Jovanka Broz

Jovanka Broz
Jovanka Broz 1970. godine, sa lentom Ordena Holandske krune
Lični podaci
Puno ime	Jovanka Budisavljević Broz
Ime po rođenju	Jovanka Budisavljević
Datum rođenja	(1924-12-07)7. decembar 1924.
Mesto rođenja	Pećane, kod Udbine, Kraljevina SHS
Datum smrti	20. oktobar 2013.(2013-10-20) (88 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija
Član KPJ od	1942.
Porodica
Supružnik	Josip Broz Tito
Vojna karijera
Služba	NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija 1941—1953.
Čin	sanitetski potpukovnik u rezervi
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Prva dama SFRJ
Period	1952—1977/1980.
Odlikovanja	domaća odlikovanja: međunarodna odlikovanja:

Jovanka Budisavljević Broz (Pećane, kod Udbine, 7. decembar 1924 — Beograd, 20. oktobar 2013) bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe i supruga predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Potiče iz ugledne ličke porodice Budisavljević. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. primljena je u članstvo Saveza komunističke omladine (SKOJ) i tada je počela da radi za Narodnooslobodilački pokret (NOP). U leto 1942. stupila je partizane, u tada formiranu Prvu ličku žensku četu, koja je potom uključena u sastav Druge ličke brigade. Zajedno sa Šestom ličkom divizijom prošla je ratni put od Like do Drvara, gde je bila politički komesar partizanske bolnice, a potom do Beograda i Sremskog fronta. U toku rata je dva puta ranjavana i odlikovana Ordenom za hrabrost.

Krajem 1945. prekomandovana je u Beograd, gde je primila dužnost Titove sekretarice, sa zadatkom da se brine o domaćičkim poslovima u rezidenciji u Užičkoj 15 i Belom dvoru. Nakon Titove operacije 1947. počela je da se zbližava sa njim, nakon čega su otpočeli vezu. Venčali su se 15. aprila 1952, a javnosti je kao njegova supruga predstavljena septembra iste godine. Vanredno je završila gimnaziju i započela studije književnosti, ali je zbog brojnih obaveza bila prinuđena da ih prekine. Godine 1953. demobilisana je u činu potpukovnika JNA.

Kao supruga predsednika SFRJ i prva dama, učestvovala je u brojnim međunarodnim posetama, kao i prijemu značajnih ličnosti koje su dolazile u SFRJ. Bila je akter i svedok brojnih istorijskih događaja druge polovine 20. veka. Početkom 1970-ih od strane Titovih saradnika optuživana je da se meša u kadrovska pitanja i priprema „državni udar”, zbog čega je bila predmet nekoliko državno-partijskih komisija, a najviše nesuglasica imala je sa Stanetom Dolancom, sekretarom Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ i generalom armije Nikolom Ljubičićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu.

Oštri politički problemi koje je imala sa ljudima iz Titovog okruženja, narušili su njihove bračne odnose, što je dovelo do definitivnog razlaza avgusta 1977. godine. Nakon toga, živela je povučeno u rezidenciji u Užičkoj 15, sve do Titove smrti, maja 1980. kada se prvi put nakon trogodišnje pauze u javnosti pojavila na njegovoj sahrani. Jula 1980. izbačena je iz rezidencije i nasilno preseljena u kuću u Bulevaru mira 75, gde je stavljena u nezvanični „kućni pritvor”.

Živela je bez ličnih dokumenata i zvanične penzije, a do smrti nije mogla da realizuje ostavinsku raspravu kako bi utvrdila šta joj pripada nakon smrti supruga. Nakon raspada SFRJ nastavila je da živi u samoizolaciji, a 2006. vladina komisija otkrila je da kuća u kojoj je živela nije održavana od njenog hapšenja i da se nalazi u ruiniranom stanju. Godine 2009. je nakon tri decenije dobila lična dokumenta. Do kraja života bila je u ekstremnoj povučenosti i retko je davala intervjue. Razbolela se avgusta 2013. nakon čega je primljena u Urgentni centar, gde je preminula. Sahranjena je uz državne počasti u Kući cveća.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih i inostranih odlikovanja.

