Велики кашаљ

С Википедије, слободне енциклопедије
Велики кашаљ
СинонимиПертусис, 100-дневни кашаљ
Дечак који кашље услед великог кашља
СпецијалностиИнфективна болест
СимптомиЦурење из носа, грозница, кашаљ[1]
КомпликацијеПовраћање, сломљена ребра, малаксалост[1][2]
Трајање~ 10 недаља[3]
УзроциBordetella pertussis (ширење ваздухом)[4]
Дијагностички методБрис назофаринкса[5]
ПревенцијаВакцина против пертусиса[6]
ЛечењеАнтибиотици (ако се започне рано)[7]
Фреквенција16,3 милиона (2015)[8]
Смртност58.700 (2015)[9]

Велики кашаљ, магарећи кашаљ, или пертусис (лат. Pertussis) је акутна инфективна бактеријска болест.[10][1][11] Од ње оболевају најчешће деца у узрасту од 1-5 година, али и одојчад.[12] Период инкубације (први стадијум болести) подсећа на прехладу праћену кашљем (Stadium catarrhale, катарални стадијум), затим прелази у нападе испрекиданог кашља (Stadium convulsivum, стадијум зацењивања).[1] Код мале деце, кашаљ може довести до прекида дисања и стога може угрозити живот. Временом напади кашља постају блажи и проређени (Stadium decrementi, стадијум реконвалесценције). Болест типично траје око 6 недеља.[3] На узрок ове болести се може ефикасно утицати само у почетној фази болести. Као профилакса, против ове болести постоји ефикасна вакцина. Особа може да кашље толико јако да повраћа, сломи ребра или постане веома уморна од напора.[1][2] Деца млађа од годину дана могу имати мало или нимало кашљања и уместо тога имају периоде у којима не могу да дишу.[1] Време између инфекције и појаве симптома је обично седам до десет дана.[13] Болест се може јавити код оних који су вакцинисани, али симптоми су обично блажи.[1]

Пертусис изазива бактерија Bordetella pertussis.[4] Лако се шири кашљањем и кијањем заражене особе.[4][14] Људи су заразни од почетка симптома до отприлике три недеље након напада кашља.[7] Они који су лечени антибиотицима више нису заразни након пет дана.[7] Дијагноза се поставља узимањем узорка са задње стране носа и грла.[5] Овај узорак се затим може тестирати било културом или ланчаном реакцијом полимеразе.[5]

Превенција је углавном вакцинацијом вакцином против пертусиса.[6] Иницијална имунизација се препоручује између шесте и осме недеље живота, са четири дозе које се дају у прве две године живота.[15] Заштита од пертусиса се временом смањује, те се додатне дозе вакцине често препоручују старијој деци и одраслима.[16] Вакцинација током трудноће је веома ефикасна у заштити новорођенчета од пертусиса током рањивих првих месеци живота и препоручује се у многим земљама.[17] Антибиотици се могу користити за превенцију болести код оних који су били изложени и који су у ризику од тешке болести.[18] Код оних са болешћу, антибиотици су корисни ако се започну у року од три недеље од почетних симптома, али иначе имају мали ефекат код већине људи.[7] Код трудница и деце млађе од годину дана, антибиотици се препоручују у року од шест недеља од појаве симптома.[7] Антибиотици који се користе укључују еритромицин, азитромицин, кларитромицин или триметоприм/сулфаметоксазол.[7] Докази који подржавају интервенције против кашља, осим антибиотика, су слаби.[19] Око 50% заражене деце млађе од годину дана захтева хоспитализацију, а скоро 0,5% (1 од 200) умре.[1][2]

Процењује се да је 16,3 милиона људи широм света било заражено 2015. године.[8] Већина случајева се јавља у земљама у развоју, а могу бити погођени људи свих узраста.[6][19] У 2015. години, пертусис је довео до 58.700 смртних случајева – што је мање од 138.000 смртних случајева 1990. године.[9][20] Избијање болести је први пут описано у 16. веку.[13] Бактерија која изазива инфекцију откривена је 1906. године.[13] Вакцина против пертусиса постала је доступна 1940-их.[13]

Изазивач[уреди | уреди извор]

Bordetella pertussis под микроскопом (грам обојена)

