Анри Русо

С Википедије, слободне енциклопедије

Анри Русо
Аутопортрет, 1890
Лични подаци
Датум рођења(1844-05-21)21. мај 1844.
Место рођењаЛавал, Француска
Датум смрти2. септембар 1910.(1910-09-02) (66 год.)
Место смртиПариз, Француска

Анри Русо (франц. Henri Rousseau; Лавал, 21. мај 1844[1] — Париз, 2. септембар 1910)[2] је био француски постимпресионистички сликар наивног или примитивног смера.[3][4] Познат је и као цариник по занимању, па су га звали Анри Русо Цариник.[2] Почео је озбиљно да слика у својим раним четрдесетим годинама, а када је имао 49 година пензионисао се да би имао времена за уметност.[5] За време живота су му се ругали, а касније је препознат као самоуки геније чији рад је високе уметничке вредности.[6][7] Његов рад је извршио знатан утицај на неколико генерација уметника авангарде.[5]

Биографија[уреди | уреди извор]

Сан, 1910[8]
Кротитељ змија, 1907

Младост[уреди | уреди извор]

Рођен је у Лавалу у долини Лоаре у породици водоинсталатера.[9] Он је похађао је средњу школу у Лавалу. Након што је његов отац постао дужник, и његови родитељи су морали да напусте град после заплене њихове куће, њега су сместили у интернат одакле је наставио да похађа исту школу. Иако осредњи у неким од својих средњошколских предмета, Русо је освојио награде за цртање и музику.[10]

Радио је код једног адвоката и изучавао је права. Међутим након једног мањег кривоклетства побегао је у војску,[11] у којој је служио четири године почевши од 1863. Отац му је умро исте године када се Русо оженио. Русо се преселио 1868. у Париз, где се запослио као државни службеник. Од 1871. ради као сакупљач пореза. Почео је да слика када је био у четрдесетим, а када је имао 49 година пензионисао се да би имао времена за уметност. Касније је често свирао виолину по улицама и радио друге ситне послове, јер је имао релативно малу пензију. Русо је тврдио да он нема другог учитеља сем саме природе,[4] мада је признао да је добио „понеки савет“ од двојице признатих академских сликара, Феликса Огиста Клемана и Жан-Леона Жерома.[12] Ипак признавао је да је примао неке савете од двојице академских сликара Феликса Огиста Клемана и Жана Леона Жерома. Он је био самоук и сматра се наивним сликаром.

Каријера[уреди | уреди извор]

Тигар у тропској олуји (Изненађен!) (1891) била је прва од многих сцена из џунгле по којима је Русо најпознатији.[13][14][15][16]

Од 1886. године редовно је излагао у Салону независних, и, иако његов рад није био истакнут, током година је привлачио све већи број присталица. Тигар у тропској олуји (Изненађен!) је био изложен 1891. године, а Русо је добио своју прву озбиљну рецензију када је млади уметник Феликс Валотон написао: „Његов тигар који изненађује свој плен не треба пропустити; то је алфа и омега сликарства. Ипак, прошло је више од једне деценије пре него што се Русо вратио да приказује своју визију џунгле.[5]

Године 1893, Русо се преселио у атеље на Монпарнасу где је живео и радио до своје смрти 1910. године.[17] Године 1897, произвео је једну од својих најпознатијих слика, La Bohémienne endormie (Циган који спава).

Године 1905, Русоова велика сцена из џунгле Гладни лав се баца на антилопу била је изложена у Салону независних поред дела млађих водећих авангардних уметника као што је Анри Матис, у ономе што се сада сматра првом изложбом фовизма. Русоово сликарство је можда чак и утицало на именовање фовизма.[5]

Године 1907, изнајмила га је мајка уметника Роберта Делона, Берта, грофица де Делон, да наслика Кротитеља змија.[18][19][20][21]

Банкет Русо[уреди | уреди извор]

Када је Пабло Пикасо наишао на Русоову слику која је продавана на улици као платно за пресликавање, млађи уметник је одмах препознао Русоову генијалност и отишао да га упозна. Године 1908, Пикасо је одржао полуозбиљан, напола бурлескни банкет у свом студију у Ле Бато-Лавуар у Русоову част.[2] Русоов банкует, „један од најистакнутијих друштвених догађаја двадесетог века“, писао је амерички песник и књижевни критичар Џон Малколм Бринин, „није био ни оргијастична прилика, нити је чак раскошна. Његова каснија слава је расла из чињенице да је то било живописно дешавање унутар револуционарног уметничког покрета на тачки најранијег успеха тог покрета, и из чињенице да су му присуствовали појединци чији су одвојени утицаји зрачили као жаравице креативног светла кроз свет уметности током генерацијама."[22]

Гости на банкету су били: Гијом Аполинер, Жан Мецинже, Хуан Грис, Макс Жакоб, Мари Лоренсен, Андре Салмон, Морис Рејнал, Данијел-Анри Канвејлер, Лео Стајн и Гертруда Стајн.[23]

Морис Рејнал, у Les Soirées de Paris, 15. јануар 1914, стр. 69, писао о „банкету Русо”.[24] Годинама касније, француски писац Андре Салмон се присећао поставке славног банкета:

Овде су прошле ноћи Плавог периода... овде су цветали дани Периода руже... овде су Авињонске Демосели застали у свом плесу да се поново групишу у складу са златним бројем и тајном четврте димензије ... овде су се братимили песници уздигнути озбиљном критиком у школу Ру Равињо ... овде у овим сеновитим ходницима живели су прави поштоваоци ватре ... овде се једне вечери 1908. одвијала раскош првог и последњег банкет који су његови обожаваоци приредили сликару Анри Русоу званом Двоње.[22][23][25]

Пензионисање и смрт[уреди | уреди извор]

Након Русоовог пензионисања 1893. године, своју малу пензију допуњавао је хонорарним пословима и радом као што је свирање виолине на улици. Такође је накратко радио у Le petit Journal, где је направио велики број његових насловница.[5] Своју последњу слику, Сан, Русо је изложио у марту 1910. у Салону независних.

Истог месеца Русо је добио флегмону на нози, коју је игнорисао.[26] У августу, када је примљен у болницу Некер[27] у Паризу, где му је син умро, откривена му је гангрена у нози. После операције преминуо је од крвног угрушка 2. септембра 1910. године.

Слике[уреди | уреди извор]

Његове најпознатије слике приказаују сцене из џунгле. Занимљиво је да он никад није видео џунглу. Обожаваоци његових слика су раширили неистиниту причу да је био у француском експедиционом корпусу у Мексику. Русо је инспирацију добијао из илустрованих књига и из посета ботаничкој башти у Паризу. Сретао је војнике, који су служили у Мексику и слушао је њихове приче. Критичару Арсену Александру је описивао своју опседнутност кад би посећивао ботаничку башту.

Техника[уреди | уреди извор]

Сликао је у слојевима. Започео би са небом у позадини а завршио би са животињама или људима у предњем плану. Киша на слици Тигар на тропској олуји (изненађен), насликаној 1891. постигнута је на иновативан начин са танким светлосивим потезима боје дуж платна са лаком или глазуром.

Када је Русо сликао џунглу користио је 50 нијанси зелене боје. Иако је сликао према природи његово лишће је прилагођено уметничким потребама и често се не препознаје да га чини појединачно биље.

Када би сликао Русо би сликао најпре једном бојом и њеним нијансама. Затим би кренуо на другу боју. На свакој слици би радио значајно много времена. За сликање је због финансијских ограничења користио боје слабијег квалитета. На неким делима на нека подручја није спроводио коректну техничку процедуру, па му се боја ту распуцала.

Критика и признање[уреди | уреди извор]

Русов наизглед дечји стил дао је критичарима повода да се изругују његову раду. Није био свестан да су етаблирани уметници сматрали да он није школован за уметника. Узалуд је настојао да буде прихваћен. Многи посматрачи су коментарисали да слика као дете и да не знају шта ради, али да рад показује неку технику.

Од 1886. излагао је у Салону независних и иако његов рад није био приказиван на истакнутом месту ипак је временом привлачио више пажње. Слику Тигар на тропској олуји (изненађен) излагао је 1891. и први пут је добио озбиљну критику, када је млади уметник Феликс Валонтон написао „Његов тигар, који изненађује плен не сме се пропустити. То је алфа и омега сликарства“.

Требало је још више од десет година да би се Русо вратио сликању својих визија џунгле. У Салону независних је 1905. изложио слику "Гладни лав баца се на антилопу". Слика је била изложена близу младих авангардних уметника попут Анрија Матиса и првом представљању фовизма.

Баронеса Делонај, мајка Роберта Делонаја наручила је 1907. од Русоа слику Кротитељ змија.

Када је Пабло Пикасо налетео на улици на један Русов рад, који се продавао као платно преко кога ће неко други насликати своју слику, Пикасо је одмах препознао Русов таленат и одлучио је да га види. Пикасо је 1908. одржао један банкет у Русову част.

Умро је 2. септембра 1910. у Паризу. Седам пријатеља је дошло на његову сахрану.

Русов рад је имао велики утицај на неколико генерација авангардних сликара, почевши од Пикаса и укључујући Фернанда Легера, Макса Бекмана и надреалисте.

