Дуализам

С Википедије, слободне енциклопедије

Дуализам (латински: dualis — двојан, двострук) или двојство јест појам који означава да је нешто састављено од два основна чиниоца (елемента, дела, принципа и сл.).[1]

Постоје дуализми материје и силе, каузалитета и финалитета, слободе и нужности у филозофији,[2][3] квантитета и квалитета у природи, сижеа и стила у умјетности, мушког и женског пола у биологији итд.

Филозофско значење[уреди | уреди извор]

У филозофији, дуализам је мишљење — опречно монизму — да постоје двије исконске, равноправне и несводљиве категорије стварности (два основна модалитета, двије исконске „супстанције“, два конститутивна принципа свега, што постоји): дух и тело, односно идеја и материја.

Јин и јанг симболише дуализам свих ствари у природи према схватању таоистичке филозофије.

Први почеци дуализма крију се већ у примитивном анимизму и демонизму, који емпиричку двојакости физичких и психичких манифестација код човјека проширују на читаву природу, приписујући сваком материјалном предмету његов невидљиви „душевни“ педант. Та се схватања најприје таложе у митским персонификацијама и дивинизацијама природних објеката, небеских телеса, временских и биолошких циклуса, важних, импресивних и необичних појава, катастрофа итд. У најранијим полумитским концепцијама грчке „природне филозофије“ дуализам се појављује као хилозоизам (мишљење да је све у природи прожето животом), као наука о „космичком уму“, о „души свијета“, која предањује материју итд. Код Платона дуализам се изразио у учењу о цвијету идеја и цвијету појавности; код Аристотела у теорији о форми-души, која обликује и оживљава пасивну вечну материју. Те дуалистичке филозофске концепције контаминирају се у доба појаве хришћанства с религиозним доживљајима о богу-духу („светом духу“), о посмртном животу душе итд, што удара темељ дуализму хришћанске теологије и сколастике.

На почетку Новог вијака нова фаза филозофског дуализма започиње с Декартовом теоријом о духу и твари као апсолутно хетерогеним супстанцијама. Та теорија, преко оказионалистичких дискусија, Леибницове науке о престабилној хармонији између духовних и материјалних модификација у монадама, преко Кантове концепције о неспознатљивим духовним и материјалним „стварима по себи“, преко разних панпсихизама, психофизичких паралелизама итд. траје до данас.[4]

Дуализам се релативно ријетко јавља као чисти дуализам, тј. наука о исконској и несводљивој двојности цвијета. Код већине филозофа крије се под дуалистичком фасадом уверење о апсолутном приоритету било духовног, било материјалног фактора стварности, и тако се привидни дуализам коначно разрјеђује у идеалистички или материјалистички поглед на цвијет (види Материјализам). Дуализму и плурализму (који тврди постојање мноштва изворних принципа) супротставља се монизам, учење (које је нпр. заступао Б. Спиноза) да се свеколика стварност, духовна и чулна, да се све њене противречности и разлике могу извести из једног јединственог изворног принципа (види Монизам).

Религијско значење[уреди | уреди извор]

Религиозна наука о два принципа, двије силе, које се од искона боре за превласт и коначну побједу у свијету. Опречни принципи дефинишу се као различито: као добро и зло, свјетлост и тама, мушкост и женственост (јин и јанг код Кинеза), Ормузд и Ахриман (у прастарој персијској Зороастровој религији), бијели и црни бог (у вери старих Славена), бог и сатан (у манихејизму, научању персијског верског реформатора Манија, 216- 276). Примијењен не само на природу и животне манифестације, него и на друштвене — класне и економске — односе, дуализам манихејског типа особито се снажно изразио у реформиним „херетичким“ покретима између IX и XIII века (бугарски и босански богумили, патарени, хатари, албигенези, валдензи итд.).

Значење у политици[уреди | уреди извор]

Двојно устројство Аустроугарске монархије која је, према нагодби из 1867, била сложена од двије државе — аустријске царевине и угарске краљевине — под једном (хабзбуршком) династијом.

Значење у физици[уреди | уреди извор]

У физици, двоструко својство вала и корпускула; основно својство материје, према којему свака елементарна честица има својства валног гибања, а електромагнетски таласи својства честица.

Кибернетика[уреди | уреди извор]

Дуализам у кибернетици се односи на системе или проблеме у којима један или више интелигентних противника покушавају да искористе слабости истраживача. Примери могу укључивати противника који игра игру, супарнички закон, еволуциони систем предатора/паразита и плена/домаћина, или покушаје политике/поробљавања.