Biografija

Poreklo

Jovanka Budisavljević rođena je 7. decembra 1924. selu Pećane u Lici, koje se nalazi u Krbavsko polju, u podnožju Plješevice, na putu između Udbine i Korenice. Bila je drugo dete u porodici Mihaila Miće Budisavljevića (1892—1944) i Milice (1902—1937), rođene Svilar. Imala je starijeg brata Maksima (1923—1943) i mlađeg Petra (1926—1949), kao i dve mlađe sestre Nadu (1934) i Zoru (1936). Na krštenju u crkvi u Debelom Brdu dobila je ime Jovanka, po majčinoj majci Jovanki Svilar, koja je bila veoma sposobna i vredna žena. Kum na krštenju bio joj je Mićo Svilar, a krstio je pop Radivoj Korać.

Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević, koja vodi poreklo iz metohijskog sela Pećane, kod Prizrena. Prema predanju, iz Metohije su krenula tri brata Juriša, Filip i Budiša od kojih su nastali Jurišići, Filipovići i Budisavljevići. Njeni preci su se 1482. doselili u Liku, gde su u Krbavskom polju osnovali selo Pećane. Mnogi od Budisavljevića bili su vojnici i sveštenici, a prilikom ulaska Like i Krbave u sastav Vojne krajine, 1712. u aktivnoj vojnoj službi bilo je 16 Budisavljevića, sa činovima od kaplara do generala. Među Jovankinim precima posebno se istakao prota Tomo Budisavljević, koji je kao major po činu učestvovao u čuvanju granice od upada Turaka. Veoma aktivno se borio protiv pokrštavanja pravoslavaca i objašnjavao narodu zašto ne treba da se odriče svoje vere. Njegovom ocu Marku Budisavljeviću, koji se istakao u borbama protiv Turaka, austrijski car Jozef II Habzburški, najstariji sin Marije Terezije, dodelio je 1787. plemiću titulu. Tomina ćerka Sofija Soka Budisavljević udala se za Nikolu Mandića, sa kojim je imala ćerku Gorginu, majku naučnika Nikole Tesle.

Iako je Jovankin otac Mićo bio jedinac i od prerano preminulih roditelja nasledio čitavo imanje, on je kao mladić, zajedno sa velikim brojem svojih zemljaka, otišao u Ameriku, gde su mu živeli stričevi. Godine 1920. vratio se u novostvorenu Kraljevinu SHS i kupio 20 jutara oranica. Iste godine oženio se Milicom Svilar i u naredne tri godine dobio troje dece. Potom je ponovo otišao preko okeana i nakratko živeo u Kanadi. Kako je dugo živeo u inostranstvu i bio dosta bogat i obrazovan u selu su ga zvali „bogati Amerikanac”. Pošto je dobro poznavao engleski jezik, sve do 1940. dobijao je američke novine i časopise, a u toku rata bio je prevodilac američkoj vojnoj misiji, koja se spustila na improvizovani aerodrom u Krbavskom polju. Svojoj deci i komšijama puno je pričao o Americi, o brodovima kojima je putovao, o crncima i belcima, o Nikoli Tesli i njegovoj centrali na Nijagari i dr. Jovankina majka Milica razbolela se od tuberkuloze i umrla je avgusta 1937, nakon čega se njen otac ponovo oženio Sokom Svilar, sa kojom je potom dobio ćerku Maru.

Narodnooslobodilački rat

Nakon osnovne škole, koju je završila u rodnom selu, Jovanka se iako i sama devojčica posvetila domaćičkim poslovima i brizi o mlađim sestrama Nadi i Zori. Kao je njen otac bio imućan i obrazovan seljak, sa velikim imanjem i kućom, u njoj je bila smeštena čitaonica „Seljačkog kola”. Iako nikada nije pripadao političkim partijama, Mićo je reagovao na svaku vrstu nepravde u društvu, što je preneo i na svoju decu. Nakon okupacije Jugoslavije i stvaranja ustaške Nezavisne Države Hrvatske (NDH), mnogi studenti i radnici komunisti počeli su da se vraćaju u rodni kraj i da rade na podizanju ustanka protiv okupatora. Ovome su u mnogome doprineli ustaški zločini vršeni nad srpskim stanovništvom u Lici i drugim delovima NDH. U nekadašnjoj čitaonici „Seljačkog kola”, u kući Jovankinog oca, tada su počeli da se okupljaju komunisti, koji su značajno uticali na njegovu decu — sin Maksim postao je partizanski borac, a ćerka Jovanka član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).

