Бранислав Нушић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бранислав Нушић

Nusic 1894a.jpg
Нушић у тридесетим годинама

Информације
Пуно име Алкибијад Нуша
Датум рођења 20. октобар 1864.
Место рођења Београд (Кнежевина Србија)
Датум смрти 19. јануар 1938.
Место смрти Београд (Краљевина Југославија)
Дела
Најважнија дела „Сумњиво лице“
„Народни посланик“
„Аутобиографија“
Потпис

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864Београд, 19. јануар 1938) је био српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.

Биографија[уреди]

Бранислав Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, у Улици Краља Петра првог, у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цин. Alchiviadi al Nuşa) у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Нушић је матурирао у Београду. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1885. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку, у том воду је био и песник Војислав Илић.[1]

Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску краљевину, а посебно краља Милана, а имала је везе са сахраном мајора Михаила Катанића и једне бабе, мајке пуковника Драгутина Франасовића.

Табла на месту рођења Бранислава Нушића

Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године, Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића и Љубице чији је брат Димитрије Боди у то време био конзул у Битољу.[2] На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини. Током службовања у Српском конзулату у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула[3].

Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1902. је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства грађевина [4].1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.

Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата. Војвода Симо Поповић наводи податак да је Нушић хтео бити у Улцињу за време рата, и да је хвалио краља Николу како је успео сачувати Црну Гору од рата и Аустрије.

После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.

Његов 60. рођендан је свечано прослављен 6. новембра 1924. у Београду.[5] Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.

Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.[6]

О његовом бурном животу снимљена је телевизијска драма Неозбиљни Бранислав Нушић 1986. године.

Књижевна дела[уреди]

Драме[уреди]

  • „Тако је морало бити“
  • „Јесења киша“
  • „Иза Божјих леђа“
  • „Пучина“
  • „Кирија“
  • „Аналфабета“
Споменик Браниславу Нушићу на Тргу Републике у Београду

Комедије[уреди]

  • „Протекција“
  • „Свет“
  • „Пут око света“
  • „Госпођа министарка“
  • „Народни посланик“
  • „Мистер Долар“
  • „Ожалошћена породица“
  • „Покојник“
  • „Сумњиво лице“
  • „Ујеж“
  • „Др“
  • „Не очајавајте никад!“
  • „Власт“ (недовршена)
  • „Ђоле Кермит“ (недовршена)

Романи[уреди]

  • „Општинско дете“ (у Сарајеву издато као „Опћинско дијете“)
  • „Хајдуци“ (свој доживљај из детињства)
  • „Деветсто петнаеста“ (1920) [7]
  • „Аутобиографија“

Приповетке[уреди]

Нушићев гроб на београдском Новом гробљу
  • „Политички противник“
  • „Посмртно слово“
  • „Класа“
  • „Приповетке једног каплара“

Трагедије[уреди]

  • „Кнез Иво од Семберије“
  • „Хаџи-Лоја“
  • „Наход“

Расправе и уџбеници[уреди]

  • „Реторика“

Путописи[уреди]

Остале уметности[уреди]

Допринос српској фотографији[уреди]

Поштанска марка с ликом Бранислава Нушића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Бавио се фотографијом и пре конзуловања у Приштини (јун 1893). Један је од најранијих српских стереофотографа. Оставио је траг и као писац о српској фотографској историји (први је забележио деловање путујућих дагеротиписта Капилерија и Дајча), и неким тада новим техникама (нпр. о рентгенској фотографији). Својим фотографским радовима илустровао је своје три путописне књиге. Учесник је Прве изложбе фотоаматера у Београду, 1901. Објавио је у листу „Политика“ и једну приповетку на фотографске теме коју је посветио свом куму, дворском фотографу Милану Јовановићу. Нушићева фотографска дела се чувају у његовом легату у Музеју града Београда.

Опере[уреди]

Стрипови[уреди]

Још за Нушићевог живота, његова дела су стрипована у најтиражнијим међуратним листовима, а аутори су били најпознатији уметници тог доба.

Филмови[уреди]

Нушићева дела су од 1950. до данас адаптирана у педесетак биоскопских и телевизијских филмова:

Литература[уреди]

Литература о фотографском раду[уреди]

  • Бранибор Дебељковић, Стара српска фотографија, Београд, 1977, стр. 38;
  • Миле Станић, „Три Нушићева писма из Приштине“, Гласник Баштина, свеска 3, Приштина: Институт за проучавање културе Срба, 1992, стр. 101-105.
  • Горан Малић, „Нушић, оком и срцем“, Политика, 28. 3. 1998, стр. 25.
  • Горан Малић, Летопис српске фотографије 1839-2008. Београд : Фотограм, 2009.

Литература о стрипским адаптацијама[уреди]

  • Здравко Зупан и Славко Драгинчић, Историја југословенског стрипа I, Форум Маркетпринт, Нови Сад, 1986. Е-издање: Пројекат Растко
  • Здравко Зупан, Век стрипа у Србији, Културни центар — Галерија савремене уметности, Панчево, 2007.

„Нушићеви дани“[уреди]

У Смедереву се од 1984 одржава фестивал „Нушићеви дани“, са циљем популаризације комедиграфског дела Бранислава Нушића, који је детињство и младост провео у Смедереву.

Том приликом се уручује и Нушићева награда глумцу за животно дело, као и Нушићева награда која се додељује бијенално и до сада је уручена:

У Ивањици се одржава „Нушићијада“ која за три дана окупи око 30 хиљада људи.[9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :