Đurađ Kastriot Skenderbeg

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Skenderbeg.
Đurađ Kastriot
Đurađ Kastriot
Lični podaci
Datum rođenja(1405-05-06)6. maj 1405.
Mesto rođenjaSina, Kneževina Kastrioti
Datum smrti17. januar 1468.(1468-01-17) (62 god.)
Mesto smrtiLješ, Mletačka republika
Grobcrkva Svetog Nikole u Lješu
Porodica
SupružnikDonika Kastriot
PotomstvoIvan II Kastriot
RoditeljiIvan I Kastriot
Vojislava Kastriot
DinastijaKastrioti
Knez Albanije
Period28. novembar 1443 — 17. januar 1468.
PrethodnikIvan I Kastriot
NaslednikIvan II Kastriot

Đurađ Kastriot (alb. Gjergj Kastrioti; Sina, 6. maj 1405 — Lješ, 17. januar 1468), poznatiji kao Skenderbeg (alb. Skënderbej/Skënderbeu od. tur. İskender Bey), bio je borac protiv osmanskih osvajača i islamizacije. Rođen je u porodici srpskog porekla. Njega su Albanci (krajem 19. veka) proglasili za svog nacionalnog heroja.

Prema Gibonu,[1] Đurđeva porodica Kastriot(ić)a vodi poreklo od starog srpskog bratstva Branil(ović)a iz Zete. Skenderbegov deda, Pavle Kastriotić, doselio se u Janjinu u Epiru kao srpski kefalija. Skenderbegov otac, Ivan Kastriotić, bio je knez Epira, koji je držao Mat, Kroju, Mirditu i Diber,[2] i za razliku od svog oca, brzo je naučio albanski jezik od lokalnog stanovništva.[1] Njegova majka, Vojislava, bila je princeza takođe srpskog porekla,[3] ćerka Grgura Brankovića i unuka čuvenog srpskog viteza Vuka Brankovića. Neke manje pouzdane analize stavljaju je u porodicu Tribalda[4], poreklom iz Stare Srbije. Ivan Kastriotić je bio među prvima koji se suprotstavio upadima Bajazita I, međutim, njegov otpor nije imao nikakav značajan efekat. Sultan ga je naterao da plaća danak, a da bi osigurao vernost plemića tih krajeva, Turci su odveli Đurđa zajedno sa njegovom braćom kao taoce.

Skenderbeg je u Lješu 1444. godine sazvao plemenske glavare Arbanije i Crne Gore, kako bi se zakleli da će zajednički ratovati protiv Turske. Postao je vođa tada formirane Lješke lige. Zbog borbe protiv Osmanlija prvo ga je glorifikovala Katolička crkva (iako je tokom svog života bio i musliman i pravoslavac), a ubrzo i slovenski narodi sa Balkana, koji su ga smatrali svojim nacionalnim herojem. Krajem 19. veka albanski nacionalisti su, u nedostatku albanske srednjovekovne države i njenih heroja iz tog vremena, počeli sa albanizacijom Skenderbega i njegove pobune. Skenderbegova borba protiv Osmanlija, međutim, nije bila opšti ustanak stanovnika Albanije protiv Osmanskog carstva. Stanovništvo velikih gradova u Albaniji, koji su na jugu pripadali Osmanlijama, a na severu Veneciji, nije ga podržavalo dok su njegovi borci pripadali različitim etničkim grupama poput Srba (Slovena), Albanaca, Grka i Cincara (Vlaha).[5] Osmanski vojnici protiv kojih su se borili nisu bili Turci iz Anadolije, već lokalno, većinom albansko stanovništvo koje je bilo voljno da se bori protiv manjinskog dela pripadnika svog naroda u redovima Skenderbegovih snaga.

Počev od 15. veka (sa delima Konstantina Mihailovića i Martina Segona) Skenderbeg je bio predmet brojnih književnih i umetničkih radova. Skenderbegove vojne veštine su Osmanlijama predstavljale veliku prepreku i u mnogim zapadnoevropskim zemljama smatran je primerom borbe hrišćanstva protiv osmanskih muslimana.

Ime

Đurđevo ime je 1463. godine zapisano na latinskom jeziku kao „Zorzi Castrioti”.[6][7][8][9][10][11][12][13] Njegovo ime na latinskom bi se na srpski jezik moglo prevesti kao Đurađ ili Đorđe.

Najraniji materijalni dokaz njegovog imena Đurađ je sa fresaka iz 1426. godine, kada su Ivan i njegova četiri sina skupili danak iz dva sela u današnjoj Makedoniji (danas Mavrovo i Rostuša) i donirali manastiru Hilandar.[14][15] Kasnije, između 1426. i 1431. godine, Ivan i njegovi sinovi, osim Staniše, kupili su četiri adelfata (prava da borave na monaškoj teritoriji i da primaju subvencije iz manastirskih resursa) i dodelili manastiru Svetog Đorđa, kako piše u hilandarskim izvorima.[16][17]

Prvobitno latinsko prezime, „Castrioti” (isto kao „Castriothi” 1408. godine), u savremenu albansku istoriografiju je doneto kao „Kastrioti”. „Gjergj” je savremeni albanski ekvivalent srpskog imena Đurađ. Neki istoričari ga zovu „Georgius Castriotus Scanderbegus” u svojim naučnim radovima. Prezime je izvedeno od latinske reči „castrum” i od grčke reči „κάστρο” (srp. замак). Prema nekim istoričarima njegovo prezime je toponim od Kastriot u savremenoj severoistočnoj Albaniji.[18][19]

Osmanlije su mu dali nadimak Iskender Bej tur. İskender Bey, što znači „Gospodar Aleksandar” ili „Vođa Aleksandar” [20], po uzoru na čuvenog antičkog vojskovođu Aleksandra Makedonskog, koji je bio jedan od Skenderbegovih glavnih uzora. U Skenderbegovom pismu Dubrovčanima iz 1450. godine, koje je napisano na srpskom jeziku i na ćirilici, on je potpisan kao "Скедерь бегь",[21][22] i u 1459. godini kao "Скендьрь бегь".[23]

Mladost

Postoji mnogo teorija o Đurđevom mestu rođenja,[24] koje je najverovatnije bilo selo Sine, jedno od nekoliko sela koje je posedovao njegov deda Pavle Kastiriot.[25] Đurađ je sin Ivana Kastriota, plemića iz porodice Kastriot, koji je vladao teritorijom od Lješa, pa sve do Prizrena, u koju su ulazile oblasti reke Maće, Mirdite i Dibera u današnjoj srednjoj i severnoj Albaniji,[26][27] i majke Vojislave,[28] iz loze poznate srpske dinastije Brankovića.[29][30] Đurađ je imao tri starija brata, Stanišu, Repoša i Kostadina i pet sestara, Maru, Jelenu, Anđeliju, Vlajku i Mamicu.[8]

U to vreme, Ivan je svoju veroispovest menjao u odnosu na političke okolnosti. U periodima savezništva sa Mletačkom republikom bio je katolik, dok je u periodima savezništva sa Srbijom bio pravoslavac.[27] Ivan je kasnije postao osmanski vazal krajem 14. veka i osmanskom sultanu je isplaćivao danak i slao pomoćne vojne odrede. Njegovi odredi našli su se, zajedno sa odredima njegovog tasta Grgura Brankovića, na sultanovoj strani u bici kod Ankare 1402. godine.[31][27] Njegov sin Staniša je 1409. godine postao osmanski talac.[8] Skenderbeg je, zajedno sa svojom braćom Repošom i Konstantinom, kasnije poslat na osmanski dvor kao danak u krvi. Danak u krvi je bio sistem koji je hrišćansku decu pretvarao u muslimane, da bi oni kasnije postajali osmanski oficiri.[32] Staniša je još kao dečak odveden u Tursku, međutim Đurađ je tek sa 18. godina[33] poslat kao talac Osmanlijama od strane svog oca. U to vreme je bilo uobičajeno da mesni plemić, koga je osmanska vojska porazila, pošalje svoga sina na osmanski dvor kao taoca na neodređeno vreme. Na taj način bi sultan imao kontrolu nad oblašću gde vlada njegov otac. Tretman taoca nije bio tako loš. Naprotiv, oni bi se školovali u najboljim vojnim školama i bili bi obučavani da postanu budući vojni komandanti.[34][35]

Poreklo

O srpskom poreklu Skenderbega svedoče mnogi istoričari. Njegov pradeda, prema istorijskim izvorima, potiče sa teritorije zapadnog Kosova[36][37][38], koje je bilo predominantno srpsko u tom istorijskom periodu[39][40], a verovatno je bio iz poznatog srpskog bratstva Branilovića iz Crne Gore[41]. Pojedini istoričari trasirali su poreklo Skenderbega i njegove porodice do Bosne i Hercegovine, najčešće Livna. 60-ih godina 20. veka, nemački istoričar Franc Babinger, tvrdio je da je kefalija Branilo Kastriot(ić), Skenderbegov pradeda i njegov najraniji poznati predak bio Srbin.[42] Srednjevekovni albanski istoričar i velikaš Đon Muzaka, takođe je u svojim letopisima karakterizovao Đurđa Kastriota Skenderbega kao "srpske prirode".[43] Njegov ujak Konstantin, takođe je nosio i prezime Mazarek (Meserić), koje mnogi istoričari identifikuju kao staro srpsko.[44]

Služba u osmanskoj vojsci

Skenderbeg je prvi put kao talac poslat u dvor kod Jedrena (Adrijanopolj) 1415. godine, a zatim ponovo, po drugi put 1423. godine. Tada je sigurno ostao 3 godine na dvoru, gde je u čuvenoj školi za janičare - Enderunu, trenirao, i bio među najuspešnijim učenicima.[33][45]

Skenderbeg i drugi studenti u toku treninga u Enderenu.

Kada je završio školu Enderun, sultan mu je obećao vlast nad posedima kojima je vladao njegov otac.[46] Čuvši to, Ivan se zabrinuo da sultan ne pošalje Skenderbega da zauzme njegov posed, pa je u aprilu 1428. godine[46][47] obavestio Mletačku republiku, u nadi da će od njih dobiti pomoć. Tom prilikom Ivan je bio primoran da traži oproštaj od Mletačke, budući da je njegov sin Skenderbeg prethodno ratovao sa hrišćanima. Ivana je 1430. godine ipak porazio vojvoda Skoplja, Isak-beg, koji je uspeo da zauzme neke delove Ivanovih teritorija, ali ne sve.[48]

Kasnije iste godine, Skenderbeg je ratovao na strani Osmanlija protiv hrišćana, zbog čega dobija titulu spahije.[49] Prema nekim istoričarima, Skenderbeg je dobio posed u Nikopolju, današnjoj Bugarskoj, kako je upisano u jednom dokumentu iz 1430. godine. Iako je Skenderbeg pozvan da pomogne svome rođaku Đorđu Arijanitu Komninu i Andriju Topiju i ostalim oblasnim vladarima na teritoriji između Valone i Skadra u ustanku protiv Osmanlija (1432—1436), on je to ipak odbio, jer je bio veoma odan sultanu.[50]

Skenderbeg je 1437. smenio dotadašnjeg osmanskog namesnika grada Kroje Hizir-bega, vladavši kao osmanski namesnik u Kroji do novembra 1438. godine[51] kada je Hizir-beg ponovo postavljen na taj položaj.[52] Dok je bio u oblasti današnje Albanije kao osmanski namesnik, održavao je dobre odnosa sa svojim ljudima i sa plemićima, poput svog oca.[17] Nakon toga, do maja 1438. godine, Skenderbeg je vladao velikim vilajetom u oblasti oko Maće i Lješa, odakle je uspeo da osvoji devet sela koja su prethodno pripadala njegovom ocu Ivanu, pa je po njemu nazvao tu oblast „Ivanov posed”.[17][53][54] Zbog veština koje je pokazao u borbama, Skenderbeg je od sultana dobio titulu valije. U to vreme, Skenderbeg je komandovao vojnom jedinicom od 5.000 ljudi.[55]

Nakon smrti njegove braće Repoša 25. jula 1431. godine[56] i Konstantina 1437. godine, kao i njegovog oca Ivana 1437. godine, Staniša i Skenderbeg nastavili su politiku svog oca prema Mletačkoj republici i Dubrovniku. Godine 1438/9. imali su neprekidne privilegije u tim državama, koje su nasledili od oca.[51]

Tokom 1438. i 1443. godine je ratovao protiv hrišćanskih zemalja, najčešće sa trupama koje je predvodio Janoš Hunjadi. Godine 1440, je postavljen na položaj vladara Debarskog sandžaka.[51][57][58]

Borba protiv Osmanskog carstva

Početak

Skenderbegove trupe u borbi protiv osmanske vojske.

Kada je Janoš Hunjadi porazio vojsku Osmanskog carstva kod Niša 1443. godine, Skenderbeg je otkazao vernost osmanskom sultanu i napustio njegovu vojsku.[59] Prema drugim izvorima, Skenderbeg je, zajedno sa još 300 ratnika napustio sultanovu vojsku u periodu Kunovičke bitke 2. januara 1444. godine.[60] Nakon ovoga, vratio se u svoj zavičaj i ponovo primio pravoslavnu veru. Na prevaru je preuzeo kontrolu nad Krojom, koja je postala centar njegovih operacija protiv Osmanskog carstva, Mletačke republike i neprijatelja svog saveznika Napuljskog kralja narednih 25 godina.[3]

Kada je došao u Kroju 28. novembra, poslao je molbu sultanu da mu prepusti vlast nad Krojom,[61] što je ovaj i uradio. Da bi proširio svoju oblast i uticaj, proglasio je sebe za legalnog naslednika zetskog prestola. Nakon toga, zauzeo je tvrđave Petrela, Preze, Guri i Barde, Svetigrad, Modrič i druge, zavladavši teritorijom većom od teritorije njegovog oca.[61][62][63] Tada je postavio u Kroji svoju zastavu sa crnim dvoglavim orlom (danas nacionalni simbol Albanije), po uzoru na grb dinastije Nemanjića,[64] od koje je po majčinoj liniji poticao. Budući da je napustio islam i ponovo postao pravoslavac, naredio je i svim svojim ljudima da učine isto - onaj ko bi odbio morao je da plati glavom.[65] Od tada je, među muslimanima, dobio naziv izdajnički Iskender.[22][66]

Ninac Vukosilac vodio je Skenderbegov bankarski račun u Dubrovniku. Porodica Gazuli se brinula za finansiju, diplomatiju i vojsku. Jovan Gazuli je bio poslat ugarskom kralju Matiji Korvinu da mu pomogne u njegovim kampanjama protiv turskog sultana Mehmeda II. Vitez Pavle Gazuli je često išao u Italiju, a Andrea Gazuli je bila ambasador u Dubrovniku pre nego što je postala član Skenderbegovog dvora. Porodica Gundulić imala je sličan posao kao i porodica Gazuli. U redovima Skenderbegove vlastele našli su se još mnogi znameniti ljudi, poput Džona Njuporta, Stefana Balšića, koji je funkcionisao kao ambasador Skenderbega u Milanu oko 1456. godine, Stijepana Radojevića koji je 1466. godine obezbedio put brodovima do Splita, viteza Ruskusa iz Kotora, i ostalih. Prepisivanje se vršilo na srpskom, grčkom, latinskom i italijanskom jeziku. Dokumente na latinskom je pisao notar iz Italije ili Mletačke sa teritorija u današnjoj Albaniji.[67]

Severni deo Lješke lige.

Na leto 1444. godine, Skenderbeg se sukobio sa osmanskim vojnim odredom pod komandom Ali-paše, kojeg je pobedio u jednoj od prvih bitaka koju je osmanska vojska izgubila na evropskom tlu.[68] Skenderbeg je u ovoj bici komandovao vojskom od 3.500 ratnika. U sukobu poginuo je Ali-paša zajedno sa još 1500 osmanskih vojnika.

Još jedan vojni odred pod komandom Firuz-paše poslat je 10. oktobra 1445. poslat da spreči Skenderbegovo napredovanje u pravcu Makedonije. Firuz je čuo da je Skenderbegova vojska raspuštena, tako da je planirao da napadne Skenderbega na području između Drima i Prizrena. Skenderbeg je saznao za ovo i naredio napad na vojsku Firuz-paše. Ovo je bila Skenderbegova druga pobeda nad Osmanlijama u Evropi, a za njom su usledile još dve - prva kod Ohrida, a druga u bici kod Otonete 27. septembra 1446. godine.[69]

Pod pokroviteljstvom Venecije, Skenderbeg je određen da komanduje vojnim savezom srpskih plemića iz današnje severne Albanije i Zete u okviru Lješke Lige u martu 1444. godine.[70]

Skenderbegovo vraćanje u Kroju, 1444. godine (drvorez napravio Jost Aman).

Osmansko carstvo je od 1443. do 1478. četiri puta bezuspešno pokušalo da osvoji Kroju. U dva od ova četiri pohoda je sultan lično predvodio vojsku. Osmanska vojska je 1450. godine prvi od četiri puta doživela krah pred zidinama Kroje [71] i tadašnji sultan Murat II je bio primoran da se povuče. Skenderbeg se 1457. godine povukao u planine pred osmanskom vojskom, koja je provalila preko Lješke lige u Zetu. Kroja je bezuspešno opsađivana i 1466. i 1467.[72]

Skenderbegova pobeda na bici Torviola 1444. godine.

Rat sa Venecijom

U početku Skenderbegovih operacija protiv Osmanlija, on je dobijao značajnu pomoćMletačke republike. Međutim, Skenderbeg je stvorio moćnu i uređenu silu na teritorijama kojima je zagospodario, i baš iz tog razloga, ubrzo je postao pretnja interesima Mletačke republike, što je dovelo do značajnog pogoršanja odnosa između starih saveznika. Mletačke pretenzije na tvrđavu Danj, koja se nalazila pod kontrolom Skenderbega, izazvale su dugi oružani sukob koji je trajao od 1447. do 1448. godine.[73][74] Nakon neuspešnih napada na Bar i Ulcinj, Mlečani su Đurđu Brankoviću, Stefanu Crnojeviću[75] i Albancima ponudili nagradu za ubistvo Skenderbega.[63] Mlečani su po svaku cenu želeli ili da svrgnu Skenderbega ili da ga ubiju. Čak su išli toliko daleko da osobi koja bi ubila Skenderbega ponude doživotnu penziju u iznosu od 100 zlatnih dukata.[76][77] U toku sukoba, Venecija je predložila Turcima da zajedničkim snagama napadu Skenderbega, i u isto vreme na njega udare sa istoka i zapada, da bi se Skenderbeg borio na dva fronta. Turci su, naravno, ovu ponudu rado prihvatili.[78][79]

Dana 14. maja 1448. godine, Murat II je, zajedno sa svojim sinom napao Svetigrad, strateški važno utvrđenje na ulazu u istočnu Makedoniju, dok je mletačka vojska pod komandom Andreje Veniera krenula ka Skadru, gde ju je Skenderbeg, 23. jula 1448. godine pobedio u krvavoj bici. Kasnije, leta 1448. godine, Skenderbeg i njegova vojska su se, zbog nedostatka vode predali Osmanlijama, uz zahtev da mirno prođu pored osmanske vojske, koji je prihvatio i ispoštovao Murat II.[80] Izvori se o konkretnim razlozima predaje ne slažu. Prema nekim od njih, Skenderbeg i njegovi vojnici nisu hteli da piju vodu jer se tada u dvorcu našao mrtav pas, budući da se verovalo da bi u suprotnom, prema tradiciji "pokvarili svoje duše". Sa druge strane, prema osmanskim izvorima, najverovatnije je da su Osmanlije presekle sve izvore vode, pa se istoričari radije drže osmanske teorije.[81] Iako je izgubio relativno malo ljudi, Skenderbeg je ipak predao tvrđavu Svetigrad Osmanlijama.[80] Istovremeno su nastavljene kampanje protiv Mlečana na severozapadu, u sklopu kojih su opsednuti Lješ i Drač, koji su tada bili pod mletačkom kontrolom.[82]

Avgusta 1448. godine, Skenderbeg je pobedio Mustafa-pašu u Diberu u bici za Oronik. Mustafa je izgubio 3.000 ljudi i 12 oficira, a i sam je postao zarobljenik Skenderbega. Mustafu su Osmanlije otkupile za 25.000 dukata.[83][71] Kada su Mlečani čuli za ovaj poraz osmanske vojske, odmah su sklopili mir sa Skenderbegom. Skenderbeg je tek tada saznao za tajni sporazum Mlečana i Turaka o zajedničkom napadu na Lješku ligu.

Drvorez prikazuje angažovanje između albanskih i osmanskih snaga.
Srpske države i njihovi vladari sredinom XV veka

Dana 23. jula 1448. godine, Skenderbeg je sa svojom vojskom od 10.000 ljudi prešao Drim i sukobio se sa Mletačkom vojskom od 15.000 ljudi pod komandom Danijela Luričija, namesnika Skadra.[84] Skenderbeg je pre bitke svoju vojsku upozorio na šta sve da budu spremni, a strelcima naredio da otpočnu paljbu.[85] Bitka je potrajala svega nekoliko sati sve dok cela mletačka vojska nije pobegla sa bojnog polja.[86] Kada je Skenderbeg uvideo da Mletačka vojska beži, on se usmerio direktno na zidine samog Skadra, do kojih je gonio izbezumljene mletačke vojnike.[85][86] Međutim, ni jedan mletački zarobljenik nije zadržan, već su svi nakon završetka opsade pušteni, što su iskoristili kao povod za veliko slavlje. Skenderbeg je uspeo da nanese Mlečanima štetu od 2.500 mrtvih i 1.000 zarobljenih vojnika, dok je njegova vojska izgubila samo 400 vojnika.[86][77] Mirovnim sporazumom, koji su sklopili Đorđe Paline, Skenderbeg lično i predstavnici Venecije 4. oktobra 1448. godine, Veneciji je prepuštena vlast nad okolinom tvrđave Danj, koju je držala i pre rata, ali je morala da preda velike teritorije na reci Drim. Skenderbeg je isto dobio 200 konja iz Drača, a Venecija mu je platila 1.400 dukata kao ratnu odštetu.[87]

U toku ovog rata, stvoreno je prijateljstvo između Skenderbega i zapadnog kralja Alfonsa V od Aragona (1416—1458), budući da je on bio najveća prepreka Mlečanima u njihovoj želji da dominiraju Jadranskim morem. Alfonso je oduvek sanjao da u dragulje svoje krune uključi i najveći dragulj Jadrana - samu Veneciju, i Skenderbega je video kao adekvatnog saveznika za ostvarivanje svojih ciljeva.[88]

Jedan od razloga zašto je Skenderbeg prihvatio mir sa Venecijom jeste molba koju su Janoš Hunjadi i njegova vojska koja je brzim korakom napredovala ka unutrašnjosti osmanskih teritorija, uputili Skenderbegu za pomoć u daljim operacijama. Međutim, na kraju, Skenderbegova vojska nije ni učestvovala u ovoj bici, budući da ga je Đurađ Branković, koji je ušao u savez sa sultanom Muratom II, sprečio u tome, doduše, istoričari se i dalje spore oko Brankovićeve uloge.[89][90][91][92] Izgleda da je hteo da pomogne Hunjadiju odmah kada je prihvatio mir sa Mlečanima, jer je u trenutku potpisivanja mira bio svega 20 mi (32 km) od Kosova Polja, gde se mađarska vojska sukobila sa Osmanlijama, i bez Skenderbegove pomoći ostala potučena.[89][93][94] Kao rezultat, Skenderbeg je opustošio njegovu oblast kao kaznu zbog ubijanja hrišćana.

Skenderbeg se obraća ljudima, iz 16. veka graviranje od Jost Amana.

Opsada Kroje

U junu 1450. godine, dve godine posle osmanskog osvajanja Svetigrada, Murat i njegov sin Mehmed II, svoju ogromnu vojsku od 100 000 ljudi preusmerili su prema srcu pobunjeničke teritorije - Kroji, koju su opseli[95] Skenderbegova strategija bila je da u Kroji ostavi vojsku od 1.500 ljudi pod komandom njegovog najlojalnijeg poručnika, Vrana Kontina, dok je sam sebi namenio jedinicu sačinjenu od Slovena, Nemaca, Francuza i Italijana, koju je koristio da uništava Osmanlije koje su ulogorene okruživale zidine Kroje.[96][97] Ovu taktiku napada Turci su teško podneli, jer je u toku ovih napada uništena velika količina ratnih zaliha. U ovakvom stanju napadačeve vojske, pobunjeničke snage sa lakoćom odbranile su tri glavna protivnička napada na zidine Kroje, nanoseći im istovremeno nepovratne gubitke. Poslednja opcija Osmanlija, da preseku dotok vode utvrđenju, mizerno je propala kada su se njihovi podzemni tuneli urušili. Na kraju, Osmanlije su ponudile 300.000 aspra (osmanskih bronzanih novčića) i visoki rank oficira u osmanskoj vojsci Vranu Kontinu, koji je odbio obe ponude.[98]

Tokom ove iscrpljujuće opsade, mletački trgovci iz Skadra prodavali su hranu Osmanlijama, dok su mletački trgovci iz Drača hranu prodavali Skenderbegu.[99] Otkrivši ovo, Skenderbeg je izvršio silan napad na mletačke karavane, koji je doveo do povećanja tenzija između njega i Mlečana, ali je sukob rešen uz pomoć Balija iz Drača, koji je zaustavio mletačko dopremanje hrane Osmanlijama.[98][98] U septembru 1450. godine, osmanske trupe pogodila je bolest nestrpljenja. Pretila je pobuna među vojnicima, koji su bili razjareni činjenicom da se još nisu dokopali utvrde. Murat je bio svestan da Kroja sigurno neće pasti pre predstojeće zime, pa je odlučio da se, u oktobru 1450. godine, sa preostalom vojskom povuče u Jedrene. Osmanlije su izgubile 20.000 ljudi u toku opsade. Postoji podatak da je više osmanskih vojnika ostavilo kosti pred zidinama Kroje, nego što se sa Muratom vratilo u Jedrene. Nekoliko meseci kasnije, 3. februara 1451. godine, Murat je umro u Jedrenu, gde ga je nasledio njegov sin Mehmed II (1451—1481).[100]

Prva opsada Kroje, drvorez od Josta Amana.

Nakon za obe strane iscrpljujuće opsade, Skenderbeg je ostao bez gotovo svih resursa neophodnih za nastavak ratovanja. Plemići Lješke lige iz okoline Kroje počeli su da prelaze na Muratovu stranu, jer je on mogao da ih spase od progona. Čak i posle Sultanovog povlačenja, oni su odbili da se pruže pomoć Skenderbegu da proširi svoju teritoriju.[101] Skenderbeg je bio primoran da u pomoć prizove stare saveznike svoga oca, pa je lično otputovao do Dubrovnika. Dubrovčani su smesta informisali Papu Nikolu V, koji je odmah Skenderbegu pružio potrebnu finansijsku pomoć, zahvaljujući kojoj je Skenderbeg uspeo da stabilizuje svoju vlast u Kroji i čak se i proširi. Skenderbeg je zbog svoje junačke borbe postao čuven u čitavoj Evropi, čiji su veliki vladari krenuli da uspostavljaju veze sa njim. U Kroju ubrzo su pristigli ambasadori najvećih evropskih centara - Rima, Napulja, Ugarske i Burgonje.[101]

Ojačavanje

Skenderbeg i Alfonso V

Iako je Skenderbeg uspeo da odbrani svoj posed od Murata, nije uspeo da se odbrani od većeg neprijatelja - sušne godine. Žetva je te godine zbog suše bila veoma slaba i glad se širila Lješkom ligom. Nakon što su Mlečani odbili njegov zahtev za finansijsku pomoć, odlučio se da svoje prijateljstvo sa Alfonsom V primeni u praksi.[102] Alfonso, koji je u januaru 1451. godine postao jedini kralj Aragona,[103] odazvao se na Skenderbegove zahteve, potpisavši sa njim sporazum 26. marta 1451. godine. Sporazumom Skenderbeg je postao Alfonsov vazal i obavezao se da mu pomaže u vojnim sukobima, dok se Alfonso obavezao da finansijski pomaže Skenderbegu[104] Kralj Alfonso je obećao da će da poštuje stare privilegije Lješke lige u međunarodnim odnosima i da će Skenderbegu plaćati 1.500 dukata godišnje, dok je Skenderbeg obećao da će vazalne obaveze krenuti da ispunjava tek nakon što protera Turke iz svoje zemlje, što se nikada nije ni desilo.[88] Nikakvi izvori o Skenderbegovom plaćanju danka Alfonsu nisu sačuvani. Umesto danka, Skenderbeg slao je osmanske zarobljenike i banere Alfonsu kao poklone.[105][106] Tako je Skenderbeg bio de facto potpuno samostalan vladar, dok je Napulj samo davao finansijsku podršku Skenderbegu. Postoji spor među nekim istoričarima, o tome da li je Kroja bila pod kontrolom Skenderbega ili je prepuštena Alfonsu. Međutim, da je Alfonso držao Kroju ima male verovatnoće, većina istoričara se slaže da je ona ostala pod direktnom kontrolom Skenderbega.[107]

Manastir Arednica, gde se Skenderbeg oženio sa Donikom.

Skenderbeg se, Mesec dana nakon sporazuma, 21. aprila 1451. godine u pravoslavnom manastiru Ardenica, oženio Donikom, ćerkom Đorđa Arijanita Komnina, jednog od najmoćnijih plemića Lješke lige, i od tada je veza između njih dvojice počela da jača.[108] Njihov jedini sin je bio Ivan Kastriot II, koji je ime dobio po svom dedi, Skenderbegovom ocu.[109]

Godine 1451, Muratov naslednik Mehmed, fokusirao se na ratovanje sa Karamanima i Mentešima u Maloj Aziji, ali je nameravao da nakon rešavanja situacije u Aziji osvoji Lješku ligu. Tokom ovog kratkog perioda mira, Skenderbeg je od Alfonsovog novca obnovio oštećenu Kroju i podigao novu tvrđavu u Modrici, u drimskoj dolini blizu Svetigrada (koji je izgubljen u opsadi 1448. godine). Tvrđava je konstruisana u toplom periodu leta u roku od samo nekoliko meseci. Ovo je bio veliki udarac za osmanske napore.[110]

Brzo nakon sporazuma koji je potpisao u Gaetaji, Alfonso V sklopio je sporazume i sa ostalim ključnim vladarima Skenderbegove Lješke lige,[71] među kojima treba istaći Đorđa Arijanita Komnina,[111] i despota Moreje, Dimitrija Paleologa.[112][113][114] Ovo, po mišljenju nekih, implicira da je Alfonso V imao planove o krstaškom pohodu na osmansko carstvo, koji bi započeo sa teritorija Lješke lige i Moreje, međutim, do njega nikada nije došlo.[115]

Posle ovog sporazuma, krajem maja 1451. godine, jedan mali odred od 100 katalonskih vojnika, koje je predvodio Bernard Vakuer, učvrstio se u utvrđenju u Kroji. Godinu dana kasnije, u maju 1452. godine, Kroja je ugostila još jednog pripadnika katalonske aristokratije, ovog puta potkralja Rejmona d'Ortafa. Godine 1453, Skenderbeg je platio tajnu posetu Napulju i Vatikanu. Egzaktni razlozi ove posete nisu zabeleženi u istoriji, ali verovatno je veliki general došao k predvodnicima zapadnog dela vaseljene da postavi svoje nove uslove o saradnji, koji su se izmenili padom Carigrada u pod senku osmanskog sultana. Veruje se i da je bilo reči o prethodno pomenutom rizičnom Alfonsovom podvigu - novom krstaškom pohodu, koji bi Alfonso zvanično predstavio papi Nikoli V na sastanku koji se desio oko 1453. godine.[116]

Borba protiv Osmanlija 1452-1454 (Tahip-paša i Ibrahim-paša)

Pet godina nakon prve propasti osmanskih trupa pod Krojom, Lješka liga imala je priliku da se stabilizuje i "odmori" od ratovanja, dok je novi sultan bio zauzet osvajanjem preostalih teritorija Romejskog carstva. Međutim, situacija se promenila 1452. godine, nedugo nakon Skenderbegove posete Zapadu, kada je Mehmed II iznenada naredio novi napad na Skenderbega, poslavši ekspediciju protiv njega, sa Tahip-pašom, kao glavnim komandantom, i Hamza-pašom, kao njegovim pomoćnikom, na čelu armije od 25 00 ljudi, koja je bila ravnopravno podeljena između njih dvojice.[86]

Skenderbeg je protiv novog osmanskog napada podigao vojsku od 14 000 ljudi, na čije je čelo postavio svog najpouzdanijeg generala - samog sebe.[117] On je prvo planirao da pobedi Hamzin deo armije, a potom opkoli Tahipa sa svih strana.[86] Skenderbeg nije dao Hamzi puno vremena da se pripremi, tako da je 21. jula napadnut odmah.[118][119] Žestok napad Skenderbega osmanska vojska dočekala je begom. Istog dana, Skenderbeg je napao Tahipovu vojsku i pobedio je, usmrtivši Tahipa.[120] Osmanska armija ostala je bez zapovednika, jer su oni bili ili pobijeni, ili su bežali ne bi li sačuvali žive glave.[120] Skenderbegova pobeda nad jačim i moćnijim Muratom je bila pravo iznenađenje za Lješku ligu.[120]

Tokom tog perioda, došlo je i do višegodišnjeg sukoba Skenderbegove porodice i porodice Dukađina. Ovaj sukob okončan je papinom intervencijom, sporazumom sklopljenim 1454. godine.[121]

Skenderbegova pobeda u bici kod Pologa.

Iako poražen, Mehmed nije posustajao. Dana 22. aprila 1453. godine, Mehmed je poslao još jednu ekspediciju protiv Skenderbega pod komandom Ibrahim-paše.[122] Istog dana, Skenderbeg je iz tvrđave Debar pokrenuo napad na osmanski logor, čime je proizveo ogromnu pometnju među iznenađenim Turcima.[120] Ibrahim je ubijen sa vojskom od 3.000 ljudi. Nakon uspešne bitke sa Ibrahimom, Skenderbegova vojska je nastavila da pljačka pre nego što se vratila u Debar.[122][120] Skenderbeg se u tvrđavu vratio kao pobednik, sa njegovoj odanoj vojsci razdelio je plen.[119] Pet nedelja kasnije, Mehmed II je osvojio Carigrad, što je celu hrišćansku vaseljenu ostavilo u nepovratnom šoku. Mehmed, koji je tom prilikom dobio nadimak "Osvajač", preusmerio je svoju pažnju ka pobedi nad Ugarskom i Italijom.[123]

Skenderbeg je informisao kralja Alfonsa da je granice svojih zemalja proširio na račun Mehmeda, na šta je Alfonso odgovorio obećanjem da će poslati svog potkralja Rejmona d'Ofartu nazad u Kroju sa ratnim zalihama i dodatnim trupama potrebnim za nastavak rata.

Opsada Berata (1454)

Početkom 1454. godine, Skenderbeg i Mlečani[124] su informisali kralja Alfonsa i papu o mogućoj osmanskoj invaziji, te su od njih zatražili potrebnu pomoć. Papa je poslao 3.000 dukata, a Alfonso je poslao 500 pešadinaca i izvesnu sumu novca Skenderbegu. Međutim, Mlečanima se nikako nije dopadao prisan odnos Skenderbega i Alfonsa, njihovog zakletog neprijatelja. Alfonso je svoj odnos sa Skenderbegom zloupotrebljavao da ucenjuje Veneciju, koja nije imala pozitivna iskustva iz ratovanja sa njim, preteći joj često da će ih Skenderbeg napasti u periodu od 1448—1458. Venecija se zato pomirivala sa Skenderbegom više puta tokom tog perioda.[125]

Drugi bitka kod Oranika.

U junu 1454. godine, Rejmon je pristigao u Kroju, ovog puta sa titulom "potkralja Lješke lige, Grčke i Slavonije", i sa ličnom porukom Skenderbegu kao generalnom kapetanu napuljskih trupa u delovima Lješke lige (Magnifico et strenuo viro Georgio Castrioti, dicto Scandarbech, gentium armorum nostrarum in partibus Albanie generali capitaneo, consiliario fideli nobis dilecto).[117] Uz Rejmona, kralj Alfonso je poslao sveštenika Fra Lorenza da Palerina i Fra Đovanija de l'Akuila Lješkoj ligi sa zastavom Krstaša, što je signaliziralo početak Alfonsovog planiranog pohoda.[126][127] Čak iako se taj krstaški rat nikada nije ni desio, napuljske trupe su korišćene u Skenderbegovoj opsadi Berata, gde su pretrpele najveći broj gubitaka.

Opsada Berata je bila pravi test vojski novog sultana i Skenderbega, koji se završio osmanskom pobedom.[128] Skenderbeg je opsedao gradsku tvrđavu mesecima, zbog čega je osmanski zapovednik u tvrđavi konstantno bio u dilemi oko predaje.[128] Videvši stanje osmanskog zapovednika, Skenderbeg se opustio, ubeđen da će trđava brzo pasti u ruke njegovih vojnika. Zapovedništvo nad polovinom svoje vojske, sačinjenoj od oko 5 000 konjanika, koju je ostavio na obalama reke Osum, prepustio je svojim generalima Muzakiju i Topiji. Lješka vojska i dalje se osećala bezbedno, ali ne zadugo.[128] Ispostavilo se da je Skenderbegov potez bila ogromna strateška greška. Osmanlije su uvidele šansu da napadnu Skenderbegove trupe, što su i učinili, poslavši veliki broj konjanika pod vođstvom Isak-bega.[128] Osmanlije su ugledale lješku konjicu dok su se odmarale na obalama reke Osum, i skoro svih 5.000 preostalih ljeških konjanika bilo je ubijeno.[128] Najveći deo lješke armije bio je pod vođstvom Skenderbegovog tasta Đorđa Arijanita Komnina, koji je Skenderbegu pružio najveću podršku nakon ovog poraza.

Kriza u Lješkoj ligi 1456.
Tvrđava Berat.

Jedan šiptarski velikaš i pripadnik Skenderbegove Lješke lige, Moisi Golemi, nakon ovog poraza prebegao je Osmanlijama, do kojih je na upravu dobio osmanske teritorije oko Debra. Vratio se u Lješku ligu 1456. godine, ali na čelu jedne osmanske vojske od 15.000 ljudi, sa ciljem da pobedi Skenderbega. Ovo se, naravno nije ostvarilo, jer ga je Skenderbeg do nogu potukao u bici za grad Oranik, nakon koje je Moisi izgubio svoju teritoriju kod Debra krajem marta 1456. godine.[129] Nedugo nakon toga, 5. aprila 1456. godine, Skendereg je upao u Kroju i zarobio Moisija.[129][130] Skenderbeg je pomilovao Moisia, budući da mu je ovaj obećao da će mu biti odan sve do njegove smrti 1464. godine.

Od tada, Venecija je postepeno uspela da nagovori neke pripadnike Skenderbegove porodice, zajedno sa njegovim slabijim albanskim susedima da se okrenu protiv Skenderbega. Oni su, 1456. godine, postavili Đorđa Arijantija kao „kapetana cele Lješke lige”, na teritoriji od Skadra do Drača, ali je Skenderbeg i dalje imao prednost.[129] Skenderbegovi sledbenici na severnim prostorima Lješke lige i sve vođe na prostoru oko planine Tomor ostali su lojalni njemu.[129] U to vreme, Skenderbeg je zauzeo posede porodica Zeneveisa i Balšića.[129]

Godine 1456, jedan od Skenderbegovih nećaka, Đorđe Strez Balšić, prodao je Modrič tvrđavu (danas u Makedoniji) Osmanlijama za 30.000 bronzanih dukata. On je pokušao da prikrije ovaj dogovor, ali Skenderbeg je nekako otkrio za njegovu izdaju i on je poslat u zatvor u Napulj.[131] Iste godine je rođen Skenderbegov sin, Ivan Kastriot II.[132]

Pobeda na Ujebardom polju i posledice

Na leto 1457. godine, jedna osmanska vojska sa oko 70.000 ljudi je napala Lješku ligu sa nadom da će da osvoji Lješku ligu jednom za svagda. Ovu vojsku su predvodili Isak-Beg i Hamza Kastriot, komandiri koji su znali sve Skenderbegove strategije i taktike.[133] Posle pljačkanja mnogih sela, osmanska vojska je postavila logor na Ujebarda polja, na pola puta između Lješa i Kroje. Posle izbegavanja sukoba sa neprijateljem mesecima, mirno davajući Osmanlijama i njegovim evropskim susedima utisak da je pobeđen, 2. septembra je Skenderbeg iznenada napao osmansku vojsku i u njihovim kampovima ih pobedio[134], ubivši 15.000 i uhvativši 15.000 osmanskih vojnika, i zaplenivši 24 osmanska barjaka i sve ostalo vredno što se našlo u logoru.[129] Ovo je jedna od najvećih pobeda Skenderbega nad Osmanlijama, koja je dovela do petogodišnjeg mira sa sultanom Mehmedom II. Hamza je uhvaćen i poslat u pritvor u Napulj.[135]

Graviranje albanskog napada na osmanski logor tokom bitke kod Udžebarda, 1457. godine.

