Велики пас (сазвежђе)

С Википедије, слободне енциклопедије
Велики пас
Сазвежђе
Велики пас
Списак звезда у сазвежђу Велики пас
Латинско имеCanis Major
СкраћеницаCMa
ГенитивВеликог пса
СимболизујеВелики пас
Деклинација−11.03° to −33.25°[1]
Површина380 sq. deg. (43)
Најсјајнија звездаСиријус (α CMa) (−1.46m)
Суседна
сазвежђа
Видљиво у распону +60° и −90°.
У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у фебруару.

Велики пас (лат. Canis major) је једно од 88 модерних и 48 оригиналних Птолемејевих сазвежђа. Констелација јужне хемисфере позиционирана је близу небеског екватора и садржи најсјајнију звезду видљиву на небу, Сиријус. Велики пас обухвата и велики број других небеских објеката.

Историја и митологија[уреди | уреди извор]

У западној астрономији[уреди | уреди извор]

У древној Месопотамији, Сиријус, кога су Вавилонци назвали КАК.СИ.ДИ, био је виђен као стрела усмерена ка Ориону, док су јужне звезде Великог пса и део Крме посматране као лук, назван БАН у свакој плочици о Три звезде, које датирају од око 1100. године пре нове ере. У каснијем зборнику вавилонске астрономије и астрологије под називом МУЛ.АПИН, стрела Сиријус је такође била повезана са ратником Нинуртом, а лук са Иштаром, Енлиловом ћерком.[2] Нинурта је била повезана са каснијим божанством Мардуком, за кога се говорило да је убио богињу океана Тијамат великим луком, и обожаван је као главно божанство у Вавилону.[3] Стари Грци су заменили приказ лука и стреле приказом пса.[4]

Сиријус А, најсјајнија звезда на ноћном небу, налази се у Великом псу.

У грчкој митологији, Велики пас представља пса Лелапа, Зевсов поклона Европи; или понекад пас Прокрис, Дијанина нимфа; или она коју је Аурора дала Кефалу, толико чувена по својој брзини да ју је Зевс уздигао на небо.[5] Такође се сматрало да представља једног од Орионових ловачких паса,[6] који јури зеца Лепуса или помаже Ориону у борби против Бика; и на овај начин га помињу Аратос, Хомер и Хесиод. Стари Грци помињу само једног пса, али у римско доба, Мали пас се појављује као Орионов други пас. Алтернативни називи укључују Canis Sequens и Canis Alter.[5] Canis Syrius је име коришћено у Алфонсовим таблицама из 1521. године.[5]

Римски мит спомиње Великог пса као Custos Europae, пса који чува Европу, али није успео да спречи њену отмицу од стране Јупитера у облику бика, и као домар Летаеус, „пас чувар“.[7] У средњовековној арапској астрономији, сазвежђе је постало ал-Калб ал-Акбар, „Велики пас“, која је писац из 17. века Едмунд Чилмид транскрибовао као Алчелеб Алахбар. Исламски учењак Абу Рајихан ал-Бируни назвао је Орион Калб ал-Јабар, „Џиновски пас”.[5] У народу Меразиг у Тунису, пастири разликују шест сазвежђа која означавају пролазак суве, вруће сезоне. Један од њих, под називом Мерзем, укључује звезде Великог и Малог пса и весник је две недеље врућег времена.[8]

Велики пас као што је приказано на глобусу Манучихр направљеном у Машхаду 1632-33. Колекција Адилнор, Шведска.

У незападној астрономији[уреди | уреди извор]

Велики пас, посматран изнад Куантана (север је горе десно)

У кинеској астрономији, модерно сазвежђе Велики пас налази се у Вермилионској птици (), где су звезде класификоване у неколико одвојених астеризама звезда. Војно тржиште () је био кружни образац звезда који садржи Nu3, Бета, Кси1 и Кси2, и неке звезде са Лепуса.[9] Дивљи петао () био је у центру војне пијаце, иако је неизвесно које звезде су шта приказивале. Шлегел је известио да је могуће да се радило о звездама Омикрон и Пи Канис Маџорис,[10] док су Бета или Ну2 такође предложене.[11] Сиријус је био Tiānláng (天狼), Небески вук,[12] који је означавао инвазију и пљачку.[11] Југоисточно од Вука налазио се астеризам Húshǐ (弧矢), небески лук и стрела, за који се тумачило да садржи Делта, Епсилон, Ета и Капа Канис Маџорис и Делта Велорум. Алтернативно, стрелу су приказали Омикрон2 и Ета и биал је усмерена на Сиријуса (Вука), док је лук садржао Капа, Епсилон, Сигма, Делта и 164 Канис Маџорис, и Пи и Омикрон Пупис.[13]

Маорски и Туамотски народи препознали су лик Великог пса као посебан ентитет, иако је понекад био апсорбован у друга сазвежђа. Те Хуинга-о-Рехуа, такође названа Те Путахи-нуи-о-Рехуа и Те Кахуи-Такуруа, („Скупштина Рехуа“ или „Скупштина Сиријуса“) је било сазвежђе Маора које је укључивало и Малог и Великог пса, заједно са неким околним звездама.[14][15] Повезан је био и Таумата-о-Рехуа, који се такође назива Пукавануи, Рехуа огледало, формирано од недефинисане групе звезда у Великом псу.[16][17] Они су називали Сиријус Рехуа и Такаруа, што кореспондира са два имена за сазвежђе, иако је Рехуа било име примењено на друге звезде у различитим групама Маора и другим полинезијским космологијама.[18][19] Народ Туамоту је звао Валиког пса Муиханга-хетика-о-Такуруа, „трајни скуп Такаруа“.[20]

