Караконџула

Караконџула је биће из митологије Јужних Словена, које је нарочито заступљено у митологији Срба. Вјеровање о постојању овог бића је раширено међу становницима у Бугарској, Северној Македонији и на југу Србије. Иако нема доказа о постојању караконџули, постоји одређен број људи који и даље вјерују у постојање овог митолошког бића.

Етимологија назива[уреди | уреди извор]

Име овог бића је позајмљеница из грчког језика и долази од ријечи каликанзарос (грч. καλλικάντζαρος), остварену преко турског облика караконколос (тур. karakoncolos). На словенском ова позајмица је преосмишљавана и везивана за ријеч кон или крак што значи нога.

Ријеч каликанзарос [множина: каликанзари (грч. καλλικάντζαροι)] је назив за мушке демоне из народних вјеровања Грка. У преводу на српски језик она значи гоблини.

У неким крајевима се могу пронаћи и други називи за караконџулу, као што су:

у српском језику:
- какаронџа (код Галипољски Срба),
- калаконђур (на Косову),
- караканџа (у Неготинској крајини),
- караконџа (у околини Бачке, Бабушнице и Лесковца),
- каранђелоз и карапанџа,
- конџула (у околини Груже),
- кураканџа и куроконџа;
у бугарском језику:
- бабугер,
- буганец (Средњи Родопи),
- вонкашно, гундурак, кара-кончо, каракандзала, караконджер, караконджо, караконяц, конджор и поганец,
- опачин (Пештерски крај, Родопи);
у македонском језику:
- караконџол, караконџола, караконџул и конџолка.

Опис караконџуле у митологији и народним предањима[уреди | уреди извор]

У народним предањима караконџула се описује као женско демонско биће са ликом старице са наказним лицем, светлим очима, великим и оштрим ноктима, гвозденим зубима и (веома често) са козјим папцима, ушима и роговима, слично сатиру из грчке митологије. Караконџуле се једино може сусрести ноћу, најчешће у току "некрштени дана"^[1]^[2] (тј. у дане од православног Божића до Богојављења) када су најопасније по људе.

Према предањима караконџуле нападају људе, који се касно у ноћи затекну изван своје куће^[1]. Уколико се ради о мушкарцима, караконџула их напада тако што им скочи на леђа и тјера их да ју носе на леђима и ходају по цјелу ноћ свуда унаоколо све док се први пјетлови не огласе^[3]. Ако се жртва не покори њеним захтевима, караконџула је изгребе и почупа својим ноктима. Кад се огласе први пјетлови, караконџула своју уморну и збуњену жртву одгурне у канал поред пута или шуме и остави је да тамо лежи (сам опис овог напада караконџуле на људе је сличан нападу дрекавца). Уколико се ради о женама караконџула их напада тако што их изгребе (најчешће по лицу) и почупа својим ноктима, или их баци са брда, или их покуша удавити у води. И старији људи плашили су се караконџуле, па ноћу "Некрштених дана" нису излазили. Противу караконџула употребљавају се вратило, со и хлеб.

У Алексиначком крају се вјерује да караконџуле најчешће нападају пијане мушкарце. На Косову се казује да караконџула сједи на стрехи изнад улазних врата и увече, чим неко изиђе из куће, баци му сач на главу, узјаше га, гони по ријеци, па чим пјетао запјева или магаре стане да њаче, пусти га.

Поријекло вјеровања у караконџуле[уреди | уреди извор]

Илустрација. — илустрација наводног изгледа *каликанзароса*

Вјеровање у караконџуле Срби су примили од данашњих Грка. Код њих у народним вјеровањима постоје мушка демонска бића знана као каликанзари (грч. καλλικάντζαροι), који су код Срба знани под називом ноћни коболди. Ова бића су безусловно зла и у поворкама долазе међу људе у божићној сезони. Њима се о "Некрштеним данима" приносе жртве у облику колача.

Караконџулама се називају и учесници драматизоване и маскиране поворке у "Некрштене дане". Поворке сличне овима воде своје поријекло још од римског празновања Конзуалија у мјесецу јануару, и тај назив је пренесен на црног демона каликанзароса у вјеровања Грка и Турака ушло, и на крају у вјеровање српског народа гдје су настале караконџуле.

Занимљива је чињеница и то да у околини Ђевђелије постоји божићни колач чији назив караконџул потиче од ријечи караконџула.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). „Караконџула”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 176.
^ Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). „Караконџула”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 259. ISBN 978-86-7494-025-9.
^ Vuković, Milan T. (2004). „Божићни празници”. Народни обичаји, веровања и пословице код Срба (12 изд.). Belgrade: Sazvežđa. стр. 94. ISBN 978-86-83699-08-7.

Литература[уреди | уреди извор]

Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). „Караконџула”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 176.
Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). „Караконџула”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 259. ISBN 978-86-7494-025-9.
Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
Растко Ћирић (1986). Приручник за одбрану и заштиту од ала и баука. Београд: MAH.
Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9.
Милан Т. Вуковић (2004). Божићни празници - Народни обичаји, веровања и пословице код Срба (12 изд.). Београд: Sazvežđa. стр. 94. ISBN 978-86-83699-08-7.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[SMR-1] а ^б Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). „Караконџула”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 176.

[SMER-2] Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). „Караконџула”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 259. ISBN 978-86-7494-025-9.

[Vukovic-3] Vuković, Milan T. (2004). „Божићни празници”. Народни обичаји, веровања и пословице код Срба (12 изд.). Belgrade: Sazvežđa. стр. 94. ISBN 978-86-83699-08-7.

[1]

[2]

[3]