Дунав

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дунав
Дунав на граници Мађарске и Словачке
Дунав на граници Мађарске и Словачке
Основне карактеристике
Дужина 2.888 км
Површина басена 817,000 км²
Просечан проток 4,000 м³/с
Водоток
Извор Немачка
Висина извора 1.078 м
Ушће Црно море
Географске карактеристике
Земље слива Застава Румуније Румунија (28.9%),
Застава Мађарске Мађарска (11.7%),
Застава Аустрије Аустрија (10.3%),
Застава Србије Србија (10.3%),
Застава Немачке Немачка (7.5%),
Застава Словачке Словачка (5.8%),
Застава Бугарске Бугарска (5.2%),
Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина (4.8%),
Застава Хрватске Хрватска (4.5%),
Застава Украјине Украјина (3.8%),
Застава Чешке Републике Чешка (2.6%),
Застава Словеније Словенија (2.2%),
Застава Молдавије Молдавија (1.7%),
Застава Швајцарске Швајцарска (0.32%),
Застава Италије Италија (0.15%),
Застава Пољске Пољска (0.09%)
Слив Дунава
Слив Дунава

Дунав (нем. Donau, сл. Dunaj, мађ. Duna, украјински Дунай, рум. Dunărea, тур. Tuna, енгл. The Danube) је најдужа река у Европској унији и друга река по дужини у Европи након Волге. Настаје у Шварцвалду од својих изворишних кракова Берге и Бригах код града Донауешингена. Дунав је дугачак око 2850 km, протиче кроз неколико централноевропских главних градова, пре него што се улије у Црно море кроз делту Дунава у Румунији и Украјини.

Дунав је у историји био једна од најсталнијих граница Римског царства. Река протиче кроз или чини границу 10 држава: Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску, Србију, Румунију, Бугарску, Молдавију и Украјину.

Извор[уреди]

Место на коме Брег и Бригах граде Дунав

Дунав почиње од Донауешингена где се спајају две мање реке Брег и Бригах па одатле Дунав носи назив Donau. Међутим на мермерној плочи у Фирстенбершком парку код Донауешингена, која је много старија од монографског записа места, на самом врелу реке Бригах (слика), пише: CAPUT DANUBII, тј. Глава Дунава.

Дужина Дунава кроз Србију износи 588 km.

Етимологија[уреди]

Њен латински назив је Danubius. Етимолошки се ради ο кованици (к), која проистиче од речи Διος-Ζευς (Dios-Zevs), чији је букалички облик Δαν, Ζαν (Dan, Zan), све изведено од корена δι, δίος (di, dios)-сјајан, „сјај небески“.

У митологији, Зевс или Диас је Хронов и Рејин син, краљ богова и људи, бог неба и зачетник свих природних појава. Генитив од Δαν (Dan) је Δανου (Danou). Други члан имена Danubius је bius који је произишао од речи βίος bios, латински vivus, тј. живот, посебно људски живот.

Хидрографија[уреди]

Слив Дунава је један од највећих у Европи

Дунав је једина велика европска река која тече од запада према истоку. Након пута од 2850 километара[1] река се улива у Црно море у подручју делте Дунава (4 300 km²) у Румунији и Украјини. За разлику од осталих река, дужина Дунава мери се од ушћа до извора, а полазном тачком сматра се светионик у Сулини на Црном мору. Слив Дунава има површину од 805.000 km²[1].

Притоке које се налазе већином у Алпима уливају се с десне стране. Од извора до ушћа, највеће притоке Дунава су:

Геологија[уреди]

Понирање Дунава у Националном парку Горњи Дунав; суво корито реке најчешће током летњих месеци (Donauversickerung)

Геолошки гледано Дунав је много старији од Рајне чији је утицајни слив парира дунавском у источној Немачкој. Будући да је Рајна једина алпска река која тече северно према Северном мору, може се повући невидљива црта која подељује делове источне Немачке и која се понекад назива Европско развође.

Пре задњег леденог доба у плеистоцену, Рајна је извирала у југозападном делу Шварцвалда, а воде с Алпа које данас улазе у Рајну су текле у изворни Дунав (Urdonau). Делови ове бивше реке која је била пуно већа од данашњег Дунава могу се видети у кањонима Швапске Јуре. Након формирања ерозијом горње рајнске долине, већина алпских вода је почела тећи у Рајну, због чега је данашњи горњи Дунав много мањи од пријашњег.

Будући да Швапску Јуру карактерише порозни кречњак и будући да је раздаљина положаја Рајне нижа од раздаљине положаја Дунава, подводне реке односе много воде из Дунава у Рајну. Током лета, кад је у Дунав мало воде, река зна потпуно нестати у подземне канале на два места у Швапској Јуриј која се називају Donauversickerung, тј. нестајање Дунава. Вода се враћа на површину 12 километара јужно од Ахтопфа, северно од Боденског језера чиме улази и у Рајну. Будући да огромне количине подводне воде нагризају кречњак, претпоставља се да ће горњи ток Дунава једног дана и потпуно нестати у корист Рајне.

Географија[уреди]

Дунав код Новог Сада.

Почетак Дунава чине две речице у Шварцвалду, Брег и Бригаш. Извор Брега је близу Фуртвангена, на 1.078 метара висине. Будући да ова речица прелази дужи пут, географски се сматра извором Дунава. Две речице спајају се у Донауешингену где се, у парку дворца, налази фонтана из 19. века звана „Donauquelle“ која симболизује службени извор реке.[2] Дунав из Баден-Виртемберга, где пролази кроз Сигмаринген и Улм, улази преко Баварске (Регензбург и Пасау) у северну Аустрију (пролазећи кроз Линз и Беч), па кроз југ Словачке где пролази кроз Братиславу, прелази преко Мађарске (кроз Будимпешту) од севера према југу и улази у источну Хрватску (пролазећи крај Вуковара) и северну Србију. Пролазећи кроз Београд, река касније ствара границу између Србије и Румуније, па касније и између Румуније и Бугарске, након чега се улива у Црно море у Румунији, стварајући велику делту на граници с Украјином. Република Молдавија је 1990. године, добила приступ на отприлике 300 метара леве обале реке код Гиургилиестја (између градова Галати и Рени).

Делта Дунава је заштићена природна регија у Румунији и Украјини где се налази шума Летеа. Делту је Унеско означио као светску баштину 1991. године. Румунија која је 1984. године, отворила канал од 64 километра од Црневоде до Црног мора, чиме је скратила пут од 400 километара, изразила је забринутост због еколошких последица изградње канала Дунав-Црно море с украјинске стране.

Удио појединих земаља у дунавском сливу је сљедећи:

Удео дунавских земља
Земља укупна дужина десна обала обе обале лева обала
km  % Дужина тока km  % km  % дужина тока
Немачка 687,00 658,6 23 2888,77–2230,20 658,6 36 687,0 24 2888,77–2201,77
Аустрија 357,50 357,5 12 2230,20–1872,70 321,5 18 321,5 11 2201,77–1880,26
Словачка 172,06 22,5 1 1872,70–1850,20 22,5 1 172,1 6 1880,26–1708,20
Мађарска 417,20 417,2 14 1850,20–1433,00 275,2 15 275,2 10 1708,20–1433,00
Хрватска 137,50 137,5 5 1433,00–1295,50 0,0 0 0,0 0
Србија 587,35 449,9 16 1295,50–845,65 220,5 12 358,0 12 1433,00–1075,00
Румунија 1075,00 374,1 13 374,10–0,00 319,6 18 1020,5 35 1075,00–134,14
79,63–0,00
Бугарска 471,55 471,6 16 845,65–374,10 0,0 0 0,0 0
Молдавија 0,57 0,0 0 0,0 0 0,6 0 134,14–133,57
Украјина 53,94 0,0 0 0,0 0 53,9 2 133,57–79,63
Панорамска фотографија Дунава сликана у Ритопеку.
Панорамска фотографија Дунава сликана у Земуну.

Дунав у античкој књижевности[уреди]

Тацит каже да Дунав извире на лаганим, благим падинама планине Абнобе, пролази кроз многе народе, и најзад се, у шест рукавца, пробија у Црно море, а седми рукавац се губи у мочварама.

Абноба је данашњи Шварцвалд. На питање где је извор Дунава, стари географи су давали различите одговоре; уосталом, ни данас није сасвим јасно, јер вода из „извора Дунава“ у Донауешингену не тече даље самостално, већ се улива (подземним каналом) у реку Бригах.

