Залив
Залив је део океана, мора или језера, најчешће дубоко увучен у копно, које га окружује са три стране. Такође, може се формирати и на већим рекама. Са основним делом басена има слободну размену воде. Настају најчешће тектонским путем и ерозијом. Посебни типови залива су естуари, фјордови и ријаси, као и лагуне и лимани. Они настају потапањем ушћа река, глацијалних и речних долина.
Међу најпознатије заливе убрајају се — Бока которска, Тршћански залив, Ријечки залив, Венецијански залив и др. У свету се по свом значају и величини издвајају — Хадсонов, Бискајски, Лионски, Бенгалски, Ботнијски, Мексички, Гвинејски и др. Превлачки залив се тако звао у Грчкој код Свете горе. Ту је превлака, уски копнени али некада и уски морски пролаз или Ксерксов канал.
Залив је увучена, обалска водена површина која се директно повезује са већом главном површином воде, као што је океан, језеро или чак други залив.[8][9][10] Велики залив се обично назива галф[11][12] или море. Увала је мала, кружна формација са уским улазом. Фјорд је залив исклесан глечерима, тако да има посебно стрму обалу.
Залив може бити ушће реке, као што је залив Чесапик, естуар реке Сасквехана.[9] Заливи такође могу бити угнежђени један у другом; на пример, залив Џејмс је крак залива Хадсон у североисточној Канади. Неки велики заливи, као што су Бенгалски залив и Хадсонов залив, имају разнолику морску геологију.
Земљиште које окружује залив често смањује снагу ветрова и блокира таласе. Заливи могу имати широк спектар карактеристика обале као и друге обале. У неким случајевима, заливи имају плаже, које „обично карактерише стрма горња обала са широком, равном предњом терасом“.[13] Заливи су били значајни у историји људског насељавања, јер су пружали сигурна места за риболов. Касније су биле важни у развоју поморске трговине, јер је сигурно сидриште које пружају подстакло њихов избор као лука.[14]
Дефиниција[уреди | уреди извор]
Конвенција Уједињених нација о праву мора (UNCLOS) дефинише залив као добро означену удубину на обали, чији је продор у таквој пропорцији са ширином његовог ушћа да садржи воде без излаза на копно и чини више од пуке закривљености обале. Удубљење се, међутим, неће сматрати заливом осим ако је његова површина велика као (или већа од) полукруга чији је пречник линија повучена преко ушћа тог удубљења – иначе би се назвао увалом.[15][16][17]
Формирање[уреди | уреди извор]
Постоје различити начини на које се заливи могу формирати. Највећи заливи су се развили тектоником плоча.[14] Како се суперконтинент Пангеа распао дуж закривљених и увучених линија раседа, континенти су се раздвојили и оставили велике заливе; ту спадају Гвинејски залив, Мексички залив и Бенгалски залив, који је највећи залив на свету.[14]
Заливи се такође формирају ерозијом обале рекама и глечерима.[14] Залив формиран од глечера је фјорд. Ријасе стварају реке и одликују се постепенијим нагибима. Наслаге мекших стена еродирају брже, формирајући увале, док тврђе стене еродирају мањом брзином, остављајући ртове.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „How the Earth Was Made”. A&E Television Networks. 2011. Приступљено 19. 9. 2011.
- ^ Lopate, Phillip (18. 12. 2008). Waterfront: A Walk Around Manhattan. ISBN 9780307492968.
- ^ Walsh, Kevin J., „The Port of New York and New Jersey, a Critical Hub of Global Commerce”, Forbes, Приступљено 26. 2. 2013
- ^ „Cross Harbor Freight Purogram – Studies & Reports – The Port Authority of NY & NJ”. Crossharborstudy.com. 11. 9. 2001. Приступљено 26. 2. 2013.
- ^ „Replacement of Anchorage Channel Water Siphons”. New York City Economic Development Commission. 13. 2. 2013. Приступљено 15. 3. 2012.
- ^ A Summary of Wave Data Needs and Availability: A Report. 1979. стр. 7. „The Gulf Steam off Cape Hatteras, the Gulf of Alaska, the English Channel, and the Bay of Biscay are some of the other areas where storms and current combine to produce abnormally high, steep waves.”
- ^ „Bay of Biscay”. Eoearth.org. Архивирано из оригинала 2015-07-20. г. Приступљено 2015-07-17.
- ^ „Definition of BAY”. Merriam-Webster.com (на језику: енглески). Приступљено 21. 3. 2017.
- ^ а б „Chesapeake Bay, Maryland”. Maryland Manual On-Line. Maryland State Archives. 28. 11. 2016. Приступљено 21. 3. 2017.
- ^ „bay”. Dictionary.com Unabridged. Random House, Inc. Приступљено 21. 3. 2017.
- ^ Gregory, George (1816). A Dictionary of Arts and Sciences. 2 (First American изд.). Philadelphia: Isaac Peirce. стр. 269. Приступљено 25. 6. 2020. „A sea is a smaller collection of waters; as the Black Sea. A gulf is a part of the sea which is nearly surrounded with land; as the gulf of Venice. A bay has a wider entrance than a gulf; as the Bay of Biscay. A strait is a narrow passage that joins.”
- ^ Duggal, Gita. Chowdhury, Baruna Ray, ур. Madhubun ICSE Geography 6. New Delhi: Vikas Publishing House. стр. 32. ISBN 9789325994645. Приступљено 25. 6. 2020. „A gulf is an inlet of an ocean or a sea deep into the land with a narrow mouth. It is more highly indented, more enclosed by the coast and larger than a bay. Some examples of gulfs are Persian Gulf, Gulf of Mexico, Gulf of Eden and Gulf of...”
- ^ Maurice Schwartz, Encyclopedia of Coastal Science (2006), p. 129.
- ^ а б в г Carreck, Rosalind, ур. (1982). The Family Encyclopedia of Natural History. The Hamlyn Publishing Group. стр. 202. ISBN 978-0-11-202257-2.
- ^ „Definition of bight in English”. Oxford Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 9. 8. 2016.
- ^ „bight”. Merriam-Webster.com Dictionary. Merriam-Webster. Приступљено 23. 7. 2020.
- ^ „What is a bight?”. National Ocean Service. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 9. 8. 2016.
Литература[уреди | уреди извор]
- Huggett, Richard John (2011). „What Is Geomorphology?”. Fundamentals Of Geomorphology. Routledge Fundamentals of Physical Geography Series (3rd изд.). Routledge. стр. 3. ISBN 978-0-203-86008-3.
- Масило, Н. (2005): Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет, Београд.
- „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition + corrections” (PDF). International Hydrographic Organization. 1971. стр. 42 [corrections to page 13]. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2011. г. Приступљено 28. 12. 2020.
- Moore, Arthur William (1890). The Surnames & Place-Names of the Isle of Man. E. Stock. стр. 2. ISBN 978-1110309573. Приступљено 24. 4. 2015. „surnames and place-names of isle of man.”
- Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
- Пешић Л. 2001. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет
- Kurt-Dietmar Schmidtke: Die Entstehung Schleswig-Holsteins, Neumünster (Germany), 3rd edition (1995) ISBN 3-529-05316-3
- Chorley, Richard J.; Stanley Alfred Schumm; David E. Sugden (1985). Geomorphology. London: Methuen. ISBN 978-0-416-32590-4.
- Committee on Challenges and Opportunities in Earth Surface Processes, National Research Council (2010). Landscapes on the Edge: New Horizons for Research on Earth's Surface. Washington, DC: National Academies Press. ISBN 978-0-309-14024-9.
- Edmaier, Bernhard (2004). Earthsong. London: Phaidon Press. ISBN 978-0-7148-4451-0.
- Ialenti, Vincent. "Envisioning Landscapes of Our Very Distant Future" NPR Cosmos & Culture. 9/2014.
- Kondolf, G. Mathias; Hervé Piégay (2003). Tools in fluvial geomorphology. New York: Wiley. ISBN 978-0-471-49142-2.
- Scheidegger, Adrian E. (2004). Morphotectonics. Berlin: Springer. ISBN 978-3-540-20017-8.
- Selby, Michael John (1985). Earth's changing surface: an introduction to geomorphology
. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-823252-0. - Charlton, Ro (2008). Fundamentals of fluvial geomorphology. London: Routledge. ISBN 978-0-415-33454-9.
- Anderson, R.S.; Anderson, S.P. (2011). Geomorphology: The Mechanics and Chemistry of Landscapes. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521519786.
- Bierman, P.R.; Montgomery, D.R. Key Concepts in Geomorphology. New York: W. H. Freeman, 2013. ISBN 1429238607.
- Ritter, D.F.; Kochel, R.C.; Miller, J.R.. Process Geomorphology. London: Waveland Pr Inc, 2011. ISBN 1577666690.
- Hargitai H., Page D., Canon-Tapia E. and Rodrigue C.M..; Classification and Characterization of Planetary Landforms. in: Hargitai H, Kereszturi Á, eds, Encyclopedia of Planetary Landforms. Cham: Springer 2015 ISBN 978-1-4614-3133-6
- Willett, Sean D.; Brandon, Mark T. (јануар 2002). „On steady states in mountain belts”. Geology. 30 (2): 175—178. Bibcode:2002Geo....30..175W. S2CID 8571776. doi:10.1130/0091-7613(2002)030<0175:OSSIMB>2.0.CO;2.
- Roe, Gerard H.; Whipple, Kelin X.; Fletcher, Jennifer K. (септембар 2008). „Feedbacks among climate, erosion, and tectonics in a critical wedge orogen” (PDF). American Journal of Science. 308 (7): 815—842. Bibcode:2008AmJS..308..815R. CiteSeerX 10.1.1.598.4768
. S2CID 13802645. doi:10.2475/07.2008.01. - Summerfield, M.A. (1991). Global Geomorphology. Pearson. стр. 537. ISBN 9780582301566.
- Dunai, T.J. (2010). Cosmogenic Nucleides. Cambridge University Press. стр. 187. ISBN 978-0-521-87380-2.
- Messina, Paul (2. 5. 1997). „What is Digital Terrain Analysis?”. Hunter College Department of Geography, New York.
- Hargitai, Henrik; Kereszturi, Ákos, ур. (2015). Encyclopedia of Planetary Landforms (на језику: енглески). New York, NY: Springer New York. ISBN 978-1-4614-3133-6. S2CID 132406061. doi:10.1007/978-1-4614-3134-3.
- „International Conference of Geomorphology”. Europa Organization. Архивирано из оригинала 2013-03-17. г.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Залив на Викимедијиној остави
