Sveto rimsko carstvo

Sveto rimsko carstvo Imperium Romanum Sacrum  (latinski) Heiliges Römisches Reich  (nemački)
Zastava Grb
Himna Bože čuvaj cara Franju (nezvanična)
Sveto rimsko carstvo tokom svog postojanja.
Geografija
Kontinent		Evropa
Regija		srednja Evropa
Prestonica		Rim (formalno) Beč (sjedišnje cara 1483 — 1806) Regenzburg (sjedišnje Rajhstaga 1663 — 1806) Prag (1346—1437; 1583 — 1611)
Društvo
Službeni jezik		latinski, nemački, italijanski, češki, mađarski i poljski
Religija		katolicizam (carska) protestantizam i kalvinizam (nekih kneževina)
Politika
Oblik države		izborna monarhija
— Car		Oton I (prvi) Franc II (poslednji)
Zakonodavna vlast		Rajhstag
Istorija
Istorijsko doba		srednji vek
— Osnivanje		800. ili 962.
— Ukidanje		1806. (844 god.)
— Status		bivša država
Geografske i druge karakteristike
Valuta		nemački dukat
Zemlje prethodnice i naslednice Svetog rimskog carstva
Prethodnice:		Naslednice:
	Kraljevina Nemačka	Austrijsko carstvo
	Kraljevina Italija	Kraljevina Pruska
	Kraljevina Burgundija	Rajnska konfederacija
	Istočna Franačka	Lipe-Detmond

Sveto rimsko carstvo (lat. Sacrum Romanum Imperium, njem. Heiliges Römisches Reich; od 1512. Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda, lat. Sacrum Imperium Romanum Nationis Germanicae ili Sacrum Imperium Romanum Nationis Teutonicae, njem. Heiliges Römisches Reich Deutscher Nation) je međudržavna tvorevina, koja je postojala od 962. do 1806. godine objedinjavajući mnoge teritorije u Evropi. Za vreme svoje najveće moći carstvo je uključivalo teritorije današnjih država: Nemačke koja je predstavljala njeno jezgro, severne i srednje Italije, Holandije, Češke, kao i deo Francuske. Od 1134. godine se formalno sastojalo iz tri kraljevstva: Nemačke, Italije i Burgundije. Od 1135. godine u sastavu carstva se nalazila i Bohemija, ali njen zvanični status u carstvu je konačno rešen tek 1212. godine.

Carstvo je osnovao istočnofranački kralj Oton I 962. godine i bilo je viđeno kao naslednik Rimskog carstva i Franačke Karla Velikog. Procesi promena odnosa centralne vlasti sa subjektima, u sastavu carstva, dolazile su sa trendovima decentralizacije vlasti. Carstvo je tokom svoje istorije opstalo kao decentralizovana tvorevina sa složenom feudalnom hijerarhijskom strukturom, sjedinjavajući nekoliko stotina teritorijalno-državnih tvorevina. Na čelu carstva bio je car. Carska titula nije bila nasledna, a dodeljivala se na osnovu izbora kneževa izbornika. Careva vlast nikada nije bila apsolutna i ograničavala se na najvišu aristokratiju Nemačke, a od kraja 15. veka u Rajhstagu su zastupani interesi glavnog sloja carstva.

Naziv

Termin sveto u nazivu srednjovekovnog Rimskog carstva je u upotrebi od 1157. godine i vladavine cara Fridriha I Barbarose. Taj naziv je dodat kao izraz Barbarosine ambicije da dominira Italijom i Papinstvom, pre 1157. se zvalo jednostavno Rimsko carstvo.

U ukazu skupštine u Kelnu iz 1512. godine ime je službeno promenjeno u Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda (nem. Heiliges Römisches Reich Deutscher Nation, lat. Imperium Romanum Sacrum Nations Germanicæ).

Francuski pisac Volter je napomenuo sarkastično: „Ova nakupina koja se zvala i još samu sebe zove Sveto rimsko carstvo niti je sveto, niti rimsko, a niti carstvo”.

Osnivanje

Sveto rimsko carstvo osnovao je Oton I, koji je u Rimu 962. godine krunisan za „rimskog imperatora“. U ovakvom nazivu namerno su sjedinjene rimske državne tradicije sa hrišćanstvom, kako bi se u ime rimske univerzalnosti ili hrišćanstva opravdali osvajački ratovi nemačkog cara.

Sveto rimsko carstvo vuče korene iz Verdenskog sporazuma iz 843. godine kojim je izvršena podela do tada jedinstvenog carstva Karla Velikog i njegovih naslednika. Spletom istorijskih okolnosti, titula cara opstala je u istočnim, nemačkim oblastima carstva, gde će ostati praktično sve do 1918. godine, pošto su je i posle pada Svetog rimskog carstva prisvojili Habzburzi.

Tokom gotovo hiljadugodišnje istorije Carstva dolazilo je do najrazličitijih promena u unutrašnjem uređenju. Ali primetne su neke konstantne tendencije. Pre svega to je stalno opadanje uticaja centralne, carske vlasti i gotovo neprestani unutrašnji sukobi država i državica koje su činile ovo nekonzistentno, kvazijedinstveno Carstvo.

Institucije carstva

Car je bio vrhovni vladar, naslednik rimskih careva i uz papu glava katoličkih vernika. Praktično je veoma malo moći stojalo iza ove titule. Institucija cara je bila izbornog karaktera. Posle ranog perioda kada su nemačkog kralja (koji bi kasnije postajao Car) birala stara, najznačajnija plemenska vojvodstva, od 1356. ustalio se izbor preko posebnog biračkog tela. To biračko telo činili su četiri nemačka velikaša — kralj Češke (Bohemije), markgrof od Brandenburga, knez Palatinata i knez Saksonije, kao i tri nadbiskupa — od Majnca, Trira i Kelna. Kasnije je dodat i peti svetovni član, bavarski vojvoda. S obzirom da su oni suvereno odlučivali o izboru, kandidat za cara morao je uticati na njih velikim nagradama i obećanjima zemljišnih poseda.

Do 1508. godine krunisanje je obavljao papa. Često bi potrajalo i nekoliko godina dok bi budući car uspeo da sredi odnose u zemlji, odnose sa papom i konačno stigne u Rim na krunisanje. Sve je ovo činjeno da bi se već od početka uticalo da car ima daleko manji ugled i autoritet nego što bi carstvo ove veličine zahtevalo.

Teritorije koje su činile ovu zajednicu bile su različite. Carskim posedom (članicom carstva) smatrala se svaka teritorija koja iznad sebe nije imala nikog drugog za seniora sem cara. Tako su tu spadale najrazličitije teritorije i političke tvorevine, od kraljevine (Češke), vojvodstava i kneževina, pa do biskupskih teritorija i slobodnih gradova. Broj članica carstva prelazio je i nekoliko stotina i varirao je kroz periode, već kako se razvijala politička i vojna situacija.

Na nepostojanje centralne vlasti ukazuje i to što ni u jednom momentu postojanja carstva car nije mogao da izda pravni akt koji bi nesporno važio za čitavu teritoriju. U prvom periodu ovo je bilo ograničeno raznim poveljama pojedinim teritorijama, kao i faktičkom samostalnošću raznih kneževa. Kasnije je ovo pravo cara i formalno uskraćeno formiranjem Rajhstaga krajem 15. veka. U prvom periodu Rajhstag kao zakonodavna skupština se sastajao neredovno, na različitim mestima, na zahtev cara. Od 1663. godine Rajhstag postaje stalni organ.

Rajhstag je bio institucija sa ugrađenim sopstvenim manama i imanentnom neefikasnošću. Bio je sastavljen od tri doma:

• doma elektora
• doma kneževa (svetovnih i duhovnih) i
• doma slobodnih carskih gradova

Unutrašnja struktura je bila zamršena, sa mešavinom individualnih i kurijalnih glasačkih prava i odlikovala se vidljivom nejednakošću u predstavljanju konstituensa carstva. Nešto bolje su radila dva centralna carska suda, koja su uživala određeni ugled u rešavanju neprestanih sporova državica-članica.

Pokušaj striktnijeg formalnog uređenja napravljen je 1512. godine kada je organizovano 10 carskih krugova, u stvari 10 regionalnih grupa državica koje su imale zasebne Diete (skupštine). Diete faktički nisu imale većeg uticaja, a sama podela je bila izvršena više u cilju boljeg organizovanja odbrane i ravnomernijeg oporezivanja.

Carstvo koje je stalno bilo rastrzano sukobima državica, privatnim ratovima, Reformacijom, Tridesetogodišnjim ratom i potpunim gubitkom autoriteta cara, tavorilo je do 6. avgusta 1806. godine, kada ga je Napoleon I Bonaparta i formalno ukinuo.

Sveto rimsko carstvo i Evropa

Nijedna srednjovekovna država nije bila toliko podesna kao Nemačka za nalaženje kraljeva izuzetnog karaktera i talenta. Ipak, od početka do kraja srednjeg veka, Nemačkim carstvom je loše vladano. Ovo nije isključivo rezultat činjenice da je nemačka monarhija bila načelno izborna. Nemačka kruna je često bila pod uticajem nepromišljenih ustupaka, ali je veliki izvor slabosti bila nesposobnost Carstva da stvori većinu povlastica koje bi zadržale i ostvarile želje naroda. Carska pravda je bila spora i neefikasna, zato što su feudalni elementi, pre svega, među sudijama nadvladali profesionalne. Skupština Carstva bila je slaba kako u sudstvu, tako i u zakonodavstvu, jer gradovi i niže plemstvo nisu poštovali odluke koje su donošene bez konsultacije sa njima. Izvršne vlasti bile su neefikasne i nepopularne zato što su najviše funkcije bile proglašene pravom kneževa koji su, iako laici, to postajali rođenjem, ili duhovnih lica koja bi mogla postati dobre sluge države ukoliko se ne bi pokazali kao dobre sluge Crkve. Car, koji se oslonio na svoje savetnike, bio je kao opslužilac. Ako bi izabrao samo jednog čoveka zbog njegove odanosti i lojalnosti, onda bi on sam bio optužen za tiraniju.

Nemačko carstvo je bilo formiralo centar oko koga su se nalazile manje države grupisane manje-više kao sateliti: na zapadu su bile Savoja i Provansa, južno od Alpa Mletačka republika, Papska država i Kraljevina Sicilija, na istoku kraljevstva Ugarske, Češke i Poljske, kao i Ruske kneževine, na severu skandinavske zemlje. Za Normansko kraljevstvo u južnoj Italiji i na Siciliji, iako remek-delo konstruktivne politike, evropska politika bila je drugorazredni interes. Više su je poštovali, no što su je se plašili, jer je Normanska alijansa bila toliko dragocena Svetoj stolici. Kad su Napulj i Sicilija bili pod vlašću nemačkih Careva, Carstvo se kao div uzdizalo nad državama Skandinavije, Slovena i Mađara. Ali i bez ove podrške, Carstvo je moglo da nastavi dominaciju nad 2/3 Evrope, da carski resursi nisu bili progutani ratovima u Italiji, i da su Carevi, koji su došli posle „interregnuma“, dali prioritet nacionalnom interesu, a ne svojim porodicama.

Sve do 17. veka, Sveto rimsko carstvo je bilo dovoljno moćno da dominira Evropom. U odnosu na njega, ostrvska Engleska i Francuska čija se granica nalazila mnogo zapadnije od Rajne, predstavljale su periferne države. Da je rimsko-nemački Car ikad uspeo da uspostavi centralnu vlast nad svim teritorijama koje su se nalazile pod njegovom jurisdikcijom, odnosi između zapadnoevropskih zemalja prema toj vlasti mogli su biti slični odnosima kineskih suseda prema Srednjem carstvu, pri čemu bi Francuska mogla da se uporedi s Vijetnamom ili Korejom, a Engleska s Japanom.

Dok je Zapadna Evropa bila zaštićena, u kasnom srednjem veku, od upada stranih naroda, Istočna a delimično i Srednja Evropa je osetila udar poslednjih migracija iz srednje Azije i muslimanskih zemalja. U 13. veku vojska Mongolskog carstva uništila je srednjovekovno kraljevstvo Poljske i dovela ruske kneževe u zavisnost od Zlatne horde. U 15. veku napredovanje Turaka duž Dunava završava se rušenjem mađarske države, već i previše oslabljene međusobnim trvenjem feudalaca. Iako su se u Nemačkoj ljudi decenijama strahovali od pomisli da su Turci tako blizu, to ih nije odvraćalo od građanskih ratova.

Dva puta posle velikog bezvlašća, Carstvo je bilo ugroženo od Češkog kraljevstva. U prvom slučaju, kada je Otakar II Pšemisl tokom perioda „interregnuma“ proširio svoju moć na račun nemačkih zemalja između Češke i Jadranskog mora. Međutim, ubrzo je bio poražen od strane Rudolfa I Habzburškog, u bici na Moravskom polju, 1278. godine, i formirana je nova Habzburška kneževina izvan osvojenih zemalja, da čuva jugoistočnu granicu od upada Čeha i Mađara. U drugom slučaju, kada su Husitski ratovi doneli razaranja i propagandu u sve susedne provincije Carstva u periodu od 1424. do 1434. godine, pohod za pohodom bio lansiran protiv Češke, sve dok jeretici, zvanični pobednici na bojnom polju, nisu bili iscrpljeni u borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja.

Čak i teritorijalno proširenje Carstva — posle propasti Burgundskog vojvodstva 1477. godine — tokom vladavine Habzburgovaca, nije moglo da nadoknadi sve velike i nenadoknadive gubitke, koje je Carstvo dotle pretrpelo. Naime, tokom 15. veka Carstvo se politički raspada. Položaj cara je bio vrlo visok, ali njegova stvarna moć je bila sasvim mala, a u pojedinim slučajevima Car je bio čak i sasvim nemoćan; rajhstazi ne čine ništa da bi ujedinili i nekako učvrstili Carstvo; svaki knez je težio samo za tim da ojača svoju kneževinu, uopšte ne misleći na celinu. Dok su u zapadnoj Evropi kraljevi podvrgli više plemstvo svojoj moći, u Nemačkoj je razvoj išao u suprotnom smeru. Nemačko carstvo (Rajh, kako je najčešće nazivano) nije bilo dovoljno snažno da reaguje i bilo je praktično nesposobno za delovanje. Prema spolja je to bila monarhija, ali je po svom ustavnopravnom sastavu bilo savez (konfederacija) državnih staleža — knezova-izbornika, knezova i gradova. Ti staleži su težili za najvećom mogućom samostalnošću, a time su politički slabili Carstvo. Unutar većih kneževina, kao što su bile Bavarska, Austrija, Saksonija, Brandenburg, odigravao se proces sličan onom u zapadnoevropskim kraljevinama. Knezovi su izgrađivali svoj položaj i sve čvršće uzimali u svoje ruke zakonodavstvo, upravu i sakupljanje poreza.

Nemogućnost careva da uspostave jaku centralnu vlast se ne može objasniti samo nepostojanjem odgovarajućih komunikacija što jeste otežavalo povezivanje tako velike teritorija. Centralizaciju je najviše osujetilo razdvajanje crkvene i svetovne vlasti u Svetom Rimskom Nemačkom carstvu. Za razliku od faraona ili cezara, za rimsko-nemačkog cara nije se smatralo da poseduje božanska svojstva. Svuda izvan zapadne Evrope, čak i u oblastima pod jurisdikcijom pravoslavne crkve, crkva i država su bile ujedinjenje, a najvažnija naimenovanja i u jednoj i u drugoj zavisila su od centralne vlasti, s obzirom da Crkva nije posedovala ni sredstva ni ovlašćenja koja bi joj omogućila autonoman položaj na koji je zapadno hrišćanstvo polagalo pravo.

Povremeni sukobi između pape i cara, kao i stalna opasnost da dođe do eskalacije, stvorili su u zapadnoj Evropi uslove za kasniju pojavu konstitucionalizma i podelu vlasti, kao temelja savremene demokratije. To je mnogim feudalcima omogućilo da se cenjkajući sa sukobljenim stranama ostvare veću samostalnost, zahvaljujući čemu se u tom delu Evrope pojavilo bezbroj vojvodstava, grofovija, slobodnih gradova i biskupija. Iako su svi feudalci teorijski bili obavezni na vernost caru, u praksi su činili šta im je bila volja. Centralna vlast skoro da nije ni postojala, dok su pravo na krunu polagale mnoge dinastije. Carevi su održavali staru sliku univerzalne vlasti koju uopšte nisu posedovali. Zemlje na periferiji, Francuska, Engleska i Španija, nisu priznavale vlast Svetog rimskog carstva, iako su pripadale univerzalnoj Crkvi.

Čak i pored svega početkom 15. veka Nemačka je doživela značajan privredni uspon. Naročito u rudarstvu, metalurgiji, brodogradnji i proizvodnji tekstila nastali su rani oblici kapitalističke proizvodnje dobara. Po svojoj privrednoj snazi Nemačka je bila među prvima u Evropi, no nije bila udružena u centralistički vođenu državu koja bi osiguravala slobodan put razvoju zametaka kapitalističkih odnosa. To je između ostalog bila osnova na kojoj je dolazilo do mnogobrojnih političkih i verskih potresa.

No, i u vremenu bezvlašća, i kao plen provincijalnih dinastija, Nemačka je bila velika i strašna, više no što je bilo koji politički avanturista mogao i da pomisli. Energija, inteligencija i nacionalni duh velikog naroda ispravili su sve greške državnika i nedostatke institucija. Kasnije, tokom 15. veka, Nemci su uspeli da shvate da uprkos snažnoj naciji nisu uspeli da postanu država. Utvrdili su da je centar političke moći prešao zapadnije i da je sudbina Evrope sada kontrolisana od strane Francuza, Engleza i Španaca. Ove nacije su dale savršene forme nove autokratije, snažnije i stručnije u strukturi no bilo koji srednjovekovna forma vladavine. Nemačka je, u međuvremenu, zadržala sve najgore iz starog poretka, tako da je bila svedena na potpunu nemoć.

Nijedan rimsko-nemački Car nije mogao ni da pokuša da svoje univerzalističke težnje pretoči u politički sistem, sve dok se u 15. veku kao stalni pretendenti nisu pojavili Habzburzi koji će u budućnosti, zahvaljujući vešto sklopljenim brakovima, uspeti se domognu španske krune i ogromnog bogatstva.

Kraj epohe

Politički, crkveno, privredno i kulturno 14. i 15. vek su bili prelomno doba. Srednjovekovni poredak se raspadao, Carstvo i papstvo su dospeli u krizu. U italijanskim gradovima-državama naslućivalo se jedno novo shvatanje države, a kod viklifovaca i husita novo shvatanje Crkve: ovo poslednje ogledalo se i u koncilskom pokretu. Književnici i umetnici humanizma i renesanse veličali su, počevši od 14. veka, čovekovu sposobnost da sam odlučuje. Sposobni i odlučni ljudi su iskoristili privredne promene koje su nastupile posle epidemija kuge za proširenje obrta proizvodnje i trgovine. Pronalazak štamparske mašine stvorio je mogućnost za obaveštavanje širih slojeva stanovništva. Pomorska putovanja i otkrića Portugalaca i Španaca konačno su, u drugoj polovini 15. veka, proširila prostore i vidike delovanja evropskih naroda. Na svakom koraku i u svakom trenutku nagoveštavala se nova društveno-ekonomska formacija — kapitalizam.

Literatura

• Johnson, Lonnie (1996). Central Europe: Enemies, Neighbors, Friends. Oxford University Press. str. 23. ISBN 978-0-19-802607-5. 
• Povijest Svijeta od početka do danas, II izdanje, Naprijed, Zagreb 1990.
• H. V. K. Dejvis, Srednjovekovna Evropa, priredili D. Nikolić i M. Maksimović, SKC i Zograf, Niš 1999.
• Sidni Peinter, Istorija srednjeg veka, Clio i Glas srpski, 1997.
• Oksfordska istorija srednjovekovne Evrope, priredio Džordž Holms, Clio i Glas srpski, 1998.
• Linč, Džozef H. (1999). Istorija srednjovekovne crkve. Beograd: Clio. 
• Žorz Dibi, Umetnost i društvo u srednjem veku, Clio 2001.
• Dragoljub M. Popović, Opšta pravna istorija III, sveska 1. — Stvaranje moderne države, II dopunjeno izdanje, Centar za publikacije Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd 1996.
• Henri Kisindžer, Diplomatija I, VERZALpress, Beograd 1999.
• Kosta Čavoški, Uvod u pravo I — osnovni pojmovi i državni oblici, III izdanje, Izdavačka kuća „Draganić“, Beograd 1996.
• Arnold, Benjamin (1991). Princes and Territories in Medieval Germany. Cambridge University Press. 
• Bryce, James (1899). The Holy Roman Empire. Macmillan. 
• Coy, Jason Phillip; et al. (2010). The Holy Roman Empire, Reconsidered. Berghahn Books. .
• Evans, R. J. W., Michael Schaich and Peter H. Wilson, eds. The Holy Roman Empire 1495–1806 (2011) articles by scholars
• Donaldson, George. Germany: A Complete History (Gotham Books, New York, 1985).
• Heer, Friedrich. Holy Roman Empire (2002).
• Hoyt, Robert S. and Chodorow, Stanley, Europe in the Middle Ages (New York: Harcourt Brace Jovanovich, Inc., 1976).
• Scribner, Bob. Germany: A New Social and Economic History, Vol. 1: 1450–1630 (1995).
• Whaley, Joachim. Germany and the Holy Roman Empire, Volumes 1 and 2. . Oxford University Press. 2012. .
• Wilson, Peter Hamish (1999). The Holy Roman Empire, 1495–1806. London: MacMillan Press. 
• Zophy, Jonathan W., ур. (1980). The Holy Roman Empire: A Dictionary Handbook. Greenwood Press. .
• Heinz Angermeier, Das Alte Reich in der deutschen Geschichte. Studien über Kontinuitäten und Zäsuren, München 1991
• Karl Otmar Freiherr von Aretin, Das Alte Reich 1648–1806. 4 vols. Stuttgart, 1993–2000
• Georg Schmidt, Geschichte des Alten Reiches. München, 1999
• Deutsche Reichstagsakten
• Karl Otmar von Aretin: Das Alte Reich 1648–1806. 4 Bde. Klett-Cotta, Stuttgart 1993–. 2000. ISBN 978-3-608-91043-8.
• Johannes Burkhardt: Vollendung und Neuorientierung des frühmodernen Reiches (= Gebhardt: Handbuch der Deutschen Geschichte. Bd. 11). Klett-Cotta. . Stuttgart. 2006. ISBN 978-3-608-60011-7. 
• Axel Gotthard: Das Alte Reich 1495–1806. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt. 2003. ISBN 978-3-534-15118-9.
• Julia Haas: Die Reichstheorie in Pufendorfs „Severinus de Monzambano“: Monstrositätsthese und Reichsdebatte im Spiegel der politisch-juristischen Literatur von 1667 bis heute. Duncker & Humblot. . Berlin. 2006. ISBN 978-3-428-12315-5. 
• Peter Claus Hartmann: Das Heilige Römische Reich deutscher Nation in der Neuzeit 1486–1806. Reclam. . Stuttgart. 2005. ISBN 978-3-15-017045-8. 
• Peter Claus Hartmann: Kulturgeschichte des Heiligen Römischen Reiches 1648–1806. Verfassung. Religion. Kultur. Böhlau, Wien. 2011. ISBN 978-3-205-78684-9.
• Edgar Liebmann: Das Alte Reich und der napoleonische Rheinbund. In: Peter Brandt, Martin Kirsch, Arthur Schlegelmilch (ed): Handbuch der europäischen Verfassungsgeschichte. Institutionen und Rechtspraxis im gesellschaftlichen Wandel. Bd. 1: Um 1800., Verlag J.H.W. Dietz Nachf., Bonn. 2006. ISBN 978-3-8012-4140-7. str. 640–683..
• Helmut Neuhaus: Das Reich in der frühen Neuzeit (= Enzyklopädie Deutscher Geschichte. Bd. 42). 2. izdanje. Oldenbourg. . München. 2003. ISBN 978-3-486-56729-8. 
• Anton Schindling, Walter Ziegler (ed): Die Kaiser der Neuzeit 1519–1918. Heiliges Römisches Reich, Österreich, Deutschland. Beck. . München. 1990. ISBN 978-3-406-34395-7. 
• Georg Schmidt: Geschichte des Alten Reiches. Staat und Nation in der Frühen Neuzeit 1495–1806. Beck. . München. 1999. ISBN 978-3-406-45335-9. 
• Barbara Stollberg-Rilinger: Das Heilige Römische Reich Deutscher Nation. Vom Ende des Mittelalters bis 1806. 5., aktualisierte Auflage. Beck. . München. 2013. ISBN 978-3-406-53599-4. 
• Whaley, Joachim (2012). Germany and the Holy Roman Empire: Volume I: Maximilian I to the Peace of Westphalia, 1493-1648. Oxford: Oxford University Press. str. 17. ISBN 978-0-19-873101-6. 

Spoljašnje veze

• The constitutional structure of the Reich
• Das Heilige Reich (German Museum of History, Berlin)
• List of Wars of the Holy Roman Empire
• Deutschland beim Tode Kaiser Karls IV. 1378 (Germany at the death of emperor Charles IV.) taken from "Meyers Kleines Konversationslexikon in sechs Bänden. Bd. 2. Leipzig u. Wien : Bibliogr. Institut 1908", map inserted after pp. 342
• Books and articles on the Reich

Karte

• [http://home.comcast.net/~vienna1230/maps/holy_roman_empire_1138_1254.jpg

The Holy Roman Empire, 1138-1254]

• The Holy Roman Empire in 1398
• The Holy Roman Empire in 1547
• [http://corndancer.com/vox/aer/aer_art/map01_1648.jpg

The Holy Roman Empire in 1648]

• Historical maps - Germany at the end of the 18th century