Коалиција радикалне левице
Коалиција радикалне левице Συνασπισμός Ριζοσπαστικής Αριστεράς | |
|---|---|
 Лого | |
| Председник | Стефанос Каселакис |
| Генерални секретар | Раниа Свигоу |
| Слоган | Γυρίζομε σελίδα (Ми окрећемо страницу) |
| Основана | 15. јануар 2004. год. (2012. странка) |
| Седиште | Трг Елефтеријас бр. 1 Атина Грчка |
| Новине | И Авги |
| Број чланова (2022) | 172.000 |
| Идеологија | Демократски социјализам,[1] Антикапитализам,[1] Антиглобализам[2] Евроскептицизам[2] |
| Политичка позиција | Левица[2][3][4] |
| Европска странка | Партија европске левице и Европска антикапиталистичка левица (посматрач) |
| Боје | |
| Грчки парламент | 36 / 300
|
| Европски парламент | 2 / 21
|
| Застава странке | |
 | |
| Веб-сајт | |
| www | |
Коалиција радикалне левице (грч. Συνασπισμός Ριζοσπαστικής Αριστεράς — Синасписмос Ризоспастикис Аристерас), позната по свом акрониму СИРИЗА (од грч. ΣΥΡΙΖΑ), је политичка партија у Грчкој. Лидер је Стефанос Каселакис (председник).
Партија је на парламентарним изборима 2015. године освојила 149 од 300 посланичких места, па је Ципрас 26. јануара договорио коалицију са десном партијом Независни Грци с циљем формирања већинске владе.[5]
Оснивање[уреди | уреди извор]
СИРИЗА је формално основана пред парламентарне изборе 2004, међутим коалиција вуче корене од организације Простор за дијалог за јединство и заједничку акцију левице (грч. Χώρος Διαλόγου για την Ενότητα και Κοινή Δράση της Αριστεράς) која је основана 2001. године.[6] „Простор“ је био састављен од различитих организација левице, које су упркос идеолошким разликама, имале заједничке погледе на неколико најважнијих питања као што су:
- Противљење неолибералној реформи система пензионог и социјалног осигурања;
- Противљење новим антитерористичким законима;
- Припремање грчког учешћа на демонстрацијама током Самита Г8 у Женеви 2001.[7]
Већина чланица „Простора“ су радиле на развијању заједничке платформе која би довела до формирања предизборне коалиције. СИРИЗА је формирана у јануару 2004. године. Партије које су основале коалицију су:
- Синаспизмос (СИН);
- Обновљена комунистичка еколошка левица (АКОА);
- Интернационална радничка левица (ДЕА);
- Покрет за заједничку акцију левице (КЕДА) (фракција Комунистичке партије Грчке);
- Активни грађани;
- остале независне левичарске групе и активисти;
Програм у 40 тачака[уреди | уреди извор]
1. Ревизија јавног дуга и поновни преговори о каматама и суспензија исплате док привреда не оживи и док се не врати запосленост.
2. Захтевати од Европске уније да промени улогу Европске централне банке, тако да она финансира државе и програме јавних улагања.
3. Повисити порез на приход на 75% за све приходе изнад 500.000 евра.
4. Промена изборног закона и увођење пропорционалног система.
5. Повећање пореза на велике компаније до нивоа који је европски просек.
6. Усвајање пореза на финансијске трансакције и посебног пореза на луксузна добра.
7. Забрана спекулативних финансијских дериватива.
8. Укидање финансијских привилегија (Грчке православне, прим. прев.) Цркве и бродоградилишне индустрије.
9. Борба против тајних мера банака и бега капитала у иностранство.
10. Драстични резови војних трошкова.
11. Повисивање минималне плате до нивоа од пре резова, 750 евра месечно.
12. Коришћење зграда владе, банака и Цркве за бескућнике.
13. Отварање мензи у јавним школама за давање бесплатног доручка и ручка деци.
14. Бесплатно здравство за незапослене, бескућнике и оне са ниским платама.
15. Субвенисање до 30% отплата хипотека за сиромашне породице које не могу да испрате рате.
16. Повећање издатака за незапослене. Повећање социјалне заштите за породице са једним родитељем, старије особе, особе са инвалидитетом и породице без прихода.
