Антипапа
Антипапа (лат. antipapa) особа је која, као супарник ономе ко се генерално сматра легитимно изабраним папом, износи у значајној мери прихваћену тврдњу да је она папа,[1][2] бискуп Рима и вођа Католичке цркве. У периоду између 3. и 15. века, антипапе су имале подршку прилично значајних фракција кардинала и секуларних краљева. Особе које тврде да су папе, али имају мало следбеника, као што су модерне седевакантистичке антипапе, не класификују се као историјске антипапе.
У списку папа датом у годишњаку Annuario Pontificio који издаје Света столица, стоји следећа напомена уз име папе Лава VIII (963–965):
У овом тренутку, као и поново средином 11. века, наилазимо на изборе током којих проблеми у харамонизовању историјских критеријума, и оних теолошких и канонског права, чине немогућим да се јасно одреди која страна је поседовала легитимитет чија чињенична егзистенција гарантује непрекинуту законуту линију наслеђивања од Светог Петра. Ово је неодређеност која у неким случајевима чини упутним да се напусти додељивање редних бројева списку папа.[3]
Историја[уреди | уреди извор]
Иполит Римски (умро 235) обично се сматра најранијим антипапом, јер је предводио засебну групу унутар Цркве у Риму која се противила папи Калисту I. Иполит се помирио са Калистовим другим наследником, папом Понтијаном, и обојица се данас славе као свеци Римокатоличке цркве и њихово име се слави истог дана, 13. августа. Да ли су две или више особа помешане у овом наводу о Иполиту[4] и да ли се Иполит заиста прогласио римским бискупом, остаје нејасно, јер ниједна таква тврдња није нађена у списима који се приписују Иполиту.
Евсевије Цезарејски цитира[5] неименованог старијег писца који је забележио причу о неком Наталију, свештенику из трећег века, који је прихватио звање бискупа од јеретичке групе у Риму. Овај Наталије се убрзо покајао, и сузног лица молио папу Зефирина да га прими назад у цркву.[6][7]
Новатијан (умро 258), још је једна личност из 3. века, која је сигурно тврдила да је папа, супротстављен Папи Корнелију, и ако се Наталије и Иполит искључе због тога што ситуација око њих није сасвим јасна, може се рећи да је Новатијан први антипапа.
Период у коме су антипапе биле најбројније је период борби између папа и светих римских царева у 11. и 12. веку. Цареви су често постављали своје кандидате за папу, који би подржавали њихове циљеве. Са своје стране, папе су понекад подржавале ривалске претенденте на престо (антикраљеве) у Немачкој, у борби против одређених царева.
Велика Западна шизма, која је настала 1378, када су француски кардинали, тврдећи да је избор папе Урбана VI неважећи, изабрале Климента VII за папу, што је довело до две, и касније три ривалске линије претендената на папски трон: римска линија, авињонска линија (Климент VII је своју резиденцију сместио у Авињон у Француској), и линија у Пизи. У Пизи у Италији је на Сабору изабран трећи претендент, Александар V. Како би се окончала шизма, у мају 1415. је на Сабору у Констанци смењен Јован XXIII из Пизе. Папа Гргур XII из римске линије се повукао у јулу 1415. 1417, сабор је такође формално сменио Венедикта XIII из Авињона, али он је одбио да се повуче. Касније је Мартин V изабран, и он је био прихваћен свуда осим у све мањим областима које су остале верне Бенедикту XIII. Скандал Западне шизме је довео до антипапских осећања, што је утицало на Протестантску реформацију почетком 16. века.