Jovanka Budisavljević 1945.

Iako mlada, sa svega 17 godina, Jovanka je od prvih ustaničkih dana učestvovala u pomaganju Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP). Kao vrlo poverljivu, partizanski komandanti su je upućivali na riskantne zadatke nošenja poverljive pošte i održavanja veza između partizanskih komandi i partijskih rukovodstava. U Lici se nalazio veliki broj bivših podoficira i oficira Jugoslovenske vojske, koji su se nakon Aprilskog rata izbegli zarobljavanje i vratili se kućama. Mnogi od njih nisu imali simpatije prema komunistima i nisu želeli da im se pridruže. U kući Jovankinog oca, na početku ustanka 1941, organizovan je sastanak između Mićuna Šakića, vođe ustaničkih snaga Krbavskog i Koreničkog polja i poručnika Stojana Matića, koji je nakon sastanka pristupio partizanima i potom postao komandant Grupe partizanskih odreda za Liku. Nakon ustaških zločina po srpskim selima u Lici, tokom 1942. veliki broj omladinaca stupio je u partizanske redove, a među njima bilo je i dosta devojaka. Prijem devojaka u partizane u Lici tekao je dosta sporo, a prve žene borci primljene su tek krajem 1941. u bataljon „Marko Orešković”.

Polovinom 1942. počeo je da se menja stav o ženama-borcima, pa je Okružni komitet SKOJ-a za Liku doneo odluku o formiranju Prve ženske ličke partizanske čete. Kako se za prijem u četu projavilo više stotina devojaka, odabrano je svega njih 75, koje su potom upućene na vojno-političku obuku u selo Trnavac, kod Korenice. Među odabranima bila je i Jovanka, koja je 25. avgusta 1942. našla u stroju tada formirane Prve ženske čete. Nakon završene obuke, odlukom Štaba Grupe NOP odreda za Liku, septembra 1942. ženska četa priključena je Trećem bataljonu Druge ličke brigade. Nakon prijema u brigadu, 17. oktobra 1942. borci ženske čete su na Kordunu učestvovale u prvoj oružanoj akciji — napadu na italijanske snage. Krajem novembra 1942. Druga lička brigada ušla je u sastav tada formirane Šeste ličke divizije.

Zajedno sa Šestom ličkom divizijom, početkom 1943. učestvovala je u napadima na italijanske, ustaške i četničke posade u Lici i severnoj Dalmaciji, a tokom Četvrte neprijateljske ofanzive u borbama protiv Italijana u Lapačkom polju. Novembra 1943. divizija je prešla u Bosnu i stupila u sastav Prvog proleterskog korpusa, nakon čega je učestvovala u intenzivnim borbenim dejstvima protiv okupatora. Jovanka je bila jedna od prvih aktivnih žena-boraca, koja je prihvatila da postane bolničarka. Početkom 1944. upućena je u oslobođeni Drvar, gde je u činu poručnika NOVJ postavljena za političkog komesara Interne bolnice Prvog korpusa NOVJ u Šipovljanima. U toku nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944, zajedno sa osobljem bolnice i nekoliko polaznika Oficirske škole, koji su im štitili odstupnicu, uspela je da evakuiše ranjenike i skloni ih na bezbedno mesto, zbog čega je javno pohvaljena od strane političkog komesara Prvog proleterskog korpusa Mijalka Todorovića.

Orden za hrabrost

Nakon desanta, deo ranjenika je prebačen u savezničke baze u Italiji, a Jovanka je zajedno sa Prvim proleterskim korpusom nastavila svoj ratni put. Avgusta 1944. učestvovala je u borbama u Durmitorskoj operaciji, tokom koje su partizani uspeli da se prebace u Srbiju, nakon čega su na Zlatiboru vodili borbe sa četnicima. Nakon oslobođenja Valjeva, septembra 1944. preuzela je brigu o partizanskoj bolnici, a nakon oslobođenja Beograda, oktobra 1944. prešla je tamo i takođe radila u partizanskoj bolnici. U toku jeseni 1944. učestvovala je u borbama na Sremskom frontu, nakon čega je početkom 1945. prekomandovana u Generalštab Jugoslovenske armije (JA).