17. Фискалне редукције за добра од примарне неопходности.
18. Национализација банака.
19. Национализација бивших јавних (услужних и комуналних) предузећа у стратешким секторима за раст земље (железнице, аеро-транспорт, пошта, водовод).
20. Преферирање обновљивих извора енергије и заштита животне средине.
21. Једнаке плате за мушкарце и за жене.
22. Ограничавање прекаријата и подршка уговорима на неодређено.
23. Проширење заштите рада и плата радника који раде пола радног времена.
24. Обнова колективних уговора.
25. Повећање инспекција рада и захтева за предузећа која дају понуде за јавне уговоре.
26. Уставне реформе које гарантују раздвајање цркве и државе и заштиту права на образовање, здравство и животну средину.
27. Референдуми о уговорима и другим споразумима са Европом.
28. Укидање привилегија парламентарним представницима. Уклањање посебне судске заштите за министре и дозвола судовима да процесуирају чланове владе.
29. Демилитаризација Обалске страже и против-побуњеничких специјалних јединица. Забрана полицији да носи маске и ватрено оружје током демонстрација. Промена у обуци полиције тако да се подвуче социјална тематика попут имиграције, дрога и друштвених чинилаца.
30. Гарантовање људских права у центрима за задржавање имиграната.
31. Олакшавање поновног сједињавање имигрантских породица.
32. Укидање казни за конзумирање дрога, у корист борбе против шверца дроге. Повећање финансирања центара за одвикавање.
33. Регулисање права на приговор савести у законима о регрутацији.
34. Повећање финансирања јавног здравства до просечног европског нивоа. (Европско покривање је 6% БДП-а, у Грчкој је 3%)
35. Укидање плаћања здравствених услуга од стране грађана.
36. Национализација приватних болница. Укидање приватног учешћа у националном здравственом систему.
37. Повлачење грчких војника из Авганистана и са Балкана. Да нема грчких војника ван наших сопствених граница.
38. Укидање војне сарадње са Израелом. Подршка стварању палестинске државе унутар граница из 1967. године.
39. Преговори о стабилном споразуму са Турском.
40. Затварање свих страних база у Грчкој и иступање из НАТО.
Изборни резултати[уреди | уреди извор]
| Изборни резултати | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Година | Тип | Гласови | % | Посланици | ||||
| 2004. | 6 / 300
| |||||||
| 2007. | 14 / 300
| |||||||
| 2009. | 13 / 300
| |||||||
| мај 2012. | 52 / 300
| |||||||
| јун 2012. | 71 / 300
| |||||||
| 2015. | 149 / 300
| |||||||
| септембар 2015. | 145 / 300
| |||||||
| 2019. | 86 / 300
| |||||||
| Изборни резултати | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Година | Тип | Гласови | % | Посланци | ||||
| 2004. | 1 / 24
| |||||||
| 2009. | 1 / 22
| |||||||
| 2014. | 6 / 21
| |||||||
| 2019. | 6 / 21
| |||||||
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Nordsieck 2008, стр. 571–575
- ^ а б в Backes, Uwe; Moreau, Patrick (2008), Communist and Post-Communist Parties in Europe, Vandenhoeck & Ruprecht, стр. 571—575
- ^ Magone 2011, стр. 450.
- ^ McNally 2011, стр. 172.
- ^ Tugwell, Paul; Chrepatitle, Eleni (26. 1. 2015). „Tsipras forges anti-austerity coalition in challenge to EU”. Kathimerini. Приступљено 26. 1. 2015.
- ^ Конференција за новинаре „Простора“, мај 2001, Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ Overcoming division Архивирано на сајту Wayback Machine (8. фебруар 2012), Георгес Митралиас, јун 2001.
Литература[уреди | уреди извор]
- McNally, David (2011). Global Slump: The Economics and Politics of Crisis and Resistance. PM Press. стр. 172.[мртва веза]
- Magone, José M. (2011). Contemporary European Politics: A Comparative Introduction. Routledge. стр. 450.
- Backes, Uwe; Moreau, Patrick (2008). Communist and Post-Communist Parties in Europe. Vandenhoeck & Ruprecht. стр. 571—575.
- Nordsieck, Wolfram. Greece. Parties and Elections in Europe. Приступљено 15. 3. 2012.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
