Patrijarh srpski Arsenije III

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Patrijarh srpski Arsenije III
Arsenije III
Lični podaci
Datum rođenja1633.
Mesto rođenjaBajice, Osmansko carstvo
Datum smrti27. oktobar 1706.(1706-10-27) (72/73 god.)
Mesto smrtiBeč, Habzburška monarhija
Arhiepiskop pećki i patrijarh srpski
Godine(1674—1690)
PrethodnikMaksim I
NaslednikKalinik I
Poglavar pravoslavnih Srba u Habzburškoj monarhiji
Godine(1690—1706)
NaslednikIsaija Đaković

Arsenije III Crnojević (slsrp. Арсенїй Чарноевичь, lat. Arsenius Csernovich; Bajice, 1633 — Beč, 27. oktobar 1706) svetac Morački[1] i čudotvorac srpski,[2] bio je arhiepiskop pećki i patrijarh srpski[3] od 1674. do 1690. godine (pod turskom vlašću) i potom crkveni poglavar pravoslavnih Srba u Habzburškoj monarhiji od 1690. do 1706. godine. Na osnovu privilegija koje je dobio za srpski narod od Leopolda I (1690, 1691. i 1695) izvršio je prvu organizaciju Srpske crkve na području Austrijskog carstva. Prema mnogim istoričarima[traži se izvor], Arsenije Crnojević je bio treća najznačajnija figura u srpskoj istoriji posle svetog Save osnivača autokefalne Srpske crkve (1219) i Makarija Sokolovića prvog srpskog patrijarha posle obnavljanja Pećke patrijaršije 1557.[4]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1633. u Bajicama kod Cetinja u svešteničko monaškom bratstvu Crnojević. Arsenije Crnojević se prezivao Martinović, jer je pripadao tom bratstvu, ali je iz istorijskih razloga uzeo prezime Crnojević.[traži se izvor]

Rana karijera[uredi | uredi izvor]

Arsenije Crnojević je zamonašen u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u manastiru Dovolja.[traži se izvor] Iguman Pećkog manastira postao je 1665, a za episkopa hvostanskog sa sedištem u Peći izabran je 1669. Pošto je tadašnji patrijarh Maksim onemoćao od teške bolesti, Arsenije je istovremeno postavljen i za pomoćnika (koadjutora) patrijarha, da bi krajem 1672. bio izabran za patrijarha srpskog. [5]Preduzeo je niz kanonskih vizitacija (Bosna 1674, Braničevo i Srem 1674, Žiča i Braničevo 1677, Smederevo 1680, Budisavci 1682). Uoči rata između Turske i Austrije krenuo je na poklonjenje Hristovom grobu (1682). Na putu su ga srdačno dočekali mitropolit skopski Teofan i kratovski i štipski Ananija. U Jerusalimu je bio gost patrijarha jerusalimskog Dositeja Notara (1669 — 1707). Za vreme ovog putovanja vodio je dnevnik koji ima vrednost dokumenta i književnog teksta. Vratio se u Peći posle Vaskrsa kada je Austrijsko-turski rat već počeo (1683).[6]

Austrijsko-turski rat i Velika Seoba[uredi | uredi izvor]

Kada se Leopold I 1687. obratio carigradskom patrijarhu Kaliniku VII da podrži hrišćansku stvar, Arsenije III se našao u nezavidnoj situaciji. Trebalo je pristati uz zapadne sile, Austriju i Mletke. Međutim, na toj strani pretila je opasnost pravoslavlju. Naime, pećka patrijaršija već je ranije to iskusila u Vojnoj granici. Tamo je pravoslavlje bilo izloženo dvojakoj agresiji, Rimske kurije i Bečkog dvora. Sem toga patrijarh je u dva maha bio u opasnosti da izgubi glavu. Naime, Porta nije imala u njega poverenja. Stoga je on bio prinuđen da u novembra 1689. ode iz Peći u Nikšić. Odatle je vršio kanonske vizitacije.

