0,84 kg za čoveka od 70 kg) je nepoznat, mada je verovatno u većoj meri mehaničke nego hemijske prirode.[155] LD50 vrednost za ljude je nepoznata, međutim, kao i kod drugih supstanci testiranih na ovaj način, LD50 vrednost pacova se koristi kao orijentir za ljudsku toksičnost.

Dijetalni izvori[uredi | uredi izvor]

Šipurci ruže su posebno bogat izvor vitamina C

Najbogatiji prirodni izvori su voće i povrće, i među njima, kakadu šljiva i kamu kamu plod sadrže najviše koncentracije vitamina C. On je takođe prisutan u nekim vrstama mesa, posebno u jetri. Vitamin C je jedan od najšire konzumiranih nutricionih suplemenata. Dostupan je u mnoštvu formi, među kojima su tablete, smeše za piće, i kristali u kapsulama.

Vitamin C se apsorbuje u crevima putem kanala zavisnih od natrijuma. On se transportuje kroz intestinalni sistem putem od glukoze zavisnih i nezavisnih mehanizama. Prisustvo velikih količina šećera bilo u intestinalnom sistemu ili krvi može da uspori apsorpciju.[156]

Biljni izvori[uredi | uredi izvor]

Biljke su generalno dobri izvori vitamina C. Njegova količina u hrani biljnog porekla zavisi od izvora biljki, stanja zemljišta, klime u kojoj su biljke rasle, dužine vremenskog period nakon branja, uslova skladištenja, i metoda pripreme.[157]

Sledeća tabla je približna i pokazuje relativnu zastupljenost različitih sirovih biljnih izvora.[158][159] Neke biljke su analizirane u svežem stanju, dok su druge bile osušene (čime je veštački uvećana koncentracija individualnih sastojaka poput vitamina C), tako da su podaci podložni varijacijama i poteškoćama pri poređenju. Količine su date u miligramima po 100 grama voća ili povrća. Ovi podaci su zaokruženi proseci višestrukih autoritativnih izvora.

Biljni izvor Količina
(mg / 100g)
Kakadu šljiva 1 000-5 300[160][161][162]
Kamu kamu 2 800[163][164]
Acerola 1 677[165]
Vučji trn 695
Indijski ogrozd 445
Šipurak 426[166]
Baobab 400
Čili paprika (zelena) 244
Guava (sirova) 228,3[s 1]
Ribizla 200
Crvena paprika 190
Čili paprika (crvena) 144
Peršun 130
Kivi 90
Brokoli 90
Loganova malina 80
Crvena ribizla 80
Prokelj 80
Vučje bobice (goji) 73 †
Liči 70
Persimon (sirovi) 66[s 2]
Močvarna jagoda 60
Bobica bazge 60

† Prosek 3 izvora; sušen

Biljni izvor Količina
(mg / 100g)
Papaja 60
Jagoda 60
Pomorandža 50
Kelj 41
Limun 40
Dinja, 40
Karfiol 40
Beli luk 31
Grejpfrut 30
Malina 30
Tandžerina 30
Mandarina 30
Marakuja 30
Spanać 30
Kupus, zeleni 30
Limeta 30
Mango 28
kupina 21
Krompir 20
Krompir, crveni 13,7[s 3]
Brusnica 13
Paradajz 10
Borovnica 10
Ananas 10
Indijska banana 10

Napomene o biljnim izvorima[uredi | uredi izvor]

  • ^ USDA Guava, common, raw Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. oktobar 2018)
  • ^ USDA Persimmons, native, raw
  • ^ USDA. „Tomatoes, red, ripe, raw, year round average”. Arhivirano iz originala 19. 01. 2012. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
  • ^ USDA. „Persimmon, japanese, raw”. Arhivirano iz originala 19. 01. 2012. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
  • ^ USDA. „Onions, raw”. Arhivirano iz originala 19. 01. 2012. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
  • ^ USDA. „Horned melon”. Arhivirano iz originala 19. 01. 2012. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 

    • Životinjski izvori[uredi | uredi izvor]

    Koze, poput mnogih drugih životinja, formiraju svoj sopstveni vitamin C. Odrasla koza, približno teška 70 kg, proizvede više od 13,000 mg vitamina C na dan pri normalnom zdravlju, a nivoi su mnogostruko veći kad je izložena stresu.[167][168]

    Veliko mnoštvo životinjskih vrsta i biljki sintetiše vitamin C.[169] Stoga se neki životinjski proizvodi mogu koristiti kao prehrambeni izvori vitamina C.

    Vitamin C je najprisutniji u jetri, a najmanje prisutan u mišićima. Pošto mišići sačinjavaju najveći deo mesa u ishrani, životinjski proizvodi nisu pouzdan izvor vitamina C. On je prisutan u majčinom mleku, ali nisu prisutni u sirovom kravljem mleku.[170] Sav suvišan vitamin C se izbacuje urinarnim sistemom.

    Sledeća tabela pokazuje relativnu zastupljenost vitamina C u hrani životinjskog porekla. Količine su u miligramima vitamina C po 100 grama hrane:

    Životinjski izvor Količina
    (mg / 100g)
    Teleća jetra (sirova) 36
    Goveđa jetra (sirova) 31
    Ostrige (sirove) 30
    Bakalar (pržen) 26
    Svinjska jetra (sirova) 23
    Jagnjeći mozak (kuvan) 17
    Pileća jetra (pržena) 13
    Životinjski izvor Količina
    (mg / 100g)
    Jagnjeća jetra (pržena) 12
    Teleća nadbubrežna žlezda (sirova) 11[171]
    Jagnjeće srce (dinstano) 11
    Jagnjeći jezik (kuvan) 6
    Ljudsko mleko (sveže) 4
    Kozje mleko (sveže) 2
    Mleko kamile (sveže) 5[172]
    Kravlje mleko (sveže) 2

    Priprema hrane[uredi | uredi izvor]

    Vitamin C se hemijski razlaže pod određenim uslovima, mnogi od kojih se javljaju tokom pripreme hrane. Koncentracije vitamina C u raznim prehrambenim supstancama se snižavaju vremenom proporcionalno sa temperaturom na kojoj se čuvaju.[173] Kuvanje može da umanji sadržaj vitamina C za oko 60%, delom zbog povišenog enzimatskog razlaganja koje može da bude znatno na temperaturama manjim od tačke ključanja.[174] Duža vremena kuvanja takođe doprinose tom efektu, kao i upotreba sudova od bakra, koji katališe razlaganje.[155]

    Još jedan izvor gubitka vitamina C iz hrane je njegovo rastvaranje u vodi za kuvanje koja se odbacuje. Međutim vitamin C se ne gubi na ovaj način iz svog povrća istom brzinom. Pokazano je da brokoli zadržava vitamin C bolje od drugog povrća.[175] Ispitivanja su takođe pokazala da sveže isečeno voće ne izgubi znatnu količinu nutrijenata u frižideru u toku nekoliko dana.[176]

    Vitamin C suplementi[uredi | uredi izvor]

    Vitamin C je široko dostupan u obliku tableta i praškova. Redokson je izvela na tržište 1934. kompanija Hofman la Roš. On je bio prvi masovno proizvođeni sintetički vitamin C.

    Vitamin C je jedan od najšire korišćenih dijetarnih suplemenata.[177] On je u prodaji u obliku kapi, tableta, kapsula, smeša za piće, multivitaminskih formulacija, višestrukih antioksidansnih formulacija, i kao kristalni prah. Postoje formulacije sa odloženim otpuštanjem, kao i formulacije koje sadrže bioflavonoide poput kvercetin, hesperidina, i rutina. Veličine tableta i kapsula su u opsegu od 25 mg do 1,5 g. Kristali vitamina C (kao askorbinska kiselina) su tipično dostupni u bocama od 300 g do 1 kg praha (5 ml čajna kašika kristala vitamina C sadrži oko 5,0 g).

    Industrijska sinteza[uredi | uredi izvor]

    Vitamin C se proizvodi iz glukoze primenom dva glavna procesa. Reichsteinov proces, razvijen 1930-ih, koristi fermentaciju, kojoj sledi nekoliko čisto hemijskih koraka. Moderni dvostepeni fermentacioni proces, originalno razvijen u Kini tokom 1960-ih, koristi dodatnu fermentaciju kojom se zamenjuje deo kasnijeg hemijskog procesa. Prinos oba procesa je približno 60% vitamina C iz glukoze.[178][179]

    Istraživanja usredsređena na razvoj mikroorganizama (najčešće kvasca) koji bi sintetisali vitamin C u jednom fermentacionom koraku su u toku. Kao moguća sirovina se razmatra između ostalog galaktoza. Razvoj ove tehnologije be mogao znatno da umanji troškove proizvodnje.[24]

    Procenjuje se da je svetska produkcija sintetičkog vitamina C približno na nivou od 110 hiljada tona godišnje. Glavni proizvođači su BASF/Takeda, DSM, Merk i Kineska Farmaceutska Grupa Ltd. Do 2008. samo je DSM postrojenje u Škotskoj ostalo u pogonu usled jake konkurencije iz Kine.[180] Svetska cena vitamina C je naglo porasla 2008, delom usled porasta cena osnovnih prehrambenih proizvoda, ali i usled anticipacije prestanka rada dva Kineska postrojenja locirana u Šijiazhuangu blizo Pekinga, kao dela opšteg zatvaranja zagađivačke industrije u Kini tokom perioda Olimpijskih igara.[181] Pet kineskih proizvođača su se sastali 2010. i formirali dogovor o privremenom zaustavljanju proizvodnje da bi se održala cena.[182] To je uzrokovalo podnošenje tužbe u američkom sudu 2011. protiv kineskih kompanija koje su ograničile proizvodnju radi podešavanje cene vitamina C u SAD. Po tvrdnjama tužilaca nakon formiranja dogovora cena vitamina C je dostigla $7 po kilogramu u decembru 2002. dok je bila $2,50 po kilogramu decembra 2001. Kompanije nisu poricale optužbe, ali su u svojoj odbrani navele da ih je kineska vlada podstakla da deluju na takav način.[183]

    Fortifikacija hrane[uredi | uredi izvor]

    Organizacija Zdravlje Kanada je izvršila evaluaciju efekta fortifikacije hrane askorbatom. Nalazi su objavljeni 2005. kao preporuka u dokumentu s imenom Dodavanje vitamina i minerala u hranu.[184] Askorbat je kategorisan kao nutrijent kategorije rizika A, što znači da je to nutrijent sa definisanim gornjim limitom unosa, ali da postoji široka margina unosa sa malim bezbednosnim rizikom i bez ozbiljnih ili kritičnih nepoželjnih efekata. Zdravlje Kanada preporučuje minimum od 3 mg ili 5% RDI vrednosti da bi hrana imala status izvora vitamina C, kao i maksimum fortifikacije od 12 mg (20% RDI vrednosti) za status „izvrsnog izvora“.[184]

    Istorija[uredi | uredi izvor]

    Džejms Lind, britanski lekar u kraljevskoj mornarici koji je 1747. identifikovao sposobnost voća da sprečava bolest skorbut. To se smatra prvim zapisanim kontrolisanim eksperimentom.