Изазивач великог кашља, бактерија Bordetella pertussis, је непокретна, аеробна, инкапсулирана и грам негативна штапићаста бактерија. Она ствара низ протеина, од којих су неки токсини који узрокују симптоме болести. Бактерије су присутне у мукозним мембранама дисајних путева где могу да се размножавају. Инфекција бактеријом Bordetella parapertussis доводи до клиничке слике великог кашља у мање од 20% случајева. Асимптоматски пролази 40% инфекција, а преосталих 40% се очитује као акутни бронхитис.[21]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Једини резервоар бактерије Bordetella pertussis су људска бића. Стога је теоријски могуће искоренити ову бактерију систематском вакцинацијом.[22] Бактерија Bordetella parapertussis је регистрована и код оваца. Упркос ефикасној вакцинацији 2003. је у свету од ове болести оболело око 17 милиона људи, од којих је 90% случајева регистровано у земљама у развоју. Исте године регистровано је 280.000 смртних случајева од ове болести.[23]

Болест се преноси путем искашљаних капљица на особе у близини оболелог. Бактерије изазивачи великог кашља имају веома велику моћ да изазову инфекцију, тако да ће оболети 80-100% људи који дођу у контакт са њима. Време инкубације је од 7 до 21 дан. Заразност је највећа при крају периода инкубације и временом се смањује. Треба нагласити да вакцинација не гарантује доживотну заштиту. У земљама са високом стопом вакцинације од ове болести оболева омладина и одрасли, који представљају резервоар бактерија изазивача.[21]

Симптоми[уреди | уреди извор]

Женско одојче са типичним случајем великог кашља. Карактеристичан је исплажени језик.

Болест типично пролази 3 стадијума: Stadium catarrhale, Stadium convulsivum и Stadium decrementi. Код новорођенчади, али и код оболеле омладине и одраслих, болест може попримити нетипичан ток.

Stadium catarrhale, катарални стадијум[уреди | уреди извор]

Болест почиње без посебних карактеристика, личи на грип са ринитисом и кашљем. Може се јавити и грозница. Овај стадијум траје 1 до 2 недеље.

Stadium convulsivum, стадијум зацењивања[уреди | уреди извор]

Тек у другом стадијуму се јавља типични напади испрекиданог кашља код којих болесник плази језик. Кашаљ доводи до искашљавања слузи. Напади могу бити веома чести, нарочито ноћу, а може их изазвати и лака физичка активност. Овај стадијум болести траје 2 до 6 недеља.

Stadium decrementi, стадијум реконвалесценције[уреди | уреди извор]

У последњем стадијуму напади кашља постају ређи и слабији. Јављаће се још 3-6 недеља ако се примењује антибиотска терапија, а 6-10 недеља без ње.[21] Због дугог трајања, ову болест неки зову „кашаљ од 100 дана“.

Атипични ток[уреди | уреди извор]

Код деце млађе од 6 месеци напади у фази Stadium convulsivum могу се манифестовати у облику престанка дисања (апнеја). Код омладине и одраслих болест се често не препознаје јер је не прате никакви симптоми осим влажног кашља.[21]

Компликације[уреди | уреди извор]

Најчешће компликације су упала плућа (15-20%) као и упала средњег уха, коју изазива секундарна инфекција бацилима Haemophilus influenzae или пнеумококе. Секундарна инфекција може да изазове грозницу и знаке инфекције у крви. Епилептички напади се јављају у 2 до 4% случајева, и стога нису ретка компликација. У 0,5% долази до оштећења мозга (енцефалопатија), која често оставља трајне последице. Због јаког кашља вежњаче ока могу да закрваве. Понекад се среће хернија. Смртни случајеви се јављају у једном од 1000 оболелих, најчешће код одојчади.[21]

Дијагностика[уреди | уреди извор]

За утврђивање дијагнозе користи се назофарингални брис, као и аспират бронхијалне слузи.

Терапија[уреди | уреди извор]

Типичне случајеве великог кашља изазивају токсини бактерија. Терапија антибиотицима може скратити или ублажити ток болести једино уколико се примени у раној фази болести (1. или 2. недеља). Уколико се закасни са дијагнозом, стандардна терапија је еритромицин или неки други антибиотик из групе макролида, примењиван у току две недеље. Секундарна инфекција може да захтева и примену других антибиотика. На учесталост и интензитет напада кашља се може утицати стероидима или супстанцама које утичу на симпатикус. Генерални савет је да оболели узима доста течности и честе мале оброке.

Профилакса[уреди | уреди извор]

Вакцинација[уреди | уреди извор]

За примарну заштиту постоји ефикасна вакцина (80-90% заштите[21]) која не изазива значајне потенцијалне компликације. Данас се користе ацелуларне вакцине које имају предности у односу на раније примењиване бактеријске вакцине. Оне не садрже цео бацил, већ само делове ћелије изазивача болести који изазивају имуну реакцију у телу примаоца. За децу се препоручује вакцинација три пута у првој години живота, почев од 9. недеље. Препоручује се и ревакцинација између 12. и 15. месеци. Додатно се вакцинишу деца у узрасту између 5 и 6 година, и млади између 9. и 18. рођендана.

У Србији се деца вакцинишу комбинованом вакцином против дифтерије, тетануса и великог кашља у узрасту од: 2 месеца, 3,5 месеца, 5 месеци, 15 месеци (прва ревакцинација), 6-7 година (друга ревакцинација), 14 година (трећа ревакцинација).[24]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж „Pertussis (Whooping Cough) Signs & Symptoms”. 22. 5. 2014. Архивирано из оригинала 7. 2. 2015. г. Приступљено 12. 2. 2015. 
  2. ^ а б в „Pertussis (Whooping Cough) Complications”. cdc.gov. 28. 8. 2013. Архивирано из оригинала 9. 2. 2015. г. Приступљено 12. 2. 2015. 
  3. ^ а б „Pertussis (Whooping Cough) Fast Facts”. cdc.gov. 13. 2. 2014. Архивирано из оригинала 7. 2. 2015. г. Приступљено 12. 2. 2015. 
  4. ^ а б в „Pertussis (Whooping Cough) Causes & Transmission”. cdc.gov. 4. 9. 2014. Архивирано из оригинала 14. 2. 2015. г. Приступљено 12. 2. 2015. 
  5. ^ а б в „Pertussis (Whooping Cough) Specimen Collection”. cdc.gov. 28. 8. 2013. Архивирано из оригинала 8. 2. 2015. г. Приступљено 13. 2. 2015. 
  6. ^ а б в Heininger U (фебруар 2010). „Update on pertussis in children”. Expert Review of Anti-Infective Therapy. 8 (2): 163—73. PMID 20109046. S2CID 207217558. doi:10.1586/eri.09.124. 
  7. ^ а б в г д ђ „Pertussis (Whooping Cough) Treatment”. cdc.gov. 28. 8. 2013. Архивирано из оригинала 11. 2. 2015. г. Приступљено 13. 2. 2015. 
  8. ^ а б Vos, Theo; Allen, Christine; Arora, Megha; Barber, Ryan M.; Bhutta, Zulfiqar A.; Brown, Alexandria; Carter, Austin; Casey, Daniel C.; Charlson, Fiona J.; Chen, Alan Z.; Coggeshall, Megan; Cornaby, Leslie; Dandona, Lalit; Dicker, Daniel J.; Dilegge, Tina; Erskine, Holly E.; Ferrari, Alize J.; Fitzmaurice, Christina; Fleming, Tom; Forouzanfar, Mohammad H.; Fullman, Nancy; Gething, Peter W.; Goldberg, Ellen M.; Graetz, Nicholas; Haagsma, Juanita A.; Hay, Simon I.; Johnson, Catherine O.; Kassebaum, Nicholas J.; Kawashima, Toana; et al. (октобар 2016). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 310 diseases and injuries, 1990–2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015”. Lancet. 388 (10053): 1545—1602. PMC 5055577 Слободан приступ. PMID 27733282. doi:10.1016/S0140-6736(16)31678-6. 
  9. ^ а б Wang, Haidong; Naghavi, Mohsen; Allen, Christine; Barber, Ryan M.; Bhutta, Zulfiqar A.; Carter, Austin; Casey, Daniel C.; Charlson, Fiona J.; Chen, Alan Zian; Coates, Matthew M.; Coggeshall, Megan; Dandona, Lalit; Dicker, Daniel J.; Erskine, Holly E.; Ferrari, Alize J.; Fitzmaurice, Christina; Foreman, Kyle; Forouzanfar, Mohammad H.; Fraser, Maya S.; Fullman, Nancy; Gething, Peter W.; Goldberg, Ellen M.; Graetz, Nicholas; Haagsma, Juanita A.; Hay, Simon I.; Huynh, Chantal; Johnson, Catherine O.; Kassebaum, Nicholas J.; Kinfu, Yohannes; et al. (октобар 2016). „Global, regional, and national life expectancy, all-cause mortality, and cause-specific mortality for 249 causes of death, 1980–2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015”. Lancet. 388 (10053): 1459—1544. PMC 5388903 Слободан приступ. PMID 27733281. doi:10.1016/s0140-6736(16)31012-1. 
  10. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 32. ISBN 86-331-2112-3. 
  11. ^ Carbonetti NH (јун 2007). „Immunomodulation in the pathogenesis of Bordetella pertussis infection and disease”. Current Opinion in Pharmacology. 7 (3): 272—8. PMID 17418639. doi:10.1016/j.coph.2006.12.004. 
  12. ^ „Bordetella-pertussis”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2015. г. Приступљено 05. 07. 2010. 
  13. ^ а б в г Atkinson, William (мај 2012). Pertussis Epidemiology and Prevention of Vaccine-Preventable Diseases (12th изд.). Public Health Foundation. стр. 215—230. ISBN 9780983263135. Архивирано из оригинала 29. 7. 2017. г. 
  14. ^ „Pertussis”. WHO. Архивирано из оригинала 5. 6. 2015. г. Приступљено 23. 3. 2016. 
  15. ^ „Revised guidance on the choice of pertussis vaccines: July 2014” (PDF). Relevé Épidémiologique Hebdomadaire. 89 (30): 337—40. јул 2014. PMID 25072068. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 2. 2015. г. 
  16. ^ „Pertussis vaccines: WHO position paper”. Relevé Épidémiologique Hebdomadaire. 85 (40): 385—400. октобар 2010. PMID 20939150. 
  17. ^ Vygen-Bonnet S, Hellenbrand W, Garbe E, von Kries R, Bogdan C, Heininger U, Röbl-Mathieu M, Harder T (фебруар 2020). „Safety and effectiveness of acellular pertussis vaccination during pregnancy: a systematic review”. BMC Infect Dis. 20 (1): 136. PMC 7020352 Слободан приступ. PMID 32054444. doi:10.1186/s12879-020-4824-3. 
  18. ^ „Pertussis (Whooping Cough) Prevention”. cdc.gov. 10. 10. 2014. Архивирано из оригинала 8. 2. 2015. г. Приступљено 13. 2. 2015. 
  19. ^ а б Wang K, Bettiol S, Thompson MJ, Roberts NW, Perera R, Heneghan CJ, Harnden A (септембар 2014). „Symptomatic treatment of the cough in whooping cough”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. 9 (9): CD003257. PMC 7154224 Слободан приступ. PMID 25243777. doi:10.1002/14651858.CD003257.pub5. 
  20. ^ GBD 2013 Mortality Causes of Death Collaborators (јануар 2015). „Global, regional, and national age-sex specific all-cause and cause-specific mortality for 240 causes of death, 1990–2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013”. Lancet. 385 (9963): 117—71. PMC 4340604 Слободан приступ. PMID 25530442. doi:10.1016/S0140-6736(14)61682-2. 
  21. ^ а б в г д ђ Deutsche Gesellschaft für Pädiatrische Infektiologie e. V. (DGPI) (Hrsg.): Handbuch Infektionen bei Kindern und Jugendlichen. 4. Aufl. Futuramed. . München. 2003. ISBN 978-3-923599-90-5. 
  22. ^ Steele, R. W. (2004). „Pertussis is eradication achievable?”. Pediatric Annals. 33 (8): 525—534. PMID 15354604. doi:10.3928/0090-4481-20040801-10. 
  23. ^ WHO-Positionspapier, pdf-Datei
  24. ^ „Календар вакцинације”. Архивирано из оригинала 06. 07. 2010. г. Приступљено 05. 07. 2010. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велики_кашаљ&oldid=27441126”