U toku ratnih dejstava, isticala se hrabrošću, zbog čega je 1942. bila prva žena-borac iz Šeste ličke divizije koja je primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Takođe, u ratu je dva puta ranjavana. Prvi put avgusta 1942. u Mokrom Polju u Dalmaciji u borbi protiv četnika. Tada je ranjena u petu, a posledice ovog ranjavanja pratile su je čitavog života. Drugo ranjavanje bilo je isto u nogu, tokom borbi na Limu, avgusta 1944. prilikom proboja u Srbiju. Za ratne zasluge nagrađena je sa Ordenom za hrabrost i Ordenom zasluga za narod drugog reda, a takođe je bila nosilac Partizanske spomenice 1941.

Ratne nevolje nisu mimoišle Jovankinu porodicu. Najpre su im ustaše 1942. zapalile kuću, a 10. aprila 1943. na Budačkom mostu, u Gospiću poginuo je njen stariji brat Maksim. Nakon bratovljeve pogibije, u partizane je stupio tada maloletni Petar Budisavljević, koji je nakon rata kao komandir stanice Narodne milicije službovao u selu Staza, kod Siska, gde je 1949. ubijen od ostataka ustaških bandi. Iscrpljen ratnim naporima, ali i sinovljevom pogibijom, otac Mićo se početkom 1944. razboleo od tifusa i umro. Nakon očeve smrti, maćeha Soka je Jovankine mlađe sestre Nadu i Zoru uputila u sirotište u Otočac. Nakon rata kratko su boravile u Gospiću, a potom su bile razdvojene. Nada je vraćena u dom u Otočcu, a Zora je poslata u dom u Vukovar. Jovanka je dugo tragala za njima i 1947. ih našla, nakon čega je preuzela brigu o njima, školovala ih i odgajala.

Dolazak u Titovu službu

Nakon dolaska u oslobođeni Beograd, krajem oktobra 1944. Josip Broz Tito uselio se u vilu u Rumunskoj 15 (danas Užička ulica), koju su prethodno za njega odabrali Sreten Žujović i Olga Humo. Ovde je ostao tokom novembra i decembra 1944, dok su u trajali radovi na popravci Belog dvora, nakon čega se preselio u dvorski kompleks na Dedinju, gde je ostao do polovine 1946. kada se vratio u vilu u Rumunskoj ulici, koja je postala njegova zvanična rezidencija. Dužnost Titove sekretarice i domaćice do februara 1945. obavljala je Olga Ninčić Humo, nakon čega je prešla u oslobođeni Mostar, a njenu ulogu preuzela Davorjanka Paunović, Titova ratna sekretarica i nevenčana supruga, koja se prethodno vratila sa lečenja iz Moskve. Kako je bolovala od tuberkuloze, njeno stanje se pogoršalo krajem 1945. nakon čega je upućena na lečenje u sanatorijum na Golniku, gde je preminula 1. maja 1946. godine. Kako se još 1945. javila potreba za novom domaćicom Belog dvora, ali i drugih rezidencija visokih državno-partijskih rukovodilaca, okupljena je grupa proverenih žena-partizanki koje su upućivane na rad. Među odabranima, nalazila se i Jovanka Budisavljević koja je nakon oslobođenja u činu kapetana prve klase prekomandovana u Niš na službu u Štabu Prve armije. Krajem 1945. došla je u Beograd u Komandu Gardijske brigade, gde je komandant Garde i ađutant Vrhovnog komandanta JA general-major Milan Žeželj odredio za rad u Belom dvoru.

Josip Broz Tito

Dolaskom na Beli dvor Jovanka je od Mitra Bakića i Gustava Vlahova, šefa i sekretara Kabineta maršala Tita, dobila instrukcije za rad — preuzela je deo arhive i postala Titova sekretarica i istovremeno bila zadužena da organizaciju domaćinstva i angažovanje ljudi (čistačice, kuvarice, ekonomi i dr) koji će tu raditi i vrši nadzor nad njima. Nedugo nakon njenog dolaska, Tito se preselio u vilu u Užičkoj 15, pa je ona dobila smeštaj (sobu) u obližnjoj vili u Užičkoj 16a. Kako je stalno boravila u rezidenciji u Užičkoj 15, ovde su živele njene sestre Nada i Zora. Pre dolaska na rad u Beli dvor, Jovanka je u toku rata imala dva slučajna susreta sa Vrhovnim komandantom NOV i POJ Josipom Brozom Titom. Prvi se dogodio novembra 1942. za vreme Prvog zasedanja AVNOJ-a, kada je zajedno sa grupom boraca-omladinaca upućena u Bihać, gde je kroz prozor zgrade, u kojoj je boravila, videla Tita. Drugi susret dogodio se neposredno pred desant na Drvar, maja 1944. kada je Tito posetio bolnicu u kojoj je bila komesar. O Jovankinom dolasku u Titovu blizinu kasnije su stvarane razne kontroverze. Prema jednoj od njih Jovanku je kod Tita doveo Aleksandar Ranković, a prema drugoj Ivan Stevo Krajačić, jer je navodno bila njegova saradnica i zajedno sa njim radila za sovjetsku obaveštajnu službu NKVD.

Početak veze sa Titom

Prvo javno pojavljivanje kao supruge Josipa Broza, prilikom posete ministra spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva Entoni Idna u Beogradu, 1952. godine.

Jovanka sa prvom damom Egipta, Tahiom Kazem, u jugoslovenskoj ambasadi u Kairu, 1955.

Jovanka sa gospođom el-Šafei, suprugom Husein el-Šafeia, prilikom posete Luksoru 1955.

Tako je šest godina, do 1952. godine Jovanka bila član Titovog okruženja u ulozi sekretarice i člana posluge.

Milovan Đilas, jedan od vodećih članova i ideologa komunističkog revolucionarnog pokreta, daje više detalja o Jovanki tokom ovog perioda u knjizi "Druženje sa Titom". Prema njemu, odnosi sa Titom su bili izuzetno teški za nju.

Tačan datum njihovog venčanja je takođe predmet debata. Ono što je neosporno je da je za Jovanku konačno otkriveno da je više od obične sekretarice, barem u užem Titovom okruženju, tokom njegove epizode sa žučnom kesom 1951. godine. Tajno venčanje desilo se 15. aprila 1952. u lepoj vili Dunavka u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjinim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom. Međutim, njeno zvanično otkrivanje kao prve dame se odigralo godinu dana kasnije tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.

Prema Đilasu, Jovanka nije imala uticaja na Tita prilikom donošenja odluka i vreme je najviše provodila brinući o domu i svom suprugu. Međutim, general Kranjc, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije, iako nije ponudio dokaze u prilog takvim optužbama. Ni Đilas nije bio bez kritika prema Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljne, a najviše su se ticale njenog držanja.

Bračni problemi

Odnosi u bračnom paru su počeli da se narušavaju ranih 1970-ih. Njihov odnos je postao tema oštrih političkih rasprava. Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga od raznih agenata - smatrala je deset od jedanaest njegovih državnih sekretara (ministara) za nekakve agente. Njeni protivnici su tvrdili suprotno, da je ona ta koja radi protiv svog supruga.

Prema izveštaju iz 1988. godine napisanog za Predsedništvo SFRJ, između 1974. i 1988, najviši jugoslovenski forumi su na 59 sastanaka raspravljali samo o Jovanki. Ovaj proces je započeo sam Tito 21. januara 1974. godine kada je naredio Savezu komunista Jugoslavije da osnuje specijalnu komisiju koja će proučavati „slučaj drugarice Jovanke“. Komisijom je predsedavao Rato Dugonjić, a u njoj su još bili Stevan Doronjski, Todo Kurtović, Fadilj Hodža, general Miloš Šumonja, Džemil Šarac i Ivan Kukoč.

Tih godina je Jovanka bila optuživana da je sovjetski špijun, za odavanje državne tajne, šurovanje sa srpskim generalima, za postavljanje i smenjivanje najviših funkcionera, učestvovanje u zaveri protiv Aleksandra Rankovića, planiranje državnog udara sa generalom Đokom Jovanićem sa ciljem uzurpiranja Maršalove uloge...

Mnogi veruju da je ona žrtva ambicija raznih političara koji su uspeli da manipulišu ostarelog Maršala protiv svoje supruge. Prema Ivu Eteroviću, fotografu koji je imao višedecenijski pristup vladajućem jugoslovenskom paru, glavni krivci za razlaz Tita i Jovanke su Stane Dolanc i general Nikola Ljubičić.

Konačni razlaz

Do polovine sedamdesetih, Jovanka je postala još udaljenija od Tita, koji je u tom vremenu bio skoro potpuno pod uticajem Staneta Dolanca i Mitje Ribičiča.

Razlaz se odvijao u etapama. Tokom 1975. godine nije bila prisutna na nekim Titovim inostranim posetama, a počele su da kruže glasine da se često svađaju. Aprila iste godine Tito je napustio njihovu rezidenciju u Užičkoj 15 i sam se preselio u Beli dvor.

Jovanka je poslednji put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške. Kasnije tog leta je uhapšena pod sumnjivim okolnostima. Nije bilo zvaničnog objašnjenja za njeno hapšenje, koje je navodno naredio sam Tito. Nije se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog života. Na kratko se pojavila u javnosti tokom Titove sahrane početkom maja 1980. godine. U svim državnim objavama i novinskim izveštajima je bila navedena kao Titova udovica. Iako je stanje između supružnika spomenuto, zvaničan razvod se nikad nije desio.

Nakon Titove smrti

Dana 27. jula 1980. godine, ni tri meseca od Titove smrti, ljudi iz tajne službe su upali u njen stan u Užičkoj 15. Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Njenoj mlađoj sestri Nadi, koja je bila prisutna dok se sve ovo dešavalo, je prećeno smrću ako kaže bilo kome šta je videla.

U decembru 1985. godine u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, Jovanka je opisala kako se sve izdešavalo: "Ta mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti."

Od tada Jovanka živi povučeno. Nedavno, u intervjuu koji je dala 2003. je porekla Titovu odgovornost za ono što joj se dešavalo, kazavši da je uradio sve da joj spase život. U istom intervjuu je istakla Staneta Dolanca i generala Ljubičića kao glavne razloge zašto je bila na ivici provalije krajem 1970-ih i ranih 1980-ih.

Predmete koje je Jovanka posle Titove smrti preuzela na revers, njih 583, 2017. godine preuzeo je Muzej Jugoslavije.

Lična dokumenta

Ličnu kartu i pasoš je napokon dobila 2009. godine.

Početkom 2006. godine posetio ju je ministar Rasim Ljajić. Jovanka Broz je posle gotovo 30 godina, dobila ličnu kartu i pasoš, a dokumenta su joj 6. jula 2009. godine uručili ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, i ministar za rad i socijalnu politiku, Rasim Ljajić. Jovanka Broz zahvalila je ministrima i dobro raspoložena uz smeh napomenula da je veoma srećna jer sada može da putuje.

Udovica Josipa Broza je bila bez ličnih dokumenata od 1980. godine, kada joj je preminuo suprug.

Bolest, smrt i sahrana

Jovanka je 23. avgusta 2013. primljena u Urgentni centar u Beogradu u teškom zdravstvenom stanju. Bila je u polusvesnom stanju, ustanovljen je začetak sepse. Preminula je 20. oktobra 2013. godine u 89. godini života. Po sopstvenoj želji sahranjena je u Kući cveća 26. oktobra 2013. godine.

Porodično stablo Jovanke Broz

8. Jovan Budisavljević

4. Maksim Budisavljević (1859)

9. Jelena Budisavljević

2. Mihailo Mićo Budisavljević (1892—1944)

10. Rade Božanić

5. Sofija Gruda Budisavljević, rođena Božanić

11. Sofija Sokolica Vunjak, rođena Budisavljević

1. Jovanka Budisavljević Broz (1924—2013)

6. Budislav Svilar

3. Milica Budisavljević (1902—1937), rođena Svilar

7. Jovanka Svilar, rođena Šobot

Odlikovanja

Prilikom zvanične posete FNRJ, predsednika Egipta Gamal Abdel Nasera, 19. jula 1956. godine, odlikovana je Ordenom Republike prvog stepena.