Nakon svetlog trijumfa Skenderbegovog oružja na Ujebardom polju, njegovi odnosi sa Papstvom pod papom Kalistom III su pojačani. Razlog je bio taj što je Skenderbegova vojska načinila toliki progres u planu krstaškog rata zapadnog sveta, da Alfonso nije bio u stanju da to sve isfinansira.[136] Stoga je, godine 1457, Skenderbeg od pape lično zatražio pomoć, jer je polako upadao u finansijske probleme, međutim, papa nije bio u stanju da uradi išta više osim da Skenderbegu pošalje jedan brod i određenu sumu novca, obećavajući više brodova i novca u budućnosti.[136] Dana 23. decembra 1457. godine, Kalist III je proglasio Skenderbega za kapetana i generala Kurije u bici protiv Osmanlija. Papa mu je dao titulu „Šampion Hrista”.[136]

Očigledno nezadovoljan papinom pomoći, Skenderbeg se obratio Dubrovniku. Međutim, republika je odbila da izda novčana sredstva koja su bila skupljana po Dalmaciji za krstaše i koja su, prema papi, bila ravnopravno podeljena Mađarskoj, Bosni i Lješkoj ligi. To naravno, nije bio slučaj. Dubrovčani su čak ušli u pregovore sa Mehmedom.[136] Krajem decembra 1457. godine, Kalist je pretio Veneciji kaznom, što se ponovilo i u februaru 1458. godine.

Skenderbegovi saveznici nakon smrti Alfonsa V

Kao kapetan Kurije, Skenderbeg je imenovao vojvodu Lefkade (Santa Maura), Leonarda III Tokoa, kiji je slavu u južnom Epiru stekao kao poručnik u svojoj domovini, za princa Arte i „despota vizantijskih Grka”.[136]

Dana 27. juna 1458. godine, kralj Alfonso je umro u Napulju[137] i Skenderbeg je poslao izaslanike njegovom sinu i nasledniku, kralju Ferdinandu. Prema nekim istoričarima, smrt kralja Alfonsa je postavljena kao kraj aragonskog sna o Mediteranskom carstvu i isto za nadu za novi krstaški rat u kojem bi Skenderbeg imao posebnu ulogu.[138] Odnosi sa Skenderbegom i Kraljevinom Napulja su se nastavili i posle Alfonsonove smrti, ali se situacija promenila. Ferdinand nije bio u stanju da vlada kao njegov otac i tada je Skenderbeg trebalo da mu pomogne da povrati i održi svoje kraljevstvo. Godine 1459, Skenderbeg je uspeo da osvoji zamak Sati od Osmanskog carstva i ustupiti Veneciji obavezu da obezbedi srdačan odnos sa Signorijom.[139][140][141]

Nakon što je srpski despot Stefan Branković zbačen 1459. godine, otišao je kod svog rođaka u sunarodnika Skenderbega u Lješku ligu. Tu je Skenderbegu pomagao u njegovim anti-osmanlijskim operacijama. Kovao je plan da uz Skenderbegovu pomoć povrati Srbiju iz ruku Osmanlija i povrati Smederevo.[142] U novembru 1460. godine Stefan se oženio Angelinom Arijanit, sestrom Skenderbegove žene Donike.[143][144][145]

Italijanska ekspedicija

Godine 1460, kralj Ferdinand je imao problema[140] sa još jednim ustankom Anžujaca i pitao je Skenderbega za pomoć. Ovaj poziv je upozorio Ferdinandove protivnike, pa je Sigismondo Pandolfo Malatesta zapretio da će, ako Ferdinand bude dobio pomoć od Skenderbega, zatražiti pomoć od Osmanlija.[146] Septembra 1460. godine, Skenderbeg je poslao 500 konjica, koju je predvodio njegov rođak, Ivan Strez Balšić[147].

"Knez Taranta mi je napisao pismo i ja sam odgovorio, šaljem vašem veličanstvu. Ja sam veoma iznenađen da njegovo gospodarstvo misli da treba da me odvrati od moje namere njegovim rečima, i trebam reći još nešto: neka vas Bog čuva vaše veličanstvo od bolesti i zla i opasnosti, međutim ja sam prijatelj vrline, a ne sreće."

Skenderbegovo pismo Ferdinandu I.[148]

Skenderbegova ekspedicija Italije.

Ferdinandov glavni neprijatelj, knez Taranta Đovani Antonio Orsini, pokušao je da odvrati Skenderbega od ovoga, pa mu je ponudio alijansu.[147] Ovo nije imalo efekta na Skenderbega, pa je odgovorio 31. oktobra 1460. godine da je veoma odan porodici Aragon, naročito u teškim vremenima.[147] Kada se situacija pogoršala, Skenderbeg je sklopio trogodišnje primirje sa Osmanlijama 17. aprila 1461. godine i kasnog avgusta 1641. godine iskrcao se na Apiliju sa vojskom od 1.000 konjanika i 2.000 pešadije. Kod Barleta i Trani, uspeo je da pobedi Italijane i Anžujeve snage Taranta i Orsinija, obezbeđujući Ferdinandov tron. Posle toga se vratio u svoju državu.[149][150] Kralj Ferdinand je bio zahvalan Skenderbegu do kraja svog života, tako da je posle Skenderbegove smrti dao njegovim potomcima zamak Trani.[150][151]

Poslednje godine

Posle Italijanske ekspedicije, Skenderbeg se vratio kući i saznao za osmanske planove. Išle su tri osmanske vojske prema njegovoj državi. Prvu je vodio Sinan Paša i bio je pobeđen u Mokru (u Makedonskom Brodu).[152] Kada je to čuo, Mehmed II poslao je drugu armiju pod Hasanom-Bejom. U Mokru je Hasan izgubio većinu svoje vojske tako da se predao Skenderbegu i postao njegov zarobljenik. Hasan i njegova vojska su bili pobeđeni u Ohridu, gde je i on postao zarobljen.[153][152] Treća osmanska vojska je brojala oko 30.000 ljudi pod komandom Karaza-Beja koji je bio pobeđen blizu Skoplja.[152] Ova vojska Mehmeda II se složila da potpiše desetogodišnje primirje, koje je potpisano u aprilu 1463. godine u Skoplju.[152][137] Skenderbeg nije želeo mir, ali je Tanuš Topia ipak prihvatio primirje. Tanuš je otišao u Tivoli da objasni papi zašto je Skenderbeg potpisao primirje sa Mehmedom II. Rekao je da je Skenderbeg spreman za novi rat sa Osmanlijama.[152]

Skenderbegova i Mletačka pobeda nad Osmanlijama kod Ohrida 1464. godine.

Međutim, odnos Mletačke republike i Skenderbega se znatno promenio[154] jer su se umešali protiv Osmanlija tokom rata (1463—1479). Tokom ovog perioda Mletačka republika je videla u Skenderbegu alijansu, a 20. avgusta 1463. godine sporazum iz 1448. godine je obnovljen sa drugim uslovima: pravo na utočište u Veneciji, članak koji propisuje da će Mletačka republika i Osmansko carstvo priznati Skenderbegovu državu i da će Mletačka republika imati siguran prolaz brodova kroz Jadransko more blizu Lješa.[155][156] Novembra 1463. godine, papa Pije II je pokušao da organizuje krstaški rat protiv Osmanlija, slično što su pokušali papa Nikolas V i papa Kalist.[157] Pije II je pozvao celokupno hrišćansko plemstvo da pomogne i Mletačka republika se odmah odazvala. Tako da je Skenderbeg, 27. novembra 1463. godine objavio rat Osmanlijama, kada se pojavila vojska od 14.000 ljudi koja je bila pod komandom Šeremeta-Beja oko Ohrida.[158] Zbog dolazećeg krstaškog rata, Mletačka republika je odlučila da pošalje Skenderbegu 500 konjica i 500 pešadije pod komandom Antonija iz Kozenca, takođe poznatog kao Ćimarosto.[159] Dana 14. ili 15. septembra, posle neuspešnog turskog plana, Osmanlije su počele da beže iz Ohrida.[160][159] Pije II je planirao da napravi krstaški rat sa 20.000 vojnika u Tarantu i 20.000 pod komandom Skenderbega. Oni bi bili organizovani u Draču pod komandom Skenderbega i započeli bi centralni front protiv Osmanlija. Međutim, Pije II je umro u avgustu 1464. godine, baš u momentu kada su se organizovale vojske i spremale za marš u Ankoni, tako da je Skenderbeg ostao sam protiv Osmanlija.[157][154]

U aprilu 1465. godine, na bici kod Vajikala, Skenderbeg se borio i pobedio Balaban Badera, osmanskog sandžak-bega.[161][162] Međutim, tokom zasede u istoj bici, Balaban je uspeo da uhvati bitne lješke plemiće, uključujući i komandanta konjice Moisa Golema, načelnika armije Vladana Đurice, Skenderbegovog nećaka Muzaka i još 18 drugih oficira.[157] Oni su odmah poslati u Carigrad, gde su bili petnaest dana, a kasnije su posečeni i bačeni psima. Skenderbegovi zahtevi da mu se vrate, bilo otkupom ili razmenom zatvorenika, nisu uspeli.[157] Kasnije iste godine, na granicama su se pojavile još dve osmanske vojske. Komandant jedne od otomanskih vojski bio je Balaban-paša, koji je, zajedno s Jakupom-begom, komandantom druge armije, planirao dvostruki napad. Međutim, Skenderbeg je napao Balabanske snage u Drugoj bici kod Vajkala, gde su Osmanlije poražene. Ovaj put, svi osmanski zatvorenici su ubijeni kao osveta prethodnog pogubljenja Skenderbegovih kapetana. Druga osmanska vojska, pod komandom Jakupa-bega, takođe je poražena nekoliko dana kasnije na polju Kašari kod Tirane.[77][163]

Skenderbegova kaciga čuvana u muzeju istorije umetnosti u Beču.

Druga opsada Kroje

Sultan Mehmed II lično je predvodio vojsku od 30.000 vojnika u Skenderbegovu državu i započeo drugu opsadu Kroje.[164] Grad je branio garnizon od 4.400 muškaraca, pod vođstvom kneza Tanuša Topije. Posle nekoliko meseci opsade, uništenja i ubijanja širom zemlje, Mehmed II, video je da je osvajanje Kroje bilo nemoguće da postigne sila oružja. Posle toga, poslao je opsadu da se vrati u Istanbul.[164] Međutim, ostavio je silu od 30.000 ljudi pod Balabanom-pašom kako bi održao opsadu dvorca u centralnoj Lješkoj ligi, koju je nazvao Il-basan (moderni Elbasan). Drač je bila sledeća meta sultana, kako bi se koristila kao jaka baza protiv Italijana.[164]

Mehmed II je 1466. godine, na povratku u Istanbul, iselio Dorotea, arhiepiskopa Ohrida i njegove službenike i bojare zbog njihove saradnje sa pobunjenicima iz Skenderbegove države tokom pobune Skenderbega.[165][166]

Skenderbeg je proveo sledeću zimu 1466. i 1467. godine u Italiji, od kojih je nekoliko nedelja proveo u Rimu pokušavajući da ubedi papu Pavla II da mu da novac. U jednom trenutku nije mogao da plati svoj račun za hotel, a on je gorko govorio da bi trebalo da se bori protiv crkve, a ne Osmanlija.[167] Tek kada je Skenderbeg otputovao u Napulj, papa Pavle II mu je dao 2.300 dukata. Sud u Napulju, čija je politika na Balkanu okarakterisana na otpor Skenderbegu, bila je više radoznala s novcem, naoružanjem i snabdevanjem. Međutim, verovatno je bolje reći da je Skenderbeg finansirao i opremio svoje trupe uglavnom iz lokalnih resursa, bogato dopunjavanih osmanskim plenom. Može se reći da je papa bio velikodušan, ali su mu finansijske subvencije bile ograničene. Moguće je da je Kuria svima obezbedila 20.000 dukata, što je moglo da plati plate od 20 muškaraca tokom celog sukoba.[168][169][170]

Skenderbegov muzej u Kroji

Međutim, po povratku se udružio sa Lekom Dukađinijem, a zajedno su 19. aprila 1467. godine prvo napadali i porazili u okrugu Krabe osmansko pojačanje koje je komandovao Jonuz, Balabanov brat. Sam Jonuz i njegov sin Hajdar su zarobljeni.[77] Četiri dana kasnije, 23. aprila 1467. godine, napali su osmanske snage na opsadi Kroje. Druga opsada Kroje je na kraju prekinuta, što je rezultiralo smrću Balabana-paše od strane Skenderbegovog arkebuza po imenu Đorđe Aleksi.[69][152][171][137]