Ток реке Дунав

По Херодоту, горњи део ове реке, од Тимока до извора звао се Δανουβιος (Danouvios), док је доњи део Ιστρος (Istros). Ова ономастика је такође кованица од речи 'ιςτια или 'εστία (istia или estia)-огњиште, што значи на огњишту гостољубиво примити или хранити и другог члана или дела, од речи ρεο, ροος, ρους (рео, роос, роус)-струја, река, лат. rivus. Danubius дакле значи Зевсова, река живота, „божанска река“, односно „краљица свих река“. Истоветан је и значај имена Istros, река хранитељица. Из овога се може закључити да је Дунав персонификација бога Диоса или Зевса у горњем току, посебно Средњег Подунавља, док је Истрос персонификација богиње Хестије, најстарије Хронове и Рејине кћери.

Хестија је једно од дванаест олимпских божанстава и персонификација ватре на огњишту, што асоцира на огњишта Лепенског Вира. Зевс јој је доделио почасно место у средишту сваке куће, као и у свим храмовима, где су јој приношене жртве. Зевса-Диоса (Дунав) хране и снабдевају нектаром и амброзијом многобројне речне лепотице-нимфе тј. притоке са леве и десне стране, а то су притоке Средњег Подунавља.

Режим пловидбе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Међународно речно право

Режим пловидбе до Првог светског рата[уреди]

Начела о слободи пловидбе на међународним рекама, донета на Бечком конгресу 1815, примењена су на Дунав Париским уговором из 1856. Да би се обезбедила примена ових начела, Париски уговор предвидео је формирање двеју комисија: привремене, под називом Европска комисија чији је мандат имао да траје две године, и сталне, Прибрежне комисије. У Европску комисију ушли су представници великих сила: Француске, Аустрије, Велике Британије, Пруске, Русије, Пијемонта и Турске и њена надлежност простирала се од ушћа Искара. У Прибрежну комисију ушли су представници Аустрије, Баварске, Турске и Виртемберга, као и комесари трију подунавских кнежевина — Влашке, Молдавије и Србије, чије је наименовање одобравала Порта. Надлежност ове комисије простирала се на цео пловни ток Дунава.

Европској комисији стављено је у задатак рашчишћавање делте Дунава, како би се омогућила пловидба за веће бродове, а Прибрежна комисија имала је задатак да донесе правила о пловидби, речној полицији, да оклони све сметње које онемогућавају примену начела Бечког конгреса, и да након две године преузме све послове из надлежности Европске комисије. Међутим, Прибрежна комисија потиснута је у позадину,а Европској комисији стално је продужаван мандат и проширивана надлежност. На тај начин Европска комисија постала је стално тело које је имало право да доноси уредбе, наплаћује таксе, врши полицијски надзор, закључује зајмове, кажњава преступе; имала је своју заставу, а њени чланови уживали су дипломатски имунитет. Велике силе обезбедиле су на тај начин себи контролу и право непосредног управљања, чиме су грубо повређена права прибрежних држава.

Решење дунавског питања у то време одражавало је у основи политичке односе у Европи. Париским конгресом окончан је Кримски рат, у коме су се сукобиле опречне империјалистичке тежње великих сила по питању Балкана и Подунавља. Русија је потиснута са Дунава, а чак је и њено право на Црном мору било ограничено, будући да јој је забрањено да ту држи своју ратну морнарицу и да одржава и изграђује војна утврђења. С друге стране, политички и екномски утицај Аустрије све се више осећао, не само на Дунаву, него и у појединим областима Балкана. Коначно треба истаћи »да је Енглеска настојала да учврсти свој политички утицај у Подунављу и на тај начин олакша постепено економско продирање у те земље«. Прибрежне земље, пре свега Румунија и Србија, биле су исувише слабе да се супротставе притиску великих сила, односно заштите своја суверена права. Према томе, политички моменти играли су пресудну улогу у решавању дунавског питања у то време.

Режим пловидбе између два рата[уреди]

Режим пловидбе између два рата био је регулисан уговорима о миру из 1919. и 1920. и дефинитивним статутом Дунава од 23. јула 1921. године. У погледу правног регулисања, сви ови акти су само санкционисали одредбе Париског уговора из 1856, па и проширили права великих сила. Међутим, са политичке стране, ситуација је из темеља измењена. Симултана пропаст Аусто-Угарске, царске Русије и Отоманске империје, довела је западноевропске силе у доминирајућу позицију на Дунаву.