    Vitamin C (askorbinska kiselina) je prvi put izolovan 1928. iz kore nadbubrežnih žlezda zamoraca. Molekul askorbinske kiseline je u stvari γ-lakton-2-keto-gulonska kiselina. Kiselost vitamina C potiče od endiolne grupe (dve hidroksilne grupe koje se nalaze na jednoj dvoguboj vezi).[185]

    Potreba za uvrštavanjem svežih biljnih plodova ili sirovog životinjskog mesa u ishranu radi sprečavanja bolesti je bila poznata od antičkih vremena. Urođenici koji su živeli u marginalnim oblastima su inkorporirali to u njihove medicinske preparate. Na primer, igle smreke su korištene u umerenim zonama, ili listovi drveća otpornog na sušu u pustinjskim oblastima. Francuski istraživači su 1536. koristili lokalno domorodačko umeće da spasu svoje ljudstvo od skorbuta na reci Sen Lorenu. Koristili su čaj od igala drveta arbor vitae za koje je kasnije pokazano da sadrže 50 mg vitamina C na 100 grama.[186][187]

    Kroz istoriju je korist od biljne hrane za preživljavanje dugotrajnih prekomorskih putovanja više puta bila preporučivana od strane vlasti. Džon Vudal, prvi postavljeni hirurg Britanske istočnoindijske kompanije, je preporučio preventivnu i lekovitu upotrebu soka od limuna u njegovoj knjizi, Hirurgov prijatelj, iz 1617. Holandski pisac, Johan Bačstrom je 1734. izneo kategorično mišljenje da je "skorbut isključivo posledica totalne apstinencije od upotrebe svežeg povrća i zeleniša, te da je to primarni uzrok bolesti."[188]

    Skorbut je dugo bio glavni uzrok smrtnosti među moreplovcima tokom dugotrajnih prekomorskih putovanja.[189] Po Džonatanu Lamu, „Vasko da Gama je 1499. izgubio 116 iz svoje posade od 170 ljudi; Magelan je 1520. izgubio 208 od 230; i skoro svi oni su podlegli skorbutu."[190]

    Dok je najraniji dokumentovani slučaj skorbuta opisao Hipokrat oko 400. p. n. e., prvi pokušaj davanja naučne baze uzrocima bolesti je izvršio brodski lekar britanske Kraljevske mornarice, Džejms Lind. Skorbut se često javljao među onima koji su imali nedovoljan dostup svežem voću i povrću, kao što su udaljeni, izolovani mornari i vojnici. Tokom prekomorskog putovanja maja 1747., Lind je snabdeo neke članove posade sa dve pomorandže i jedan limun dnevno, kao dodatak normalnim porcijama, dok su drugi nastavili sa ciderom, sirćetom ili morskom vodom, uz njihove normalne obroke. U istoriji nauke, to se smatra prvim slučajem kontrolisanog eksperimenta. Rezultati su pokazali da citrusni plodovi sprečavaju bolest. Lind je objavio svoj rad 1753. u svojoj knjizi Lečenje skorbuta.[191]

    Citrusni plodovi su bili jedan od prvih izvora vitamina C dostupni brodskim lekarima

    Lindov rad nije bio brzo prihvaćen, delom zato što je objavljen tek šest godina nakon njegove studije, a i zato što je on preporučivao sok od limuna.[192] Sveže voće je bilo skupo za držanje na brodu, dok je kuvanje soka pojednostavljivalo skladištenje, ali je uništavalo vitamin (posebno ako je kuvano u bakarnim posudama).[155] Brodski kapetani su pogrešno zaključili da su Lindove preporuke nedelotvorne, jer sokovi nisu niti sprečavali, ni lečili skorbut.

    Tek 1795. je britanska mornarica uspostavila limun ili limetu kao standard na moru. Limete su bile popularnije, jer su se mogle naći u britanskim zapadno indijskim kolonijama, dok limuna nije bilo u britanskom dominionu, te je bio skuplji. Kapetan Džejms Kuk je ranije demonstrirao i dokazao prednosti upotrebe kiselog kupusa na brodu, vodeći svoju posadu do Havajskih ostrva i dalje bez gubljenja ljudi usled skorbuta.[193] Zbog tog ranije neostvarenog podviga, Britanski Admiralitet ga je nagradio medaljom.

    Naziv antiskorbutik je korišćen tokom osamnaestog i devetnaestog veka kao opšti termin za hranu koja sprečava skorbut, mada razlog za takvo dejstvo nije bio poznat. Takva hrana je između ostalog obuhvatala: limun, limetu, pomorandže, kiseli kupus, kupus, slad, i prenosnu supu.[194]

    Čak i pre nego što su antiskorbutske supstance bile identifikovane, postojale su indikacije da su prisutne u količinama dovoljnim za sprečavanje skorbuta, u skoro svoj svežoj (nekuvanoj) hrani, uključujući sirovu hranu životinjskog porekla. Arktički antropolog Vilhjalmur Stefanson je 1928. pokušao da dokaže svoju teoriju o tome kako Eskimi uspevaju da izbegnu skorbut mada njihova ishrana skoro da ne sadrži hranu biljnog porekla. Bolest je pogađala Evropske Arktičke istraživače, koji su živeli pod sličnim uslovima hraneći se uglavnom kuvanim mesom. Stefanson je pretpostavio da urođenici dobijaju vitamin C iz svežeg mesa koje je minimalno kuvano. Počevši februara 1928, tokom jedne godine on je sa kolegom živeo isključivo na minimalno kuvanom mesu uz medicinski nadzor. Oni su ostali zdravi. Kasnija ispitivanja sirove tradicionalne hrane Jukona, sprovedena nakon što je kvantifikacija vitamin C postala moguća, je pokazala da Inuiti i Metisi Severne Kanade, imaju dnevni unos vitamina C u proseku između 52 i 62 mg/dan. Ta količina je blizu preporučenog referentnog unosa.[195]

    Otkriće[uredi | uredi izvor]

    Albert Sent Đerđi, snimljen 1948, je primio 1937. Nobelovu nagradu za medicinu „za njegova otkrića u vezi sa biološkim procesima sagorevanja, sa specijalnom referencom na vitamin C i katalizu fumarne kiseline“.[196]

    Biološki test model koji je neophodan za izolaciju i identifikaciju antiskorbutskog faktora je otkriven 1907. Aksel Holst i Teodor Frolić, dva norveška lekara izučavajući beriberi norveške ribarske flote, su želeli da nađu malu vrstu sisara podesnu za testiranje kojom bi zamenili golube koji su u to vreme korišteni u beriberi istraživanjima. Oni su hranili zamorce njihovom test ishranom od žitarica i brašna, koja je ranije proizvela beriberi kod goluba, i bili su iznenađeni kad je umesto toga došlo do razvoja klasičnog skorbuta. Ovo je bilo neočekivan i srećan izbor modela. Do tog vremena, skorbut je bio poznat samo kod ljudi, i smatrao se ekskluzivno ljudskom bolešću. Za golube, kao ptice koje jedu seme je kasnije nađeno da imaju sposobnost sinteze sopstvenog vitamina C. Holst and Frolić su utvrdili da mogu da da izleče bolest kod zamoraca dodatkom razne sveže hrane i ekstrakata. To otkriće čistog životinjskog eksperimentalnog modela za skorbut, do kog je došlo čak i pre nego što je esencijalna ideja vitamina u hrani bila konceptualisana, je bilo nazivano najvažnijim pojedinačnim doprinosom istraživanjima vitamina C.[197]

    Američki biohemičar poljskog porekla Kasimir Funk je 1912, dok je istraživao beriberi na golubima, razvio koncept vitamina za referisanje nemineralnih mikronutrijenata koji su esencijalni za zdravlje. Naziv je amalgam reči „vital“, usled njihove vitalne biohemijske uloge, i „amini“ jer je Funk smatrao da su svi ti materijali amini po hemijskoj strukturi. Mada je kasnije pokazano da prisustvo aminske grupe nije mandatorno, reč vitamin se zadržala kao generički naziv. Jedan od vitamina se mislilo da je antiskorbutni faktor iz hrane koji su otkrili Holst i Frolić. Taj vitamin se nazivao 1928. „u vodi rastvoran C“, mada njegova struktura još uvek nije bila određena.[198]

