Алимпије Марјановић
| Алимпије Марјановић | |
|---|---|
 Алимпије Марјановић | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Алимпије Марјановић |
| Датум рођења | 24. децембар 1874. |
| Место рођења | Доња Шаторња, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 15. март 1940. (65 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
Алимпије Марјановић Овчепољски (Доња Шаторња, 1874 — Београд, 1940), српски и југословенски официр, и четнички војвода у Старој Србији и Македонији за време борби за Македонију почетком 20. века.
Биографија[уреди | уреди извор]
Родио се 24. децембра 1874. у Доњој Шаторњи. Војне науке похађао је у Београду где је завршио Нижу и Вишу школу Војне академије. Официрско досавршавње обавио је у Француској. Био је један од официра који су се укључили у заверу против краља Александра Обреновића али је у ноћи преврата био распоређен са службом у Зајечару.[1] У војсци је провео 23 године обављајући 27 различитих служби. У пензију је отишао као пуковник.[2]
Шеф Горског штаба[уреди | уреди извор]
Године 1908. у чину мајора вршио је дужност шефа горског штаба Источног Повардарја као командант свих српских чета у околини Прешева, Куманова, Криве Паланке и Кратова. Под његовом командом биле су чете војвода Спасе Гарде, Живка Гвоздића, Дитка Алексића, Војислава Танкосића, Николе Лукића Скадарца и Денка Чуме. надимак Овчепољски добио је као шеф реформатор, будући да је од Српске одбране добио задатак да реформише српску четничка организацију и да повеже српске чете и организована села Западног и Источног Повардарја преко Овчег Поља. Његов рад спречила је Младотурска револуција 23. јула 1908.
Ратови[уреди | уреди извор]
У Првом балканском рату 1912. Марјановић је био шеф команде четничких одреда придодат штабу Врховне команде редовне војске и командант четничког одреда на рејону карауле Лисица. У Другом балканском рату био је командант бригаде српске војске. Учествовао је у Првом светском рату. Пензионисан је у чину пуковника. Умро је 15. марта 1940. у Београду.[3]
Признања[уреди | уреди извор]
За заслуге на националном раду и исказану храброст и способност у ратовима одликован је са три Карађорђеве звезде, две четвртог и једне трећег степена, Орденом Белог орла петог степена, две Златне медаље за храброст, Медаљом за војничке врлине и са пет споменица: Споменицом Краља Петра, Споменицом Српско-турског рата 1912, Споменицом Српско-бугарског рата 1913, Споменицом Првог светског рата 1914-1918. и Албанском споменицом. 1917. године.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955, стр 655
- ^ П. Д. С. Јеринић, Војводе из четничке акције у Старој Србији и Маћедонији 1903-1912, Добровољачки гласник, бр. 32, Београд 2008, 14-15.
- ^ П. Д. С. Јеринић, Војводе из четничке акције у Старој Србији и Маћедонији 1903-1912, Добровољачки гласник, бр. 32, Београд 2008,14-15.
- ^ П. Д. С. Јеринић, Војводе из четничке акције у Старој Србији и Маћедонији 1903-1912, Добровољачки гласник, бр. 32, Београд 2008, 13-14.