Статут је гарантовао слободу пловидбе на Дунаву од Улма до ушћа за све бродове, без обзира чију заставу носе, и то не само на Дунаву, но и његовим притокама Морави и Таји, на делу који чини границу између Аустрије и Чехословачке, Драви од Барча, Тиси од Самоша и Моришу од Арада, као и на пловним каналима који би се у будућности евентуално израдили.

Управа над Дунавом била је поверена двема комисијама: Европској, која је имала иста овлашћења као и пре Првог светског рата, и Међународној дунавској комисији. У Европску комисију ушле су Енглеска, Италија, Француска и Румуниј, а одстрањене су побеђена Немачка и Русија. Ова комисија имала је широка законодавна, судска, административна и финансијска овлашћењ, те је њој било и поверено обезбеђење слободе пловидбе. Надлежност ове комисије простирала се од Браиле до мора.

Међународну дунавску комисију сачињавали су представници прибрежних држава, као и представници Француске, Велике Британије и Италије. Њена надлежност простирала се од Улма до Браиле, али њена улога сводила се углавном на право надзора. Дунавски статут из 1921. измењен је Синајским споразумом од 18. августа 1938, а нешто касније употпуњен Букурешким уговором од 1. марта 1939. Ова два уговора изменила су у основи режим пловидбе, и то на начин супротан слову Статута ит 1921. Ревизију Статута условиле су тадашње политичке кризе у Европи.

Вековне тежње Немачке продора на Исток (Drang nach Osten) после окупације Аустрије 1938. изгледале су Трећем немачком рајху близу остварења. Маја месеца 1938. Немачка је донела закон којим је предвидела амелиорацију и изградњу канала који би спајао Рајну и Дунав. Истовремено је предвиђено да се Дунав оспособи за пловидбу од мађарске границе. Цео тај план требало је да буде завршен до 1945. године. На међународном плану Немачка је иступила са паролом »Дунав подунавским народима«. Румунија, већ одавно незадовољна својом улогом у Европској комисији придружила се ревизионистичкој политици. У борби око групације двају табора пред Други светски рат, односно придобијања појединих земаља, Велика Британија и Француска пристале су коначно на захтев Румуније. Као резултат тога дошло је до потписивања Синајског споразума. Румунско министарство иностраних послова издало је тим поводом саопштење у коме се истиче да Статут од 1921. није био у складу са сувереношћу Румуније, па је отуда надомештен Синајским споразумом. Европска дунавска комисија и њени службеници, у смислу члана 1. наведеног споразума, престали су да врше своја права, а сама Комисија је изгубила надлежност по низу административних питања.

Неколико месеци после тога 1. марта 1939, потписан је у Букурешту Споразум о пријему Немачке у Европску дунавску комисију и приступању Немачке и Италије Синајском споразуму. Ревизија Статута из 1921. извршена је супротно његовим изричитим одредбама, нарочито члану 42, који предвиђа да Статут може бити ревидиран само на захтев две трећине држава потписница. Такав поступак изазвао је реакцију низа земаља, међутим, званичан протест потекао је једино од Југославије, која је у својој ноти од 12. априла 1939. године истакла да Синајски и Букурешки споразум представља за њу, res inter alios acta.

Јула месеца 1940. на основу ултиматума Совјетског савеза, Румунија је предала Бесарабију СССР-у, који је на тај начин постао прибрежна држава. Нешто касније потписан је у Бечу Протокол о учешћу Совјетског савеза у администрацији горњег тока Дунава. У току Другог светског рата пуну контролу над Дунавом имала је Немачка.

Потребно је коначно указати на чињеницу да је у периоду између два рата, а посебно у годинама непосредно пре Другог светског рата, промет на Дунаву далеко заостајао за прометом на другим европским рекама, што је била последица природних препрека које нису могле бити отклоњене услед политичких сукоба.

Режим пловидбе после Другог светског рата до данас[уреди]

Скела Бегеч-Баноштор.

