Зијо Диздаревић

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Зија Диздаревић)
Зијах Диздаревић
Лични подаци
НадимакЗијо
Датум рођења(1916-02-18)18. фебруар 1916.
Место рођењаВитина, Аустроугарска
Датум смрти1942.(1942-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (25/26 год.)
Место смртиЛогор Јасеновац, Краљевина Југославија (дејуре)
НДХ (дефакто)

Зијо Диздаревић (Витина код Љубушког 18. фебруар 1916 — логор Јасеновац 1942) је био југословенски књижевник.[1][2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1916.у малом херцеговачком мјесту Витина, у муслиманској породици од оца Шефкије и мајке Селиме. Од 1920. са породицом је живио у Фојници, која је предмет свих његових приповедака. Основну школу завршио је 1926. године у Фојници, Нижу шеријатску гимназију 1930. и Учитељску школу 1936. године у Сарајеву. Током 1934. године оболио је од туберкулозе плућа, са повременим погоршањима, али га то није спријечило да настави школовање. У то вријеме, истицао се у раду литерарно-умјетничког друштва Младост. Прве књижевне радове објавио је 1935. године у сарајевском часопису "Опленац" и ужичком "Учитељском подмлатку". У Сарајеву није могао добити учитељско мјесто нити које друго запослење због политичке активности, иако болестан често се бавио и физичким радом да би се прехранио. Још као ученик Учитељске школе Зијах се прикључио напредном омладинском покрету и посветио јавном раду. Био је члан СКОЈ-а. Од средине јануара до марта 1937. године био је скоро стално под надзором полиције, као истакнути учесник у штрајковима у Средњој техничкој школи и Гази Хусрев-беговој медреси. Револуционарно дјеловање наставио је као студент Педагогије на Филозофском факултету у Београду који је уписао 1937. Из београдских студентских дана веже га чврсто пријатељство са писцем Бранком Ћопићем.[1][3] На Факултету је био члан и у управи Удружења студената "Петар Кочић" на Универзитету у Београду и Академског пјевачког друштва "Обилић". Као врсни виолиниста Диздаревић је имао и свој оркестар.[4] Издржавао се дајући инструкције и свирањем виолине у кафанама. Послије бијега, почетком априла 1941. из београдског затвора у првој години Другог свјетског рата дјеловао је као илегалац у Фојници и Сарајеву. Дан прије одласка у партизане, једне новембарске ноћи 1941. године у сарајевској градској кафани препознао га је неки агент. Ухапшен је од стране усташа и у једном транспорту упућен у логор Јасеновац. С посљедњег путовања успио је кришом да се јави мајци једном дописницом из Зенице. Била је то посљедња писана ријеч пјесникова. Убијен у рано пролеће 1942.[1][3]

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Први објављени књижевни радови "Халуцинације" и "Записи болесног човјека" 1935. године наговијестили су даровитог писца. У периоду од 1937. до 1941. године написао је више приповједака и објавио их у "Путоказу" (Бијег Авдана Мујкића, Рамазанска ноћ), "Прегледу" (Умирања – из циклуса "Јесени") и "Политици" (У босанској кафани, Мујо телал, Питања над касабом, Абидагина ограма, Лукина одлука, Брко ми је прич’о, Машо цјепар, Мајка, Тифанова побуна, Благо у дувару, Отмица, Буде то, Први немири, Бошњаклук Јозе Чавара, Јесен у мојој касаби, Просањане јесени, Један дан у мојој касаби, Наза везиља, Бркина прича о куги, Студени путеви Мешана Ћоре, Свједок Мујо Тица, Зимска слика). У кратким приповеткама слика атмосферу и житеље босанске касабе непосредно пред Други светски рат настојећи да проникне у неправедности друштвеног поретка и односа који се рефлектују у животу "чаршинлија" подељених на богате и сиромашне.[3]

На основу Диздаревићеве приповетке 1975. године снимљен је црно-бели телевизијски филм "Благо у дувару" у режији Александра Јевђевића.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Постхумно су му објављене књиге:[2]

  • Приповијетке, Сарајево 1948.
  • Просањане јесени, Сарајево 1959.
  • Сабрана дјела, Сарајево 1978.
  • Благо у дувару, Задругар, Сарајево 1983.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 143. ISBN 978-99976-42-37-0. 
  2. ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 154. 
  3. ^ а б в „Vijek od rođenja Zije Dizdarevića”. tacno.net. 18. 2. 2016. Приступљено 28. 6. 2021. 
  4. ^ Мајданац, Боро (2014). „Удружење студената "Петар Кочић" на Универзитету у Београду” (PDF). Гласник Удружења архивских радника Републике Српске. 6: 299, 301. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Критичари о Зији Диздаревићу, Сарајево 1978.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зијо_Диздаревић&oldid=26886345”