Војислав Илић
-
- За друго значење, погледајте чланак Војислав Илић (вишезначна одредница).
| Војислав Илић | |
|---|---|
|
|
|
| Датум рођења: | 14. април 1862. |
| Место рођења: | Београд (Кнежевина Србија) |
| Датум смрти: | 21. јануар 1894. |
| Место смрти: | Београд (Краљевина Србија) |
Војислав Илић (Београд, 14. април 1862 — Београд, 21. јануар 1894) је био српски песник.
[уреди] Биографија
Рођен је у Београду као син песника Јована Илића. Био је болешљив од детињства и слабо је марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери, Тијаном.[1] Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, 1887. је ступио у службу као коректор Државне Штампарије, а 1892. намештен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постао је писар министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд где је ускоро и умро.
Прва жена Тијана и деца из првог брака су рано умрли. У другом браку са Зорком рођеном Филиповић имао је једну ћерку.[2] Ћерка Светлана је била удата за Радоја Јовановића, државног саветника, њихова ћерка је академик и лингвиста Милка Ивић.[3]
У животу у многоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.
По Јовану Деретићу Илић је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао Светозар Марковић: одлучан раскид с романтизмом. Међутим, његове књижевне тежње само се делимично поклапају с Марковићевим програмом и с реалистичком поетиком. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне, прагматичне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.
[уреди] Референце
[уреди] Спољашње везе
