Конак (Сечањ)

Координате: 45° 18′ 45″ С; 20° 54′ 37″ И / 45.312455° С; 20.910147° И / 45.312455; 20.910147
С Википедије, слободне енциклопедије
Конак
Православна црква
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округСредњобанатски
ОпштинаСечањ
Становништво
 — 2011.Пад 777
 — густина18/km2
Географске карактеристике
Координате45° 18′ 45″ С; 20° 54′ 37″ И / 45.312455° С; 20.910147° И / 45.312455; 20.910147
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина43 m
Површина41,7 km2
Конак на карти Србије
Конак
Конак
Конак на карти Србије
Остали подаци
Поштански број23253
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Конак (мађ. Kanak) је насеље у општини Сечањ, у Средњобанатском управном округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 777 становника.

Овде се налази Дворац у Конаку.

Историја[уреди | уреди извор]

Током историје Конак је задржао своје име:

Конак 14251464. године постојао је у Кевиском комитату, у чијој су околини имали своје поседе породице де Хајм, де Итебе и де Кегера.

После 1716. године припадао је Конак Чаковачком диштрикту, и бројао 1717. године свега 17 кућа. А 1773. године вероватно услед сеобе потиских граничара у ове крајеве, било је већ 76 кућа. Године 1864. Конак је православна парохија у Чаковачком протопрезвирату.[1] Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да се "Канак" налази у Чаковачком округу и дистрикту. Становништво је било измешано српско и влашко.[2] Када је 1797. године пописан православни клир у "Канаку" је само један свештеник. Парох поп Лазар Николић (рукоп. 1789) служио се само српским језиком.[3]

Године 1758, подигнута је православна црква, а 1779. године. Конак је припојен Новопећком срезу Торонталског комитата.

Од 1787. године воде се српске црквене матичне књиге.

Године 1800. добила је загребачка надбискупија Конак, у замену за хрватска добра. Бискуп Максимилијан Врховац дао је Конак у дар Илији Петровићу, септевиру Стола Седморице, кога ускоро насели син му Јосиф.

Године 1804. подигнута је садашња црква. Тих година доселили се у Конак нешто мало Хрвата и више Немаца, којима властелин Јосиф Петровић подигне католичку богомољу (1816) посвећену Светом Јосифу. Од 1816 – 1820. год. имао је Конак католичку куратију.

После 1920. године одселили су се Немци из Конака. На њихова места доселили су се Бугари из Старог Бешенова, Регендорфа, Винге и Лукачфалве. Око 1836. године било је овде 53 целе поданичке сесије. Године 1844. отворена је бугарска римокатоличка школа. Године 1827. било је 890 становника, од којих православних 777, католика 101, и Јевреја 3. Током мађарске буне, 6. августа 1848. год. Срби на страни бечког двора а против побуњених Мађара су спалили Конак. Од избеглих Хрвата и Бугара вратили су се само Бугари.

Године 1844. спремало се 15 српских православних породица из места, за исељење у Кнежевину Србију, надомак Кладова. Али граничарске власти су отезале са давањем дозволе, као тешко је ишло са продајом имања. Десила се мађарска буна током које су настрадали. Дочекали су ови и 1857. годину а да нису отишли преко Дунава. Обновили су сада код власти молбу за премештај.[4]

Године 1862. подигнута је мала римокатоличка црква посвећена Светом Јовану Крститељу. А 1863. завршио је Данијел Чолаковић израду иконостаса српске православне цркве.

У Коначком атару, североисточно од села, налази се мочварна поља „Шаруд“, на којој је у средњем веку постојало насеље Шарудовар, које је припадало Тамишком комитату. У Шаруду је 1330-1334. год. била парохија. Године 1438. добила су браћа Таловац било је четири брата Шаруд од „српског барона", челника Радича и протопревитера Богдана.[5]

Двадесети век[уреди | уреди извор]

Постојала је у Конаку у међуратном периоду фабрика, "Прва српска фабрика конфекције" АД. Та најмодерније грађена фабрика правила је одела за децу и одрасле.[6]

Година 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921.[7]
Становника 1402 1112 1387 1554 1824 1998
Срба ? ? ? ? ? 886
Румуна - ? ? ? ? 14
Немаца - ? ? ? ? 195
Мађара - ? ? ? ? 427
Осталих - ? ? ? ? 0

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Конак живи 781 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 42,1 година (41,8 код мушкараца и 42,4 код жена). У насељу има 383 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60 (попис 2002).

Становништво у овом насељу веома је нехомогено.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[8]
Година Становника
1948. 1.828
1953. 1.838
1961. 1.726
1971. 1.459
1981. 1.211
1991. 1.150 1.116
2002. 996 1.024
Етнички састав према попису из 2002.[9]
Срби
  
401 40,26%
Мађари
  
371 37,24%
Бугари
  
73 7,32%
Југословени
  
27 2,71%
Роми
  
19 1,90%
Хрвати
  
18 1,80%
Словаци
  
10 1,00%
Македонци
  
10 1,00%
Румуни
  
7 0,70%
Немци
  
4 0,40%
Словенци
  
2 0,20%
Црногорци
  
1 0,10%
непознато
  
0 0,0%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  2. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  3. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.
  4. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1857. године
  5. ^ Летопис општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина М. (Беч 1999).
  6. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. октобар 1929.
  7. ^ Милекерови летописи општина у јужном Банату, Феликс Милекер. ISBN 978-86-85075-04-9.
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  9. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Милекер, Феликс; Пантић, Коста; Белча, Душан (2005). Летописи општина у јужном Банату. ISBN 978-86-85075-04-9. 
  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927. саставио Др Владимир Марган, бив. Председник Обласног одбора, Комесар Обласне Самоуправе, објављено 1927. „Напредак Панчево“.
  • Историјиски преглад Подунавске Области Банатски део написао: Феликс Милекер библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928.
  • Летопис Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина М.(Беч 1999). Летопис период 1812 – 2009. г. Саставио од писаних трагова, летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досељеници, чиме су се бавили мештани.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]