    Mađarski istraživački tim predvođen Albertom Sent Đerđijem i Žozefom Svirbelijem, kao i američki tim Čarlsa Glen Kinga u Pitsburgu su prvi identifikovali antiskorbutni faktor u periodu od 1928. do 1932. Sent Džerdži je izolovao heksuronsku kiselinu iz životinjske adrenalne žlezde na Majo klinici, i pretpostavio da je to antiskorbutski faktor, međutim nije mogao da to dokaže bez pristupa biološkom testu. Istovremeno, tokom perioda od pet godina, Kingova laboratorija na Pitzburškom univerzitetu je pokušavala da izoluje antiskorbutni faktor iz limunovog soka, koristeći originalni model iz 1907. sa skorbutskim zamorcima, koji su razvili skorbut usled odsustva sveže hrane, i koji su se mogli izlečiti sokom od limuna. Oni su takođe razmatrali heksuronsku kiselinu, ali su odložili ispitivanje kad je jedan saradnik izneo eksplicitnu (i pogrešnu) eksperimentalnu tvrdnju da ta supstanca nema antiskorbutna svojstva.[199]

    Konačno, krajem 1931, Sent Džerdži je dao Svirbeliju, bivšem članu Kingove laboratorije, uzorak heksuronske kiseline, sa sugestijom da to može da bude antiskorbutni faktor. Do početka proleća 1932, Kingova laboratorije je dokazala tu tvrdnju, ali su objavili rezultat bez davanja Sent Džerdžiju zasluge za to. To je dovelo do ogorčenog spora oko prioriteta zasluga. U realnosti oba tima su zaslužna, pošto Sent Džerdži nije bio voljan da se upušta u životinjske studije.[199]

    U međuvremenu do 1932, Sent Džerđi se vratio za Mađarsku i njegova grupa je otkrila da je ljuta paprika, uobičajeni začin u mađarskoj ishrani, bogat izvor heksuronske kiseline. Otkriće ovog novog i obilnog izvora vitamina, je omogućilo Sent Džerdžiju da pošalje uzorak poznatom britanskom hemičaru šećera Volteru Normanu Hauortu, koji ga je hemijski identifikovao i dokazao identifikaciju sintezom 1933.[200][201][202] Havort i Sent Džerdži su predložili da ime supstance bude askorbinska kiselina, preciznije Л-askorbinska kiselina, zbog njene sposobnosti da spreči skorbut.[203] Askorbinska kiselina nije amin, ona čak ni ne sadrži azot.

    U periodu od 1933. do 1934, Hauort i Edmund Hirst su sintetisali vitamin C. Osim njih poljski hemičar Tadeus Reichstein je nezavisno sintetisao veću količinu ovog vitamina.[204][205] Ovaj drugi proces je bio podesan za jeftinu masovnu proizvodnju semisintetičkog vitamina C, te je on brzo dospeo na tržište. Samo je Hauort nagrađen 1937. Nobelovom nagradom za hemiju delom zbog ovog rada. Reichsteinov proces, kombinacija hemijskih reakcija i bakterijske fermentacije se još uvek koristi za proizvodnju vitamina C.[206][207] Kompanija Hofman la Roš, koja je kupila patent na Reichsteinov proces 1934. i postala prva farmaceutska kompanija da masovno proizvodi i prodaje sintetički vitamin C. On se prodavao pod imenom Redokson.[208]

    Amerikanac J. J. Berns je 1957. pokazao da je razlog da su neki sisari podložni skorbutu nesposobnost njihove jetre da proizvodi aktivni enzim L-gulonolakton oksidazu, koji posreduje zadnji u nizu od četiri koraka koji učestvuju u sintezi vitamina C.[209][210] Američki biohemičar Irvin Ston je bio prvi da iskoristi sposobnost prezervacije hrane vitamina C. On je kasnije razvio teoriju da ljudi poseduju mutiranu formu gena koji kodira L-gulonolakton oksidazu.[211]

    Istraživači sa Univerziteta u Montpelijeru su 2008. otkrili da su kod ljudi i drugih primata, crvena krvna zrnca evoluirala mehanizam kojim se efikasnije koristi vitamin C prisutan u telu putem recikliranja oksidovane Л-dehidroaskorbinske kiseline (ДХА) nazad u askorbinsku kiselinu. Ovaj mehanizam nije nađen kod sisara koji sintetišu vitamin C.[19]

    Reference[uredi | uredi izvor]

