Иван Генералић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Генералић
Иван Генералић
Лични подаци
Датум рођења(1914-12-21)21. децембар 1914.
Место рођењаХлебине, Аустроугарска
Датум смрти27. новембар 1992.(1992-11-27) (77 год.)
Место смртиКопривница, Хрватска

Иван Генералић (Хлебине, 21. децембар 1914Копривница, 27. новембар 1992) био је хрватски наивни сликар.

Биографија[уреди | уреди извор]

По занимању је пољопривредник. Цртањем се почео бавити од најраније младости, а сликарством од 1930. када се упознаје са Крстом Хегедушићем који га упућује у сликарске технике.

Професор Хегедушић је био импресиониран раним скицама Ивана Генералића и помогао му је да организује своју прву изложбу у Уметничком павиљону у Загребу 1931, где излаже цртеже и аквареле у оквиру групе Земља.

Генералић је најснажнија сликарска личност подравског басена и Хлебинске школе (термин који је увео Крсто Хегадушић 1931). Неко време је водио и сликарску школу у Хлебинама.

У раним делима након рата Генералић претежно слика социјално-критичке и реалистичке мотиве из сељачког живота (Цигански свати, Спровод Штефа Халачека, Реквизиција, Градња задружног дома) у техници акварела на папиру, уља на платну, те темпере и уља на стаклу са јаким колористичким акцентима. После слика већином на стаклу, техници, која је веременом створила велики сликарски свет наивне уметности хлебинског клуба.

Педесетих и шездесетих година Генералићева имагинација све више пречишћава старе теме и фантазију ослобађа до надреалистизма (Рогати коњ, Јеленски свати, Дрвосјече, Мој Париз). Седамдесетх година теме се своде на однос сликаревог духа и односа према свету и животу (Мона Лиза, Штуце, Смрт Мирка Вириуса, Аутопортрет)

Излагао је на свим изложбама Земље и хрватских сеоских сликара. Први пут самостално излаже 1937. у Новом Саду, а затим 1938. у Загребу. После рата излаже у низу изложби хрватског и југословенског сликарства у земљи и иностранству: самостално у Паризу 1953, учетвује на Бијеналу у Сао Паулу 1955, на иложби „50 година модерне уметности“ у Бриселу 1958, када његово дело дефинитивно улази у историју светскр уметности. Године 1976. излаже на Првом интернационалном салону савремене уметности — Yugoslavie — Pientres et Sculpteurs naif у Гран Палеу у Паризу. Интернационални жири додељује му Гран при „Наиви ‘70“ 1970. године у Загребу.

Зачетник је савременог хрватског наивног сликарства, средишња личност и ментор друге генерације хлебинске школе сликарства. Самостално је излагао у Паризу, Бриселу, Баден Бадену, Базелу, Братислави, Шангају, Пекингу, Токију, Лењинграду, Мадриду, Сао Паолу, што је афирмисало хрватску и југословенску наивну уметност у свету. Скоро цео живот је провео у Подравини, са изузетком боравка у Паризу 1953.

Генералићеви омиљени мотиви су гигантски цветови и детаљи из природе. Његово најпознатије дело су Јеленски свати из 1959.

Литература[уреди | уреди извор]

О. Бихаљи-Мерин, Иван Генералић, Баден-Баден 1960;
Д. Баличевић, Иван Генералић, Загреб 1962;
Ж. Грум, The Hlebine Shool, Загреб 1962;
Б. Келемен, Наивно сликарство Југославије, Загреб 1969;
Н. Томашевић, Магични свет Ивана Генералића, Београд 1976;
Б. Келемен, Иван Генералић (каталог), Загреб 1976.
Текст Наде Крижић, кустоса Музеја примитивне умјетности у Загребу, у Енциклопедији Југославије, ЈЛЗ Загреб 1986.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]