Списак историјских антипапа[уреди | уреди извор]
Звездицама су означени они који су узети у обзир у конвенционалној нумерацији каснијих папа које су узеле исто име. Списак папа и антипапа у Annuario Pontificio не укључује Наталија нити Климента VIII. Може бити да се број Климентових следбеника сматра занемарљивим.[8]
Силвестер III, који се понекад наводи као антипапа се појављује у Annuario Pontificio као папа: услед нејасноћа око канонског права током средине 11. века и историјских чињеница, не даје се суд о његовом легитимитету. „Католичка енциклопедија“ га наводи у свом списку папа,[9] али уз напомену: „Сматран од стране неких за антипапу“. Неки други извори га класификују као антипапу.[10][11]
| Понтификат | Име | Име на латинском | Лично име | Место рођења | Старост приликом избора / смрти или повлачења | Број година као антипапа | Белешке | Супротстављен папи |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| c. 200 | Наталије | Natalius | касније се помирио (види горе) | Зафирин | ||||
| 217–235 | Иполит Римски | Hippolytus | касније се помирио са папом Понтијаном (види горе) | Калист I | ||||
| Урбан I | ||||||||
| Понтијан | ||||||||
| 251–258 | Новатијан | Novatianus | оснивач новатијанизма | Корнелије | ||||
| Луције I | ||||||||
| Стефан I | ||||||||
| Сикст II | ||||||||
| 355–365 | Феликс II* | Felix secundus | постављен од стране римског цара Констанција II | Либерије | ||||
| 366–367 | Урсин | Ursicinus | Урсин | Дамас I | ||||
| 418–419 | Еулалије | Papa Eulalius | Бонифације I | |||||
| 498–499 501–506 |
Лауренције | Papa Laurentius | подржан од стране византијског цара Анастасија I | Симах | ||||
| 530 | Диоскур | Papa Dioscurus | Бонифације II | |||||
| 687 | Теодор | Papa Theodorus | Сергије I | |||||
| 687 | Паскал (I) | Papa Paschalis | ||||||
| 767–768 | Константин II | Papa Constantinus secundus | Стефан III | |||||
| 768 | Филип | Papa Philippus | постављен од стране представника лангобардског краља Дезидерија | |||||
| 844 | Јован VIII | Papa Joannes octavus | изабран акламацијом | Сергије II | ||||
| 855 | Анастасије Библиотекар | Papa Anastasius tertius | Бенедикт III | |||||
| 903–904 | Кристофер | Papa Christophorus | између Лава V и Сергија III | |||||
| 974 | Бонифације VII | Papa Bonifacius septimus | између Бенедикта VI и Бенедикта VII | |||||
| 984–985 | између Јована XIV и Јована XV | |||||||
| 997–998 | Јован XVI* | Papa Joannes sextus decimus | Ђовани Филагато | подржан од стране византијског цара Василија II Бугароубице | Гргур V | |||
| 1012 | Гргур VI | Papa Gregorius sextus | Бенедикт VIII | |||||
| 1058–1059 | Бенедикт X* | Papa Benedictus decimus | Ђовани Минцијус | подржан од стране грофова Тускулума | Никола II | |||
| 1061–1064 | Хонорије II | Papa Honorius secundus | Пијетро Кадалус | подржан од стране Агнесе, регента Светог римског царства | Александар II | |||
| 1080, 1084–1100 | Клемент III | Papa Clemens tertius | Гујберт од Равене | подржан од стране Хенрика IV, цара Светог римског царства | Гргур VII | |||
| Виктор III | ||||||||
| Урбан II | ||||||||
| Паскал II | ||||||||
| 1100–1101 | Теодорик | Papa Theodoricus | наследник Клемента III | Паскал II | ||||
| 1101 | Алберт | Papa Adalbertus | наследник Теодорика | |||||
| 1105–1111 | Силвестер IV | Papa Sylvester quartus | Магинулф | подржан од стране Хенрика V, цара Светог римског царства | ||||
| 1118–1121 | Гргур VIII | Papa Gregorius octavus | Морис Бурданус | Галезије II | ||||
| Калист II | ||||||||
| 1124 | Селестин II | Papa Cœlestinus secundus | Тебалдус Букапекус | Хонорије II | ||||
| 1130–1138 | Анаклет II | Papa Anacletus secundus | Пијетро Пиерлеони | Иноћентије II | ||||
| 1138 | Виктор IV | Papa Victor quartus | Грегорио Конти | наследник Анаклета II | ||||
| 1159–1164 | Виктор IV | Papa Victor quartus | Отавио ди Монтечелио | подржан од стране Фридриха I Барбаросе | Александар III | |||
| 1164–1168 | Паскал III | Papa Paschalis tertius | Гвидо ди Крема | |||||
| 1168–1178 | Калист III | Papa Callixtus tertius | Ђовани од Струме | |||||
| 1179–1180 | Иноћентије III | Papa Innocentius tertius | Ланзо од Сезе | |||||
| 1328–1330 | Никола V | Papa Nicolaus quintus | Пијетро Раиналдучи | подржан од стране Лудвига IV Баварског | Јован XXII | |||
| 1378–1394 | Клемент VII | Papa Clemens septimus | Роберт од Женеве | Женева | 36/52 | 15 г, 11 м, 27 д | Авињон | Урбан VI |
| Бонифације IX | ||||||||
| 1394–1423 | Бенедикт XIII | Papa Benedictus tertius decimus | Педро де Луна | Илуека, Арагон | 66/95 | 28 г, 7 м, 25 д | Авињон | |
| Иноћентије VII | ||||||||
| Гргур XII | ||||||||
| Мартин V | ||||||||
| 1409–1410 | Александар V* | Papa Alexander quintus | Пијетро Филарги | Пиза | Гргур XII | |||
| 1410–1415 | Јован XXIII | Papa Joannes vicesimus tertius | Балдасаре Коса | Пиза | ||||
| 1423–1429 | Клемент VIII | Papa Clemens octavus | Гил Санчез Муњоз | Авињон | Мартин V | |||
| 1424–1429 | Бенедикт XIV | Papa Benedictus quartus decimus | Бернард Гарнијер | |||||
| 1430–1437 | Бенедикт XIV | Papa Benedictus quartus decimus | Жан Карије | |||||
| 1439–1449 | Феликс V | Papa Fœlix quintus | Војвода Амадео VIII од Савоје | Шамбери, Савоја | 56/65 (†67) | 9 г, 5 м, 2 д | изабран на Сабору у Базелу | Еугеније IV |
| Никола V |
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 56. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „Онај ко се противи легитимно изабраном римском бискупу, тежи да себи обезбеди папски трон, и који у одређеној мери успе да материјализује тај покушај“ (Енциклопедија Британика: Антипапа).
- ^ Annuario Pontificio 2012 (Libreria Editrice Vaticana. 2008. ISBN 978-88-209-8722-0. стр. 12.
- ^ „The catacombs the destination of the great jubilee”. Vatican City. Архивирано из оригинала 10. 9. 2007. г. Приступљено 3. 9. 2007.
- ^ Historia Ecclesiastica, V, 28
- ^ Dictionary of Christian Biography and Literature: Zephyrinus
- ^ „Monarchians – Dynamists, or Adoptionists”. Catholic Encyclopedia. Архивирано из оригинала 30. 9. 2007. г. Приступљено 3. 9. 2007.
- ^ Catholic Encyclopedia: Pope Martin V
- ^ CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: List of Popes}-
- ^ Previté-Orton 1975, стр. 477.
- ^ -{Joseph Épiphane Darras, A General History of the Catholic Church, vol. III, pp. 58
Литература[уреди | уреди извор]
- Previté-Orton, C. W. (1975). Cambridge Medieval History, Shorter: Volume 1, The Later Roman Empire to the Twelfth Century. Cambridge University Press Archive. стр. 477—. ISBN 978-0-521-09976-9.
- Kelly, J.N.D (1986). The Oxford Dictionary of Popes. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-213964-1.
- Raspail, Jean, "L'Anneau du pêcheur," Paris: Albin Michel, 403 pp. 1994. ISBN 978-2-226-07590-1.
- Bavoux, Gérard, "Le Porteur de lumière," Paris: Pygmalion, 329 pp. 1996. ISBN 978-2-85704-488-8.