    1. ^ Padayatty, Sebastian J.; Katz, Arie; Wang, Yaohui; Eck, Peter; Kwon, Oran; Je-Hyuk Lee; Chen, Shenglin; Corpe, Christopher; Dutta, Anand (2003). „Vitamin C as an antioxidant: evaluation of its role in disease prevention”. Journal of the kAmerican College of Nutrition. 22 (1): 18—35. PMID 12569111. 
    2. ^ a b v g d „Vitamin C”. Food Standards Agency (UK). Arhivirano iz originala 1. 07. 2006. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    3. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 63. ISBN 86-331-2112-3. 
    4. ^ „Vitamin C”. University of Maryland Medical Center. 2007. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    5. ^ a b Higdon, Jane (31. 01. 2006). „Vitamin C”. Oregon State University, Micronutrient Information Center. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    6. ^ „Vitamin C – Risk Assessment” (PDF). UK Food Standards Agency. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 11. 2007. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    7. ^ Meister, Alton (1994). „Glutathione-ascorbic acid antioxidant system in animals” (PDF). The Journal of biological chemistry. 269 (13): 9397—400. PMID 8144521. 
    8. ^ Nualart, FJ; Rivas, CI; Montecinos, VP; et al. (2003). „Recycling of vitamin C by a bystander effect”. J Biol Chem. 278: 10128—10133. 
    9. ^ a b Gropper SS, Smith JL, Grodd JL (2004). Advanced Nutrition and Human Metabolism (4th izd.). Belmont, CA. USA: Thomson Wadsworth. str. 260—275. 
    10. ^ Gábor, Bánhegyi; JóZsef, Mandl (2001). „The hepatic glycogenoreticular system”. Pathology & Oncology Research. 7 (2): 107—110. doi:10.1007/BF03032575. 
    11. ^ Martinez del Rio, Carlos (1997). „Can passerines synthesize vitamin C?” (PDF). The Auk. 114 (3): 513—16. JSTOR 4089257. Arhivirano iz originala (PDF) 06. 08. 2010. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    12. ^ Jenness R, Birney E, Ayaz K (1980). „Variation of l-gulonolactone oxidase activity in placental mammals”. Comparative Biochemistry and Physiology Part B: Biochemistry and Molecular Biology. 67 (2): 195—204. doi:10.1016/0305-0491(80)90131-5. 
    13. ^ Zhang, ZD; Frankish, A; Hunt, T; et al. (2010). „Identification and analysis of unitary pseudogenes: historic and contemporary gene losses in humans and other primates.”. Genome biology. 11 (3): R26. PMID 20210993. doi:10.1186/gb-2010-11-3-r26. 
    14. ^ Inai Y, Ohta Y, Nishikimi M (2003). „The whole structure of the human nonfunctional L-gulono-gamma-lactone oxidase gene--the gene responsible for scurvy--and the evolution of repetitive sequences thereon.”. J. Nutr. Sci. Vitaminol. 49 (5): 315—9. PMID 14703305. 
    15. ^ Otowa, T; Yoshida, E; Sugaya, N; et al. (2009). „Genome-wide association study of panic disorder in the Japanese population.”. J. Hum. Genet. 54 (2): 122—6. PMID 19165232. doi:10.1038/jhg.2008.17. 
    16. ^ Harris 1996, str. 35.
    17. ^ Nishikimi M, Kawai T, Yagi K (1992). „Guinea pigs possess a markedly different gene for L-gulono-gamma-lactone oxidase, the key enzyme for L-ascorbic acid biosynthesis missing in this species”. The Journal of biological chemistry. 267 (30): 21967—72. PMID 1400507. 
    18. ^ Ohta Y, Nishikimi M (1999). „Random nucleotide substitutions in primate nonfunctional gene for L-gulono-gamma-lactone oxidase, the missing enzyme in L-ascorbic acid biosynthesis”. Biochimica et biophysica acta. 1472 (1–2): 408—11. PMID 10572964. doi:10.1016/S0304-4165(99)00123-3. 
    19. ^ a b Montelhagen A, Kinet S, Manel N, Mongellaz C, Prohaska R, Battini JL, Delaunay J, Sitbon M, Taylor N (2008). „Erythrocyte Glut1 Triggers Dehydroascorbic Acid Uptake in Mammals Unable to Synthesize Vitamin C”. Cell. 132 (6): 1039—48. PMID 18358815. doi:10.1016/j.cell.2008.01.042. Generalni sažetak – Science Daily (21. 03. 2008). 
    20. ^ Milton, K (1999). „Nutritional characteristics of wild primate foods: do the diets of similar organisms have lessons for us?”. Nutrition. 15 (6): 488—98. PMID 10378206. doi:10.1016/S0899-9007(99)00078-7. 
    21. '^ Irwin, Stone (16. 07. 1978). „Eight Decades of Scurvy. The Case History of a Misleading Dietary Hypothesis”. Pristupljeno 23. 02. 2012. „'Biohemijska istraživanja tokom 1950-ih su pokazala da je pojava skorbuta posledica odsustva enzima, L-Gulonolakton oksidaza (GLO) u humanoj jetri (Burns, 1959). Taj enzim je zadnji u seriji od četiri enzima koji konvertuju krvni šećer, glukozu, u askorbat u jetri sisara. Ovaj metabolit jetre, askorbat, se proizvodi u kozi pod normalnim uslovima, na primer, u količini od oko 13.000 mg na dan na 150 funti telesne težine (Chatterjee, 1973). Povratni mehanizam sisara mnogostruko povećava ovu dnevnu proizvodnju askorbata pod stresnim uslovima (Subramanian et al., 1973)” 
    22. ^ Long C, Maull KI, Krishnan RS, Laws HL, Geiger JW, Borghesi L, Franks W, Lawson TC, Sauberlich HE (2003). „Ascorbic acid dynamics in the seriously ill and injured”. Journal of Surgical Research. 109 (2): 144—8. PMID 12643856. doi:10.1016/S0022-4804(02)00083-5. 
    23. ^ Saccharomyces cerevisiae
    24. ^ a b R.D. Hancock & R. Viola. „Ascorbic acid biosynthesis in higher plants and microorganisms” (PDF). Scottish Crop Research Institute. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 07. 2011. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    25. ^ Hancock Robert D.; Galpin John R.; Roberto, Viola (2000). „Biosynthesis of L-ascorbic acid (vitamin C) by Saccharomyces cerevisiae”. FEMS Microbiology Letters. 186 (2): 245—50. PMID 10802179. doi:10.1111/j.1574-6968.2000.tb09112.x. 
    26. ^ Venturi S, Venturi M (2007). „Evolution of Dietary Antioxidant Defences”. European EPI-Marker. 11 (3): 1—7. 
    27. ^ Venturi S, Donati FM, Venturi A, Venturi M (2000). „Environmental iodine deficiency: A challenge to the evolution of terrestrial life?”. Thyroid : official journal of the American Thyroid Association. 10 (8): 727—9. PMID 11014322. doi:10.1089/10507250050137851. 
    28. ^ Purves WK, Sadava D, Orians GH, Heller HC (1998). „30”. Life. The Science of Biology. Part 4: The Evolution of Diversity. 
    29. ^ Venturi S, Venturi M (1999). „Iodide, thyroid and stomach carcinogenesis: evolutionary story of a primitive antioxidant?”. European Journal of Endocrinology. 140 (4): 371—2. PMID 10097259. doi:10.1530/eje.0.1400371. 
    30. ^ Hardie L.J.; Fletcher T.C.; Secombes C.J. (1991). „The effect of dietary vitamin C on the immune response of the Atlantic salmon (Salmo salar L.)”. Aquaculture. 95 (3–4): 201—14. doi:10.1016/0044-8486(91)90087-N. 
    31. ^ Challem J, Taylor EW (1998). „Retroviruses, Ascorbate, and Mutations, in the Evolution of Homo sapiens”. Free Radical Biology and Medicine. 25 (1): 130—2. PMID 9655531. doi:10.1016/S0891-5849(98)00034-3. 
    32. ^ Bánhegyi G, Braun L, Csala M, Puskás F, Mandl J (1997). „Ascorbate Metabolism and Its Regulation in Animals”. Free Radical Biology and Medicine. 23 (5): 793—803. PMID 9296457. doi:10.1016/S0891-5849(97)00062-2. 
    33. ^ Stone, I (1979). „Homo sapiens ascorbicus, a biochemically corrected robust human mutant”. Medical Hypotheses. 5 (6): 711—21. PMID 491997. doi:10.1016/0306-9877(79)90093-8. 
    34. ^ Pollock, J. I.; Mullin, R. J. (1987). „Vitamin C biosynthesis in prosimians: Evidence for the anthropoid affinity ofTarsius”. American Journal of Physical Anthropology. 73 (1): 65—70. PMID 3113259. doi:10.1002/ajpa.1330730106. 
    35. ^ Poux, C; Douzery E.J.P. (2004). „Primate phylogeny, evolutionary rate variations,and divergence times: a contribution from the nuclear gene IRBP”. American Journal of Physical Anthropology. 124 (1): 1—16. PMID 15085543. doi:10.1002/ajpa.10322. 
    36. ^ Goodman, M.; Porter C.A.; Czelusniak, J.; Page S.L.; Schneider, H.; Shoshani, J.; Gunnell, G.; Groves C.P. (1998). „Toward a phylogenetic classification of primates based on DNA evidence complemented by fossil evidence”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 9 (3): 585—598. PMID 9668008. doi:10.1006/mpev.1998.0495. 
    37. ^ Porter, C. A.; Page, S. L.; Czelusniak, J.; Schneider, H.; Schneider, M.P.C.; Sampaio, I. & Goodman, M. (1997). „Phylogeny and evolution of selected primates as determined by sequences of the ?-globin locus and 5’flanking regions”. International Journal of Primatology. 18: 261—295. 
    38. ^ Proctor, P (1970). „Similar functions of uric acid and ascorbate in man?”. Nature. 228 (5274): 868. PMID 5477017. doi:10.1038/228868a0. 
    39. ^ a b Savini, I.; Rossi, A.; Pierro, C.; Avigliano, L.; Catani, M. V. (2007). „SVCT1 and SVCT2: key proteins for vitamin C uptake”. Amino Acids. 34 (3): 347—55. PMID 17541511. doi:10.1007/s00726-007-0555-7. 
    40. ^ Rumsey SC, Kwon O, Xu GW, Burant CF, Simpson I, Levine M (1997). „Glucose transporter isoforms GLUT1 and GLUT3 transport dehydroascorbic acid”. The Journal of biological chemistry. 272 (30): 18982—9. PMID 9228080. doi:10.1074/jbc.272.30.18982. 
    41. ^ May, J; Qu Zhi-Chao; Neel Dustin R.; Xia, Li (2003). „Recycling of vitamin C from its oxidized forms by human endothelial cells”. Biochimica et Biophysica Acta (BBA) - Molecular Cell Research. 1640 (2–3): 153—61. doi:10.1016/S0167-4889(03)00043-0. 
    42. ^ Packer, L. (1997). „Vitamin C and redox cycling antioxidants.”. Ur.: Packer L; F. J.. Vitamin C in health and disease. New York: Marcel Dekker Inc. 
    43. ^ May JM, Qu ZC, Qiao H, Koury MJ (2007). „Maturational Loss of the Vitamin C Transporter in Erythrocytes”. Biochemical and biophysical research communications. 360 (1): 295—8. PMC 1964531 Slobodan pristup. PMID 17586466. doi:10.1016/j.bbrc.2007.06.072. 
    44. ^ Sotiriou S, Gispert S, Cheng J, Wang Y, Chen A, Hoogstraten-Miller S, Miller GF, Kwon O, Levine M (2002). „Ascorbic-acid transporter Slc23a1 is essential for vitamin C transport into the brain and for perinatal survival”. Nature medicine. 8 (5): 514—7. PMID 11984597. doi:10.1038/0502-514. 
    45. ^ Levine M, Conry-Cantilena C, Wang Y, Welch RW, Washko PW, Dhariwal KR, Park JB, Lazarev A, Graumlich JF (1996). „Vitamin C pharmacokinetics in healthy volunteers: evidence for a recommended dietary allowance”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 93 (8): 3704—9. PMC 39676 Slobodan pristup. PMID 8623000. doi:10.1073/pnas.93.8.3704. 
    46. ^ Oreopoulos DG, Lindeman RD, Vanderjagt DJ, Tzamaloukas AH, Bhagavan HN, Garry PJ (1993). „Renal excretion of ascorbic acid: effect of age and sex”. Journal of the American College of Nutrition. 12 (5): 537—42. PMID 8263270. 
    47. ^ Hediger Matthias A. (2002). „New view at C”. Nature Medicine. 8 (5): 445—6. PMID 11984580. doi:10.1038/nm0502-445. 
    48. ^ a b MedlinePlus enciklopedia Ascorbic acid
    49. ^ „The influence of smoking on Vitamin C status in adults”. BBC news and Cambridge University. 30. 09. 2000. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    50. ^ Rath, M; L. Pauling (1990). „Immunological evidence for the accumulation of lipoprotein(a) in the atherosclerotic lesion of the hypoascorbemic guinea pig” (PDF). Proceedings of the National Academy of Sciences. 87 (23): 9388—9390. PMC 55170 Slobodan pristup. PMID 2147514. doi:10.1073/pnas.87.23.9388. 
    51. ^ „Statistics Canada, Canadian Community Health Survey, Cycle 2.2, Nutrition (2004)”. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    52. ^ Pemberton, J (2006). „Medical experiments carried out in Sheffield on conscientious objectors to military service during the 1939–45 war”. International Journal of Epidemiology. 35 (3): 556—558. doi:10.1093/ije/dyl020. 