Регулисање пловидбе на Дунаву после Другог светског рата ушло је у круг питања од прворазредног значаја. У члану 34. уговора о миру са Бугарском, чл. 38. са Мађарском, чл. 36. са Румунијом истакнуто је да ће пловидба на Дунаву бити отворена за трговину свих земаља. Исто начело дошло је до изражаја и у Резолуцији Економско-социјалног савета Уједињених нација од 28. јануара 1947. године.

На заседању министара спољних послова великих сила, одржаном у Њујорку децембра 1946, издата је заједничка декларација у којој се предлаже сазивање конференције која би регулисала питање пловидбе на Дунаву. Позив је упућен свим прибрежним земљама: Совјетском савезу, Украјини, Бугарској, Румунији, Југославији, Чехословачкој и Мађарској, као и трима великим силама САД, Великој Британији и Француској.

На конференцији која је одржана у Београду, јула-августа 1948, појавила су се размимоилажења између учесника. Западне силе изашле су са теуом да је Статут из 1921. на снази те да га је могуће мењати само сагласношћу свих држава потписница. Насупрот томе, представници пребрежних држава тврдили су да Статут из 1921. није на снази те да конференција има carte blanch и право да регулише дунавски проблем независно од дотадашњих правних аката. Указали су при томе да је Статут измењен без сагласности држава потписница и друго, да је Статут у супротности са одредбама Завршног агка Бечког конгреса. Права која су велике силе стекле Статутом из 1921, а раније Париским уговором, водила су првенствено рачуна о интересима великих сила, а не и интересима пребрижних држава. Прихватањем начела слободе пловидбе на међународним рекама, међународна заједница пошла је од економских момената и потреба међународне трговине. Међутим, велике силе, кроз свој положај у комисијама, користиле су та права, у великој мери, у циљу политичке доминације.

На Београдској конференцији, 18. августа 1948. усвојена је Конвоенција о прежиму пловидбе на Дунаву, на бази предлога који је на самој конференцији поднео Совјетски савез, уз неке мање исправке. Конвенцију су потписале: Бугарска, Чехословачка, Румунија, Југолславија, Мађарска, СССР и Украјина, а накнадно 1960. пришла је Аустрија, која је на конференцији била само посматрач, будући да у то време није био решен њен послератни статус. САД су гласале против конвенције, а представници Француске и Велике Британије одбили су да учествују у гласању, истичући да Статут из 1921. сматрају још увек важећим. Савезна Република Немачка је једнина подунавска земља која није била чланица Конвенције из 1948, све до рушења Берлинског зида и распада Источног блока.

Основна начела Конвенције из 1948.[уреди]

Полазећи од потребе јачања економских и културних веза између држава, конвенција у чл. 1. прокламује начело слободе за држављане, трговачке бродове и робу свих држава »на бази равноправности, у погледу лучких и пловидбених такси, као и у погледу услова трговичке пловидбе«. С друге стране, водећи рачуна о интересима прибрежних земаља и њеним сувереним правима, Конвенција забрањује пловидбу ратних бродова неприбрежних земаља. Што се тиче пловидбе ратних бродова подунавских земаља, они могу пловити само у својим територијалним водама, а у туђе воде могу упловити само уз претходну сагласност односне државе. На тај начин начело слободе пловидбе, у чијем основу лежи идеја о свеопштем економском интересу, доведена је у склад са потребама безбедности прибрежних држава.

Режим установљен поменутом Конвенцијом, за разлику од режима којие је важио у периоду између два рата, односи се само на пловни део Дунава од Улма до Црног мора, а у делти само на рукавац Сулине, а не и на целу делту, нити на притоке Дунава.

Стало се при томе на становиште да пловни путеви који спајају само две земље нису од посебног, општег интереса па их отуда треба решавати на бази двостраних уговора. Тако је, на пример, 1955. Југославија закључила споразум са Мађарском о пловидби реком Тисом.

Право каботаже, »месни промет, пилотажа« резервисано је искључиво за прибрежне земље. Страни бродови који плове Дунавом имају право уласка у луке, истовара и утовара робе, укрцавања и искрцавања путника, само на основу прописа односне прибрежне земље. Санитарну, царинску и полицијску службу на Дунаву врше подунавске земље.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Le Danube, Encyclopaedia Universalis 10, članak Andréa Blanca i Pierrea Carrièrea
  2. ^ Чланак Паула Моранда о Дунаву у Au fil des fleuves, Реадер Дигес, 1972., стр. 47.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :