Аладин

С Википедије, слободне енциклопедије
Аладин у чаробној башти[1]

Аладин (арап. علاء الدين) је средњоисточне народна прича. Једна је од прича из збирке „Хиљаду и једна ноћ” и такође је једна од најпознатијих, иако га је заправо у ту збирку додао Француз Антона Галанд у 18. вијеку.[2]

Резиме радње[уреди | уреди извор]

Чаробњак заробљава Аладина у чаробној пећини

Аладин је сиромашни млади неспретњаковић који живи у „једном од градова Кине”. Он је регрутован од стране једног чаробњака из Магреба, који се сматра братом његовог покојног оца, Мустафе кројача, убјеђујући Аладина и његову мајку у своју добро вољу претварајући се да ће запослити Аладина код богатог трговца. Прави чаробњаков мотив је да убједи Аладина да му донесе чаробну уљану лампу из чаробне пећине пуне замки. Након што га чаробњак покуша преварити, Аладин остаје заробљен у пећини. На срећу, Аладин још увијек носи чаробни прстен који му је чаробњак дао. Протрљавши руке у очају, случајно протрља прстен и затим се јавља џин (натпридоно биће) који га ослобађа из пећине и он се враћа мајци, носећи лампу са собом. Када је његова мајка покушала да очисти лампу, како би је могли продати за храну, јавља се далеко моћнији џин од онога у прстену који је обавезан да уради све што му затражи особа која држи лампу.

Уз помоћ џина из лампе, Аладин постаје богат и моћан и жени се принцезом Бадрулбадур, султановом ћерком (након пропасти њеног брака са везировим сином). Џин саграђује Аладину и његовој жени палату, величанственију од султанове.

Чаробња сазнаје за Аладинову добру срећу, и враћа се; ставља руке на лампу варајући Аладинову жену (која је несвјесна лампине важности) нудећи јој у замјену „нову лампу за стару”. Наређује џину да пренесе цијелу палату, заједно са свим садржајем у њој, његовом дому у Магребу. На срећу, Аладин још увијек носи чаробни прстен и има могућност да призове слабијег џина. Џин из прстена није у могућности да директно поништи било коју магију коју је починио џин из лампе, али може да пренесе Аладина у Магреб гдје, уз помоћ луквавства његове жене враћа лампу и убија чаробњака, враћајући палату на првобитно мјесто.

Чаробњаков моћнији и злокобнији брат, намјеравајући да уништи Аладина због убиства брата, маскира се у старију жену познату по својим исцјелитељским моћима. Бадрулбадур пада на ту маску и наређује „жени” да остане у њеној палати у случају избијања болести. Аладина џин упозорава на претњу и он убија уљеза. Након тога, сви живе срећно до краја живота, а Аладин насљеђује тастов пријесто.

Поставка[уреди | уреди извор]

Почетне реченице приче, како у Галандовој тако и у Бертоновој верзији, постављају је у „један од градова Кине“.[3] С друге стране, у остатку приче практично нема ничега што није у складу са блискоисточним окружењем. На пример, владар се помиње као „султан“, а не као „цар“, као у неким препричавањима, а људи у причи су муслимани и њихов разговор је испуњен муслиманским флоскулама. Јеврејски трговац купује Аладинову робу, али се не помињу будисти, даоисти или конфучијанци.

Због свега овога, спекулације о „правом“ кинеском окружењу зависе од знања о Кини које приповедач народне приче (за разлику од географског стручњака) можда не поседује.[4] У раној арапској употреби, познато је да је Кина коришћена у апстрактном смислу за означавање егзотичне, далеке земље.[5][6]

Мотиви и варијанте[уреди | уреди извор]

Тип приче[уреди | уреди извор]

Прича о Аладину је класификована у индексу Арне–Томпсон–Утер као прича типа АТУ 561, „Аладин“, према лику. У Индексу, прича о Аладину се налази поред два слична типа прича: АТУ 560, Чаробни прстен, и АТУ 562, Дух у плавој светлости.[7] Све приче говоре о несрећном и осиромашеном дечаку или војнику, који пронађе магични предмет (прстен, лампу, кресиво) који испуњава његове жеље. У овој врсти приче, магични предмет је украден, али на крају враћен захваљујући употреби другог магичног предмета.[8]

Дистрибуција[уреди | уреди извор]

Од свог појављивања у Хиљаду и једној ноћи, прича се интегрисала у усмену традицију. Научници Тон Декер и Тео Медер пронашли су варијанте широм Европе и Блиског истока.[9]

Потврђена је индијска варијанта, под називом Чаробна лампа и прикупљена међу народом Сантала.[10][11]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Премда се у причи наводи Кина као земља у којој се радња одвија, јасно је да је аутор намјерно одабрао ову далеку и Арапима потпуно непознату источноазијску земљу ради додавања егзотичних нијанси самој нарацији. У причи, сви ликови имају арапска имена, "кинески" владар је типични арапски султан, начин живота и географија перфектно осликавају Блиски исток тог времена и нимало не подсјећају на Кину. Сви културни елементи у нарацији су арапски, често се може чути како се ликови заклињу Алахом, а и џини представљају мотив из арапске митологије. Према томе, изгледа да наратор малтене није о Кини знао ништа, једино је знао да је то далека и културно потпуно различита земља од тадашњег арапског свијета, па ју је узео као средиште нарације како би унио више егзотике.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Aladdin at Project Gutenberg
  2. ^ Payne, John. Alaeddin and the Enchanted Lamp and Other Stories, (London 1901) gives details of Galland's encounter with 'Hanna' in 1709 and of the discovery in the Bibliothèque Nationale, Paris of two Arabic manuscripts containing Aladdin and two more of the 'interpolated' tales. Text of "Alaeddin and the enchanted lamp"
  3. ^ Plotz 2001, стр. 148–149
  4. ^ Honour (1973) - Section I "The Imaginary Continent"
  5. ^ Arafat A. Razzaque (10. 8. 2017). „Who was the "real" Aladdin? From Chinese to Arab in 300 Years”. Ajam Media Collective. 
  6. ^ Olivia B. Waxman (2019-05-23). „Was Aladdin Based on a Real Person? Here's Why Scholars Are Starting to Think So”. Time. Приступљено 2020-07-07. 
  7. ^ Ranke, Kurt (1966). Folktales of Germany. Routledge & K. Paul. стр. 214. ISBN 978-81-304-0032-7. 
  8. ^ Thompson, Stith (1977). The Folktale. University of California Press. стр. 70-73. ISBN 0-520-03537-2. 
  9. ^ Deker, Ton; Meder, Theo. "Aladdin en de wonderlamp". In: Van Aladdin tot Zwaan kleef aan. Lexicon van sprookjes: ontstaan, ontwikkeling, variaties. 1ste druk. Ton Dekker & Jurjen van der Kooi & Theo Meder. Kritak: Sun. 1997. p. 40.
  10. ^ Campbell, A., of the Santal mission. Santal Folk-Tales. Pokhuria, India : Santal Mission Press. 1891. pp. 1-5.
  11. ^ Brown, W. Norman (1919). „The Pañcatantra in Modern Indian Folklore”. Journal of the American Oriental Society. 39: 1—54. JSTOR 592712. doi:10.2307/592712. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]