    53. ^ R. E. Hodges; E. M. Baker; J. Hood; H. E. Sauberlich; S. C. March (1969). „Experimental Scurvy in Man”. American Journal of Clinical Nutrition. 22 (5): 535—548. PMID 4977512. 
    54. ^ Khaw Kay-Tee; Sheila, Bingham; Ailsa, Welch; Robert, Luben; Nicholas, Wareham; Nicholas, Day (2001). „Relation between plasma ascorbic acid and mortality in men and women in EPIC-Norfolk prospective study: a prospective population study. European Prospective Investigation into Cancer and Nutrition”. Lancet. 357 (9257): 657—63. PMID 11247548. doi:10.1016/S0140-6736(00)04128-3. 
    55. ^ Harri, Hemil (15. 09. 2007). „The Role of Vitamin C in the Treatment of the Common Cold”. Americal Family Physician. 
    56. ^ Barbosa Eliana; Joel, Faintuch; Moreira, Machado; Addison, Emilia; Silva, Gonçalves da; Rodrigues, Viviane; Pereima, Lopes; José, Maurício; Fagundes, Martins; Regina Lúcia; Filho Danilo Wilhelm (2009). „Supplementation of vitamin E, vitamin C, and zinc attenuates oxidative stress in burned children: a randomized, double-blind, placebo-controlled pilot study”. J Burn Care Res. 30 (5): 859—66. PMID 19692922. doi:10.1097/BCR.0b013e3181b487a8. 
    57. ^ a b Levine M, Rumsey SC, Wang Y, Park JB, Daruwala R (2000). „Vitamin C”. Ur.: Stipanuk MH. Biochemical and physiological aspects of human nutrition. Philadelphia: W.B. Saunders. str. 541-67. ISBN 978-0-7216-4452-3. 
    58. ^ Padayatty S, Katz A, Wang Y, Eck P, Kwon O, Lee J, Chen S, Corpe C, Dutta A, Dutta S, Levine M (2003). „Vitamin C as an Antioxidant: evaluation of its role in disease prevention” (PDF). J Am Coll Nutr. 22 (1): 18—35. PMID 12569111. 
    59. ^ Prockop DJ, Kivirikko KI (1995). „Collagens: molecular biology, diseases, and potentials for therapy”. Annu Rev Biochem. 64: 403—34. PMID 7574488. doi:10.1146/annurev.bi.64.070195.002155. 
    60. ^ Peterkofsky, B (1991). „Ascorbate requirement for hydroxylation and secretion of procollagen: relationship to inhibition of collagen synthesis in scurvy”. Am J Clin Nutr. 54 (6 Suppl): 1135S—1140S. PMID 1720597. 
    61. ^ Kivirikko KI, Myllylä R (1985). „Post-translational processing of procollagens”. Annals of the New York Academy of Sciences. 460: 187—201. PMID 3008623. doi:10.1111/j.1749-6632.1985.tb51167.x. 
    62. ^ Rebouche, CJ (1991). „Ascorbic acid and carnitine biosynthesis”. The American Journal of Clinical Nutrition. 54 (6 Suppl): 1147S—1152S. PMID 1962562. 
    63. ^ Dunn WA, Rettura G, Seifter E, Englard S (1984). „Carnitine biosynthesis from gamma-butyrobetaine and from exogenous protein-bound 6-N-trimethyl-L-lysine by the perfused guinea pig liver. Effect of ascorbate deficiency on the in situ activity of gamma-butyrobetaine hydroxylase” (PDF). J Biol Chem. 259 (17): 10764—70. PMID 6432788. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 03. 2009. g. Pristupljeno 08. 02. 2012. 
    64. ^ Levine, M; Dhariwal, KR; Washko, P; et al. (1992). „Ascorbic acid and reaction kinetics in situ: a new approach to vitamin requirements”. J Nutr Sci Vitaminol. Spec No: 169—72. PMID 1297733. 
    65. ^ Kaufman, S (1974). „Dopamine-beta-hydroxylase”. J Psychiatr Res. 11: 303—16. PMID 4461800. doi:10.1016/0022-3956(74)90112-5. 
    66. ^ Eipper BA, Milgram SL, Husten EJ, Yun HY, Mains RE (1993). „Peptidylglycine alpha-amidating monooxygenase: a multifunctional protein with catalytic, processing, and routing domains”. Protein Sci. 2 (4): 489—97. PMC 2142366 Slobodan pristup. PMID 8518727. doi:10.1002/pro.5560020401. 
    67. ^ Eipper BA, Stoffers DA, Mains RE (1992). „The biosynthesis of neuropeptides: peptide alpha-amidation”. Annu Rev Neurosci. 15: 57—85. PMID 1575450. doi:10.1146/annurev.ne.15.030192.000421. 
    68. ^ Englard S, Seifter S (1986). „The biochemical functions of ascorbic acid”. Annu. Rev. Nutr. 6: 365—406. PMID 3015170. doi:10.1146/annurev.nu.06.070186.002053. 
    69. ^ Lindblad B, Lindstedt G, Lindstedt S (1970). „The mechanism of enzymic formation of homogentisate from p-hydroxyphenylpyruvate”. J Am Chem Soc. 92 (25): 7446—9. PMID 5487549. doi:10.1021/ja00728a032. 
    70. ^ a b v g McGregor GP, Biesalski HK (2006). „Rationale and impact of vitamin C in clinical nutrition”. Current opinion in clinical nutrition and metabolic care. 9 (6): 697—703. PMID 17053422. doi:10.1097/01.mco.0000247478.79779.8f. 
    71. ^ Kelly, FJ (1998). „Use of antioxidants in the prevention and treatment of disease”. Journal of the International Federation of Clinical Chemistry / IFCC. 10 (1): 21—3. PMID 10181011. 
    72. ^ Mayne, ST (2003). „Antioxidant nutrients and chronic disease: use of biomarkers of exposure and oxidative stress status in epidemiologic research”. The Journal of nutrition. 133 Suppl 3: 933S—940S. PMID 12612179. 
    73. ^ Tak PP, Zvaifler NJ, Green DR, Firestein GS (2000). „Rheumatoid arthritis and. str. 53: how oxidative stress might alter the course of inflammatory diseases”. Immunology today. 21 (2): 78—82. PMID 10652465. doi:10.1016/S0167-5699(99)01552-2. 
    74. ^ Goodyear-Bruch C, Pierce JD (2002). „Oxidative stress in critically ill patients”. American journal of critical care : an official publication, American Association of Critical-Care Nurses. 11 (6): 543—51; quiz 552—3. PMID 12425405. 
    75. ^ Schorah CJ, Downing C, Piripitsi A, Gallivan L, Al-Hazaa AH, Sanderson MJ, Bodenham A (1996). „Total vitamin C, ascorbic acid, and dehydroascorbic acid concentrations in plasma of critically ill patients”. The American journal of clinical nutrition. 63 (5): 760—5. PMID 8615361. 
    76. ^ Bjelakovic, G.; Nikolova, D.; Gluud, L. L.; Simonetti, R. G.; Gluud, C. (2007). „Mortality in Randomized Trials of Antioxidant Supplements for Primary and Secondary Prevention: Systematic Review and Meta-analysis”. JAMA: the Journal of the American Medical Association. 297 (8): 842—857. PMID 17327526. doi:10.1001/jama.297.8.842. 
    77. ^ Ashor AW, Lara J, Mathers JC, Siervo M (18. 04. 2014). „Effect of vitamin C on endothelial function in health and disease: A systematic review and meta-analysis of randomised controlled trials.”. Atherosclerosis. 235 (1): 9—20. PMID 24792921. 
    78. ^ Juraschek SP, Guallar E, Appel LJ, Miller ER (4. 04. 2012). „Effects of vitamin C supplementation on blood pressure: a meta-analysis of randomized controlled trials”. American Journal of Clinical Nutrition. 95 (5): 1079—1088. doi:10.3945/ajcn.111.027995. 
    79. ^ Stewart JM, Ocon AJ, Medow MS (27. 05. 2011). „Ascorbate improves circulation in postural tachycardia syndrome”. AJP: Heart and Circulatory Physiology. 301 (3): H1033—H1042. PMID 21622825. doi:10.1152/ajpheart.00018.2011. 
    80. ^ Maeda, N.; Hagihara, H.; Nakata, Y.; Hiller, S.; Wilder, J.; Reddick, R. (18. 01. 2000). „Aortic wall damage in mice unable to synthesize ascorbic acid”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 97 (2): 841—846. PMID 10639167. doi:10.1073/pnas.97.2.841. 
    81. ^ Ginter, E; Hagihara, H.; Nakata, Y.; Hiller, S.; Wilder, J.; Reddick, R. (1978). „Marginal vitamin C deficiency, lipid metabolism, and atherogenesis.”. Advances in lipid research. 16: 167—220. PMID 362865. doi:10.1073/pnas.97.2.841. 
    82. ^ Levine, G. N.; Frei, B.; Koulouris, S. N.; Gerhard, M. D.; Keaney, J. F.; Vita, J. A. (15. 03. 1996). „Ascorbic Acid Reverses Endothelial Vasomotor Dysfunction in Patients With Coronary Artery Disease”. Circulation. 93 (6): 1107—1113. PMID 8653830. doi:10.1161/01.CIR.93.6.1107. 
    83. ^ Wilkinson, IB; Megson, IL; MacCallum, H; Sogo, N; Cockcroft, JR; Webb, DJ (1999). „Oral vitamin C reduces arterial stiffness and platelet aggregation in humans”. Journal of cardiovascular pharmacology. 34 (5): 690—3. PMID 10547085. doi:10.1097/00005344-199911000-00010. 
    84. ^ Simon, JA (1992). „Vitamin C and cardiovascular disease: a review”. PMID 1578086. 
    85. ^ Grosso, G; Bei, R; Mistretta, A; Marventano, S; Calabrese, G; Masuelli, L; Giganti, MG; Modesti, A; Galvano, F; Gazzolo, D (1. 06. 2013). „Effects of vitamin C on health: a review of evidence.”. Frontiers in bioscience (Landmark edition). 18: 1017—29. PMID 23747864. 
    86. ^ Mayer-Davis EJ, Monaco JH, Marshall JA, Rushing J (1997). „Vitamin C intake and cardiovascular disease risk factors in persons with non-insulin-dependent diabetes mellitus. From the Insulin Resistance Atherosclerosis Study and the San Luis Valley Diabetes Study”. Preventive medicine. 26 (3): 277—83. PMID 9144749. doi:10.1006/pmed.1997.0145. 
    87. ^ Jacques Paul F.; Sulsky Sandra I.; Perrone Gayle E.; Jennifer, Jenner; Schaefer Ernst J. (1995). „Effect of vitamin C supplementation on lipoprotein cholesterol, apolipoprotein, and triglyceride concentrations☆”. Annals of Epidemiology. 5 (1): 52—9. PMID 7728285. doi:10.1016/1047-2797(94)00041-Q. 
    88. ^ Martin, Fotherby; Julie, Williams; Louise, Forster; Paul, Craner; Gordon, Ferns (2000). „Effect of vitamin C on ambulatory blood pressure and plasma lipids in older persons”. Journal of Hypertension. 18 (4): 541—4. PMID 10779091. doi:10.1097/00004872-200018040-00009. 
    89. ^ Satoh K, Sakagami H (1997). „Effect of metal ions on radical intensity and cytotoxic activity of ascorbate”. Anticancer research. 17 (2A): 1125—9. PMID 9137459. 
    90. ^ Mühlhöfer A, Mrosek S, Schlegel B, Trommer W, Rozario F, Böhles H, Schremmer D, Zoller WG, Biesalski HK (2004). „High-dose intravenous vitamin C is not associated with an increase of pro-oxidative biomarkers”. European Journal of Clinical Nutrition. 58 (8): 1151—8. PMID 15054428. doi:10.1038/sj.ejcn.1601943. 
    91. ^ Podmore Ian D.; Griffiths Helen R.; Herbert Karl E.; Nalini, Mistry; Pratibha, Mistry; Joseph, Lunec (1998). „Vitamin C exhibits pro-oxidant properties”. Nature. 392 (6676): 559. Bibcode:1998Natur.392..559P. PMID 9560150. doi:10.1038/33308. 
    92. ^ Suh, J; Zhu, BZ; Frei, B (15. 05. 2003). „Ascorbate does not act as a pro-oxidant towards lipids and proteins in human plasma exposed to redox-active transition metal ions and hydrogen peroxide.”. Free radical biology & medicine. 34 (10): 1306—14. PMID 12726918. 
    93. ^ Carr, A; Frei, B. (1999). „Does vitamin C act as a pro-oxidant under physiological conditions?”. FASEB journal : official publication of the Federation of American Societies for Experimental Biology. 13 (9): 1007—24. PMID 10336883. 
    94. ^ Beckman, Kenneth B.; Helbock, Hal J.; Ames, Bruce N. „Vitamin C has not been shown to cause oxidative damage in vivo”. Arhivirano iz originala 31. 05. 2014. g. Pristupljeno 30. 05. 2014. 
    95. ^ Duconge, J; Miranda-Massari, JR; Gonzalez, MJ; Jackson, JA; Warnock, W; Riordan, NH (2008). „Pharmacokinetics of vitamin C: insights into the oral and intravenous administration of ascorbate.”. Puerto Rico health sciences journal. 27 (1): 7—19. PMID 18450228. 
    96. ^ Riordan, HD; Riordan, NH; Jackson, JA; Casciari, JJ; Hunninghake, R; González, MJ; Mora, EM; Miranda-Massari, JR; Rosario, N; Rivera, A (2004). „Intravenous vitamin C as a chemotherapy agent: a report on clinical cases.”. Puerto Rico health sciences journal. 23 (2): 115—8. PMID 15377059. 
    97. ^ Lenton, KJ; Sané, AT; Therriault, H; Cantin, AM; Payette, H; Wagner, JR (2003). „Vitamin C augments lymphocyte glutathione in subjects with ascorbate deficiency.”. The American journal of clinical nutrition. 77 (1): 189—95. PMID 12499341. 
    98. ^ Johnston, CS; Meyer, CG; Srilakshmi, JC (1993). „Vitamin C elevates red blood cell glutathione in healthy adults.”. The American journal of clinical nutrition. 58 (1): 103—5. PMID 8317379. 