Дуализам у кибернетици је произашао из идеје да постоји још један облик дуализма осим класичног дуализма ума и материје, а ово је варијанта форме-материје коју је први предложио филозоф Анаксагора, а даље су развили Платон и Аристотел.[5] Норберт Винер, творац кибернетике, користио је ово као основу свог става да је информација другачија стварност од материје и енергије.[5] У основној дисциплини кибернетике коју је развио, Винер је такође црпео из картезијанског дуализма, који је разликовао некогнитивно тело и непроширени/бестелесни ум.[6] Он је оцртао дуализам који се супротставља материји/енергији информацијама и предложио да је могуће да живо и неживо буду унутар истог зида који их је некада делио.

Грегори Бејтсон је допринео развоју овог појма дуализма кроз своју теорију ума, која је предложио да ум проширује границе мозга и тела тако да је у стању да преузме вишеструке повратне петље, што онда ствара везу између организама и остатка природног света.[7] Кључни елемент овде је концепт повратне спреге, који омогућава идентификацију каузалних петљи тако да систем може да промени своје понашање и добије информације из окружења које се тичу спољашњих промена које су резултат тог промењеног понашања, користећи их као основу за будуће акције.[7] Ова кибернетичка идеја довела је у питање традиционални дуализам субјект/објекат.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Дуализам”. Велики речник. Архивирано из оригинала 4. 2. 2020. г. Приступљено 4. 2. 2020. 
  2. ^ Lehar, Steve. (2000). The Function of Conscious Experience: An Analogical Paradigm of Perception and Behavior Архивирано 2019-06-03 на сајту Wayback Machine, Consciousness and Cognition.
  3. ^ Lehar, Steve. (2000). Naïve Realism in Contemporary Philosophy Архивирано 2012-08-11 на сајту Wayback Machine, The Function of Conscious Experience.
  4. ^ „Декартов когито, метефизички дуализам и метода истраживања”. Филозофија. Архивирано из оригинала 4. 2. 2020. г. Приступљено 4. 2. 2020. 
  5. ^ а б Montagnini, Leone (2017). Harmonies of Disorder: Norbert Wiener: A Mathematician-Philosopher of Our Time. Cham, Switzerland: Springer. стр. 41. ISBN 9783319506562. 
  6. ^ Floridi, Luciano (2014). The Onlife Manifesto: Being Human in a Hyperconnected Era. Cham, Switzerland: Springer Open. стр. 91. ISBN 9783319040929. 
  7. ^ а б Midgley, Gerald (2012). Systemic Intervention: Philosophy, Methodology, and PracticeСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. New York: Springer Science & Business Media. стр. 48. ISBN 9781461542018. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Daniels, Aaron (2011). Imaginal Reality, Volume 2: Voidcraft. Aeon Books. ISBN 978-1780499376. 
  • Sartre, Jean-Paul (2004). Alan Sheridan-Smith, ур. Critique of Dialectical Reason, Volume 1: Theory of Practical Ensembles. Verso. ISBN 1-85984-485-5. Приступљено 15. 3. 2013. 
  • Tse, Lao (2008). James Legge, ур. The Book of Tao: Tao Te Ching - The Tao and Its Characteristics. Arc Manor LLC. ISBN 978-1-60450-098-1. Приступљено 15. 3. 2013. [мртва веза]
  • Watts, Alan (1999). Watts, Mark, ур. The Tao of Philosophy. Tuttle Publishing. ISBN 0804830525. Приступљено 15. 3. 2013. 
  • Anyiszimov, A. F. (1981). Az ősközösségi társadalom szellemi élete (на језику: Hungarian). Budapest: Kossuth Könyvkiadó. ISBN 963-09-1843-9.  Title means: “The spiritual life of the primitive commune”. The book is composed out of the translations of the following two originals: Анисимов, Ф. А. (1966). Духовная жизнь первобытново общества (на језику: руски). Москва • Ленинград: Наука.  The other one: Анисимов, Ф. А. (1971). Исторические особенности первобытново мышления (на језику: руски). Москва • Ленинград: Наука. 
  • Gusinde, Martin (1966). Nordwind—Südwind. Mythen und Märchen der Feuerlandindianer (на језику: German). Kassel: E. Röth.  Title means: “North wind—south wind. Myths and tales of Fuegians”.
  • Ivanov, Vyacheslav; Vladimir Toporov (1973). „Towards the Description of Ket Semiotic Systems”. Semiotica. The Hague • Prague • New York: Mouton. IX (4): 318—346. 
  • Ivanov, Vjacseszlav (=Vyacheslav) (1984). „Nyelvek és mitológiák”. Nyelv, mítosz, kultúra (на језику: Hungarian). Collected, appendix, editorial afterword by Hoppál, Mihály. Budapest: Gondolat. ISBN 963-281-186-0.  The title means: “Language, myth, culture”, the editorial afterword means: “Languages and mythologies”.