Iz Bihora je rodom bio Petar Sokolović, najstariji kapetan nad srpskom vojskom. Njega je Austrija kao svog poverenika poslala patrijarhu Arseniju, da bi tako pridobila glavnu ličnost među Srbima. [7] [8] Patrijarh Arsenije Crnojević dolazi na Cetinje u jesen 1689. sa namerom da ide u Boku na sastanak sa glavnim providurom, ali se iznenada morao vratiti u Peć, jer je ćesar, čija je vojska zaposela Peć, htela imenovati drugoga na njegovom tronu. Glavni providur je smatrao da patrijarh i nije mislio da silazi u Boku da mu ćesar ne oduzme patrijarhijski prijesto. Pri odlasku sa Cetinja, pisao je kavalijeru Grbičiću, kako je celu zimu mislio tu da provede i da siđe u primorje, gde su ga zvali monasi, ali mu je stiglo pismo od ćesarskog namjesnika, ako se ne vrati za sedam dana da se i ne vraća.[9] Patrijarh Arsenije je u Peć sebi zvao mitropolita Visariona, koji to saopštava Grbičiću u Kotor. Visarion je htjeo ići u Peć, ali mu se prijatelj Grbičić ne usuđuje reći, da bi zbog toga mogao izgubiti stolicu.[10]

U to vreme zapovednik austrijske vojske Eneja Silvije Pikolomini prodro je sve do Prištine. Apelovao je na Srbe da se dignu na oružje. Trudeći se da stupi u vezu sa predstavnicima Mletačke republike, patrijarh je dobio poruku na Cetinju od monaškog bratstva iz Peći da se vrati u Peć, jer će u protivnom car pristupiti izboru drugoga lica za patrijarha da bi zadovoljio narod koji je primio njegovu zaštitu. Vrativši se natrag, patrijarh se u Prizrenu sastao sa generalom Pikolominijem. Pošto drugog izbora nije bilo, patrijarh Arsenije je napustio pomirljivu politiku svojih prethodnika i počeo voditi ratobornu politiku prema Turcima.

Međutim, posle osvajanja Kosova i severne Makedonije, u austrijskoj vojsci je izbila kuga koja je usmrtila i generala Pikolominija.[11] Smrću generala Pikolominija ratna sreća se okrenula u korist Turaka. Njegovog naslednika hercega Đorđa Hristijana, zbog oholosti i nadmenosti prema Srbima, srpska vojska ne samo što nije prihvatila, već je počela i napuštati carsku vojsku. Srbi u njoj više nisu videli oslobodilačku već ugnjetačku silu. Kada je patrijarh Arsenije III video da se carska vojska povlači, krenuo je sa velikim brojem naroda u januaru mesecu 1690. prema Beogradu.

Iseljavanje je u najvećim razmerama bilo sa Kosova, okoline Karadaga, Morave, topličkog i jednog dela vranjskog okruga. Bogatija ravničarska sela iz tih krajeva ostala su sasvim pusta, dok su se ona planinska znatno proredila. Iseljavanje je bilo veće iz ravničarskih sela iz tog razloga što su ona bila izloženija turskim napadima.[12] Velike mase izbeglica kretale su se prema Beogradu dolinom Ibra, preko Novog Pazara i Studenice, niz Zapadnu i Južnu, odnosno Veliku Moravu.[13] Pošto se saznalo u Beču da Srbi napuštaju svoja ognjišta, Leopold I je 6. aprila 1690. izdao Manifest kojim sve porobljene narode pozvao na oružje. Zajemčivši im slobodu, povlastice, pravo na svoju veroispovest i na izbor vojvode, obećao im je da će biti izuzeti od svakog javnog tereta i danka izuzev u slučaju ratne nužde.[14]

Na vest da Turci napreduju prema Beogradu a carska vojska odstupa, patrijarh je odlučio da spasi ono što se spasiti može. Sazvao je u Beogradu crkveno-narodni sabor. Na njemu su uzeli učešća episkopi, sveštenici, sveštenomonasi i narodni glavari sa obe strane Save i Dunava. Odlučeno je da se u Beč pošalje episkop jenopoljski Isaija da utvrdi uslove pod kojima će pravoslavni Srbi živeti u Austriji. Zahtevalo se da srpska Crkva u novoj zemlji dobije onaj položaj koji je imala pod Turcima. Odgovor na ove zahteve je povelja cara Leopolda I od 21. avgusta 1690.

