Вилични синус

С Википедије, слободне енциклопедије
Вилични синус (у средини)
Вилични синус (горе)

Вилични синус (лат. sinus maxillaris) је парна шупљина смештена у телу горње вилице. То је највећи параназални синус, а његова морфологија је у великој мери условљена развојем горњих зуба тако да коначни облик поприма тек наком избијања умњака (око 20. године живота). Има облик тростране пирамиде и десни и леви синус су најчешће асиметрични, односно разликују се по облику и димензијама.[1][2][3]

Предњи зид је поткожан и има клинички значај јер се преко њега приступа синусу у случају разних хируршких интервенција. На њему се налази подорбитални отвор кроз који излазе истоимени живац и артерија. Задњи зид ступа у односе са подслепоочном и криластонепчаном јамом. Горњи зид представља под очне дупље и на њему су смештени подорбитални жлеб и канал. Унутрашњи зид чини преграду између синуса и носне дупље. Горњи део овог зида припада средњем носном ходнику, а доњи део припада доњем носном ходнику. У изградњи унутрашњег зида учествују: горња вилица, сузна кост, лавиринт ситасте кости, доња носна шкољка и усправни лист непчане кости. Све ове кости су груписане око великог отвора (лат. hiatus maxillaris).[4]

Најнижи део синуса представља његова доња ивица или под, преко које синус ступа у односе са другим преткутњаком и сва три горња кутњака. Због тога се поједина обољења могу пренети са њихових коренова на синус или се могу јавити компликације приликом вађења зуба.

Веза са носном дупљом[уреди | уреди извор]

Веза између синуса и носне дупље се остварује преко средњег носног ходника. На унутрашњем зиду синуса се налази вилични отвор који је подељен у три дела: предњи, задњи и горњи. Прва два су затворена слузокожом тако да се комуникација одвија само преко горњег отвора, чије димензије износе 3-5 mm.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Славољуб В. Јовановић; Надежда А. Јеличић (2000). Анатомија човека – глава и врат. Београд: Савремена администрација. ISBN 978-86-387-0604-4. 
  2. ^ Славољуб В. Јовановић; Нева Л. Лотрић (1987). Дескриптивна и топографска анатомија човека. Београд, Загреб: Научна књига. 
  3. ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  4. ^ Обрадовић, Даница; Љиља Мијатов-Укропина; Стојшић, Љубица (2000). Остеологија за студенте медицине. Нови Сад. ISBN 978-86-489-0274-0. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Славољуб В. Јовановић; Надежда А. Јеличић (2000). Анатомија човека – глава и врат. Београд: Савремена администрација. ISBN 978-86-387-0604-4. 
  • Славољуб В. Јовановић; Нева Л. Лотрић (1987). Дескриптивна и топографска анатомија човека. Београд, Загреб: Научна књига. 
  • Обрадовић, Даница; Љиља Мијатов-Укропина; Стојшић, Љубица (2000). Остеологија за студенте медицине. Нови Сад. ISBN 978-86-489-0274-0. 
Параназални синуси
чеони синус - вилични синус - ситасти синус - клинасти синус