    99. ^ Sorice, Angela; Guerriero, Eliana; Capone, Francesca; Colonna, Giovanni; Castello, Giuseppe; Costantini, Susan (31. 05. 2014). „Ascorbic Acid: Its Role in Immune System and Chronic Inflammation Diseases”. Mini-Reviews in Medicinal Chemistry. 14 (5): 444—452. doi:10.2174/1389557514666140428112602. 
    100. ^ Jarosz, M; Dzieniszewski, J; Dabrowska-Ufniarz, E; Wartanowicz, M; Ziemlanski, S; Reed, PI (1998). „Effects of high dose vitamin C treatment on Helicobacter pylori infection and total vitamin C concentration in gastric juice.”. European journal of cancer prevention : the official journal of the European Cancer Prevention Organisation (ECP). 7 (6): 449—54. PMID 9926292. 
    101. ^ Pal, J; Sanal, MG; Gopal, GJ (2011). „Vitamin-C as anti-Helicobacter pylori agent: More prophylactic than curative- Critical review.”. Indian journal of pharmacology. 43 (6): 624—7. PMID 22144762. 
    102. ^ Woodward, M; Tunstall-Pedoe, H; McColl, K (2001). „Helicobacter pylori infection reduces systemic availability of dietary vitamin C.”. European journal of gastroenterology & hepatology. 13 (3): 233—7. PMID 11293441. 
    103. ^ Watson, Zibadi & Preedy 2010, str. 36, 52.
    104. ^ Johnston, Carol S.; Martin, L. J.; Cai, X. (1992). „Antihistamine effect of supplemental ascorbic acid and neutrophil chemotaxis”. Am Coll Nutr. 11 (2): 172—176. PMID 1578094. 
    105. ^ „Vitamin C depletion is associated with alterations in blood histamine and plasma free carnitine in adults”. J Am Coll Nutr. 15 (6): 586—591. 1996. PMID 8951736. 
    106. ^ Clemetson (1980). „Histamine and ascorbic acid in human blood”. J Nutr. 4: 662—8. PMID 7365537. 
    107. ^ Smirnoff, N (1996). „Botanical briefing: The Function and Metabolism of Ascorbic Acid in Plants”. Annals of Botany. 78 (6): 661—9. doi:10.1006/anbo.1996.0175. 
    108. ^ a b v „US Recommended Dietary Allowance (RDA)”. Arhivirano iz originala (PDF) 08. 10. 2011. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    109. ^ Milton, K (2003). „Micronutrient intakes of wild primates: are humans different?”. Comparative Biochemistry and Physiology - Part A: Molecular & Integrative Physiology. 136 (1): 47—59. PMID 14527629. doi:10.1016/S1095-6433(03)00084-9. 
    110. ^ „Linus Pauling Vindicated; Researchers Claim RDA For Vitamin C is Flawed” (Saopštenje). Knowledge of Health. 6. 07. 2004. Arhivirano iz originala 23. 02. 2012. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    111. ^ A.C. Carr; B. Frei (1999). „Toward a new recommended dietary allowance for vitamin C based on antioxidant and health effects in humans”. American Journal of Clinical Nutrition. 69 (6): 1086—1107. 
    112. ^ Cathcart, Robert (1981). „Vitamin C, titrating to bowel tolerance, anascorbemia, and acute induced scurvy”. Medical hypotheses. 7 (11): 1359—76. PMID 7321921. doi:10.1016/0306-9877(81)90126-2. 
    113. ^ „Vitamin and mineral requirements in human nutrition, 2nd edition” (PDF). World Health Organization. 2004. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 11. 2007. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    114. ^ British Pharmacopoeia Commission Secretariat (2009). „Index, BP 2009” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 11. 04. 2009. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    115. ^ „Japanese Pharmacopoeia, Fifteenth Edition” (PDF). 2006. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 07. 2011. g. Pristupljeno 08. 02. 2012. 
    116. ^ WHO. „Area of work: nutrition. Progress report 2000” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 23. 02. 2012. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    117. ^ Olmedo JM, Yiannias JA, Windgassen EB, Gornet MK (2006). „Scurvy: a disease almost forgotten”. Int. J. Dermatol. 45 (8): 909—13. PMID 16911372. doi:10.1111/j.1365-4632.2006.02844.x. 
    118. ^ Shenkin, A (2006). „The key role of micronutrients”. Clin Nutr. 25 (1): 1—13. PMID 16376462. doi:10.1016/j.clnu.2005.11.006. 
    119. ^ Woodside J, McCall D, McGartland C, Young I (2005). „Micronutrients: dietary intake v. supplement use”. Proc Nutr Soc. 64 (4): 543—53. PMID 16313697. doi:10.1079/PNS2005464. 
    120. ^ Stanner SA, Hughes J, Kelly CN, Buttriss J (2004). „A review of the epidemiological evidence for the 'antioxidant hypothesis'”. Public Health Nutr. 7 (3): 407—22. PMID 15153272. doi:10.1079/PHN2003543. 
    121. ^ Rivers, M. Jerry (1987). „Safety of High-level Vitamin C Ingestion”. Annals of the New York Academy of Sciences. 498: 445—54. PMID 3304071. doi:10.1111/j.1749-6632.1987.tb23780.x. 
    122. ^ „Vitamin C (Ascorbic acid)”. MedLine Plus. National Institute of Health. 1. 08. 2006. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    123. ^ Bjelakovic G, Nikolova D, Gluud LL, Simonetti RG, Gluud C (2008). Bjelakovic G, ur. „Antioxidant supplements for prevention of mortality in healthy participants and patients with various diseases”. Cochrane Database Syst Rev (2): CD007176. PMID 18425980. doi:10.1002/14651858.CD007176. 
    124. ^ Huang, Han-Yao; Caballero, Benjamin; Chang, Stephanie; Alberg, Anthony J.; Semba, Richard D.; Schneyer, Christine; Wilson, Renee F.; Cheng, Ting-Yuan; Prokopowicz, Gregory; Barnes, George J. II; Vassy, Jason; Bass, Eric B. (2006). „Multivitamin/mineral supplements and prevention of chronic disease”. Evid Rep Technol Assess (Full Rep) (139): 1—117. PMID 17764205. 
    125. ^ Brzozowska A, Kaluza J, Knoops KT, de Groot LC (2008). „Supplement use and mortality: the SENECA study”. Eur J Nutr. 47 (3): 131—7. PMID 18414768. doi:10.1007/s00394-008-0706-y. 
    126. ^ Choi, MD; Hyon, K.; Gao, Xiang; Curhan, Gary (9. 03. 2009). „Vitamin C Intake and the Risk of Gout in Men – A Prospective Study”. Archives of Internal Medicine. 169 (5): 502—507. PMC 2767211 Slobodan pristup. PMID 19273781. doi:10.1001/archinternmed.2008.606. 
    127. ^ Hemilä H, Louhiala P (2007). Hemilä H, ur. „Vitamin C for preventing and treating pneumonia”. Cochrane Database Syst Rev (1): CD005532. PMID 17253561. doi:10.1002/14651858.CD005532.pub2. 
    128. ^ Myint, PK; Luben, RN; Welch, AA; Bingham, SA; Wareham, NJ; Khaw, KT. (2008). „Plasma vitamin C concentrations predict risk of incident stroke over 10 y in 20 649 participants of the European Prospective Investigation into Cancer Norfolk prospective population study”. The American Journal of Clinical Nutrition. Jan;87(1): (1): 64—9. PMID 18175738. „"...persons in the top quartiles of baseline plasma vitamin C concentrations had a 42% lower risk (relative risk: 0.58; 95% CI: 0.43, 0.78) than did those in the bottom quartile, independently of age, sex, smoking, body mass index, systolic blood pressure, cholesterol, physical activity, prevalent diabetes and myocardial infarction, social class, alcohol consumption, and any supplement use."” 
    129. ^ a b v g Harri, Hemilä; Elizabeth, Chalker; Bob, Douglas; Harri, Hemilä (2007). Hemilä Harri, ur. „Vitamin C for preventing and treating the common cold”. Cochrane database of systematic reviews (3): CD000980. PMID 17636648. doi:10.1002/14651858.CD000980.pub3. 
    130. ^ A, Heiner Kathryn; Marie, Hart Ann; Gore, Martin Linda; Rubio-Wallace Sherrie (2009). „Examining the evidence for the use of vitamin C in the prophylaxis and treatment of the common cold”. Journal of the American Academy of Nurse Practitioners. 21 (5): 295—300. PMID 19432914. doi:10.1111/j.1745-7599.2009.00409.x. 
    131. ^ Audera, C (2001). „Mega-dose vitamin C in treatment of the common cold: a randomised controlled trial”. Medical Journal of Australia. 389: 175. 
    132. ^ Sasazuki S, Sasaki S, Tsubono Y, Okubo S, Hayashi M, Tsugane S (2005). „Effect of vitamin C on common cold: randomized controlled trial”. European Journal of Clinical Nutrition. 60 (1): 9—17. PMID 16118650. doi:10.1038/sj.ejcn.1602261. 
    133. ^ Douglas, R. M.; Hemil, H. (2005). „Vitamin C for Preventing and Treating the Common Cold”. PLoS Medicine. 2 (6): e168. PMC 1160577 Slobodan pristup. PMID 15971944. doi:10.1371/journal.pmed.0020168. 
    134. ^ Pauling, Linus (1986). How to Live Longer and Feel Better. W. H. Freeman and Company. ISBN 978-0-380-70289-3. OCLC 154663991 15690499. 
    135. ^ a b Cabanillas, F (2010). „Vitamin C and cancer: what can we conclude--1,609 patients and 33 years later?”. Puerto Rico health sciences journal. 29 (3): 215—7. PMID 20799507. 
    136. ^ a b Heaney, M. L.; Gardner, J. R.; Karasavvas, N.; Golde, D. W.; Scheinberg, D. A.; Smith, E. A.; O'Connor O. A. (2008). „Vitamin C Antagonizes the Cytotoxic Effects of Antineoplastic Drugs”. Cancer Research. 68 (19): 8031. PMID 18829561. doi:10.1158/0008-5472.CAN-08-1490. 
    137. ^ a b Caraballoso, M.; Sacristan, M.; Serra, C.; Bonfill Cosp X. (2003). „Drugs for preventing lung cancer in healthy people”. Cochrane Database of Systematic Reviews (2): CD002141. PMID 12804424. doi:10.1002/14651858.CD002141. 
    138. ^ a b Bjelakovic, G.; Nikolova, D.; Simonetti, R. G.; Gluud, C. (2008). „Antioxidant supplements for preventing gastrointestinal cancers”. Cochrane Database of Systematic Reviews (3): CD004183. PMID 18677777. doi:10.1002/14651858.CD004183.pub3. 
    139. ^ a b Houston, M. C. (2010). „The role of cellular micronutrient analysis, nutraceuticals, vitamins, antioxidants and minerals in the prevention and treatment of hypertension and cardiovascular disease”. Therapeutic Advances in Cardiovascular Disease. 4 (3): 165. PMID 20400494. doi:10.1177/1753944710368205. 
    140. ^ Emadi-Konjin P, Verjee Z, Levin A, Adeli K (2005). „Measurement of intracellular vitamin C levels in human lymphocytes by reverse phase high performance liquid chromatography (HPLC)” (PDF). Clinical Biochemistry. 38 (5): 450—6. PMID 15820776. doi:10.1016/j.clinbiochem.2005.01.018. 
    141. ^ Yamada H, Yamada K, Waki M, Umegaki K (2004). „Lymphocyte and Plasma Vitamin C Levels in Type 2 Diabetic Patients With and Without Diabetes Complications” (PDF). Diabetes Care. 27 (10): 2491—2. PMID 15451922. doi:10.2337/diacare.27.10.2491. 
    142. ^ Pauling, Linus (1976). Vitamin C, the Common Cold, and the Flu. San Francisco, CA: W.H. Freeman and Company. 
    143. ^ „Toxicological evaluation of some food additives including anticaking agents, antimicrobials, antioxidants, emulsifiers and thickening agents”. World Health Organization. 4. 07. 1973. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    144. ^ Fleming DJ, Tucker KL, Jacques PF, Dallal GE, Wilson PW, Wood RJ (2002). „Dietary factors associated with the risk of high iron stores in the elderly Framingham Heart Study cohort”. The American Journal of Clinical Nutrition. 76 (6): 1375—84. PMID 12450906. 
    145. ^ Cook JD, Reddy MB (2001). „Effect of ascorbic acid intake on nonheme-iron absorption from a complete diet”. The American Journal of Clinical Nutrition. 73 (1): 93—8. PMID 11124756. 
    146. ^ Goodwin JS, Tangum MR (1998). „Battling quackery: attitudes about micronutrient supplements in American academic medicine”. Archives of Internal Medicine. 158 (20): 2187—91. PMID 9818798. doi:10.1001/archinte.158.20.2187. 
    147. ^ Massey LK, Liebman M, Kynast-Gales SA (2005). „Ascorbate increases human oxaluria and kidney stone risk”. The Journal of Nutrition. 135 (7): 1673—7. PMID 15987848. 
    148. ^ Naidu, KA (2003). „Vitamin C in human health and disease is still a mystery ? An overview” (PDF). J. Nutr. 2 (7): 7. PMC 201008 Slobodan pristup. PMID 14498993. doi:10.1186/1475-2891-2-7. 
    149. ^ Mashour S, Turner JF, Merrell R (2000). „Acute renal failure, oxalosis, and vitamin C supplementation: a case report and review of the literature”. Chest. 118 (2): 561—3. PMID 10936161. doi:10.1378/chest.118.2.561. 
    150. ^ Ovcharov R, Todorov S (1974). „The effect of vitamin C on the estrus cycle and embryogenesis of rats”. Akusherstvo I Ginekologii͡a. 13 (3): 191—5. PMID 4467736. 
    151. ^ Vobecky JS, Vobecky J, Shapcott D, Cloutier D, Lafond R, Blanchard R (1976). „Vitamins C and E in spontaneous abortion”. International Journal for Vitamin and Nutrition Research. 46 (3): 291—6. PMID 988001. 
    152. ^ Javert CT, Stander HJ (1943). „Plasma Vitamin C and Prothrombin Concentration in Pregnancy and in Threatened, Spontaneous, and Habitual Abortion”. Surgery, Gynecology, and Obstetrics. 76: 115—122. 
    153. ^ Gomez-Cabrera MC; Domenech, E; Romagnoli, M; et al. (2008). „Oral administration of vitamin C decreases muscle mitochondrial biogenesis and hampers training-induced adaptations in endurance performance”. The American Journal of Clinical Nutrition. 87 (1): 142—9. PMID 18175748. 
    154. ^ „Cancer-Causing Compound Can Be Triggered By Vitamin C”. 12. 03. 2007. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    155. ^ a b v „Safety (MSDS) data for ascorbic acid” (PDF). Oxford University. 23. 02. 2012. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 03. 2009. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    156. ^ Wilson, JX (2005). „Regulation of vitamin C transport”. Annu. Rev. Nutr. 25: 105—25. PMID 16011461. doi:10.1146/annurev.nutr.25.050304.092647. 
    157. ^ „The vitamin and mineral content is stable”. Danish Veterinary and Food Administration. Arhivirano iz originala 04. 05. 2013. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    158. ^ „National Nutrient Database”. Nutrient Data Laboratory of the US Agricultural Research Service. Arhivirano iz originala 03. 03. 2015. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    159. ^ „Natural food-Fruit Vitamin C Content”. The Natural Food Hub. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    160. ^ Tucker, Bush. „Using local foods”. Arhivirano iz originala 19. 08. 2016. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    161. ^ L. D. Prior, D. Eamus and G. A. Duff. „Seasonal Trends in Carbon Assimilation, Stomatal Conductance, Pre-dawn Leaf Water Potential and Growth in Terminalia ferdinandiana, a Deciduous Tree of Northern Australian Savannas”. Australian Journal of Botany. 45 (1): 53 — 69. 
    162. ^ Brand, J. C.; Rae, C.; McDonnell, J.; Lee, A.; Cherikoff, V.; Truswell, A. S. (1987). „The nutritional composition of Australian aboriginal bushfoods. I.”. Food Technology in Australia. 35 (6): 293—296. 
    163. ^ „Natural food-Fruit Vitamin C Content”. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    164. ^ Justi, Karin Cristiane; Visentainer, Jesuí Vergílio; Nilson Evelázio de Souza; Matsushita, Makoto (2000). „Nutritional composition and vitamin C stability in stored camu-camu (Myrciaria dubia) pulp”. Archivos Latinoamericanos de Nutrició. 50 (4). 
    165. ^ Vendramini, Ana L.; Trugo, Luiz C. (2000). „Chemical composition of acerola fruit (Malpighia punicifolia L.) at three stages of maturity”. Food Chemistry. 71 (2): 195—198. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    166. ^ Kenneth, E. S. Poole; Loveridge, Nigel; Barker, Peter J.; Halsall, David J.; Rose, Collette; Jonathan Reeve, DM & Warburton, Elizabeth A. (2006). „Reduced Vitamin D in Acute Stroke”. Stroke. 37: 243—245. doi:10.1161/01.STR.0000195184.24297.c1. 
    167. ^ Chatterjee, IB (1973). „Evolution and the Biosynthesis of Ascorbic Acid”. Science. 182 (4118): 1271—1272. PMID 4752221. doi:10.1126/science.182.4118.1271. 
    168. ^ Irwin Stone, PC-A (1979). „Eight Decades of Scurvy”. Orthomolecular Psychiatry. 8 (2): 58—62. 
    169. ^ Elwood, McCluskey. „Which Vertebrates Make Vitamin C?”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    170. ^ Clark, Stephanie (6. 04. 2007). „Comparing Milk: Human, Cow, Goat & Commercial Infant Formula”. Washington State University. Arhivirano iz originala 15. 07. 2011. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    171. ^ Toutain, P. L.; D. Béchu & M. Hidiroglou (1997). „Ascorbic acid disposition kinetics in the plasma and tissues of calves”. Am J Physiol Regul Integr Comp Physiol. 273 (5): R1585—R1597. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    172. ^ Mal. G. (2000). „Chemical composition and Vitamin C content of milk in Indian camels managed under farm conditions”. Indian Veterinary Journal. 77: 695—696. 
    173. ^ Roig, M. G.; Rivera, Z. S.; Kennedy, J. F. (1995). „A model study on rate of degradation of L-ascorbic acid during processing using home-produced juice concentrates”. International Journal of Food Sciences and Nutrition. 46 (2): 107—115. PMID 7621082. doi:10.3109/09637489509012538. 
    174. ^ Allen, MA; Burgess, S. G. (1950). „The Losses of Ascorbic Acid during the Large-scale Cooking of Green Vegetables by Different Methods”. British Journal of Nutrition. 4 (2–3): 95—100. PMID 14801407. doi:10.1079/BJN19500024. 
    175. ^ Combs, G. F. (2001). The Vitamins, Fundamental Aspects in Nutrition and Health (2nd izd.). San Diego, CA: Academic Press. str. 245—272. ISBN 9780121834920. 
    176. ^ Hitti, Miranda (2. 06. 2006). „Fresh-Cut Fruit May Keep Its Vitamins”. WebMD. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    177. ^ „The Diet Channel, Vitamin C is historically the first marketed pure single vitamin supplements, and remains perhaps the most widely known”. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    178. ^ „The production of vitamin C” (PDF). Competition Commission. 2001. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 03. 2014. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    179. ^ Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. 
    180. ^ Starling, Shane (26. 06. 2008). „DSM vitamin plant gains green thumbs-up”. Decision News Media SAS. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    181. ^ „Vitamin C: Distruptions to Production in China to Maintain Firm Market”. Flexnews. 30. 06. 2008. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    182. ^ „Vitamin C producers work to set prices”. Global Times. 11. 09. 2010. Pristupljeno 3. 10. 2018. 
    183. ^ „U.S. courts confront China's involvement in price fixing] Andrew Longstreth , Reuters, Mar 11, 2011.”. Arhivirano iz originala 22. 06. 2012. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    184. ^ a b [hhttp://www.hc-sc.gc.ca/fn-an/nutrition/vitamin/index-eng.php „Vitamins & Minerals”]. Health Canada. Pristupljeno 26. 10. 2013. 
    185. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV izd.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
    186. ^ „Jacques Cartier's Second Voyage - 1535 - Winter & Scurvy”. Arhivirano iz originala 12. 02. 2007. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    187. ^ Martini E. (2002). „Jacques Cartier witnesses a treatment for scurvy”. Vesalius. 8 (1): 2—6. PMID 12422875. 
    188. ^ Armstrong, Alexander (1858). „Observation on Navel Hygiene and Scarvy, more particularly as the later appeared during the Polar Voyaje”. British and foreign medico-chirurgical review: or, Quarterly journal of practical medicine and surgery. 22: 295—305. 
    189. ^ „Captain Cook and the Scourge of Scurvy, BBC –History”. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    190. ^ Lamb Jonathan (2001). Preserving the self in the south seas, 1680–1840. University of Chicago Press. str. 117. ISBN 978-0226468495. 
    191. ^ Lind James (1753). A Treatise of the Scurvy. London: A. Millar. 
    192. ^ Singh, Simon; Ernst, Edzard (2008). Trick of Treatment: The Undeniable Facts about Alternative Medicine. WW Norton & Company. str. 15-18. ISBN 9780393066616. 
    193. ^ Cook, James; Edwards, Philip (1999). The Journals of Captain Cook. Penguin Books. str. 38. ISBN 978-0140436471. OCLC 42445907. 
    194. ^ Stevens, David; Reeve, John (2006). „Cook'sVpyages 1768–1780”. Navy and the nation: the influence of the navy on modern Australia. Allen & Unwin. str. 74. ISBN 9781741142006. 
    195. ^ Kuhnlein HV, Receveur O, Soueida R, Egeland GM (1. 06. 2004). „Arctic indigenous peoples experience the nutrition transition with changing dietary patterns and obesity”. J Nutr. 134 (6): 1447—53. PMID 15173410. 
    196. ^ Zetterstrom, Rolf (2009). „Nobel Prize 1937 to Albert von Szent-Gyo¨ rgyi: identification of vitamin C as the anti-scorbutic factor”. Acta Pædiatrica. 98: 915—919. ISSN 0803-5253. doi:10.1111/j.1651-2227.2009.01239.x. 
    197. ^ Norum KR, Grav HJ (2002). „Axel Holst and Theodor Frolich--pioneers in the combat of scurvy (Article in Norwegian)”. Tidsskr Nor Laegeforen. 122 (17): 1686—7. PMID 12555613. 
    198. ^ Rosenfeld, L (1997). „Vitamine--vitamin. The early years of discovery”. Clin Chem. 43 (4): 680—5. PMID 9105273. 
    199. ^ a b Joseph Louis Svirbely1 and Albert Szent-Györgyi (1932). „The chemical nature of vitamin C”. Biochem J. 26 (3): 865—870. PMC 1260981 Slobodan pristup. 
    200. ^ Juhász-Nagy Sándor (2002). „Albert Szent-Györgyi—biography of a free genius”. Orvosi hetilap. 143 (12): 611—4. PMID 11963399. 
    201. ^ Kenéz, J (1973). „Eventful life of a scientist. 80th birthday of Nobel prize winner Albert Szent-Györgyi”. Münchener medizinische Wochenschrift (1950). 115 (51): 2324—6. PMID 4589872. 
    202. ^ Szállási, A (1974). „2 interesting early articles by Albert Szent-Györgyi”. Orvosi hetilap. 115 (52): 3118—9. PMID 4612454. 
    203. ^ „Story of Vitamin C's chemical discovery”. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    204. ^ M. Stacez; Elizabeth Percival (1976). „Edmund Langley Hirst”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 22. 
    205. ^ Stephens, Thomas (17. 02. 2011). „Let the chemical games begin!”. Swiss Info. Swiss Broadcasting Corporation. Arhivirano iz originala 31. 08. 2011. g. Pristupljeno 23. 02. 2012. 
    206. ^ Boudrant, J (1990). „Microbial processes for ascorbic acid biosynthesis: a review”. Enzyme and Microbial Technology. 12 (5): 322—9. PMID 1366548. doi:10.1016/0141-0229(90)90159-N. 
    207. ^ Bremus, Christoph; Herrmann, Ute; Bringer-Meyera, Stephanie; Sahma, Hermann (2006). „The use of microorganisms in L-ascorbic acid production”. Journal of Biotechnology. 124 (1): 196—205. PMID 16516325. doi:10.1016/j.jbiotec.2006.01.010. 
    208. ^ Bächi, Beat (2008). „Natürliches oder künstliches Vitamin C?: Der prekäre Status eines neuen Stoffes im Schatten des Zweiten Weltkriegs” [Natural or synthetic vitamin C? A new substance's precarious status behind the scenes of World War II]. NTM. 16 (4): 445—70. PMID 19579835. doi:10.1007/s00048-008-0309-y. 
    209. ^ Burns JJ, EvansC (1. 12. 1956). „The synthesis of L-ascorbic acid in the rat from D-glucuronolactone and L-gulonolactone”. J Biol Chem. 223 (2): 897—905. PMID 13385237. [mrtva veza]
    210. ^ Burns JJ, Moltz A, Peyser P (1956). „Missing step in guinea pigs required for the biosynthesis of L-ascorbic acid”. Science. 124 (3232): 1148—9. PMID 13380431. doi:10.1126/science.124.3232.1148-a. 
    211. ^ Henson DE, Block G, Levine M (1991). „Ascorbic acid: biologic functions and relation to cancer”. Journal of the National Cancer Institute. 83 (8): 547—50. PMID 1672383. doi:10.1093/jnci/83.8.547. 