Za zasluge u borbi protiv nacizma, 1965 godine uručeno joj je u Berlinu visoko odlikovanje vlade Demokratske Republike Nemačke. Medalju za borbu protiv fašizma uručila joj je Lotte Ulbriht, supruga Valtera Ulbrihta, predsednika Demokratske Republike Nemačke.

Oktobra 1970. godine, prilikom posete Holandiji, kraljica Julijana od Holandije, odlikovala je Jovanku, Dinastijskim ordenom Krune a njenog supruga Josipa Broza Tita Ordenom Holandskog lava na velikom krstu.

Na dan 10. septembra 1976. godine, prilikom zvanične posete predsednika SR Rumunije, Nikolaja Čaušeskua i njegove supruge Elene, odlikovana je Ordenom Zvezde Socijalističke Republike Rumunije prvog stepena sa lentom. Orden joj je uručen u Belom dvoru.

6. decembra iste godine, prilikom posete Francuskog predsednika Valeri Žiskar D'Estena, u palati SIV-a odlikovana je Francuskim Ordenom Za zasluge na velikom krstu, zajedno sa suprugom Josipom Brozom Titom.

Zanimljivosti

Dositej Hilandarac, vikarni vladika lipljanski i vojni kaže da je Hilandar ranije imao samo jedno vozilo, traktor, kojeg su zvali Jovanka, jer ga je Jovanka Broz poklonila Hilandaru. On je na tom traktoru dovežen do Hilandara, pri svom prvom dolasku, u decembru 1998., uoči Svetog Nikole.

Galerija

• 
  U poseti Holandiji 1970.
• 
  Sa Jordanom Nikolićem
• 
  Tito i Jovanka sa Pet i Ričardom Niksonom
• 
  Jovanka Broz 1971. u Beloj kući
• 
  U društvu ministara Dačića i Ljajića
• 
  Jovankin grob u Kući cveća
• 
  Tokom prve posete Negotinu
• 
  Tokom prve posete Negotinu
• 
  Tokom prve posete Negotinu
• 
  Tokom prve posete Negotinu
• 
  Tokom prve posete Negotinu
• 
  Tokom prve posete Negotinu
• 
  Kuća na Dedinju u kojoj je stanovala
• 
  Sahrana Jovanke Broz

Literatura

• Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957.  COBISS.SR 4864263
• Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970.  COBISS.SR 4897031
• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
• Stojanović, Bratislav (1983). Memorijalni centar Josip Broz Tito — prostorni okviri i perspektivne mogućnosti. Godišnjak grada Beograda. 31. Beograd: Muzej grada Beograda. 
• Stojić, Desanka (1987). Prva ženska partizanska četa. Karlovac: Historijski arhiv.  COBISS.SR 43787527
• Zagorac, Đuro (1990). Jovanka. Beograd: Dosije.  COBISS.SR 400140
• Simčić, Miro (2008). Žene u Titovoj sjeni. Zagreb: VBZ studio.  COBISS.SR 150257676
• Jokanović, Žarko (2014). Jovanka Broz — moj život, moja istina. Beograd: Blic.  COBISS.SR 204905228
• Jokanović, Žarko (2015). Nada Budisavljević — moja sestra Jovanka Broz. Beograd: Laguna.  COBISS.SR 215331596
• Pantelić, Ivana Z. (2016). Jovanka Broz i srpska javnost od 1952. do 2013. godine — doktorska disertacija. Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. 

Spoljašnje veze

• Jovanka Broz - Titova suvladarka („Večernje novosti“, mart 2007, feljton) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. jun 2020)
• Nikada se nisu ni rastajali („Večernje novosti“, 27. april 2009)
• Stavili su me van zakona („Blic“, 7. decembar 2009)
• Jutjub MUP Srbije: U domu Jovanke Broz, 06 July 2009
• Nestale Titove najvrednije stvari („Večernje novosti“, 24. novembar 2011)
• Jovanka Broz - svi članci („Večernje novosti“)
• Srce Jovanke Broz prestalo da kuca u 11:45 sati
• Tito, Jugoslavija i Jovanka Broz: Od prve drugarice preko špijunke do državne udovice (B92, 21. oktobar 2020)
• Tribina „Slučaj Jovanke Broz”
• Modna zaostavština Jovanke Broz u 53 kutije („Politika”, 24. oktobar 2021)