Народ Тарумба са реке Шолхавен је сматрао да су три звезде Великог пса Вунбулу (слепи миш) и његове две супруге Мурумбол (госпођа Смеђа змија) и Мудта (госпођа Црна змија); којима је досадило да прате свог мужа унаоколо, те су жене покушавале да га закопају док је он ловио вомбата у његовој рупи. Он је набио на копље и сво троје су постављени на небу као сазвежђе Муновра..[21] За народ Боронг из Викторије, Сигма Канис Маџорис је била Унургунит (што је постало званично име ове звезде[22]), а њене бочне звезде Делта и Епсилон биле су његове две жене.[23] Месец (Митијан, „домаћа мачка”) је покушао да намами даљу жену (Епсилон), али га је Унургуните напао и он од тада лута небом.[24]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Велики пас је сазвежђе на летњем небу јужне хемисфере (или зимском северне), омеђено Једнорогом (који се налази између њега и Малог пса) на северу, Крмом на истоку и југоистоку, Голубом на југозападу и Зецом на северу. западу. Скраћеница од три слова за сазвежђе, коју је усвојила Међународна астрономска унија 1922. је „CMa“.[25] Званичне границе сазвежђа, како их је поставио белгијски астроном Ежен Делпорт 1930. године, дефинисане су четвороуглом; у екваторијалном координатном систему, координате ректасцензије ових граница леже између 06h 12,5m и 07h 27,5m , док су координате деклинације између −11,03° и −33,25°.[1] Покривајући 380 квадратних степени или 0,921% неба, заузима 43. место од 88 тренутно признатих сазвежђа по величини.[26]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Canis Major, Constellation Boundary”. The Constellations. Приступљено 15. 11. 2012. 
  2. ^ Rogers, John H. (1998). „Origins of the Ancient Constellations: I. The Mesopotamian traditions”. Journal of the British Astronomical Association. 108 (1): 9—28. Bibcode:1998JBAA..108....9R. 
  3. ^ Wagman 2003, стр. 71.
  4. ^ Rogers, John H. (1998). „Origins of the Ancient Constellations: II. The Mediterranean Traditions”. Journal of the British Astronomical Association. 108 (2): 79—89. Bibcode:1998JBAA..108...79R. 
  5. ^ а б в г Allen 1963, стр. 117.
  6. ^ Ridpath & Tirion 2001, стр. 98–99.
  7. ^ Allen 1963, стр. 118.
  8. ^ Oxby, Claire (октобар 1999). „A Review of African Ethno-Astronomy: With Particular Reference to Saharan Livestock-Keepers”. La Ricerca Folklorica (40): 57—58. JSTOR 1479768. doi:10.2307/1479768. 
  9. ^ Schlegel 1967, стр. 428.
  10. ^ Schlegel 1967, стр. 430.
  11. ^ а б Ridpath, Ian. „Canis Major – the Greater Dog”. Star Tales. Приступљено 1. 3. 2014. 
  12. ^ Schlegel 1967, стр. 431.
  13. ^ Schlegel 1967, стр. 434.
  14. ^ Makemson 1941, стр. 212.
  15. ^ Makemson 1941, стр. 215.
  16. ^ Makemson 1941, стр. 258.
  17. ^ Makemson 1941, стр. 247.
  18. ^ Makemson 1941, стр. 249.
  19. ^ Makemson 1941, стр. 254.
  20. ^ Makemson 1941, стр. 236.
  21. ^ Ridley, William (1875). Kámilarói, and other Australian languages (PDF) (2nd изд.). Sydney, New South Wales: T. Richards, government printer. стр. 144—45. 
  22. ^ „Naming Stars”. IAU.org. Приступљено 30. 7. 2018. 
  23. ^ Hamacher, Duane W.; Frew, David J. (2010). „An Aboriginal Australian Record of the Great Eruption of Eta Carinae”. Journal of Astronomical History & Heritage. 13 (3): 220—34. Bibcode:2010JAHH...13..220H. arXiv:1010.4610 Слободан приступ. 
  24. ^ Smyth, Robert Brough (1878). The Aborigines of Victoria: with Notes Relating to the Habits of the Natives of other Parts of Australia and Tasmania. Melbourne, Victoria: J. Ferres, government printer. стр. 433–34. 
  25. ^ Russell, Henry Norris (1922). „The New International Symbols for the Constellations”. Popular Astronomy. 30: 469—71. Bibcode:1922PA.....30..469R. 
  26. ^ Bagnall, Philip M. (2012). The Star Atlas Companion: What You Need to Know about the Constellations. New York, New York: Springer. стр. 99—106. ISBN 978-1-4614-0830-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Велики пас на Викимедијиној остави.
Викизворник има текст из Енциклопедије Британике (1911), чланак Canis Major.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велики_пас_(сазвежђе)&oldid=27557836”