    Literatura[uredi | uredi izvor]

    • Watson, Ronald Ross; Zibadi, Sherma; Preedy, Victor R. (2010). Dietary Components and Immune Function. Springer. ISBN 978-1-60761-061-8. 
    • Levine M, Rumsey SC, Wang Y, Park JB, Daruwala R (2000). „Vitamin C”. Ur.: Stipanuk MH. Biochemical and physiological aspects of human nutrition. Philadelphia: W.B. Saunders. str. 541-67. ISBN 978-0-7216-4452-3. 
    • Packer, L. (1997). „Vitamin C and redox cycling antioxidants.”. Ur.: Packer L; F. J.. Vitamin C in health and disease. New York: Marcel Dekker Inc. 
    • Purves WK, Sadava D, Orians GH, Heller HC (1998). „30”. Life. The Science of Biology. Part 4: The Evolution of Diversity. 
    • Gropper SS, Smith JL, Grodd JL (2004). Advanced Nutrition and Human Metabolism (4th izd.). Belmont, CA. USA: Thomson Wadsworth. str. 260—275. 
    • Pauling, Linus (1976). Vitamin C, the Common Cold, and the Flu. San Francisco, CA: W.H. Freeman and Company. 

    Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


    Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
    u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
    Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Витамин_Ц&oldid=27680074”