Амфибијско возило

С Википедије, слободне енциклопедије
Амфибијски транспортер ПТС-М Совјетске производње из састава 1. понтонирског батаљона Речне флотиле Војске Србије

Амфибијско возило је посебна врста моторног возила, која може да се креће по земљи и по води. Погон по земљи је обично точковима или гусјеницама, а за кретање по води имају додатне елисе.

Зачетак[уреди | уреди извор]

Сматра се да је Италијан Агостино Рамели још 1588. конструисао амфибијско возило, али тек је појава мотора са унутрашњим сагоријевањем омогућила рад на правим возилим тог типа крајем 19. вијека. У Првом свјетском рату октобра 1918. британцима полази за руком да направе успјешан прототип (Марк IX, 27 тона), али због краја рата није израђиван.

Почетни развој[уреди | уреди извор]

Између Првог и Другог свјетског рата многе земље раде на усавршавању а. Почетком рата само СССР (танкете Т-37 и Т-38 наоружане митраљезом) и Јапан (тенк Камиша, 11 тона, топ 37 mm, два митраљеза) и Качиша (26 тона, топ 47 mm).

Други свјетски рат[уреди | уреди извор]

У Другом свјетском рату на даљи развој утичу проблеми уочени приликом форсирања ријека и амфибијских операција. Нијемци 1940. преуређују неке тенкове Панцер 3 у амфибијска возила, додатком цијеви за довод ваздуха и одвод сагорјелих гасова, и заптивањем тенка. У септембру 1940. их имају већ 250, а користе их за форсирање ријеке Буг при нападу на Совјетски Савез 1941. (Операција Барбароса).

Американци развијају низ возила серије LVT и LVTA за искрцавања на многобројна пацифичка острва. Прво возило LVT-1 је ненаоружано гусјенично возило носивости 2.7 тона или 25 војника, употријебљено на Гвадалканалу. Касније верзије имају дебљи оклоп и неколико митраљеза. Модел LVTA-4 има хаубицу 75 mm и кориштен је у борбама за Маријанска острва. Још развијају и изузетно успјели амфибијски камион DUKW.

Крајем рата Американци и Британци адаптирају обичне средње тенкове М4 Шерман у амфибије додатком омотача од гумираног платна око тијела тенка, који се скида по изласку из воде.

Послије Другог свјетског рата[уреди | уреди извор]

Послије Другог свјетског рата веће армије настављају напоре на развоју амфибијских возила. Врше се покушаји да се сва борбена и неборбена возила оспособе за пријелаз водених препрека. Нарочито се ради на појачању оклопа и могућношћу уласка у оду са што мање припрема.

САД развијају LVTP-5 (транспортер, 31.5 тона, носивост 34 војника или 8 тона терета), LVTH-6 (с хаубицом 105 mm), Superduck (камион, носивост 6.5 тона,) Barc (транспортер, носивост 200 војника или 60 тона). Оклопни транспортер М-113 се креће по води специјално профилисаним гусјеницама.

СССР развија оклопне транспортере БТР-50-П, БТР-60-П и БМП са амфибијским особинама. Совјети имају и амфибијски тенк ПТ-76Б (14 тона) с топом 76 mm. За теже тенкове предвиђа се углавном вожња по дну ријеке са посебним цијевима за ваздух или употреба понтонских мостова.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]