Изложбе[уреди | уреди извор]

Ретроспективна изложба Русових слика приказана је 1911. на Салону независних у Паризу. Његове слике су приказане и на изложби Плавог јахача.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Henri Rousseau | Post-Impressionist, Naïve Painter | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-28. 
  2. ^ а б в Henri Rousseau biography Архивирано 2008-10-24 на сајту Wayback Machine at the Guggenheim
  3. ^ Artillerymen by Rousseau at the Guggenheim
  4. ^ а б „Welcome to HenriRousseau.org – "Le Douanier" : The Life and Works of Henri Rousseau”. Henrirousseau.org. Приступљено 7. 8. 2012. 
  5. ^ а б в г д Smith, Roberta (2006) "Henri Rousseau: In imaginary jungles, a terrible beauty lurks" The New York Times, July 14, 2006. Accessed July 14, 2006
  6. ^ Rousseau Архивирано на сајту Wayback Machine (6. мај 2009) at the National Gallery of Art
  7. ^ Stabenow, Cornelia (2001). Rousseau. стр. 7, 8. ISBN 9783822813645. 
  8. ^ Schmalenbach, Werner; Rousseau, Henri (2000). Henri Rousseau: Dreams of the Jungle. Prestel Publishing. стр. 58—59. ISBN 9783791324098. 
  9. ^ Henri Rousseau biography, Princeton Архивирано 16 октобар 2010 на сајту Wayback Machine
  10. ^ Henri Rousseau, (1979), Dora Vallier
  11. ^ Karen Lee Spaulding (ed.) Masterworks at the Albright-Knox Art Gallery, (1999), first published as 125 Masterpieces from the Collection of the Albright-Knox Art Gallery (1987). Hudson Hills Press / Albright-Knox Art Gallery. p. 72. ISBN 978-1555951696.
  12. ^ Stabenow, Cornelia (2001). RousseauНеопходна слободна регистрација. Taschen. стр. 16–. ISBN 978-3-8228-1364-5. 
  13. ^ „Henri Rousseau: Jungles in Paris”. National Gallery of Art, Washington D.C. 2006. Приступљено 1. 5. 2007. 
  14. ^ „Surprised!”. The National Gallery, Trafalgar Square, London. 2001. Приступљено 1. 5. 2007. 
  15. ^ Stephen Farthing, ур. (2006). 1001 Paintings You Must See Before You Die. London: Quintet Publishing Ltd. ISBN 1-84403-563-8. 
  16. ^ Smith, Roberta (2006). „Henri Rousseau: In imaginary jungles, a terrible beauty lurks”. The New York Times. Приступљено 7. 8. 2010. 
  17. ^ Tate Modern | Past Exhibitions | Henri Rousseau | Artistic Circle Архивирано 5 јун 2008 на сајту Wayback Machine at www.tate.org.uk
  18. ^ Tsaneva, Maria (2014). Henri Rousseau: 112 Paintings. Lulu Press, Inc. стр. 3. ISBN 978-1-304-90165-1. 
  19. ^ Rich, Daniel Catton. „Henri Rousseau” (PDF). The Museum of Modern Art. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-02-15. г. Приступљено 15. 11. 2018. 
  20. ^ Magi, Giovanna (1998). Grande Louvre e il Museo d'Orsay, il. Casa Editrice Bonechi. стр. 123. ISBN 978-88-7009-780-1. 
  21. ^ Campbell, Peter (5. 1. 2006). „At Tate Modern”. London Review of Books. 28 (1): 24. Архивирано из оригинала 2022-05-16. г. Приступљено 15. 11. 2018. 
  22. ^ а б John Malcolm Brinnin, The Third Rose, Gertrude Stein and Her World, An Atlantic Monthly Press Book, Little, Brown and Company, Boston, Toronto, 1959
  23. ^ а б Richard R. Brettell; Chicago. Sara Lee Collection; Natalie Henderson Lee (1999). Monet to Moore: The Millennium Gift of Sara Lee CorporationНеопходна слободна регистрација. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08134-3. 
  24. ^ Temkin, Ann (2012). Rousseau: The Dream. The Museum of Modern Art. стр. 44—. ISBN 978-0-87070-830-5. 
  25. ^ Mark Antliff, Patricia Dee Leighten (2008) A Cubism Reader: Documents and Criticism, 1906–1914, University of Chicago Press
  26. ^ Yann Le Pichon (1982) The World of Henri Rousseau. Phaidon Press Ltd. Oxford. ISBN 0-7148-2256-6.
  27. ^ Schmalenbach, Werner (2000). Henri Rousseau: Dreams of the Jungle. Prestel Publishing. стр. 58. ISBN 3-7913-2409-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Stabenow, Cornelia (2001). Rousseau. стр. 7, 8. ISBN 9783822813645. 
  • The Banquet Years, by Roger Shattuck (includes an extensive Rousseau essay)
  • Henri Rousseau, 1979, Dora Vallier (general illustrated essay)
  • Henri Rousseau, 1984, The Museum of Modern Art New York (essays by Roger Shattuck, Henri Béhar, Michel Hoog, Carolyn Lanchner, and William Rubin; includes excellent color plates and analysis)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Анри Русо на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анри_Русо&oldid=27553426”