Zmije

Za druge upotrebe, pogledajte zmija (višeznačna odrednica).

Zmije Vremenski raspon: kreda — danas,
Naučna klasifikacija
Domen:	Eukaryota
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Reptilia
Red:	Squamata
Kladus:	Ophidia
Podred:	Serpentes Linnaeus, 1758
Infraredovi
Alethinophidia Nopcsa, 1923 Scolecophidia Cope, 1864
Približna distribucija zmija svih vrsta

Zmije (Ophidia, Serpentes) podred su unutar klase gmizavaca. Srodne su gušterima jer imaju zajedničko poreklo i zajedno sa njima čine najbrojniju grupu recentnih gmizavaca.

Zmije su izduženi, beznogi, mesojedni reptili iz reda Serpentes. Poput svih skvimata, zmije su ektotermni, amniotni kičmenjaci pokriveni preklapajućim lustrama. Mnoge vrste zmija imaju lobanje sa nekoliko dodatnih zglobova u odnosu na njihove gušterske pretke, što im omogućava da progutaju plen koji je znatno veći od njihove glave zahvaljujući njihovim visoko mobilnim vilicama. Da bi se prilagodili njihovim uskim telima, zmijini parni organi (kao što su bubrezi) se javljaju jedan ispred drugog umesto jedan pored drugog, i većina zmija ima samo jedno funkcionalno plućno krilo. Neke vrste su zadržale svoje zdelice sa parom vestigijalnih kandži na obe strane svoje kloake (npr. Boidae). Gušteri su evoluirali, imaju izdužena tela bez udova ili sa znatno redukovanim udovima do oko dvadeset pet puta tokom konvergentne evolucije, što je dovelo do nastanka brojnih sojeva beznogih guštera. Beznogi gušteri nalikuju na zmije, ali nekoliko grupa beznogih guštera ima očne kapke i spoljašnje uši, koje zmije nemaju, mada da to pravilo nije univerzalno (pogledajte Amphisbaenia, Dibamidae, i Pygopodidae).

Zmije su prisutne na svim kontinentima sem Antarktika, i na većini manjih kopnenih masa; izuzeci su neka velika ostrva, kao što su Irska, Island, Grenland, Havajski arhipelag, i ostrva Novog Zelanda, i mnoga manja ostrva na Atlanskom i centralnom Tihom okeanu. Dodatno, morske zmije su široko rasprostranjene u Indijskom i Pacifičkom okeanu. Više od 20 familija je trenutno prepoznato, čime je obuhvaćeno 520 rodova i oko 3.600 vrsta. One se kreću po veličini od sitnih, 10,4 cm (4,1 in) — dugih nitnih zmija do mrežastog pitona sa 6,95 m u dužini. Fosilna vrsta Titanoboa cerrejonensis je bila 12,8 m duga. Smatra se da su zmije evoluirale iz bilo rijućih ili vodenih guštera, verovatno tokom perioda Jure, pri čemu su najstariji poznati fosili datirani na period pre oko 143 i 167 miliona godina. Raznolikost modernih zmija pojavila se tokom Paleocenskog perioda (pre oko 66 do 56 miliona godina). Najstariji sačuvani opis zmija može se naći u Bruklinskom papirusu.

Većina vrsta nema venom, dok one koje imaju venom prevashodno ga koriste za ubijanje i potčinjavanje plena umesto u samoodbrani. Neke poseduju otrov koji je dovoljno snažan da izazove bolnu povredu ili smrt kod ljudi. Zmije bez venuma bilo progutaju živ plen ili ga ubijaju konstrikcijom.

Evolucija

Filogenetski pregled postojećih grupa

Modern snakes Scolecophidia   Leptotyphlopidae       Anomalepididae     Typhlopidae       Alethinophidia Amerophidia   Anilius     Tropidophiidae     Afrophidia Uropeltoidea   Uropeltidae       Anomochilus     Cylindrophis       Macrostomata Pythonoidea   Pythonidae     Xenopeltis     Loxocemus     Caenophidia   Acrochordidae     Xenodermidae     Pareidae     Viperidae     Homalopsidae     Lamprophiidae     Elapidae     Colubridae     Booidea   Boidae     Erycinae     Calabaria     Ungaliophiinae     Sanzinia     Candoia

Napomena: stablo odražava relacije, ali ne i periode evolucionog grananja.

Fosilni zapis zmija je relativno loš, jer su zmijski skeleti tipično mali i krhki, što čini fosilizaciju retkom. Fosili koji se lako mogu prepoznati kao zmije (iako često zadržavaju zadnje udove) prvi put se pojavljuju u fosilnom zapisu tokom perioda krede. Najraniji poznati istinski zmijski fosili (Članovi krunske grupe Serpentes) potiču od morskih simoliofida, najstariji od kojih je iz Gonje krede (Cenomanskog doba) Haasiophis terrasanctus, datiran na pre 112 do 94 miliona godina.

Na bazi komparativne anatomije, postoji konsenzus da su zmije potekle od guštera. Pitoni i boe — primitivne grupe među modernim zmijama — imaju vestigijalne skrivene udove: sićušne, kandžaste prste poznate kao analne mamuze, koje se koriste za hvatanje pri parenju. Familije Leptotyphlopidae i Typhlopidae takođe poseduju ostatke karličnog pojasa, koji se javlja u vidu rožnatih projekcija kad je vidljiv.

Opis

Vode poreklo od četvoronožnih gušterolikih gmizavaca od kojih su se evolutivno odvojile i nastavile razviće u pravcu izduživanja tela i gubitka ekstremiteta. Umesto zadnjih nogu kod izvesnih primitivnih vrsta (Boidae, Ilysiidae, Thyphlopidae) nalaze se ostaci karlice koja se završava rožnim kandžama, što ukazuje da su noge kod predaka postojale. Ipak, ovi ostaci karličnog pojasa nemaju vezu sa osovinskim skeletom. Umesto nogu zmije su stekle veoma pokretnu kičmu. Broj pršljenova im je povećan na dvesta (kod nekih vrsta taj broj dostiže i 435, a negde i preko 500). Svaki pršljen ima na zadnjoj strani kuglasto udubljenje, a sa prednje čašicu koja sa susednim pršljenima gradi zglob. Rebra su takođe ovakvim zglobovima sastavljena sa pršljenima. Kreću se talasastim vijuganjem tela, ali se mogu kretati i pravolinijski kada prolaze kroz uzane hodnike. U tom slučaju se kretanje vrši pomoću trbušnih rožnih pločica, a njihov broj najčešće odgovara broju kičmenih pršljenova i rebara.

Rep im je kraći od trupa. Lobanja je streptostilna, nemaju jabučnih lukova. Kao i kod guštera, vilica je specifično građena; kvadratum je pokretno sklopljen sa lobanjom. Otvor kloake je poprečno postavljen. Rožne ploče na ventralnoj strani tela su poređane u jednom, a u repnom delu tela u dva niza.

Očni kapci su im srasli, čulo mirisa (Jakobsonov organ) im je veoma dobro razvijen, za razliku od čula vida i sluha. Slušni kanal i bubna opna ne postoje. Na vrhu rascepljenog jezika su smeštena čula za ukus i dodir. Neke zmije su osetljive i na toplotu, odnosno infracrveno zračenje.

Neke zmije su otrovne i utvrđeno je da je upotreba otrova mnogo značajnija za pribavljanje hrane, nego za odbranu. Jedna od razlika između otrovnih i neotrovnih zmija je što su kod otrovnih uočljive žlezde na bočnim stranama glave, pa im je glava trouglastog oblika uz uočljiv vrat. Kod neotrovnih, glava manje primetno prelazi u telo i vrat nije uočljiv. Česta pojava kod zmija je mimikrija. Tada one oblikom i bojom tela imitiraju predmete ili druge zmije. Dešava se da zbog toga neotrovne zmije imaju šare poput otrovnih vrsta. Boja tela im može biti veoma različita, od neupadljivih, mrkih ili sivih vrsta do intenzivno obojenih i šarenih.

Zmije dugo žive, čak i manje vrste. Mnoge žive 40 i više godina. Veličina im se kreće od 15 cm, pa do 11,5 m, mada postoje tvrdnje da su nalaženi i veći primerci. Većina zmija polaže jaja, ali ima i viviparnih.

Ishrana

Sve zmije su mesožderi. Neke svoj plen ubijaju otrovom, druge ga udave, a neke ga živog jedu. Varenje progutanog plena od zmije zahteva smanjenje telesne aktivnosti i povećanje aktivnosti digestivnog trakta. Ukoliko se zmija nađe u neposrednoj opasnosti tokom perioda varenja ona će povratiti svoj plen i pobeći. Zmije takođe imaju neverovatnu pokretljivost viličnog pribora. Gornja vilica, krilata kost i nepčane kosti mogu se pomicati napred, nazad, bočno i obrnuto, a donja vilica koja je spojena sa dugačkom kvadratnom kosti, može da se ispruži jako napred. Ona može da se pomera i bočno jer njeni prednji krajevi nisu srasli već su spojeni jako istegljivom tetivom. Zbog ovakve vilice zmije imaju veliki zev i mogu da uhvate veliki plen. One zariju zube u plen i drže ga čvrsto jednom polovinom vilice, drugom polovinom popuštaju, da bi ga zatim još dublje uhvatile, kao da se „navlače” na svoj plen. Mnoge vrste zmija su generalisti u ishrani, pri čemu tip plena može značajno da varira u zavisnosti od lokaliteta. Međutim, postoje i vrste koje su strogo specijalizovane na ishranu samo jednom vrstom plena, na primer morske zmije roda Laticauda su specijalizovane na ishranu jeguljama, a afrički rod Dasypeltis na ishranu jajima.

Presvlačenje

Nekoliko puta godišnje zmije skidaju kožu zato što se istrošila od puzanja tlom, ili zato što im je postala pretesna. Takođe se na ovaj način zmija rešava spoljašnjih parazita. Pre „presvlačenja” prestanu da jedu, oči im postanu mutne, a koža promeni boju. Za razliku od drugih reptila, zmija svoju košuljicu skida u jednom komadu, poput čarape. Na nekom tvrdom objektu će pri nosu napraviti poderotinu i trljati se o taj kamen dok cela košuljica ne spadne.

Za razliku od drugih životinja zmije rastu tokom čitavog života. Zbog toga, povremeno dolazi do odbacivanja rožnog prekrivača (naziva se svlak, kožica u narodu poznata i kao zmijska košuljica) i njegova zamena novim slojevima koji nastaju na račun germinativnog sloja (stratum germinativum). Sama pojava se naziva presvlačenje. Mlade zmije, zbog intenzivnijeg rasta presvlače se češće nego starije. Takođe, zmije koje žive u zarobljeništvu se češće presvlače od onih u prirodi. Do njega može i doći usled oštećenja kože izazvanog parazitima (grinje na pr.), mehaničkim oštećenjima ili nekom traumom (dugo gladovanje i dr.)

Pre samog presvlačenja zmije smanjuju aktivnost (kretanje, uzimanje hrane), oči im postaju mutne, a koža promeni boju. Zatim, njuškom taru o neki čvrst predmet da bi napravile poderotinu i tarući se i dalje u jednom komadu skidaju čitav rožni prekrivač (kao što se skida čarapa). Izuzetak su zvečarke kod kojih se na kraju repa nalazi zvečka izgrađena od rožnih prstenova. Zvečka se prilikom presvlačenja ne odbacuje cela već se svakim presvlačenjem dodaje po jedan novi rožni prsten. Tumačenja da se starost zmija zvečarki može ustanoviti na račun boja prstenova zvečke (slično kao što broj godova stabla označava njegovu starost) su potpuno pogrešna zato što se zmije najčešće presvlače više puta u toku jedne godine. Mlade zmije mogu da se presvlače na svaka dva meseca. S druge strane, starije zmije mogu da izgube neki od prstenova na zvečki.

Areal i stanište

Poznato je oko 2.400 vrsta, od čega 400 otrovnih i imaju široko rasprostranjenje. Nema ih na Arktiku, Antarktiku, Islandu, Irskoj, Novom Zelandu, odnosno, na krajnjem severu i krajnjem jugu. Mogu biti kopnene i vodene. Veći broj vrsta živi na kopnu; skrivaju se po travi, žbunju, ispod kamenja, a neke žive i na drveću.

Zmije otrovnice

Životinje otrovnice poseduju posebne sisteme u kojima se otrovi proizvode i kojima otrove mogu uneti u telo žrtve. Ovakve se životinje nazivaju fanerotoksičnim životinjama. Pošto zmije poseduju zube kojima unose otrov u telo žrtve, onda one nisu otrovne zmije, nego zmije otrovnice. Na prostorima Balkana živi više vrsta zmija otrovnica, kao što su šarka (Vipera berus), planinska šarka (Vipera ursinii macrops) i poskok (Vipera ammodytes). Sve ove otrovnice pripadaju porodici ljutica (Viperidae).

Ljutice žive u Evropi, Aziji, Africi, Severnoj i Južnoj Americi, a u Australiji ih takođe ima. Nema ih na Antarktiku, gde je za gmizavce prehladno. Porodica ljutica obuhvata oko 230 vrsta, a deli se na četiri podporodice, od kojih su najpoznatije dve: ljutice (Viperidae) i jamičarke (Crotalinae). U prave ljutice pripadaju evropske, azijske i afričke ljutice, a glavni predstavnici jamičarki su čegrtuše, kopljoglavka, mokasine te arborealne jamičarke južne i jugoistočne Azije te srednje i južne Amerike. Sve zmije porodice ljutica prilično su zdepaste i kratkoga repa. Glava se jasno izdvaja od ostalog dela tela i srcolikog je ili trokutastog oblika. Prekrivena je uglavnom sitnim ljuskicama. Oči svih ljutica imaju okomitu zenicu, što znači da su prilagođene za gledanje u tami. Gotovo sve zmije ove porodice rađaju žive mladunce. Mladunci se rađaju u tankoj prozirnoj membrani, koju odmah po izleganju probijaju i izlaze iz nje. Otrovni su od rođenja.

Za sve ljutice važan je sastav njihovih otrovnih žlezda i zubi. Zubi im izgledaju kao injekcijske igle. U njihovoj unutrašnjosti se nalazi kanal, a na vrhu je mali procep kroz koji izlazi otrov. Smešteni su na prednjem delu gornje vilice. Kada nisu u upotrebi, savijeni su prema natrag i smešteni u specijalnom naboru sluznice. Kada zmija napada, zubi se uspravljaju, zabadaju u telo žrtve i iz njih tada poteče otrov. Otrovni zubi se troše, pa ih zmija povremeno odbacuje i odmah ih zamenjuje novim otrovnim zubima. To znači da se ljutice ne mogu trajno onesposobiti vađenjem otrovnih zubi. Veličina tih zuba zavisi od veličine zmije odnosno od veličine njene glave. Najveće otrovne zube ima gabonska ljutica (Bitis gabonica) koja živi u Africi. Zubi velikih primeraka ove zmije mogu biti i do pet centimetara dugi.

Anatomija zmije:
1 Jednjak
2 Dušnik
3 Trahealna pluća
4 Rudimentarno lijevo krilo pluća
5 Desno krilo pluća
6 Srce
7 Jetra
8 Želudac
9 Vazdušna vrećica
10 Žučni mehur
11 Gušterača
12 Slezena,
13 Crevo
14 Mošnja
15 Bubrezi

Poskok (Vipera ammodytes) je ujedno i najveća evropska otrovnica. Glava mu je srcolikog izgleda, s karakterističnim roščićem na vrhu nosa. Boja tela varira u zavisnosti od prebivališta i ide od svetlosive do crvenkastosmeđe. Vijugava leđna šara je kontinuirana i jasno izražena. Ženke narastu oko 60 cm, a mužjaci mogu narasti i do 1 m.

Šarka (Vipera berus) se nalazi u celoj Evropi. Duga je oko 60 do 80 cm, te takođe ima „cik-cak” liniju uzduž tela i znatno je manja od poskoka. Glava joj je šira i oblija, sa velikim okom crvenog odsjaja i karakterističnom belom prugom uz rub gornje vilice. Šarka naseljava surovije predele i može se sresti i iznad 2000 m nadmorske visine. Za razliku od poskoka ulazi i u vodu. Na Balkanu se javlja više podvrsta šarke:

Obična šarka (Vipera berus berus), ima sivkasto smeđu boju tela i kontinuiranu tamnu vijugavu šaru oivičenu nizovima tačkica. Slična je poskoku, ali je manja i šarenija i nema roščić.

Crna šarka (Vipera berus prester), je potpuno crna zmija. I ona ima vijugavu šaru koja se vidi pri određenom lomu svetla. Naseljava planinska područja, ali nešto niže nadmorske visine.

Bosanski šargan (Vipera berus bosniensis), je žuto smeđe boje sa isprekidanom leđnom šarom koja je najčešće u vidu tamnih poprečnih pruga. Retko naraste iznad 40 cm. Hrani se skakavcima. Naseljava planinske rudine.

Planinska šarka (Vipera ursinii macrops), je najmanja evropska ljutica. Prosečna dužina je 45 cm. Živi u planinskim područjima. Glava joj je mala i na njuški zaobljena, a oči su relativno velike. Temeljna boja joj je siva ili žućkasto-siva, ljuskice na grlu i usnama imaju crne rubove. Leđna cik-cak pruga je vrlo varijabilna i kod dosta primeraka razbijena u nepravilne mrlje i/ili poprečne pruge. Trbuh joj je svetlosmeđ, tamnosmeđ ili siv. Po temeljnoj boji vrlo je slična šarki.

Neotrovne zmije

Balkanske neotrovne zmije su obuhvaćene porodicom smukova (Colubridae). Od vrsta su zastupljene:

Belouška (Natrix natrix), naraste do 1,5 m. Telo je odozgo tamnomaslinasto sa crnim tačkicama i upadljivim belim mrljama iza glave, dok je odozdo žućkasto bela. Prilagođena je za život u blizini vode i odlično pliva. Hrani se tritonima, punoglavcima i insektima.

Smuk (Elaphe longissima) je naša najveća zmija. Može narasti i preko 2 m. Boja tela je jednolična, sivkasto smeđa bez jasnih šara. Stanište koja uglavnom zauzima su livade i šumski proplanci do 1500 nadmorske visine.

Četvoroprugasti smuk ili Elaphe quatuorlineata je neotrovna, te najduža evropska zmija. Može narasti i preko 2 m, ali joj je prosečna dužina oko 1,50 m. Temeljna boja s gornje strane je žuto do crvenosmeđa ili sivosmeđa, sa po dve tamne pruge na leđima sa svake strane tela. Kravosas svoj plijen često lovi u toplom, oblačnom vremenu i u sumrak.

Zanimljivosti

Zmije se plaše čoveka i beže od njega ako su u mogućnosti. Ljudi najčešće stradaju berući lekovito bilje, gljive i šumske plodove ili jednostavno sedanjem na travu, a da je nisu pre toga proverili, iako je dovoljno samo običnim prutom provršljati po travi ili grmu. Vikanje ne pomože jer su zmije potpuno gluve životinje i osećaju jedino podrhtavanje tla i vibracije.

Ako se ipak desi da zmija nekoga ugrize, prva pomoć se sastoji od podvezivanja ujedenog mesta, isisavanja otrova i hitnog transporta do lekara. Zmijski otrovi se grubo mogu podeliti na hemotoksične i neurotoksične otrove. Hemotoksični otrovi deluju na krv, ubrzavaju ili sprečavaju grušanje krvi i/ili direktno razaraju različita tkiva. Neurotoksični otrovi uglavnom ne razaraju tkivo, već deluju na nervni sistem i zaustavljaju gutanje, disanje i kucanje srca. Zmija poseduje oba otrova, ali u različitim odnosima u zavisnosti od vrste. Otrov zmija na prostoru Balkana je hemotoksičan (krvni otrov) i smrt ne nastupa trenutno već za nekoliko sati. Ovde treba napomenuti da ne mora nužno doći do trovanja, jer zmija često i ne ubrizgava otrov kada ujeda zbog upozorenja.

Simptomi ujeda

Glavni simptomi trovanja otrovom ljutice su oticanje koje se brzo širi od mesta ugriza i može zahvatiti veće delove tela, pri tom se mogu javiti i drugi simptomi kao što su mučnina, povraćanje, grčevi, proliv, nesvestica, može doći delimičnog ili potpunog otkazivanja bubrega. Krv može da prestane da se gruša. Za razvoj simptoma vrlo je važno mesto ugriza. Najopasniji ugrizi su u glavu ili vrat, te ako je zmija ubrizgala otrov direktno u krvnu žilu. Inače, ujed je jako bolan, ujedeno mesto otiče i modri i stvaraju se krvni podlivi. Javljaju se vrtoglavica, žeđ i hladan znoj. Podvezivanje treba izvršiti iznad ujedenog mesta prema srcu i svakih 30 minuta ga popuštati i pomerati naviše. Ozleđeni treba da miruje kako bi se usporilo širenje otrova po telu. Isisavanje otrova je veoma korisno ali izvršilac ne sme imati ranice u ustima. Danas se mogu kupiti praktične vakuum pumpice koje služe za isisavanje otrova. Lekar najpre utvrđuje osetljivost na serum jer ima ljudi koji ne smeju da ga prime. Uz serum se uvek daju i antibiotici i antitetanus.

Vrste zastupljene u Srbiji

Vrste zastupljene u Srbiji su:

Otrovnice:

• Vipera ammodytes, poskok
• Vipera berus, šarka
• Vipera ursinii, šargan

Neotrovnice:

• Natrix natrix, belouška
• Natrix tessellata, ribarica, ili kockasta vodenjača
• Coronella austriaca, smukulja, ili bakarna zmija
• Zamenis caspius, stepski smuk
• Platyceps najadum, šilac (u dolini reke Pčinje)
• Elaphe quatuorlineata, četvoroprugasti smuk (u dolini reke Pčinje)

Literatura

• Ritner, Robert K. (2001). „Medicine” (PDF). Ur.: Redford, Donald B. The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt. Oxford University Press. str. 355. ISBN 978-0-19-510234-5. LCCN 99054801. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 9. 2012. g. Pristupljeno 24. 10. 2012. 
• Bauchot, Roland, ur. (1994). Snakes: A Natural History. New York: Sterling Publishing Co., Inc. str. 220. ISBN 978-1-4027-3181-5. 
• Kalezić M. 2000. godine. Hordati (autorizovana skripta). Biološki fakultet: Beograd.
• Ristić N., Tomović Lj., Ajtić R., Crnobrnja-Isailović J., First record of the four-lined snake Elaphe quatuorlineata (Lacépède, 1789) in Serbia
• Behler, John L.; King, F. Wayne (1979). The Audubon Society Field Guide to Reptiles and Amphibians of North America. New York: Alfred A. Knopf. str. 581. ISBN 978-0-394-50824-5. 
• Bullfinch, Thomas (2000). Bullfinch's Complete Mythology. London: Chancellor Press. str. 679. ISBN 978-0-7537-0381-6. Arhivirano iz originala 9. 2. 2009. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
• Capula, Massimo; Behler (1989). Simon & Schuster's Guide to Reptiles and Amphibians of the World. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-69098-4. 
• Coborn, John (1991). The Atlas of Snakes of the World. New Jersey: TFH Publications. ISBN 978-0-86622-749-0. 
• Cogger, Harold; Zweifel, Richard (1992). Reptiles & Amphibians. Sydney: Weldon Owen. ISBN 978-0-8317-2786-4. 
• Conant, Roger; Collins, Joseph (1991). A Field Guide to Reptiles and Amphibians Eastern/Central North America. Boston: Houghton Mifflin Company. ISBN 978-0-395-58389-0. 
• Deane, John (1833). The Worship of the Serpent. Whitefish, Montana: Kessinger Publishing. str. 412. ISBN 978-1-56459-898-1. 
• Ditmars, Raymond L (1906). Poisonous Snakes of the United States: How to Distinguish Them. New York: E. R. Sanborn. str. 11. 
• Ditmars, Raymond L (1931). Snakes of the World. New York: Macmillan. str. 11. ISBN 978-0-02-531730-7. 
• Ditmars, Raymond L (1933). Reptiles of the World: The Crocodilians, Lizards, Snakes, Turtles and Tortoises of the Eastern and Western Hemispheres. New York: Macmillan. str. 321. 
• Ditmars, Raymond L; Bridges, W. (1935). Snake-Hunters' Holiday. New York: D. Appleton and Company. str. 309. 
• Ditmars, Raymond L (1939). A Field Book of North American Snakes. Garden City, New York: Doubleday, Doran & Co. str. 305. 
• Freiberg, Dr. Marcos; Walls, Jerry (1984). The World of Venomous Animals. New Jersey: TFH Publications. ISBN 978-0-87666-567-1. 
• Gibbons, J. Whitfield; Gibbons, Whit (1983). Their Blood Runs Cold: Adventures With Reptiles and Amphibians. Alabama: University of Alabama Press. str. 164. ISBN 978-0-8173-0135-4. 
• Mattison, Chris (2007). The New Encyclopedia of Snakes. New Jersey: Princeton University Press. str. 272. ISBN 978-0-691-13295-2. 
• McDiarmid, RW; Campbell, JA; Touré, T (1999). Snake Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference. 1. Herpetologists' League. str. 511. ISBN 978-1-893777-00-2. 
• Mehrtens, John (1987). Living Snakes of the World in Color. New York: Sterling. ISBN 978-0-8069-6461-4. 
• Nóbrega Alves, RôMulo Romeu; Silva Vieira, Washington Luiz; Santana, Gindomar Gomes (2008). „Reptiles used in traditional folk medicine: conservation implications”. Biodiversity and Conservation. 17 (8): 2037—2049. doi:10.1007/s10531-007-9305-0. 
• Whitaker, Romulus (1996). நம்மை சுட்ரியுள்ள பாம்புகள் (Snakes around us, Tamil). National Book Trust. ISBN 978-81-237-1905-4. 
• Rosenfeld, Arthur (1989). Exotic Pets. New York: Simon & Schuster. str. 293. ISBN 978-0-671-47654-0. 
• Spawls, Steven; Branch, Bill (1995). The Dangerous Snakes of Africa. Sanibel Island, Florida: Ralph Curtis Publishing. str. 192. ISBN 978-0-88359-029-4. 
• Šukalo G. (2022). Gmizavci Republike Srpske - Banja Luka: Prirodno-matematički fakultet, Univerzitet u Banjoj Luci, (Banja Luka: Vilux), ISBN 978-99976-86-03-9

Spoljašnje veze

• Zmije u etnologiji
• „Bibliography for „Serpentes””. Biodiversity Heritage Library. 
• „Serpentes”. Integrated Taxonomic Information System. 
• „US Snakes”. eNature. Arhivirano iz originala 15. 3. 2008. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
• „Snakes of the Indian Subcontinent”. Naturemagics Kerala Photo Gallery. Arhivirano iz originala 21. 3. 2009. g. Pristupljeno 16. 8. 2017. 
• „Herpetology Database”. Swedish Museum of Natural History. 
• BBC Nature: Архивирано на сајту Wayback Machine (1. март 2014)
• Basics of snake taxonomy