  • Ivanov, Vjacseszlav (=Vyacheslav) (1984). „Obi-ugor és ket folklórkapcsolatok”. Nyelv, mítosz, kultúra (на језику: Hungarian). Collected, appendix, editorial afterword by Hoppál, Mihály. Budapest: Gondolat. стр. 215—233. ISBN 963-281-186-0.  The title means: “Language, myth, culture”, the chapter means: “Obi-Ugric and Ket folklore contacts”.
  • Lavazza, Andrea; Robinson, Howard, ур. (2014). Contemporary Dualism: A Defense. Routledge Studies in Contemporary Philosophy. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-81882-7. 
  • Popov, Igor N. (2010). Метафизика абсолютного дуализма: оратория преодоления [Metaphysics of Absolute Dualism: an oratorio of the overcoming] (на језику: руски). Barnaul: Azbuka. ISBN 978-5-93957-396-2. 
  • Riparelli, Enrico (2008). Il volto del Cristo dualista. Da Marcione ai catari (на језику: италијански). Bern; Berlin; Bruxelles; Frankfurt am Main; New York; Oxford; Wien: Peter Lang. ISBN 978-3-03911-490-0. 
  • Vértes, Edit (1990). Szibériai nyelvrokonaink hitvilága (на језику: Hungarian). Budapest: Tankönyvkiadó. ISBN 963-18-2603-1.  The title means: “Belief systems of our language relatives in Siberia”.
  • Zolotarjov, A. M. (1980). „Társadalomszervezet és dualisztikus teremtésmítoszok Szibériában”. Ур.: Hoppál, Mihály. A Tejút fiai. Tanulmányok a finnugor népek hitvilágáról (на језику: Hungarian). Budapest: Európa Könyvkiadó. стр. 29—58. ISBN 963-07-2187-2.  Chapter means: “Social structure and dualistic creation myths in Siberia”; title means: “The sons of Milky Way. Studies on the belief systems of Finno-Ugric peoples”.
  • Espin O., Nickoloff J. B., , Liturgical Press. Espín, Orlando O.; Nickoloff, James B. (2007). An Introductory Dictionary of Theology and Religious Studies. Liturgical Press. ISBN 978-0814658567. .
  • Iannone A. P., , Routhledge. Pablo Iannone, A. (2013). Dictionary of World Philosophy. Routledge. ISBN 978-1134680443. .
  • Kuhn H. B., "Dualism" in , 2nd ed., Walter A. Elwell ed., Baker Academic. Elwell, Walter A. (2001). Evangelical Dictionary of Theology. Baker Academic. ISBN 0801020751. .
  • Mahoney, D. J. (2001). Aleksandr Solzhenitsyn: The Ascent from Ideology. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 0742521133. .
  • Bracken, Patrick, and Thomas, Philip (December 21, 2002) "Time to move beyond the mind–body split", editorial, British Medical Journal 325, pp. 1433–1434. A controversial perspective on the use and possible overuse of the Mind–Body split and its application in medical practice.
  • Spenard, Michael (April 11, 2011) "Dueling with Dualism: the forlorn quest for the immaterial soul", essay. An historical account of mind body dualism and a comprehensive conceptual and an empirical critique of the position. ISBN 978-0-578-08288-2
  • Amoroso, Richard L. (2010) Complementarity of Mind and Body: Realizing the Dream of Descartes, Einstein and Eccles, book. History making volume with first comprehensive model of dualism-interactionism, that is also empirically testable. ISBN 978-1-61668-203-3
  • Sperry, R.W. (фебруар 1980). „Mind-brain interaction: Mentalism, yes; dualism, no”. Neuroscience. 5 (2): 195—206. PMID 7374938. S2CID 38872616. doi:10.1016/0306-4522(80)90098-6. 
  • Descartes' Error by Antonio Damasio
  • Sinclair, Alistair J. The Promise of Dualism, Almostic Publications, 2015. Introducing dualism as being interactive and distinct from the substance dualism of Descartes.
  • Churchland, Paul (1984). Matter and Consciousness. 
  • Davidson, D. (1970) "Mental Events", in Actions and Events, Oxford: Clarendon Press, 1980
  • Huxley, Thomas. (1874) "On the Hypothesis that Animals are Automata, and its History", The Fortnightly Review, n.s. 16, pp. 555–580. Reprinted in Method and Results: Essays by Thomas H. Huxley (New York: D. Appleton and Company, 1898)
  • Jackson, F. (1982) "Epiphenomenal Qualia", The Philosophical Quarterly 32: 127-136.
  • Kim, Jaegwon. (1993) "Supervenience and Mind", Cambridge: Cambridge University Press.
  • MacLaughlin, B. (1992) "The Rise and Fall of British Emergentism", in Beckerman, et al. (eds), Emergence or Reduction?, Berlin: De Gruyter.
  • Mill, John Stuart (1843). "System of Logic". London: Longmans, Green, Reader, and Dyer. [8th ed., 1872].

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дуализам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дуализам&oldid=27549223”