Sa smrću Balabana, osmanske snage su bile okružene i prema Bernandinu de Geraldinisu, napuljskom funkcioneru, 10.000 muškaraca je ostalo zarobljeno. Oni koji su bili zarobljeni molili su od Skenderbega da ih pusti, govoreći mu da će se predati. Skenderbeg je bio spreman da prihvati, ali mnogi plemići su odbili.[172] Skenderbegova vojska je tako počela da uništava okruženu osmansku vojsku pre nego što su pobegli kroz Dibru.[173] Dana 23. aprila 1467, Skenderbeg je ušao u Kroju.[174][173] Pobeda je dobro primljena među Skenderbegovom vojskom, a Skenderbegovi regruti su povećani kao što je dokumentovao Geraldini: Skenderbeg je bio u njegovom logoru sa 16.000 muškaraca i svakim danom broj mladih ratnika u njegovom kampu je rastao.[175] Pobeda je takođe dobro primljena u Italiji sa savremenicima, nadajući se da će biti još takvih vesti.[175] U međuvremenu, Mlečani su iskoristili Mehmedovo odsustvo u Lješkoj ligi i poslali flotu pod Veturom Kapelom na Egejsko more. Kapelo je napao i okupirao ostrva Imbros i Lemnos, nakon čega je otplovio i opsedao Patru.[176] Omer-bej, osmanski komandant u Grčkoj, vodio je odbranu na Patru, gde je u početku bio gubio, ali posle pobedio.[177]

Druga opsada Kroje (1466-1467). Albanske i mletačke jedinice pod komandom Skenderbega su odbili opsadu Mehmeda II

Nakon ovih događaja, vojska Skenderbega je opsedala Elbasan, ali nije uspela zbog nedostatka artiljerije i dovoljnog broja vojnika.[177]

Uništavanje vojske Balabana-paše i opsade Elbasana primorale su Mehmeda II da ponovo napadne Skenderbega u leto 1467. godine. Skenderbeg se povukao u planine dok ga je osmanski vezir Mahmud-paša Angelović gonio, ali ga nije pronašao jer je Skenderbeg uspeo da pobegne ka obali.[178] Mehmed II je stalno pratio napade na Skenderbegove teritorije i upućivao odrede da napadnu mletačku imovinu (naročito Drač) i da je izoluju. Osmanlije ponovo nisu uspele u svojoj trećoj opsadi Kroje da osvoje grad i zemlju, ali štete su bile ogromne.[179][161][180]

Elbasan šuma

Tokom osmanskih upada, Skenderbegova vojska je pretrpela veliki broj žrtava, posebno civilnog stanovništva, dok je ekonomija zemlje bila u ruševinama. Gorenavedeni problemi, gubitak mnogih Skenderbegovih plemića i novi savez sa Lekom Dukađinijem, doveli su do toga da Skenderbeg u januaru 1468. godine sve preostale plemiće pozove na konferenciju u venecijanskom uporištu Lješu, kako bi razgovarali o novoj ratnoj strategiji i restrukturirali ono što je ostalo od Lješke lige. Tokom tog perioda, Skenderbeg je bolovao od malarije i umro je 17. januara 1468. godine, u 63. godini života.[177][180][137]

Smrt Skenderbega — 16. vek, nemačko graviranje.

Nasledstvo

Napuljski kralj Ferdinand se i dalje zahvaljivao za pomoć protiv italijanske kapanje i nastavio zahvalnost čak i posle Skenderbegove smrti. U pismu iz 24. februara 1468. godine, kralj Ferdinand je izrazito rekao: „Skenderbeg je bio kao otac za nas” i „žao nam je zbog ove (Skenderbegove) smrti više nego smrti kralja Alfonsa, pružajući zaštitu Skenderbegovoj udovici i njegovom sinu.” Važna činjenica je da su većina vladara iz Lješke lige nakon smrti Skenderbega pronašli utočište u Kraljevini Napulj, a to je takođe slučaj i kod običnih ljudi koji su pokušavali da pobegnu od Osmanlija, koji su formirali arbanaške kolonije na tom području.[181]

Opsada Skadra (1478. godine)

Posle Skenderbegove smrti, Venecija je od Donike zatražila dozvolu da brani Kroju i druge tvrđave sa venecijanskim garnizonima.[177] Kroju su Osmanlije osvojile tokom svoje četvrte opsade, koja je započeta 1477. godine od strane Gedika Ahmed-paše i trajala do 16. juna 1478. godine, kada je grad ostao bez hrane i predao se sultanu.[177][182] Kako su Albanci otišli sa svojim porodicama, Osmanlije su ubili muškarce i porobili žene i decu, koji su ostali tu da žive.[182] Osmanska vojska, koju je ponovo predvodio Mehmed II, opkolila je i zauzela Skadar.[177][183] Skenderbegov sin, Ivan Kastriot II, nastavio je otpor protiv Osmanlija i pokušao je da oslobodi teritorije od osmanske vladavine 1481—84.[184] Osim toga, velika pobuna 1492. godine se desila u Epiru, uglavnom u regionu Laberije, a Bajazit II je lično bio uključen u gašenje pobune. Godine 1501, Đurađ Kastriot II, unuk Skenderbega i sin Ivana Kastriota II, zajedno sa Progonom Dukađinijem i sa 150—200 stratiota, otišao je u Lješ i organizovao lokalni ustanak, koji je takođe bio neuspešan.[185] Venecija je evakuisala Drač 1501. godine.[186]

Nakon pada Lješke lige, Kraljevstvo Napulj dalo je zemlju i plemićku titulu porodici Skenderbega, Kastriota.[187] Njegovoj porodici su dali kontrolu nad vojvodstvom San Pijetro u Galatini i okrugom Soleto u provinciji Leču.[188] Njegov sin, Ivan Kastriot II, oženio se Jerinom Branković, ćerkom srpskog despota Lazara Brankovića.[188]

Dve porodice Kastriota žive u južnoj Italiji, od kojih je jedna potekla od Parda Kastriota Skenderbega, a druga od Ahile Kastriota Skenderbega, koji su bili i biološki sinovi Ferantea, sina Ivana Kastriota II i njegove supruge Jerine. Oni su bili visoko rangirani italijanski plemići i pripadnici Malteškog viteškog reda.[189]

Najstarija ilustracija Skenderbega (1477. godina).

Proširenje Osmanskog carstva se zaustavilo tokom vremena kada su se snage Skenderbega odupirale. To je možda jedan od glavnih razloga za odlaganje osmanskog osvajanja ka zapadnoj Evropi, dajući italijanskim kneževinama više vremena da se bolje pripreme za osmanske napade.[69][190] Prema arhivskim dokumentima, nema sumnje da je Skenderbeg u svoje vreme već postigao reputaciju heroja. Nepružanje pomoći Skenderbegu većine evropskih naroda, izuzev Napulja, zajedno sa neuspelim planom pape Pije II da organizuje obećani krstaški rat protiv Osmanlija, značilo je da nijedna Skenderbegova pobeda nije ometala Osmanlije da osvajaju zapadni Balkan.

Sultan Mehmed II je 1481. godine osvojio Otranto i pobio muško stanovništvo, čime je dokazao ono na šta je Skenderbeg upozoravao.[191] Skenderbeg je dao nadu hrišćanima u borbi protiv Osmanskog carstva.[192] Tokom albanskog nacionalnog buđenja, Skenderbeg je bio simbol nacionalne kohezije i kulturnog afiniteta sa Evropom.[193]

Katolička crkva Svetog Nikole (prethodno džamija Selima I), pokrivena i opasana stubovima, nedaleko od centra grada Lješa. U njoj se nalazi kenotaf koji se pogrešno predstavlja kao Skenderbegov mauzolej.[194] U pozadini na brdu se vidi staro utvrđenje.
Srpski borci u vreme (Balkanskih ratova) ispred kule (Džafer kasab), na brdu iznad grada Lješa, gde je po narodnom verovanju bio sahranjen Skenderbeg.[195]

Nakon što je Mehmed II osvojio Lješ,[196] Osmanlije su pronašle Skenderbegov grob u pravoslavnoj crkvi Svetog Nikole[197] u Lješu[198] i raskopale ga. Mnogi su dolazili da se dive i dotaknu, a najsrećniji su bili oni koji su uspeli da odnesu makar delić njegovog tela. Ovakve čestice njegovog tela su oblagali srebrom ili zlatom i držali ih na sebi kao amajliju, ubeđeni da će ih ona zaštiti i doneti im sreću. Razlog za ovakva verovanja mogle su biti brojne glasine o njegovoj neverovatnoj telesnoj snazi i duhu.[196]

Šteta naneta osmanskoj vojsci bila je takva da se pričalo kako je Skenderbeg ubio tri hiljade golim rukama. Među pričama o njemu govorilo se da nije spavao više od 5 sati noću i da je mogao da preseče dva čoveka sa jednim udarcem njegovog simitra (mača), mogao je da preseče gvozdene šlemove, ubije divlje svinje jednim udarcem i razbije glavu biva sa drugim.[199] Džejms Volfe, komandant britanskih snaga u Kvebeku, govorio je o Skenderbegu kao komandantu koji „nadmašuje sve oficire, drevne i moderne, u ponašanju male odbrambene armije”.[200] Kongres Sjedinjenih Država je 27. oktobra 2005. godine doneo rezoluciju „poštujući 600. godišnjicu rođenja Đurđa Kastriota (Skenderbega), državnika, diplomatskog i vojnog genija za svoju ulogu u spasavanju Zapadne Evrope od osmanske okupacije”.[201] Nacistička Nemačka formirala je 21. SS brdsku diviziju Skenderbega (1. albanska) 1944. godine, sastavljenu od 6.491 kosovskih Albanaca regruta.[202]

U literaturi i umetnosti

Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum principis napisao Marin Barleti.

Postoje dva poznata književna dela o Skenderbegu koja su nastala u 15. veku. Prvi je početkom 1480. napisao srpski pisac Martin Segon, koji je bio katolički episkop u Ulcinju i jedan od najznačajnijih humanista iz 15. veka, kratka, ali veoma važna biografska skica o Skenderbegu (ital. Narrazioni di Giorgio Castriotto, da i Turchi nella lingua loro chiamato Scander beg, cioe Alesandro Magno).[203][204][205][206] Još jedan književni rad iz 15. veka sa Skenderbegom kao jednim od glavnih likova bio je „Uspomeni janičara”, napisanog u periodu 1490—97. godine od strane Konstantina Mihailovića, Srbina koji je bio janičar u Osmanskoj vojsci.[207]

Skenderbeg je imao veliku posmrtnu reputaciju u zapadnoj Evropi. Knjige o Skenderbegu počele su da se pojavljuju u zapadnoj Evropi početkom 16. veka.[191] Jedna od najranijih bila je „Istorija života i dela Skenderbega, kneza Epira” (lat. Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum Principis, Rim, 1508. godine), objavljena samo četiri decenije nakon smrti Skenderbega, napisana od strane albansko-mletačkog istoričara Marina Barletija, koji je, nakon što su Osmanlije osvojile njegovo prebivalište Skadar, pobegao u Padovu, gde je postao rektor župne crkve Svetog Stefana. Barleti je posvetio svoj rad Donu Feranteu Kastriotu, Skenderbegovom unuku. Knjiga je objavljena na latinskom jeziku.[208] Barleti je ponekad netačan, na primer, prema Gibonu, Barleti tvrdi da je sultan poginuo pod zidovima Kroje.[209] Barletijeve netačnosti su primećene pre Gibona od strane Laonika Halkokondila. Napravio je lažnu korespondenciju između Vladislava II, vladara Vlaške i Skenderbega, pogrešno je smestivši u 1443, umesto u 1444. godinu, a takođe je izmislio prepisku između Skenderbega i sultana Mehmeda II kako bi odgovarala njegovim tumačenjima događaja.[210]

Frang Bardi, katolički biskup koji je rođen u Albaniji, takođe je napisao biografiju Skenderbega, „Georgius Castriotus, Epirensis vulgo Scanderbegh, Epirotarum Princeps Fortissimus”, objavljenu na latinskom 1636. godine. Ser Vilijam Templ smatra da je Skenderbeg jedan od sedam najvećih vladara bez krune. Ludvig Holberg, danski pisac i filozof, tvrdio je da je Skenderbeg bio jedan od najvećih generala u istoriji.[211]

Italijanski barokni kompozitor Antonio Vivaldi, sastavio je operu pod nazivom „Skenderbeg” (prvi put izvedena 1718. godine); libreto je napisao Antonio Salvi. Drugu operu, pod nazivom „Skenderbeg”, komponovao je francuski kompozitor Fransoa Frankur u 18. veku (prvi put izvedena 1735. godine).[212] U 20. veku, albanski kompozitor Prenke Jakova sastavio je treću operu pod nazivom „Đurađ Kastriot Skenderbeg”, koja je primerno izvođena 1968. godine za 500. godišnjicu smrti heroja.[213]

Skenderbeg je protagonista tri britanske tragedije iz 18. veka: Vilijama Havarda „Skenderbeg, Tragedija” (1733), „Hrišćanski junak” Džordža Liloa (1735) i „Skenderbeg, ili, ljubav i sloboda” Tomasa Vinkopa (1747). Jedan broj pesnika i kompozitora takođe je bio inspirisan njegovom vojnom karijerom. Francuski pesnik iz 16. veka Ronsard napisao je pesmu o njemu, kao i američki pesnik iz 19. veka Henri Vodsvort Longfelou.[214]

Giamarija Biemi, italijanski sveštenik, objavio je rad o Skenderbegu pod nazivom „Istoria di Giorgio Castrioto Scanderbeg-Begh” u Breši, Italija, 1742. godine. On je tvrdio da je pronašao rad objavljen u Veneciji 1480. godine koji je napisao albanski humanista iz Bara,[215] čiji je brat bio lično u vojsci Skenderbega. Prema Biemiju, izgubljene su stranice koje se bave Skenderbegovom omladinom, događajima od 1443. do 1449. godine, Opsadom Kroje (1467) i smrti Skenderbega. Biemi je nazvao autora dela kao Antivarino („čovek iz Bara”),[216] međutim, taj Biemijev pronalazak je bio falsifikat, koji neki istoričari (Fan S. Noli i Atanaz Gegaj) nisu otkrili i nisu koristili kao izvor u svojim radovima.[217]

Skenderbega je isto spomenuo Petar II Petrović Njegoš u njegovoj pesmi „Gorski vijenac”[218] (1847) i „Lažni car Šćepan Mali”. 1855. godine.[219] Kamil Peganel je napisao delo „Histoire de Scanderbeg”, inspirisanog Krimskim ratom.[4]

„Veliki ratnik Skenderbeg” (alb. Skënderbeu, rus. Великий воин Албании Скандербег) albansko-sovjetski je film nastao 1953. godine, koji je dobio međunarodnu nagradu 1954. godine na Kanskom filmskom festivalu.[220] Film je ponovo sniman i ažuriran za 100 godina albanske nezavisnosti.