Posle dobijanja privilegije, Srbi su počeli u velikim grupama da prelaze preko Save i Dunava. Poslednja grupa prešla je na lađama iz Beograda za Slankamen i Petrovaradin dva dana pre nego što su Turci ponovo zauzeli Beograd (8. oktobar 1690).

Koliki je broj onih koji su prešli u Austriju, teško je tačno odrediti.

Sačuvana su dva pismena svedočanstva od Arsenija koja navode broj iseljenika. Krajem 1690. naveo je da je bilo više od 30.000 duša, a šest godina docnije napisao je da ih je bilo više od 40.000.

Tokom pregovora o Karlovačkom miru 1698-99, patrijarh je pružio usluge ruskom poslaniku Voznicinu, za šta je u znak zahvalnosti od grada Moskve dobio skupocenu mitru.[15]

Rad na uspostavljanju mitropolije u Austriji[uredi | uredi izvor]

Naskoro po prelasku jednog dela srpskog naroda u Austriju, osetila se potreba da se otvore škole na srpskom jeziku. Patrijarh se dva puta obraćao Beču sa molbom da mu se dozvoli da osnuje srpske škole. Prvi put se obratio usmenom i pismenom molbom da mu se ustupi Sečuj. Nameravao je da tamo podigne manastir, a uz njega i gimnaziju i ostale nužne škole i zavedenja. Drugi put je podneo molbu u kojoj je između ostaloga molio da mu se dozvoli da slobodno podiže škole i štampariju. No, patrijarhove želje i molbe u pogledu škola i štamparije nisu usvojene i ispunjene.

Punih 11 godina patrijarh nije imao u Ugarskoj stalno sedište, nego je stanovao u Sentandreji, Kovinu, Sirigu, Hopovu, Sečuju, Futogu i Pakracu, uređujući srpsku crkvu. 8/10 1701. naložio mu je car da mora stanovati u Sentandreji. Sproveo je reorganizaciju pravoslavne crkve u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji, koja je kao sastavni dio pećke patrijaršije bila organizovana u tim krajevima i za vreme Turaka, osnivao je nove episkopije, postavljao je episkope i sređivao u srpskoj crkvi haotičko stanje, ratom prouzrokovano. Neretko je dolazio u sukob sa katoličkim klirom, koji je ometao njegov rad i propagirao uniju. Borba protiv unijaćenja srpskog naroda u Austriji bila je patrijarhov primarni posao. Stoga ga je Leopold I sklonio iz Slavonije (1701), zatočio u Sentandreju, oduzeo mu patrijarški naslov i ograničio prava.

Posle smrti Leopolda I Arsenije se obratio novom caru Josifu I za zaštitu srpskih privilegija, obećavajući mu svaku pomoć protiv svih neprijatelja njegovih zemalja. Novom caru bili su potrebni dobri ratnici. Shodno tome on je već 24. februara 1706. potpisao u Beču ukaz kojim je patrijarhu, kliru i narodu srpskom potvrdio sve privilegije koje je Leopold I izdao, kao i sve milosti i slobode koje su Srbi do tada uživali.[16]

Rakocijev ustanak i smrt[uredi | uredi izvor]

Za vreme Rakocijeva ustanka (1703—1711) Crnojević je sa Srbima ostao uz cara i poslao je u Beč proglas, od 9. avgust 1704, kojim je Ferenc Rakoci pozvao Srbe, da mu se pridruže. Vernost i usluge Crnojevića i njegovih Srba nagradio je car, poklanjajući patrijarhu spahiluke Sirač i Dalj (u zamenu za Sečuj) i dajući Srbima nove patente i privilegije, koji su većim delom ostali na papiru. Crnojević je umro u Beču, 28. oktobra 1706. godine[17] odakle je trudom Isaije Đakovića prenesen u Srem, i sahranjen u manastiru Krušedol u grobnicu Sv. Maksima. Adam Pribićević u knjizi Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji navodi podatak da su Srbi sumnjali da je u Beču patrijarh otrovan od jezuita, koji su se trudili da se njegova duhovna vlast ne proširi i na Srbe iz Hrvatske. On to isto piše i u članku Škola Prošlosti u Srpskom Kolu: ... jer su Srbi opasni kad imadu ugledna čovjeka, oko kog se kupe. Tako stoji u spisima austrijskog ratnog vijeća. Iza despota Đurđa slijedeći po ugledu je bio patrijarh Arsenije, pa je otrovan, pa Isaija Đaković, otrovan... [18] [19]

Rezultat[uredi | uredi izvor]

Spomenik Arseniju Crnojeviću (Čarnojeviću)

Posle smrti patrijarha Arsenija III sledeća pitanja izbila su na dnevni red: ko će ga naslediti, kako će se zvati nova crkvena oblast i kakav će biti njen odnos prema Pećkoj patrijaršiji. Iako je bečki Dvor radio na tome da se srpska pravoslavna crkva u Monarhiji izuzme iz duhovne jurisdikcije Pećke patrijaršije, carski komesar koji je prisustvovao na saboru ocenio je da nije potrebno da se otvoreno suprotstavi pristalicama zajedništva sa Pećkom patrijaršijom. Sabor koji je održan u manastiru Krušedolu osnovao je Krušedolsko-karlovačku mitropoliju, jednoglasno izabrao za naslednika patrijarha Arsenija III episkopa jenopoljskog Isaiju Đakovića,[20] koji je bio vrlo zaslužan čovek, upoznat sa prilikama u monarhiji i sav u duhu i tradicijama Pećke patrijaršije, i odlučio da ostane u neraskidivoj crkveno-kanonskoj zavisnosti od Patrijaršije u Peći. Pošto su Turci 1716. zapalili manastir Krušedol i isekli mošti srpskih despota, središte Krušedolsko-karlovačke mitropolije preneto je iz manastira Krušedola u Sremske Karlovce. Privilegije od 21. avgusta 1690, 11. decembra 1690, 20. avgusta 1691. i 4. marta 1695. koje je Leopold I izdao Srbima kasnije su potvrdili Josif I, Karlo VI i Marija Terezija.[21]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ [1]Ljubomir Stojanović Stari srpski zapisi i natpisi II, Str. 369,zapis broj 4032
  2. ^ [https://web.archive.org/details/184442689III/Ljubomir Stojanović Stari srpski zapisi i natpisi II, Str. 374,zapis broj 4054]
  3. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 71. ISBN 86-331-2075-5. 
  4. ^ Vuković 1996, str. 26-32.
  5. ^ Rovinski, Pavel Polonovič (1999). Zapisi o Crnoj Gori. Podgorica. str. 274. ISBN 8649501125. 
  6. ^ SBR I, 271.
  7. ^ Ćorović, Vladimir. Velika seoba Srba u Austriju. 
  8. ^ Il Montenegro da Relazioni dei Proveditori Veneti 1687 - 1735, dokument od oktobra 1689. godine. Rim. 1896. str. 52. 
  9. ^ Tomanović, Lazar (1899). G. Ruvarac i Montenegrina. Sremski Karlovci. str. 57, 59, 60. 
  10. ^ Tomanović, Lazar (1899). G. Ruvarac i Montenegrina. Sremski Karlovci. str. 61. 
  11. ^ Ćirković 2004, str. 146-147.
  12. ^ SEZb VI, 453.
  13. ^ ISN III/1, 531-32.
  14. ^ J. Adamović 1902, 20-24.
  15. ^ "Politika", 11. feb. 1940
  16. ^ R. Grujić 1906, 4-5.
  17. ^ "Srpski sion", Sremski Karlovci,
  18. ^ Pribićević, Adam (1909). Srpsko Kolo, br. 50., Škola prošlosti. Zagreb. 
  19. ^ Višnjić, Čedomir (2013). Srbobran 1901.-1914. - Srpsko kolo 1903. - 1914. Zagreb, Beograd: SKD Prosvjeta, Službeni Glasnik. str. 482. COBISS.SR-ID 201659660. 
  20. ^ Gavrilović 2006, str. 7-35.
  21. ^ SBR IV, 479; Đ. Slijepčević 1991, 19-30.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


arhiepiskop pećki i patrijarh srpski
1674 — 1690 (1706)
-
 poglavar Srpske pravoslavne crkve u Habzburškoj Monarhiji
1690 — 1706
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Патријарх_српски_Арсеније_III&oldid=27549330”