Skenderbegov trg u Tirani.

Sećanje na Skenderbega je urezano u mnogim muzejima, među kojima je i „Skenderbegov muzej”, blizu krojskog zamka. Mnogi spomenici u albanskim gradovima posvećeni su njemu, a neki od njih se nalaze u Tirani (u Skenderbegovom muzeju od Odisa Paskalia), (u i izvan Skenderbegovog muzeja od Janaca Pacoa) Kroje i Piškopeji. Palata u Rimu, koju je on posedovao tokom posete Italije 1466—67. godine,[170] nazvana je „Palazzo Scanderbeg” (palata Skenderbega) i ona je danas italijanski muzej paste.[221] Ova palata je locirana između Fontane di Trevi i Kvirinalske palate. Takođe se u Rimu nalazi statua Skenderbega, spomenici se takođe nalaze u Skoplju i Debru, u republici Makedoniji; Prištini, u Srbiji; u Ženevi, u Švajcarskoj; Briselu, u Belgiji; Londonu, u Engleskoj; i na različitim drugim mestima širom južne Italije gde je bila arbanaška zajednica. Godine 2006, statua Skenderbega je nađena u crkvi Svetog Pavla, albanske katoličke zajednice u Ročester Hilsu (Mičigen). To je bila prva statua Skenderbega podignuta u SAD.[222]

Postoji „Skenderbeg vojni univerzitet” u Tirani; „Skenderbeg stadijum”, domaći teren FK Skenderbega; i orden Skenderbega.

Cetinjski letopis

Cetinjski letopis opisuje život Skenderbega, rukopis potiče sa kraja prve polovine 18. veka, a ko ga je pisao nije poznato. Rukopis je prepis, ili prepis prepisa, nečijeg izvoda od poznate biografije Skenderbegova koju je na latinskom napisao Marino Barcelije, mlađi savremenik Skenderbega. Ovo delo je prvi put štampano u Rimu između 1506. i 1510. godine, zatim opet u Rimu 1524. godine, u Firenci 1529. godine, u Augzburgu 1537. godine, pa u Frankfurtu na Majni 1579. godine i najzad u Zagrebu 1743. godine.

Marino Barlecije je bio učen i obrazovan katolički sveštenik. Njegovo delo o Skenderbegu je u stvari romansirana biografija. U svoje vreme ono je imalo širok publicitet u Evropi (prevedeno na italijanski, francuski, engleski, nemački i poljski).

Takav je publicitet doživelo koliko zbog svojih literarnih kvaliteta, toliko, ako ne i više, zbog popularnosti njegovog glavnog junaka – Skenderbega. Ali, i pored toga, još uvek ne postoji tekstualni prevod njegove biografije od Barlecija. Pored ovog (cetinjskog) rukopisa, krajem 20. veka postojao je još jedan, sličan ovome, u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

I u cetinjskom rukopisu Skenderbeg se takođe naziva Crnojevićem. Ova i mnoge druge sličnosti u tekstu navode na pretpostavku da oba rukopisa potiču iz istog izvora – jednog starijeg izvoda iz Barlecijevog dela, a najverovatnije onog za koji Pavle Rovinski kaže da je nastao posle izlaska iz štampe Barlecijeve knjige o Skenderbegu. Rovinski kaže još i to: da se „u Imper. publičkoj biblioteci u Petrogradu (Petersburgu) nalazi bukvalno ista istorija, samo u starijem prepisu, otprilike, ne mlađem od druge polovine 18. veka, u Zborniku koji je arhimandrit Porfirije kupio na Atonu u jednog bugarskog kaluđera”.

Ovaj rukopis je staroslovenske redakcije i pisan je više narodnim jezikom. Njemu nedostaje oko pola listova. Ovi podaci, iako ne rešavaju pitanje porekla cetinjskog rukopisa o Skenderbegu, svakako su od interesa. Ali, ono što je važnije od toga – ko je i odakle je on bio, i kada je živeo – jeste pitanje: da li je on svojom intervencijom doprineo vrednosti ove istorije. Upoređujući beogradski rukopis o Skenderbegu sa Barlecijevim delom i istoj ličnosti, Čeda Mijatović je konstatovao da su verzije u ovoj istoriji mnogo prirodnije i bliže karakterima, nego onima koje daje Berlecije. Ono što se u ovoj istoriji navodi „kao govor Skenderbegov na saboru na kome se savez arbanaške i srpske gospode ustanovio, nosi na sebe pečat logičnosti i mudrosti, pa izgleda kao da je Skenderbeg, zaista, to i mogao govoriti... Ako on to nije rekao, onda znači da je onaj, koji je po Barleciju prvi napisao skraćenu istoriju radnje Skenderbegove, uviđao jasno jednu od glavnih kategorija uzroka sa kojih nas je svako zlo u 14. i 15. veku postizavalo.”

Ova Mijatovićeva zapažanja mogu se primeniti i na cetinjski rukopis o Skenderbegu, jer i prema nekoliko citata iz beogradskog rukopisa može se dovoljno videti sličnost ovih dvaju rukopisa, mada ne i potpuna identičnost. Ali i pored toga što istorija o Skenderbegu u cetinjskoj verziji u ponečemu vernije održava vreme i prilike na koje se odnosi nego Barlecijevo delo po kojemu je rađena, ipak ni ona ne može doći u obzir kao istorijski izvor. Daleko od toga. Jer je pun sa krupnijim preterivanjima i sa puno netačnosti u hronologiji i drugim detaljima.

Prema cetinjskom rukopisu, a i beogradskom, Skenderbeg bi imao 12 godina kad je odveden na dvor sultana Murata II, a prema Barleciju devet. Međutim, u nauci se uzima da je on rođen oko 1410. godine, a iz očevog doma odveden tek posle 1426. godine, što bi značilo da je tada mogao imati više od 16 godina. U oba pomenuta rukopisa navedeno je da je Ivan Kastriot (otac Skenderbegov) imao tri sina: Stanišu, Georgija — Skenderbega i Konstantina, dok četvrti sin Ivanov, Repoš, nije spomenut. U rukopisu se govori i o tome da je Skenderbeg, dok je bio u službi turskog cara Murata II, učestvovao u zauzeću maloazijskih gradova Bruse i Nikomisije. Međutim, Turci su ove gradove osvojili pre toga. Bitka između srpske i ugarske vojske, s jedne, i turske, s druge strane, vođena je (1443. godine) kod Niša, a ne kod Kruševca, kako u rukopisu stoji. Sabor na kome je (1444. godine) učinjen savez arbanaških glavara protiv Turaka nije održan u Ulcinju, kako u rukopisu stoji, već u Lješu. Na 4.1. rukopisa stoji: Aranit Sopia Golim, a treba: Arijanit Topija Golemi; stoji: Andrej Topčia, a treba: Andrej Topija. Odgovor Skenderbegov na jedno pismo sultana Murata II iz 1444. godine datiran je pod 1436. godinom, što je, bez sumnje, omaška prepisivača. Majka Leke Zaharija, Boja, u rukopisu se naziva Bosanka. U rukopisu stoji: Drinast, a treba: Drivast. U rukopisu se govori kako je Skenderbeg još na početku svoje akcije protiv Turaka, pošto je zauzeo Kroju (ondašnji glavni grad Albanije) i nekoliko drugih manjih gradova (utvrđenja), pokušao u dva maha da zauzme i Svat grad (Sveti grad u Gornjem Debru). Ali bez uspeha.

Tačnije je Skenderbegov biograf opširno pričao o turskoj ofanzivi na Svat grad (1448. godine), propustivši da pre toga išta kaže o prelasku Svat-grada u Skenderbegove ruke. U ovoj ofanzivi, prema cetinjskom rukopisu, učestvovalo je 150.000 turskih vojnika. Takođe je preuveličano brojno stanje turske vojske i u prikazu dva docnija turska pohoda na grad Kroju. Naime, kaže se da je u jednom od njih učestvovalo 230.000 turskih vojnika, a u drugom 200.000. Brojno stanje turske vojske, pri prvom napadu na Skenderbegovu Kroju, u rukopisu nije naznačeno. Ovaj prvi napad na Kroju (prvi po dolasku Skenderbega na čelo Albanije) dogodio se 1450. godine, a u rukopisu je datiran 1453. godine. Pri kraju rukopisa izveden je zaključak da je Skenderbeg s Turcima imao 63 bitke, i da ni u jednoj od njih nije bio poražen, izuzev u bici kod Beograda (albanskim Beratom). Međutim, u tekstu istog rukopisa čitamo da su branioci opsednutih gradova, Svat-grada i Debra, bili primorani da ih predaju Turcima (1448. godine). Može se pročitati i da je iz jedne borbe s Turcima i sam Skenderbeg jedva izvukao glavu. A iz naučne istoriografije se može videti da su Turci već 1466. godine „osvojili otvorenu zemlju Skenderbega”, a to je na dve godine pre njegove smrti. Samo je činjenica da tvrdi grad Kroju nisu uspeli da osvoje za vreme njihovog života.

Dodajući Skenderbegu prezime Černojević, očito se išlo za tim da se on učini Srbinom, što ne odgovara činjenici. Intervencija se vidi i na onim mestima gde se Latini negativno karakterišu, kao na primer da su oni varalice, ali pred Turcima nisko padali; da „umiju ljepše sa ženama igrati, nego od Turaka gradove uzimati” itd. Ako je tamo pogrešno navedeno mesto na kome su se (1443. godine) sudarile ugarska i srpska vojska sa turskom, tačno je naznačeno to da su u ovoj bici Srbi i Ugari odneli pobedu. Takođe je tačno prikazan i poraz ugarske vojske kod Barne (1444. godine). Povod za sukob između Skenderbega i Mletačke republike, do koga je došlo 1447. godine, takođe je istinito prikazan. Pad Carigrada isto tako. Pogibija turskog vojskovođe Balaban-paše pod zidinama Kroje, ispod koje se i sam turski sultan, više nego jedanput, sramno povukao, takođe...[223]

Dekorativni šlem Skenderbega

Najraniji portret Skenderbega datira iz 1466. godine. Prema autoru Fridrihu Keneru, naslikao ga je Đentile Belini, po porudžbini mletačkih vlasti, kada je Skenderbeg posetio Lagunu (grad u Italiji).[224]

Albanski nacionalni mit o Skenderbegu

U delu "Istori'e Skenderbeut" koje je napisao Naim Frašeri 1898. godine lik Skenderbega je dobio novu dimenziju albanskog nacionalnog heroja.

Skenderbegova slava je vekovima bila sačuvana u hrišćanskoj Evropi dok je u pretežno islamizovanoj Albaniji postepeno bledela.[225] Albanci su tek krajem 19. veka, u periodu Albanskog nacionalnog preporoda ponovo otkrili Skenderbega[226] i uzdigli ga na nivo nacionalnog mita.[227] Iako je Skenderbeg već imao određenih uticaja na formiranje identiteta albanske dijaspore u Italiji, tek na samom kraju 19. veka posle 1898. i objavljivanja knjige koju je napisao Naim Frašeri („Istori'e Skenderbeut”) lik Skendbega je dobio novu dimenziju, dimenziju kojom je njegov lik vezan ne za religiju, već za naciju.[228] Naim Frašeri je bio najveća inspiracija i uzor većini albanskih intelektualaca i pesnika.[229] U nedostatku srednjovekovnog albanskog kraljevstva ili carstva, albanski nacionalisti su za svoj simbol odabrali Skenderbega čija herojska tragedija ima sve elemente koji su potrebni za izgradnju mita.[230]

Albanski nacionalisti su podvrgli Skenderbegov lik procesu albanizacije i prikazali ga kao heroja nacije.[231] Knjige i publikacije koje su kasnije objavljivane su takođe prikazivale Skenderbega kao heroja nacije.[231] Iako je mit o Skenderbegu imao malo zajedničkih tačaka sa stvarnošću, on je inkorporiran u radove o Istoriji Albanije.[232]

Problem etničkog porekla Skenderbega

Brojni izvori informacija objavljeni u radovima savremenih istoričara daju sledeće informacije vezane za nacionalnu pripadnost:

  1. stanovništvo i vojnici kojima je vladao Skenderbeg nisu bili isključivo Albanci već i Grci, Srbi, Vlasi...
  2. stanovništvo i vojnici koji su se suprotstavljali Skenderbegu nisu bili isključivo nealbanci, već su Albanci činili okosnicu vojski koje su učestvovale u sukobima sa Skenderbegovim vojnicima, ne samo u okviru vojske Osmanskog carstva, već i u okviru vojski pojedinih albanskih feudalaca koji su se povremeno sukobljavali sa Skenderbegom ratujući za Veneciju
  3. teritorije koje su bile pod kontrolom Skenderbega nisu naseljavali isključivo Albanci, niti su sve teritorije koje naseljavaju Albanci bile pod njegovom kontrolom, niti teritorija koju je on kontrolisao obuhvata celokupnu teritoriju koju danas zauzima država Albanija. Za najveći deo teritorije današnje Albanije se u doba Skenderbega upotrebljavao naziv Epir, a sam Skenderbeg je često nazivan princom Epira.
  4. etnička pripadnost nije bila osnov za opredeljivanje stanovnika ili vojnika za ili protiv Skenderbega već na prvom mestu religiozni i ekonomski faktori (svi Skenderbegovi ratnici su bili hrišćani)
  5. njegova braća i sestre imaju najviše srpska imena.
  6. Stanišin sin se zvao takođe Branilo.

On i njegova dela su postali mešavina istorijskih činjenica, istina i polu-istina, izuma i folklora... U 19. veku Albanci, barem većina, pridržavali su se vere Skenderbegovih neprijatelja. Skenderbeg je postao nacionalni heroj svih Albanaca.

Vidi još

Reference

  1. ^ a b Gibbon 1788, Deo o Skenderbegu.
  2. ^ Jacques 1994, str. 179.
  3. ^ a b Barleti 1508.
  4. ^ a b Paganel 1855.
  5. ^ Schmitt 2012, str. 55, in seiner Gefolgschaft fanden sich neben Albanern auch Slawen, Griechen und Vlachen..
  6. ^ Novak 1936, str. 150.
  7. ^ Ljubić 1875, str. 120.
  8. ^ a b v Anamali 2002, str. 341.
  9. ^ Ivić 1987, str. 343.
  10. ^ „Historia Byzantina Familiae Byzantinae” (PDF). 
  11. ^ Moore 1850, str. 1.
  12. ^ Michaelides 2003, str. 118
  13. ^ von Thallóczy, Ludwig (1916), Illyrisch-albanische Forschungen (na jeziku: nemački), Konstantin Jireček; Milan von Šufflay; Theodor A Ippen; Ernst C Sedlmayr, MÜNCHEN UND LEIPZIG: VERLAG VON DüNCKER & HUMBLOT, str. 80, OCLC 10224971, „Kastriot, die einen griechischen Namen führten, "Stadtbürger", kastriotis von kastron, Stadt (aus lat. castrum; polis war nur Konstantinopel allein).” 
  14. ^ Frashëri 2002, str. 86–92.
  15. ^ Sindik, Dušan (1990), „Dve povelje u Hilandaru o Ivanu Kastriotu i sinovima”, Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji: zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog u Cetinju 21-22-i-23-juna 1990 (na jeziku: srpski), Titograd: Istorijski institut SR Crne Gore; Stručna knj., OCLC 29549273, „Povelja nije datirana ... Stoga će biti najbolje da se za datum izdavanja ove povelje zadrži vremenski okvir između 1426. i 1431. godine ... This act was not dated ... Therefore it is best to assume that it was issued ... between 1426 and 1431.” 
  16. ^ Frashëri 2002, str. 86-92.
  17. ^ a b v Anamali 2002, str. 342.
  18. ^ Noli 1947, str. 19.
  19. ^ Masson 1954, str. 15.
  20. ^ Hodgkinson 2005, str. 1.
  21. ^ Miklosich, Fr, ur. (1858), „Skederь begь”, Monumenta Serbica spectantia Historiam Serbiæ Bosnæ Ragusii, Vienna, CCCLVI: 443 
  22. ^ a b Jovanović 1991
  23. ^ Rosser 2001, str. 363.
  24. ^ Frashëri 2002, str. 54–62.
  25. ^ Frashëri 2002, str. 62–66.
  26. ^ Anamali 2002, str. 335.
  27. ^ a b v Myhill 2006, str. 232.
  28. ^ Frashëri 2002, str. 72–77.
  29. ^ Schmitt 2009, str. 44–45.
  30. ^ Petrovski, Boban (2006). „Voisava Tribalda” [Voisava Tribalda)] (PDF) (na jeziku: makedonski). Skopje. 
  31. ^ Fine 1994, str. 422.
  32. ^ Glassé 2008, str. 129.
  33. ^ a b Frashëri 2002, str. 86.
  34. ^ Zilfi 2010, str. 101.
  35. ^ Bartl 1995, str. 41.
  36. ^ Malcolm, Noel (1998), "Kosovo: A short history", New York: New York University Press, p. 88, ISBN 978-0-8147-5598-3, OCLC 37310785, "Skanderbeg (meaning 'Lord Alexander'; Alb.: Skenderbeu) was the Turkish name given to an Albanian nobleman, Gjergj Kastriot, whose family, originally from Western Kosovo, controlled extensive lands in north-central Albania."
  37. ^ Hasluck, Margaret Masson Hardie (1954), "The unwritten law in Albania", University Press. p. 15. Pristupljeno 18 December 2011.
  38. ^ Akadémia, Magyar Tudományos (1985), "Acta orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae". Magyar Tudományos Akadémia. Pristupljeno 18 December 2011.
  39. ^ Milica Grković (2004). "Dečanski hrisovulja ili raskošni svitak" Zbornik Matice srpske za književnost i jezik. 52 (3): 623–626. Archived 26 August 2011 at the Wayback Machine.
  40. ^ Pavle Ivić and Milica Grković (1976), "Dečanske hrisovulje", Institute of Linguistics (Novi Sad)
  41. ^ Gibbon (1788). Deo o Skenderbegu
  42. ^ Babinger 1976, str. 333 "Branilo Kastriota UrGroßvater Skander-Beg's ist der älteste, uns wenigstens dem Namen nach be kannte Vorfahre des Volkshelden und, wie sich die Forscher einig zu sein scheinen serbischer Herkunft... "
  43. ^ Ch. Hopf, "Chroniques greco-romanes ...", Berlin, Weidmann (1873), p. 334: "Scanderbeg huome valente e per nature Serviano, ...", in Schmitt Oliver Jens, "Skanderbeg et les sultans", Turcica, 43 (2011), p. 65.
  44. ^ Fallmerayer, Jakob Philipp (1860). "Das albanesische Element in Griechenland: Was man über die Thaten und über die Schicksale des Albanischen Volks von seinem ersten Auftreten in der Geschichte bis zu seiner Unterjochung durch die Tüken nach dem Tode Skander-Begs mit Sicherheit wissen kann." Verlag der K. Akad. p. 56. "Und wenn Flavius Comnenus bei Du Gange einen Con- stantinus Castriotus mit dem serbischen Zunamen 'Meseritsch (Meserechus)"
  45. ^ Setton & Hazard 1990, str. 293
  46. ^ a b Gibb, Lewis & Pellat 1973, str. 139
  47. ^ Elsie 2010, str. 399. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFElsie2010 (help)
  48. ^ Frashëri 2002, str. 98.
  49. ^ Frashëri 2002, str. 99.
  50. ^ Fine 1994, str. 535.
  51. ^ a b v Anamali 2002, str. 343.
  52. ^ İnalcık 1995, str. 76.
  53. ^ İnalcık 1995, str. 77.
  54. ^ Studia Albanica (na jeziku: francuski). 8. L'Institut. 1971. str. 116. „Dans deux de ces notes Skanderbeg est mentionné par le titre bey (Juvan oglu Iskender bey), et elles ont été datées par H. Inalcik en 1437/8, au contraire, dans la troisième note marginale, datée en mai 1438, Skanderbeg figure sans le titre de bey, tout comme sur le document dresse par le sandjakbey Mustapha.” 
  55. ^ Francione 2003, str. 15.
  56. ^ Frashëri 2002, str. 92.
  57. ^ Zhelyazkova 2000, str. 8, In 1440, he was promoted to sancakbey of Debar.
  58. ^ Hösch 1972, str. 96.
  59. ^ Frashëri 2002, str. 130–133.
  60. ^ Gegaj 1937, str. 120, En 1443, une occasion allait s'offrir pour réaliser son plan. Les Turcs faisaient la guerre aux chrétiens révoltés. Une bataille s'engagea à Kunovica, près de Nich. L'armée du sultan était commandée par Karambeg, pacha de Roumélie, et Scanderbeg. Or, dès le début des engagements, l'aile confiée à Scanderbeg abandonna ses positions; le reste de l'armée turque...).
  61. ^ a b Frashëri 2002, str. 130-133.
  62. ^ Setton 1976, str. 72.
  63. ^ a b Fine 1994, str. 559.
  64. ^ Frashëri 2002, str. 212.
  65. ^ Ramet 1998, str. 209.
  66. ^ Ajeti 1969, str. 226.
  67. ^ Schmitt Oliver Jens, "Skanderbeg et les Sultans", Turcica, 43 (2011). p. 68., 69.
  68. ^ Noli 1947, str. 21.
  69. ^ a b v Hodgkinson 2005, str. 240.
  70. ^ K. Jireček, Ist. Srba I, 367-368.
  71. ^ a b v Bartl 1995, str. 44.
  72. ^ „Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu”. Kosovo.net. Arhivirano iz originala 25. 05. 2010. g. Pristupljeno 17. 12. 2017. 
  73. ^ Radonić 1942, str. 1.
  74. ^ Bartl 1995, str. 43.
  75. ^ Schmitt 2001, str. 302.
  76. ^ Myrday 1976, str. 48.
  77. ^ a b v g Noli 1947, str. 40.
  78. ^ Fine 1994, str. 557.
  79. ^ Radonić 1942, str. 2.
  80. ^ a b Hodgkinson 1999, str. 102.
  81. ^ Frashëri 2002, str. 158.
  82. ^ Hodgkinson 1999, str. 85.
  83. ^ Hodgkinson 1999, str. 89.
  84. ^ Schmmit 2001, str. 490.
  85. ^ a b Demetrio 1539, str. 88.
  86. ^ a b v g d Francione 2003, str. 105.
  87. ^ Marković 2004, str. 207, Već 1448. posredovao je u sklapanju mira u sukobu između Mletačke Republike i Skenderbega, koji je pustošio okolinu Bara i Ulcinja [...] U ime Skenderbega nudio je 1450. godine Mlečanima Kroju [...] Kako je Pelinović od 1453-1456. bio i apostolski pronotar,171 sastavljao je Skenderbegove povelje.
  88. ^ a b Noli 1947, str. 100.
  89. ^ a b Frashëri 2002, str. 160–161.
  90. ^ Vaughan, Dorothy Margaret (1954-06-01). Europe and the Turk: a pattern of alliances, 1350–1700. AMS Press. str. 62. ISBN 978-0-404-56332-5. Pristupljeno 12. 9. 2012. 
  91. ^ Sedlar & 1994 393.
  92. ^ Babinger 1992, str. 40.
  93. ^ Setton 1978, str. 100, Scanderbeg intended to go "peronalmente" with an army to assist Hunyadi, but was prevented from doing so by Branković, whose lands he ravaged as punishment for the Serbian desertion of the Christian cause..
  94. ^ Noel, 1998 & 89–90.
  95. ^ Francione 2003, str. 88.
  96. ^ Setton 1976, str. 101, "among whom were Slavs, Germans, Italians and others".
  97. ^ Babinger 1992, str. 60, "including many Slavs, Italians, Frenchmen and Germans".
  98. ^ a b v Noli 1947, str. 25.
  99. ^ Setton 1978, str. 101, While the Venetians of Scutari sold food to the Turks, those of Durazzo aided the Albanians.
  100. ^ Setton 1975, str. 272.
  101. ^ a b Setton 1978, str. 102.
  102. ^ Božić 1979, str. 370, i napuljskog kralja Alfonsa, za koga ce, odbijen od Mlečana, tesno vezao ....
  103. ^ Babinger 1992, str. 151.
  104. ^ Frashëri 2002, str. 310–316.
  105. ^ Gegaj 1937, str. 92.
  106. ^ Frashëri 2002, str. 320–321.
  107. ^ Marinesco 1923, str. 59.
  108. ^ Frashëri 2002, str. 181.
  109. ^ Elsie 2000, str. 14.
  110. ^ Jens 2009, str. 280.
  111. ^ Archive of Crown of Aragon, reg. 2691, 101 recto –102 verso; Zurita: Anales. IV, 29
  112. ^ Božić 1983, str. 74.
  113. ^ Garašanin 1988, str. 299.
  114. ^ Archive of Crown of Aragon, reg. (2697). p. 98—99
  115. ^ Noli 1947, str. 27.
  116. ^ Marinesco 1923, str. 69–79.
  117. ^ a b Noli 1947, str. ?.
  118. ^ Schmaus 1969, str. 92.
  119. ^ a b Demetrio 1539, str. 317.
  120. ^ a b v g d Francione 2003, str. 108.
  121. ^ Fine 1994, str. 558.
  122. ^ a b Frashëri 2002, str. 321.
  123. ^ Frashëri 2002, str. 322.
  124. ^ ASM, Carteggio gen. Sforzasco, ad annum 1454
  125. ^ Noli 1947, str. 30.
  126. ^ Jorga 1908–1913, str. 46.
  127. ^ Marinesco 1923, str. 82.
  128. ^ a b v g d Noli 1947, str. 51.
  129. ^ a b v g d đ Babinger 1992, str. 152.
  130. ^ Frashëri 1964, str. 79.
  131. ^ Noli 1947, str. 52.
  132. ^ Zbornik Odsjeka za Povijesne Znanosti Zavoda za Povijesne i Društvene Znanosti Hrvatske Akademije Znanosti i Umjetnosti. HAZU. 1999. str. 169. „...1456 rođen je princ Gjon Kastrioti, Skenderbegov sin ... Hamza ... pobjegao je kod sultana Mehmeda II 1456 godine...” 
  133. ^ Noli 1947, str. 29.
  134. ^ Noli 1947, str. 53.
  135. ^ Anamali 2002, str. 367–368.
  136. ^ a b v g d Babinger 1992, str. 152–153.
  137. ^ a b v g Bartl 1995, str. 45.
  138. ^ Marinesco 1923, str. 133–34.
  139. ^ Gegaj 1937, str. 120.
  140. ^ a b Radonić 1492, str. 2-3.
  141. ^ Božić 1983, str. 78.
  142. ^ Spremić, Momčilo, Borbe za oslobođenje Smedereva (1459–1485),Smederevski Zbornik 3 (2011), 13–29.
  143. ^ Elsie 2000, str. 9.
  144. ^ Samardžić, Radovan (1892). Istorija srpskog naroda: Doba borbi za očuvanje i obnovu države 1371–1537. Srpska knjiiževna zadruga. str. 375. „... Skenderbega, koji mu je ustupio neki bliže nepoznati posed za izdržavanje; ... Već početkom 1461 otišao je sa Skenderbegovom preporukom u Italiju.” 
  145. ^ Zbornik Matice srpske za istoriju. Matica. 1995. str. 211. 
  146. ^ Babinger 1992, str. 201.
  147. ^ a b v Anamali 2002, str. 387.
  148. ^ Hodgkinson 1999, str. 163–164.
  149. ^ Noli 1947, str. 32.
  150. ^ a b Frashëri 2002, str. 370–390.
  151. ^ Radonić 1492, str. 3.
  152. ^ a b v g d đ Noli 1947, str. 35.
  153. ^ Demetrio 1539, str. 329.
  154. ^ a b Radonić 1492, str. 5.
  155. ^ Noli 1947, str. 35–36.
  156. ^ Božić 1983, str. 79.
  157. ^ a b v g Noli 1947, str. 36.
  158. ^ Demetrio 1539, str. 335.
  159. ^ a b Frashëri 2002, str. 418.
  160. ^ Demetrio 1539, str. 337.
  161. ^ a b Radonić 1492, str. 7.
  162. ^ İnalcık 1995, str. 88, Balaban Aga, qui a accordé des timar à ses propres soldats dans la Basse- Dibra et dans la Çermeniça, ainsi qu'à son neveu à Mati, doit être ce même Balaban Aga, sancakbeyi d'Ohrid, connu pour ses batailles sanglantes contre Skanderbeg..
  163. ^ Božić 1983, str. 81-82.
  164. ^ a b v Babinger 1992, str. 251–253.
  165. ^ Shukarova, Aneta (2008). Chepreganov, Todor, ur. History of the Macedonian People. Mitko B. Panov, Dragi Georgiev, Krste Bitovski, Academician Ivan Katardziev, Vanche Stojchev, Novica Veljanovski, Todor Chepreganov. Skopje: Institute of National History. ISBN 978-9989-159-24-4. OCLC 276645834. Pristupljeno 26. 12. 2011. „deportation of the Archbishop of Ohrid, Dorotei, to Istanbul in 1466, together with other clerks and bolyars who probably were expatriated be-cause of their anti Ottoman acts during the Skender-Bey's rebellion.” 
  166. ^ Pavlovski, Jovan; Pavlovski, Mišel (2006). Včera i denes--Makedonija!: praktikum po istorija. Mi-An. str. 99. „... Edna godina podocna, po neuspešniot obid da ja osvoi Albanija, Mehmed Vtori na vraќanje, vo Ohrid, somnevajќi se deka crkvata, boljarite i, verojatno, graѓanite, šuruvaat so ostanatite Albanci, go smenil ohridskiot arhiepiskop Dorotej i za nov episkop go naimenuval Grkot Mark Ksilokarov. Imotot na onie Makedonci što gi deportiral vo Anadolija im bil odzemen i razdelen na novodojdenite Turci.” 
  167. ^ Setton 1978, str. 282.
  168. ^ Housley 1992, str. 91.
  169. ^ Radonić 1942, str. 6.
  170. ^ a b Božić 1983, str. 81.
  171. ^ Drizari 1968, str. 85.
  172. ^ Frashëri 2002, str. 451.
  173. ^ a b Noli 1947, str. 333.
  174. ^ Barlt 1995, str. 45.
  175. ^ a b Frashëri 2002, str. 456.
  176. ^ Freely 2009, str. 112.
  177. ^ a b v g d đ Noli 1947, str. 38.
  178. ^ Stavrides 2001, str. 163–64, When the Ottoman army arrived Skanderbeg took refuge in Albanian mountains. Mehmed II sent Mahmud Pasha to the mountains, together with the most experienced part of the army, in order to pursue Skanderbeg, while he himself ravaged the rest of the land ... The Grand Vezier spent fifteen days in the mountains, ... However, they did not find Skanderbeg, who had managed to flee to the coast.
  179. ^ Stavrides 2001, str. 163, ... taking much booty and many prisoners ... Mehmed II after ravaging the rest of the land, went to Kruje and besieged it for several days. When he realized that it would not be taken by assault, he decided to return ....
  180. ^ a b Božić 1983, str. 82.
  181. ^ Šuflaj 1925, str. 134.
  182. ^ a b Anamali 2002, str. 411–12.
  183. ^ Anamali 2002, str. 411–413.
  184. ^ Anamali 2002, str. 413–416.
  185. ^ Anamali 2002, str. 416–417.
  186. ^ Anamali 2002, str. 417–420.
  187. ^ Gibbon 1901, str. 467.
  188. ^ a b Runciman 1990, str. 183–185.
  189. ^ Archivio del Gran Priorato di Napoli e Sicilia del Sovrano Militare Ordine di Malta, Napoli
  190. ^ Lane–Poole 1888, str. 135.
  191. ^ a b Hodgkinson 2005, str. 12.
  192. ^ Hodgkinson 2005, str. xiii.
  193. ^ Schwandner-Sievers & Fischer 2002, str. 43, ... transformation of Skanderbeg into national symbol did not just serve national cohesion ... in the national narrative Skanderbeg symbolised the sublime sacrifice of the Albanians in defending Europe from the Asiatic hordes..
  194. ^ Barleti 2018, str. 535.
  195. ^ Balkanski rat & 28. 7. 1913, str. 389.
  196. ^ a b Barleti 2018, str. 519.
  197. ^ Berleti 2018, str. 535.
  198. ^ Gibbon 1901, str. 466.
  199. ^ Cohen 2003, str. 151.
  200. ^ Willson 1909, str. 296.
  201. ^ Congressional Record, V. 151, Pt. 18, October 27 to November 7, 2005. Congress. 2005. str. 24057. ISBN 978-0-16-084826-1. Pristupljeno 17. 4. 2012. 
  202. ^ Elsie 2010, str. 261. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFElsie2010 (help)
  203. ^ Zbornik Matice srpske za književnost i jezik (na jeziku: srpski). Novi Sad: Matica srpska. 1991. str. 91. Pristupljeno 2. 4. 2012. „Martina Segona, po sopstvenoj izjavi "srpskog pisca"” 
  204. ^ Zgodovinski časopis. 54. Zgodovinsko društvo za Slovenijo. 2000. str. 131. „"Martin Segon je eden najvidnejših humanistov s konca 15. stoletja."” 
  205. ^ Studi storici (na jeziku: italijanski). Istituto storico italiano per il medio evo. str. 142—45. „Narrazioni di Giorgio Castriotto, da i Turchi nella lingua loro chiamato Scander beg, cioe Alesandro Magno” 
  206. ^ UNVOLLSTÄNDIGER TEXTENTWURF ZUR DISKUSSION AM 6.2.2012 (PDF). 2012. str. 9. Pristupljeno 2. 4. 2012. „Martinus Segonus verfasste eine der frühesten "Landeskunden" des spätmittelalterlichen Balkans und eine kurze, aber sehr wichtige biographische Skizze zu Skanderbeg” [mrtva veza]
  207. ^ Živanović, Đorđe. „Konstantin Mihailović iz Ostrovice”. Predgovor spisu Konstantina Mihailovića "Janičarove uspomene ili turska hronika" (na jeziku: srpski). Projekat Rastko, Poljska. Arhivirano iz originala 19. 4. 2011. g. Pristupljeno 19. 4. 2011. „Taj rukopis je ... postao pre 1500. godine, a po svoj prilici još za vlade Kazimira Jagjelovića (1445–1492) ... Kao što smo već rekli, Konstantin Mihailović je negde između 1497. i 1501. napisao jedino svoje književno delo, koje je sačuvano u raznim prepisima sve do naših dana ... delo napisano verovatno između 1490. i 1497, i to zbog toga što se u njemu Matija Korvin spominje kao već mrtav, a poljski kralj Jan Olbraht kao živ.” 
  208. ^ Minna Skafte Jensen, 2006,A Heroic Tale: Edin Barleti's Scanderbeg between orality and literacy Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jul 2011)
  209. ^ Gibbon 1901, str. 465.
  210. ^ Setton 1976, str. 73.
  211. ^ Andersen, Bjoern. „Holberg on Scanderbeg”. bjoerna.dk. ; Holberg, Ludwig (1739), Adskillige store heltes og beroemmelige maends, saer Orientalske og Indianske sammenlignede historier og bedrifter efter Plutarchi maade/ 2., Höpffner, OCLC 312532589 
  212. ^ The Scanderberg Operas by Vivaldi and Francouer by Del Brebner
  213. ^ Rubin, Don (2001). The world encyclopedia of contemporary theatre. Taylor & Francis. str. 41. ISBN 978-0-415-05928-2. 
  214. ^ Longfellow 1880, str. 286–296.
  215. ^ Frashëri 2002, str. 9.
  216. ^ Frashëri 2002, str. 10.
  217. ^ Setton 1978, str. 102, Unfortunately Athanase Gegaj ... had not discovered that the "Anonymous of Antivari" was an invention of Biemmi, nor had Noli even by 1947..
  218. ^ „Petar II Petrovic Njegos: Gorski vijenac”. www.njegos.org (na jeziku: srpski). Pristupljeno 19. 12. 2017. 
  219. ^ „Njegos - Lazni car Scepan Mali”. www.njegos.org (na jeziku: srpski). Pristupljeno 19. 12. 2017. 
  220. ^ „Festival de Cannes: The Great Warrior Skanderbeg”. festival-cannes.com. Arhivirano iz originala 4. 2. 2012. g. Pristupljeno 31. 1. 2009. 
  221. ^ „Palazzo Skanderbeg e la Cultura tradita” (na jeziku: italijanski). 
  222. ^ Delaney, Robert (29. 9. 2006). „Welcoming Skanderbeg — Cd. Maida, Albanian president unveil statue of Albanian hero”. The Michigan Catholic. Archdiocese of Detroit. Arhivirano iz originala 1. 9. 2009. g. 
  223. ^ „Božo Đ. Mihailović: “CETINJSKI LJETOPIS” KAO ISTORIJSKI IZVOR, '''montenegrina.net'''”. Montenegrina.net. Pristupljeno 17. 12. 2017. 
  224. ^ „50 Facts about George Kastrioti Skanderbeg life, the Albanian National Hero, ''ocnal.com''”. Ocnal.com. 17. 7. 2014. Pristupljeno 17. 12. 2017. 
  225. ^ Ursprung 2009.
  226. ^ Bartl 2009 sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFBartl2009 (help)
  227. ^ Kraft, Ekkehard (18. 3. 2009). Wer war Skanderbeg? (na jeziku: nemački). Zurich: Neue Zürcher Zeitung. „Der albanische Adlige, der als Geisel am Hof des osmanischen Sultans zum Islam übergetreten war und dann rasch Karriere gemacht hatte, wechselte 1443 die Seiten, kehrte zum Christentum zurück und kämpfte ein Vierteljahrhundert gegen die Osmanen. Von der albanischen Nationalbewegung war er seit dem Ende des 19 Jahrhunderts zum nationalen Mythos erhoben worden. [The Albanian noble... with the Albanian national movement from the end of the 19th century has been raised to the national myth.]” 
  228. ^ Clayer, Nathalie (2007), Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation, Karthala, str. 441, ISBN 978-2-84586-816-8, Pristupljeno 6. 5. 2017, „Avant 1896, une image de Skanderbeg heros de l orthodoxie Grecque s'etait largement developpee dans les regions meridionales tandis que, dans le regions proches du Montenegro, en 1897 encore, des poemes epiques dans lesqueles il etait celebre comme un guerrier slave etaient de plus en plus difuses. Meme s'il etait egalement deja apparu dans la construction d'un passe national albanais (en particulier Arberesh), dans les toutes dernieres annes du XIX siecle, sa figure prit une nuovelle dimension” 
  229. ^ Elsie, Robert (2005). „Writing in the independence period”. Albanian literature: a short history (na jeziku: engleski). London: I.B. Tauris in association with the Centre for Albanian Studies. str. 100. ISBN 978-1-84511-031-4. Pristupljeno 18. 1. 2011. „major source of inspiration and guiding lights for most Albanian poets and intellectuals” 
  230. ^ Schwandner-Sievers & Fischer 2002, str. 43, ...an episode taken from medieval history was central for Albanian national mythology. In the absence of medieval kingdom or empire the Albanian nationalists choose Skanderbeg....
  231. ^ a b Clayer 2007, str. 441. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFClayer2007 (help)
  232. ^ Bartl, Peter (2009), Bartl, Peter: review of: Schmitt, Oliver Jens, Skanderbeg. Der neue Alexander auf dem Balkan (na jeziku: nemački), „Dieser Mythos hatte mit der historischen Realität wenig zu tun, er fand aber nichtsdestotrotz Eingang auch in die albanische Geschichtsschreibung. [This myth had a little to do with the historical reality, but it was nonetheless included in the Albanian history too.]” 

Literatura

Dodatna literatura

Spoljašnje veze

Đurađ Kastriot Skenderbeg na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђурађ_Кастриот_Скендербег&oldid=27548263”